Da li verujete da je smrt kraj svemu ili i posle smrti ima života u smislu da se čovek vrati u nekom drugom obliku ,reinkarnira u neku biljku,životinju?

Da li se na ljutski život može gledati kao i na sve drugo u prirodi,kao kruženje materije?

Da li se sve vrti u krug i ponovo vraća?

Ili je smrt konačna,nema dalje?

Verujem da smrt nije konačna i da na neki način nastavljamo da živimo samo u nekom drugom obliku..Smrt je za mene samo kraj fizičkog života ovde, a nastavlja se tamo negde....Verujem u reinkarnaciju i da sve u suštini vrti stalno u krug..da ljudi samo menjaju svoje oblike i način bitisanja u ovom fizičkom svetu, a da su to u suštini iste duše koje se stalno vraćaju...

Jer, kad se malo bolje razmisli i odnos "otišlih" i "dolaznih" je uvek bio tu negde približan..sem kad su neke katastrofe ili ratovi u pitanju, kada se populacija naglo smanji..onda se neke duše vraćaju u dužim vremenskim intervalima pa je stoga, česta pojava ljudi koji se ne "nalaze" u ovom vremenu..

Da.
Smrt znači kraj svemu.
Definitivno.
Ko šta ufatio, ufatio.
Što sada propustiš, moš se hebat.
Nema više.
Nema druge šanse.
Pa si misli.

Pre 50 hiljada godina, nije na ovoj planeti bilo ni milion ljudi, pre 10 hiljada godina, ih je bilo recimo 2 miliona.Danas na planeti ima 7 milijardi ljudi.Ako mi svi imamo nase individualne, jedinstvene duse, odakle su one dosle?Da li su ove danasnje dushe nastale deobom prvobitnih dusha?Ako je tako, onda danasnje dushe predstavljaju tek 7 hiljaditi delic prvobitnih dusha
Molekule kiseonika koje su u atmosferi su vecne. Barem 5 molekula koje neko udahne danas su bile u plucima Leonarda DaVincia.Da li je dusha molekula? Da li je energija? Energija je neunistiva, samo prelazi iz jednog oblika u drugi...
I sta ako u sledecoj reinkarnaciji, ja postanem glavica salate, koju ce neka dama pojesti u svojoj kuri za mrsavljenje? Da li ce to ubrzati moje prociscavanje u pravcu budistickog panteona?

Mislim da smrt ne znači i konačan odlazak u nepoznato,možda ipak samo duša promeni telo i vrati se u obliku neke biljke,životinje ili drugog čoveka.Verujem u reinkarnaciju,verujem da je ljudski život samo kruženje materije,energije koja je neuništiva ali uvek prisutna tu negde oko nas.
Ako svi ljudi imaju različit DNK a to je naučno dokazano zašto se onda nadje toliko sličnih likom,razmišljanjem,osećanjima,karakterom,ponašanjem ili povezani duhovno duboko u sebi..ipak tu ima neke energije koja ih povezuje,što ne znači da je duša istog čoveka ali delići nekoga ko nam je bio blizak u prošlosti...

Fenomen smrti tumači se različito u filozofiji, religiji, nauci, umetnosti....
Mnogi vernici smatraju da posle ovozemaljskg života postoji zagrobni
život, dok ateisti tvrde d posle smrti ne postoji ništa.
Nauka još nije definisala odgovor na pitanje: Da li smrt znači i kraj
svemu. Sadašnja razmišjanja i tvrdnje zasnivaju se samo na hipotetici.

ŽIVOT POSLE SMRTI

Naučnici koji su istraživali iskustva "bliske smrti", tvrde da postoje dokazi o postojanju svesti i posle prestanka funkcija mozga. U ispitivanjima su učestvovali i eksperti za neurologiju, a testovi su obuhvatili 63 pacijenta koji su preživeli srčani napad.

Intervjui sa ispitanicima su održavani najviše do sedam dana posle njihovih iskustava, i od ukupnog broja, 56 pacijenata nije moglo da se seti ničega iz perioda u kojem su bili klinički mrtvi. Preostalih 7 učesnika ispitivanja su mogli nečega da se sete, ali je samo kod četvorice potvrđeno da su imali iskustva "bliske smrti" ili posmrtna iskustva. Četvoro "posetioca" onostranog je svedočilo o vrlo sličnim "putovanjima" u kojima su glavni elementi bili osećaj mira i zadovoljstva, utisak ubrzanja vremena, povišena osetljivost čula, osećaj bestelesnosti, suočavanje sa blještavom svetlošću, utisak ulaska u neki drugi svet i - suret sa mističnim bićem i boravak u tački koju su ispitanici opisivali kao "mesto sa koga nema povratka".

Nijedan pacijent nije bio suočen sa manjkom nivoa kiseonika u trenutku takvih iskustava, i ta činjenica je dovela do odbacivanja teorije po kojoj nizak nivo pomenutog gasa izaziva neku vrstu halucinacija. Vođa tima koji se bavio ovom problematikom bio je Dr Sam Parnia iz Kliničkog centra u Sautemptonu, Velika Britanija, i on ističe da nam još uvek nije dostupno znanje o načinu formiranja misli. U svojim razmišljanjima, potkrepljenim rezultatima istraživanja, iznosi hipotezu po kojoj je svest nezavisna od mozga, odnosno njegovih funkcija.

"Kada posmatramo ćelije mozga, uočavamo činjenicu da su te ćelije iste kao i bilo koje druge u našem organizmu. One mogu da produkuju proteine i hemijska jedinjenja, ali nisu sposobne za produkciju subjektivnog fenomena kakva je misao. Mozak u procesu formiranja misli ima istu ulogu kao i televizor koji talase iz etra pretvara u sliku i zvuk", objašnjava Dr Parnia.

S druge strane, Dr Chris Freeman, psihijatar i psihoterapeut Kraljevske bolnice u Edinburgu, ističe da ne postoje dokazi koji nedvosmisleno ukazuju na to da je mozak prestao sa radom u trenutku iskustava koja su pacijenti imali. "Znamo da je sećanje vrlo varljivo. Često znamo ŠTA se dogodilo, ali ne i KADA se nešto desilo", podseća on. "Vrlo je verovatno da su se opisana iskustva desila neposredno pre prestanka rada srca ili u periodu oporavka. U svakom slučaju, nemoguće je utvrditi tačan momenat u kome su ispitanici iskusili navedena stanja."

Ipak, činjenica da različiti ljudi, iz različitih kultura, vremenskih perioda i sa različitih meridijana doživljavaju skoro identična iskustva u trenutku kliničke smrti, ostaje fenomen i tema za razmišljanje.

Što nas čeka nakon smrti?

To je vjerojatno najčešce postavljano pitanje otkad smo razvili sposobnost vlastitog promišljanja i zaključivanja. Pretpostavke ćete naći u dva osnovna stajališta – religijskom i ateistickom – ali odgovora nigde

Kao djeca smo se bojali utvara i duhova koji su najčešće bili obične sjene na zidu u našoj mašti preoblikovane u ljude. Medutim, postoje mnogi odrasli ljudi koji tvrde da su vidjeli mrtve, čak i razgovarali s njima i opipali ih. Dakle, postoji li život posle života ili nas stvarno samo čeka samo mrak duboko ispod zemlje i jedno veliko ništavilo?

Činjenica je da smo skloniji vjerovati prvom dijelu pitanja jer se život čini nekako besmislen ako smrću sve završava i ako tako naprosto prestajemo postojati. O takvoj ljudskoj prirodi svjedoče i mnoge stare civilizacije koje su imale pogled na zagrobni život sličan našemu. Egipćani su, na primjer, vjerovali u besmrtnost duše pa su tokom života odavali počasti bogovima, a mrtve su pokapali s dragocenostima i mumificirali ih kako bi se duša nakon odredenog vremena mogla vratiti u telo. Na taj su način, osim toga, pripremali preminulog na opasno putovanje u 'onom svijetu' na kojem je prva stanica bila zemlja bogova u kojoj su prolazili kroz sedam vrata izgovarajući pritom čarobne reči. Ako su reči bile pravilno izgovorene, mrtvac bi stigao u Ozirisov dom, mesto poslednjeg suda.

Grci i Rimljani bili su politeisti, ali su takodjer verovali da postoji podzemni svijet u koji odlazi duša nakon telesne smrti - zvali su ga Had. Elizijske poljane bile su dio Hada u kojem su prebivale duše pravednika, dok je Tartar bio ne baš primjereni ekvivalent kršcanskom paklu, ali su onde smrtnici bili kažnjavani za svoja nedjela.

Dakle, od staroga veka ljudi su vjerovali da postoji nešto više od onoga što u stvarnom svijetu možemo pojmiti i netko tko će odrediti kakvi smo bili u životu. Danas postoji bezbroj spekulacija što se s nama nakon smrti zbilja dogada, medutim nijedna od verzija nije znanstveno utemeljena pa, prema tome, ni opšteprihvaćena.

Najviše što nam znanost može ponuditi iskustva su ljudi koji su doživjeli 'blizak susret sa smrću', tj. kliničku smrt. Knjiga koja nosi isti naslov kao naš članak uglavnom prenosi svedočanstva takvih doživljaja i zanimljivo je da većina govori o svetlosti na kraju svojevrsnog tunela prema kojoj su u tom stanju koračali, ali nitko nije vidio što je na kraju tunela. O svjetlosti su govorili obrazovani i primitivni ljudi, stariji, isto kao i šestogodišnjaci.

Klinička smrt podrazumijeva prestanak vanjskih znakova života, na primer pulsa, disanja i svesti. Sličnosti iskustva kao što je izdizanje iznad tijela i promatranje 'odozgo', ulazak u mračni tunel, svetlost u daljini, osjećaj savršenog mira i, na kraju, ponovni povratak u telo, činjenica je koja najviše intrigira znanstvenike jednako kao i sveštenike. Znanost njihove doživljaje objašnjava kao svojevrsne halucinacije uzrokovane lekovima, hemijske reakcije u mozgu tokom krize ili kao prijašnja davno zaboravljena iskustva.


Tunel rezerviran samo za duše

Njihovom se objašnjenju suprotstavljaju iskustva kao što je iskustvo djevojcice koja je u trenutku kliničke smrti mogla vidjeti što radi obitelj kod kuće te večeri, pa čak i o čemu razgovaraju. Drugi su do u detalje mogli opisati predmete u sobi i izvan nje. Tako je jedan muškarac savršeno detaljno opisao tenisicu medicinske sestre na krovu bolnice koju prije nikako nije mogao vidjeti. Ovakvi doživljaju ne dokazuju postojanje pakla ili raja, vec odvajanje duše od tijela i njezinu svjesnost i nakon smrti.

Jedan je autor u svom članku o ovoj temi konstatirao da nema razloga da čovek ne vjeruje u život poslije života jer za to nema objektivnog razloga. Znanstvenici ce svoju istinu tražiti u dokazima, a vjernici su svoju već pronašli. Možda je lepo vjerovati da se nećemo pretvoriti u prah ili da nećemo istrunuti pod zemljom i da će to biti naš kraj, ali možda je još lepše ne zamarati se time, već postupati u ovom životu što bolje možemo, ne božjeg suda radi, nego radi ljudi koji nas okružuju i sebe samih.


Net

Čudna su ta iskustva ljudi koji su bili izloženi kliničkoj smrti i pri tome doživljavali različita iskustva koja, verovatno većini, se čine smešnim i nekom vrstom fantazije, ali ono što želim da kažem je da postoji neka veza i između živih i mrtvih i da nije retko da se i takva iskustva dešavaju. Navešću moj primer, koji će verovatno nekome biti smešan ali za mene je bio toliko stvaran da sada zaista verujem u život posle smrti.

Kada mi je otac umro, svi smo bili u šoku jer se to desilo iznenada i neočekivano, ali,...sutradan, posle sahrane, zaspala sam i videla svoga oca kako razgovara sa nekim čovekom koji mi je u tom trenutku ličio na mog dedu, koji je takođe umro odavno, s tim što mi je izgledao dosta mladje..Vreme je prolazilo i nisam ga više sanjala, a kada je došao 40 dan i pomen obeležen, te noći sam ga videla ponovo kako sa mnogo ljudi, muškaraca i žena ide prema kao nekoj kupoli koja se nalazila na nekom brdu... Gledala sam u njega i pokušavala da ga dozovem, a tada se on okrenuo prema meni, i pogledao me direktno u oči ... Ne mogu da opišem koliko mi je to bilo teško i sam pogled na njegovo lice me je toliko rasplakao da sam se probudila glasno jecajući ...
Mislim da je to bio kao neki način opraštanja sa mnom, i kao da je time želeo da mi kaže da će biti ok, da nije sam, i da tako mora biti...
Možda je to samo bio san i možda to nema veze sa istinom, ali za mene je to bilo dovoljno da me ubedi da tu ima nešto i da ipak postoji život posle smrti...

Za jednog vernika, smrt je promocija

Jedan je autor u svom članku o ovoj temi konstatirao da nema razloga da
čovek ne vjeruje u život poslije života jer za to nema objektivnog
razloga. Znanstvenici ce svoju istinu tražiti u dokazima, a vjernici su
svoju već pronašli. Možda je lepo vjerovati da se nećemo pretvoriti u
prah ili da nećemo istrunuti pod zemljom i da će to biti naš kraj, ali
možda je još lepše ne zamarati se time, već postupati u ovom životu što
bolje možemo, ne božjeg suda radi, nego radi ljudi koji nas okružuju i
sebe samih.

Sa ovim bih se složila u potpunosti

Teško pitanje za neke ljude...za mene ima...za Vas? .....

---

mislim da se to ne zove smrt vec prelazenje iz jednog fizickog stanja u drugo tj duhovnom

---

jer postojanje smrti je nepostojanje neseg sto je postojalo.... jer mi nismo cak ni svesni sopstvenog rodjenja,nesecamo se niceg ...zasto?

---

Smrt – je velika tajna .... Ona je radjanje čoveka iz ovozemaljskog privremenog života za večni. U toku smrtnog časa skidamo sa sebe naš grubi omotač – telo i duševnim bićem, prefinjenim, etarskim prelazimo u drugi svet, u obitelj bića, srodnih duši … Šta se desilo i šta se dešava sa dušom koja je napustila telo? To nam ostaje nepoznato sa našom svešću.

---

Čovekova duša je tako formirana da razmišljajući o smislu života upada u ćorsokak ukoliko misli da se život završava grobnom pločom.
Smrti nema! Posle groba nas čeka besmrtnost. Ali kako postati svestan toga, kako se uveriti u večni život živeći ovde na zemlji?

---

Ne slažem se smrt - nije kraj.
A nije ni početak, jer verujem da duša i dalje živi,
ali na drugom mestu - drugoj dimenziji.
Duša je od nekud došla u ovo telo, dakle imala je početak i pre
otelotvorenja u fizičkoj dimenziji (PRE ROĐENJA), a kada napusti fizičko telo (TELO UMRE)
opet postoji i živi. Ali ne na planeti Zemlji u fizičkom telu...
Ali veerujem da smrti nema kao definitivnog kraja za tebe, mene, čoveka.

---

Vecina ljudi nije spremna za smrt, svoju ili bilo chiju. Sokira ih, uzasava. Ona je kao veliko iznenadjenje. Ali nikad ne bi trebalo da bude..... Nema sta da se zali u vezi sa smrcu vise nego sto bi se zalilo za rastom cveta ili nekom drugom travkom tj za svim onim dogadjajima ,ljubavi ,radosti ,tuge ,bliskosti koje si ostvario sa dragim osobama ....

---

. Nije smrt ono sto je uzasno, vec zivoti koje ljudi zive ili ne zive do svoje smrti. Oni ne postuju sopstvene zivote, oni gaze i pljuju po svojim zivotima.
Jbga, smrt je ionako benzin u rezervoaru. Potrebna nam je. Meni je potrebna. Tebi je potrebna. Zagadili bismo okolinu ako bismo predugo ostali.....

---

Stvari se desavaju u trenutku. Sve se promeni. Ziv si. Mrtav si. A sve tece dalje.
Tanki smo kao papir. Zivimo od srece izrazene u procentima, privremeno. A to je ono najbolje i najgore, vremenski faktor. I nista ne mozesh da ucinis u vezi s tim. . . . . mozda je i bolje tako.... trebam sunca ,ljubavi ,radosti ..dok sam ziva .a za ostalo kad se desi znacu ..... :smile3:

U moje tijelo nije duša odnikuda došla. To bi značilo poništavanje mene kao osobe. Da sam ja neko drugi. Ili nešto drugo.

A nisam. Ja sam ja. I sam sam stvorio svoju dušu. Ona je takva kakav sam ja. Ona je moje mišljenje. Ona je moj karakter. Ona je moji osjećaji. Ona je moja radost. Ona je moja tuga. Ona je sve što osjećam. I sa mnom odlazi. Kada umrem, umire i ona. I nema ništa više. Za mene. Gotovo.

Zato dok si živ ne računaj na nešto poslije. Uradi sve što možeš da svoje vrijeme na svijetu provedeš kako tebi odgovara. Ne proćerdaj svoje vrijeme uzalud. Nije važno ako ti se sve što želiš ne ispuni. Važno je da si dao sve od sebe. Onda si miran. Pa kada se smrt približi, nećeš se ni bojati. Niti ćeš za čime žaliti.

Smrt je kraj nema dalje , kud ja tu i moja duša
Uostalom šta me briga šta će posle bit , za života se trudim ostavit deo sebe aaa posle ko ga *

Da ...to vam je sto vam je. Smrt je kraj. Ko je znao da daje i uzima od zivota, jos je dobro i prosao. Inace zavrzlame tipa reinkarnacija...blaa,bla to je za one sto se ne mire sa svojim nestankom, jednog trena, sa ove divne nam planetice...Zato zivite ljudi, ne kidajte se zbog gluposti, pruzite sebi i drugima sto vise nezaboravnih trenutaka, to je taj vecni zivot o kom se propoveda, nista drugo...tako mislim, a mozda i gresim, ko bi ga znao...

Mislim da smrt nije kraj,da kada sklopim oči ovde treba da ih otvorim negde drugde. Na svest ljudi o smrti utiču filozofske,religiozne i teorija evolucije Čarlsa Darvina. Jer mi i dan danas ne znamo odakle je došao prvi čovek. Filozofi su o tome napravili svoje teorije,recimo Tales je verovao da je svet sastavljen od vode,Pitagora je smatrao da je svet sastavljen od brojeva i matematičkih obrazaca... Religija kaže da je svet nastao od Boga (ili bogova u mnogobožačkim religijama),a Čarls Darvin tvrdi da je čovek nastao odvajajući se od majmuna. Tako postoje različita verovanja i o tome kako se naš postanak ovde završava. Treba iskreno verovati da postoji još nešto,ako se to ne kosi sa Vašim uverenjima naravno. Svako ima pravo na to da veruje da mu se život hoće ili neće nastaviti kada se ovde prekine. Možemo da živimo s uverenjem da će nas kad umremo neko pozvati na drugu stranu,a možemo da mislimo da ćemo umreti,raspasti se i postati pepeo kao što se i dešava našim ostacima ovde. Mislim da iako fizički ne prelazimo u drugi svet naša duša,a s njom i naše misli odlazimo na bolje mesto. Dosta verujem u Boga i onda sam samim tim usmerena na ta uverenja. Naravno,ja ne odbacujem teoriju evolucije i naklonjena sam i naučnim činjenicama,nisam fanatik. Jer u ljudskoj prirodi je da bude otvoren prema novim saznanjima. Mislim da ću kada umrem biti pozvana kod Boga i tome težim. Verujem takođe,da je mnogo lakše živeti i umreti ako znaš da ćeš večno postojati.

Smrt je kraj , umreš i nema više - endee

Život nakon smrti je  zavjera. Perfidna zamisao da se ljude drži za jaja, pod kontrolim i stegom. Ali, ipak da im se kurvanjski ostavi neka nada. U zagrobnom životu će sve imati što sada nemaju.

Moš mislit.

Kad blebnem, nema me više.

Na ništa ne računam.

I zato.

HOĆU SVE I HOĆU SAD.

A za poslije me zabole.



Ovo je moto mog života.

Nije kraj, ne slažem se da posle smrti nema ništa. Iza nas ostaje ono što smo ostavili iza nas ... a to su naša dela i uspomena na njih, što su veća (ne pravim razliku izmedju pozitivinih i negativnih) bila to je veći i duži trag koji ostaje iza nas.
U zagrobni život ne verujem ...

Slažem se sa Kayserom ..smrt nije kraj ..uvek ostane ono nešto po čemu ćemo ostati upamćeni ..a možda čak i naša duša kruži tu negde oko nama dragih osoba..

wild filly ::Da li verujete da je smrt kraj svemu ili i posle smrti ima života u smislu da se čovek vrati u nekom drugom obliku ,reinkarnira u neku biljku,životinju?

Da li se na ljutski život može gledati kao i na sve drugo u prirodi,kao kruženje materije?

Da li se sve vrti u krug i ponovo vraća?

Ili je smrt konačna,nema dalje?

Budući da se u temi pita o vraćanju čovjeka u nekom drugom obliku i reinkarnaciji, molio bi da se držimo teme.

A to, što sam ja sagradio 10 kuća, ili me ljudi pamte kao ovakvog ili onakvog, sa temom nema veze.

Bar se meni čini.

Nisam mislila na materijalno Dabo ..više na osećanja koja smo budili u nekome ko nas je poznavao ..ako me razumeš ..
A možda se i vraćamo posle svega poput andjela čuvara .. kao neka energija koja čuva i nadgleda voljene kad već nismo fizički prisutni ..

Kontam ja tebe Filly. Za anđele čuvare ok, tako misliš.

Ali sam htio naglasiti da ono materijalno što smo ostavili, i sjećanja na nas nema veze s nama.

Mene nema, sjećao se neko mene ili ne. Ja sam ADIO.

E sad, ja mislim da sam time i završio. Nikakav anđeo ja neću biti.

Smrt je za mene kraj priče o Abu Dabiju.

Žao mi je.

Umro sam.

Nema više.

Moja knjiga je pročitana.

smrt predstavlja uvod u zivot vecni...odvajanje duse od tela...

Smrt znači zaborav , čovek umire onog trenutka kad svi na njega zaborave.
Dokle god živi sećanje na nekoga dotle i ta osoba živi , tu smrt ne znači kraj svemu.