Било који научник ће вам рећи да љубавна еуфорија нема никакве везе са Купидоновим стрелама, осим ако их мали вилењак није предходно умочио у супстанцу са неромантичним називом фенилетиламин.


Ова супстанца која се још назива и «молекулом љубави», настаје природним путем у нашем мозгу. За њу се каже и да је биолошки рођак амфетамину, с обзиром на то да је врло сличне грађе. Допамин и норепинефрин су одговорни за настанак љубавне еуфорије. Заправо, фенилетиламин помаже ослобађању допамина (супстанца која такође омогућава проток информација у мозгу) у тз. центрима за задовољство. Допамин чини да се лепо осећамо, а норепинефрин стимулише продукцију адреналина који утиче, поред осталог, и да наше срце убрзано лупа. Комбинација ове три супстанце доводи до осећања заљубљености, узбуђености, блаженства и среће. Њихова активност је разлог због кога се заљубљени осећају еуфорично и пуни енергије – као да «лебде у ваздуху».

Такође, ово је и разлог због кога заљубљени могу водити љубав сатима и разговарати данима до касно у ноћ без осећања замора и исцрпљености. Опојна емоција заљубљености, повезана са убрзаним пулсом, влажним длановима, осећајем отежаног дисања, се често тумачи прекомерним лучењем фенилетиламина, односно неком врстом овердозе.

Продукцију фенилетиламина могу да изазову и на изглед безначајне ствари, као што је рецимо, сурет погледа или нежни додир руке. Изгледа да и ватрени пољубац, али и скакање падобраном, бунгее јумпинг, вожња параглајдером и сл. доприносе појачаној активности ове три супстанце. Тиме се објашњава слично осећање које се том приликом јавља. Фенилетиламин се налази у одређеним дозама и у чоколади, те се једно време сматрало да особе којима недостаје љубав често једу чоколаду. Данас се такво гледиште изменило, обзиром да је утврђено да се највећи део фенилетиламина који се налази у чоколади брзо разгради и то пре него што стигне до мозга, те је његов утицај минималан, осим код особа осетљивих и на мале дозе ове супстанце. Ипак, позитивно дејство чоколаде настаје услед спречавања разградње природне супстанце под називом анандамид која изазива пријатно и весело расположење.


Дневна маштарења

И неки други феномени који прате љубав и заљубљеност, се могу објаснити хемијским променама у мозгу. На пример, када се заљубимо склони смо да доста времена проведемо у интензивном маштању о вољеној особи, често размишљајући по стоти пут шта се све десило у вези са вољеном особом током дана. Мисли се саме намећу, тешко их је одгнати и усресредити се на нешто друго. Овај феномен се објашњава тиме што појачана активност наведених супстанци доводи до експериментално потврђеног снижења нивоа серотонина, а то се манифестује, као и код опсесивно-компулзивне неурозе, присуством наметљивих мисли које се изнова јављају и тешко их је одстранити.

Нежност


Хемијска супстанца окситоцин је добила назив «супстанца нежности». Окситоцин је повезан са секрецијом млека у жена, а такође чини жене и мушкарце спокојнијим, смиренијим и сензитивнијим за осећања других. Има веома важну улогу у настанку сексуалне побуђености који предходи оргазму, а уједно подстиче и нежност међу љубавницима, пре, током и након вођења љубави. Окситоцин се секретује под дејством и емоционалних и физичких стимулуса. Глас партнера, његов изглед, па чак и сексуална фантазија могу да иницирају секрецију окситоцина.

Приврженост


Када медени месец прође и заљубљеност почне да бледи, нова група супстанци ступа у акцију. Нови облик хемијске награде у виду пријатности долази од ендорфина. Наиме, научници верују да се након одређеног периода, од 18 месеци до 4 године, наше тело навикне на љубавне стимулансе. Пошто се повећа толеранција на фенилетиламин, страсна романса се може развијати у два правца – ка индиферентном односу или ка ономе што Хелен Фисхер, професор психологије и аутор књиге «Анатомија љубави», зове приврженост. За фазу привржености, научници сматрају да је одговоран ендорфин, супстанце сличне морфину, које се природно луче у мозгу. Када видимо вољену особу, док размишљамо о њој, не лучи се више интензивно фенилетиламин као што је било током фазе заљубљености, већ ендорфини који доводе до осећања смирености, смањења стрепње, топлине, поузданости и спокојства. Ендорфини нису тако узбудјујући и стресогена као фенилетиламин, већ воде стабилнијим односима и јачој везаности.

Чињеница да су период «медени месец» у љубави и период зреле љубави стимулисани различитим супстанцама, може објаснити зашто се неке особе не могу задржати дуже у вези. Наиме, они се добро осећају само уз узбуркане емоције које са собом носи појачано дејство природних амфетамина у мозгу (односно фенилетиламин), док им смирујуће дејство ендорфина једноставно не одговара. Многе особе заправо целог живота имају серије веза од 6 месеци до 4 године обзиром да је то неки период када ниво супстанци активиране током заљубљености неизбежно почињу да опадају. Ако ипак уђу у брак, овакве особе су склоне да имају паралелне везе не би ли достигле поново своју љубавну опијеност. Највећи проценат развода управо се јавља негде у четвртој години брака.

Ипак, нису код свих особа такве потребе. Научници сматрају да што су двоје људи дуже у браку, већа је вероватноћа да ће и остати у браку. На неки начин, они постају зависници од ендорфина и брачног спокојства. Недостатак ендорфина је заправо узрок зашто две особе које су биле у дугој вези жуде једно за дугим након растанка. Одсуство ендорфина игра одређену улогу и у жалости за умрлим партнером.


worlpress