Ništa loše ne može da snađe dobrog čoveka – suprotnosti se ne mešaju. Kao što tolike reke, tolike provale oblaka i toliki lekoviti izvori ne menjaju ukus mora – čak ga i ne ublažavaju – tako ni sva sila nesreća ne preokrene pravednu dušu: ona odoleva svemu što je snađe i daje mu svoju boju jer je moćnija od svih spoljnih stvari. Ne kažem da ih ne oseća, već ih pobeđuje i, inače krotka i blaga, ona uzvraća udarce. Sve nesreće smatra za vežbu. Uostalom, koji pravi čovek, častan čovek , nije željan podviga u njeno ime i spreman da se zbog dužnosti izloži opasnosti? Zar preduzetnom duhu dokolica nije kazna?

Vidimo atlete, koji neguju telesnu snagu, kako se bore sa najsnažnijim ljudima i zahtevaju od trenera da im se suprostave svom snagom; trpe udarce i batine i, ako ne nađu pojedince ravne sebi, bore se protiv više njih istovremeno. Ako nema protivnika, vrlina slabi, a kad pokaže šta može da izdrži, vidi se koliko je snažna i moćna. Shvati da i dobri ljudi treba tako da postupaju, da se ne plaše muka i teškoća, niti da se žale na sudbinu, nego da private sve što ih snađe i to okrenu na dobro, Nije važno šta podnosiš, već kako to činiš.

Zar ne vidiš da očevi i majke različito pokazuju svoju ljubav? Očevi sabajle dižu decu na posao, ne dozvoljavaju im da budu dokoni ni za vreme praznika, i teraju ih da liju znoj, a katkad i suze. Majke žele da ih maze u krilu, da ih drže u senci – one bi da ih nikad niko ne rastuži, da nikad ne plaču, nikad se ne umore. Bog je prema dobrim ljudima poput oca, voli ih i silno kaže: „Nek ih pritisnu teškoće, patnja, gubici: tako će steći istinsku snagu“.

Tovljene životinje bivaju trome od Nerada i preslabe su ne samo za napor, već i da se kreću, pa i da nose sopstvenu težinu. Netaknuta sreća ne podnosi nijedan udarac, a ko se neprestano hvata u koštac sa neprilikama, očvrsne i ne uzmiče ni pred kakvim zlom: ako i padne, on se bori na kolenima.

Seneka


Šta mislite zašto dobre ljude pogađaju razne nesreće i da li u životu ima pravde kad vidite da se takvim ljudima dešavaju ružne stvari?

Da li je to stvarno životno iskušenje da bi čovek pokazao koliko vredi ili na to gledate kao na kosmičku nepravdu?

Može bit se na taj način kale i pokazuju svoju hrabrost i veličinu da iz svega izađu ko apsolutni pobednici

Danas je najbolje biti ravnodušni šupak. Žmiriti, šutjeti, ne slušati. Sklanjati se od nevolja, ne talasati, živjeti u sjeni. I dobro ćeš proći u životu. Možda te negdje nešto i okrzne, ali to će biti slučajno.

Dobri ljudi nisu takvi. Oni se ne mire s zlom. Oni ne žmire, oni ne šute, oni slušaju.
I kada vide loše reagiraju. U tom djelovanju često i nahebu. 

Šta mislite zašto dobre ljude pogađaju razne nesreće i da li u životu ima pravde kad vidite da se takvim ljudima dešavaju ružne stvari?

Ne samo dobrim ljudima se desavaju ruzne stvari, srednjim ili losim takodjer se desavaju. Sa razlikom da dobri ljude vide nepravdu da se ruzne stvari desavaju  bas njima, sto nije bas tacno. Ako je netko uvjek dobar i posten recimo, nemoze onda ocekivati da mu se nista nesto ruzno desi, tj. nesereca ili slicno.
Zivimo u jednom univerzumu, sa svakoga vazi isti zakon. Nepravde bi bilo u kolicini, kao sto se desava. Ali nitko je rekao ili napisao negdje da je zivot pravedan pogotovo fair.


Da li je to stvarno životno iskušenje da bi čovek pokazao koliko vredi ili na to gledate kao na kosmičku nepravdu?

Moramo da svhatimo i da prihvatamo kako zivot nas iskusava, svatko na poseban nacin.
Vazno je pogotovo da svi mi imamo granica u zivotu.Netko vise,netko manje a netko nula.
Nekad imamo izbora a nekad nemamo ga. Najvaznije je da se nadamo boljega, jer nada umire uvjek na kraju,kaze se. Sve dog ne odustanemo od svega i nade, imacemo uvjek sansu da pravdu dozivimo mozda.