Miroslav Mika Antić

Miroslav Antić o sebi

"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije.
Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"... Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam". I u svim ostalim svojim pesmama."


Pjesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako





Izvor:beogradskaka5anija

Opomena

Važno je, mozda, i to da znamo:
čovek je željen,
tek ako želi.
I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo
biti celi.
Saznaćemo, tek ako kazemo
reči iskrene,
istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i
nas da sretne.

NEPOVRATNA PESMA
Miroslav-Mika Antić

Nikad nemoj da se vraćaš
kad
već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi
hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta
ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim
može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad
vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet
trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da
poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma
da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno
je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti
za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud
žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni
rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te
tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno
je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči
se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato
leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe
život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume
ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko
zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il'
sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da
se vratiš

"Ovo je pesma jedne kosulje..."







Ovo je pesma jedne kosulje,
zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku, i glasi:
Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu.
Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu.
Nadimacu se. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu.
Celo prepodne bicu zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo.
Drzi me cvrsto, ali nemoj da mi zavidis. Mene popodne peglaju.

JASTUK ZA DVOJE

Ovo je pesma za tvoja usta od

višanja i pogled crn.

Zavoli me kad jesen duva

u pijane mehove.

Ja umem u svakoj kapiji

da napravim jun.

I nemam obične sreće.

I nemam obične grehove.

Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.

Zavoli moju senku

što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori.

Ili uzglavlja. Svejedno:

lepo je nemati plan.

Zavoli trag mog osmeha

na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav

hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,

one se smeškaju blago i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,

potpuno neprimetni, ili javno prokleti

Čarolija

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

MOSTOVI

U meni večeras jedna reka

razbila ogromna brda daleka,

muči se, urliče, razmiče klance

i kida svoje zelene lance

i rije kroz moje srce i peče

i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka

čudno je meka.

I čas je srebrna.

I čas je plava.

U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge

pod istim mostovima sretne.

Zato su naše sreće i tuge

uvek drukčije istovetne.

Usne

Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapat sapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije,mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje

Druga strana vetra



Ko nije plovio,

ko nije brodio,

ko se od orkanskih talasa skrivao,

taj kao da se upola rodio

i kao da je upola živeo.


More je kad čovek u sebi nađe

mudrost kako se budan sanja

i kad su dani slani i sivi.

Mudrost kako se sasvim živi.



Mornari se, u stvari, ne rađaju.

Postaju od svoje mašte najzlatnije.

Sami se od sebe sebi događaju,

svaki put čudnije...neverovatnije...

Zažmure i pogode kad da se dogode

i na kom mestu da se dogode.


Mornari i zvezde čudesno znaju

da večno namiguju

i večno traju.


Kad vidiš mornara,

ne pitaj šta mu je.

Pusti ga.

On mnogo voli da samuje.

On samo trepne i – kad god hoće

stvori parčence divne samoće.

Kada mi nedostajes
Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes...

Posle ljubavi

Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristanista
i mosta,
niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gdje trava ima okus vode,
peska
i sunca.

Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.
Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu
za koji su me vecito cupkali
oni sto sede iza nas.
Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina.
Kazu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kazu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera,
i svi su smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su sareni i cudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada vise,
nikada vise ,
necemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokusavati uzalud da se setimo dok cutimo
necega vrlo vaznog,
necega toliko ogromno vaznog
cega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti.

Zapisano u sredu

U sredu smo se prvi put sreli,

a do tada se nismo ni znali.

U petak smo se zavoleli.

U ponedeljak posvadjali.

Opet je sreda.

Sada svima kažem

dok lutam ulicama sam:

ne,nije ona lepša ni draža

od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem-oči krijem.

Zviždućem.

Gledam u nešto drugo.

I mislim:zbilja,sve jedno mi je.





Al' osvrćem se dugo...dugo...

SAMOĆA

Svoju snagu prepoznaćeš po tome

Koliko si u stanju

Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju

Na ivicama svemira.

Sitne i zbunjene

Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine

Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.

Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu

Da se upozna sa nekim drugim orlom.

Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome

Koliko si u stanju

Da prebrodiš trenutak,

Jer trenutak je teži

I strašniji i duži

Od vremena i večnosti.

PLAVI ČUPERAK

Čuperak kose obično nose

neko na oku,

neko do nosa,

al' ima jedan čuperak plavi

zamisli gde?

U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.

U glavi.

To nije moj čuperak plavi

već jedne Sanje iz šestog 'a'.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana

čuperak nečije kose tudje

malo u tvoju glavu udje,

pa se umudriš,

udrveniš,

pa malo - malo pa... pocrveniš,

pa grickaš nokte

i kriješ lice,

pa šalješ tajne ceduljice,

pa nešto kunjaš,

pa se mučiš,

pa učiš - a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.

Izmešaš note i piramide.

Izmešaš leptire i gradove.

I sportove i ručne radove.

I tropsko bilje. I stare Grke.

I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi

kad ti se danima mota po glavi,

pa od dečaka - pravog junaka

napravi tunjavka i nespretnjaka.

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i

pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja

svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad

dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe

skidati. Na meni ćeš se raspasti.

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju

ove detinje duše. I da se više ne stidim pred

biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati

moju kožu s tvojom. Ne znam da li me

shvataš: to nije prožimanje.

To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji

miris, sav izatkan po nama.

Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.

Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe

da se, ovako pokipeo, ne prehladim od

studeni svog straha i samoće.

KAD BI JASTUCI PROGOVORILI

Kad bi jastuci progovorili
o tome sta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome sta neko radi kradom,
o devojcici,
na primer,
sto imitira starije
i nesto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o decaku
sto se tupim ziletom brije
- kao: kuburi covek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se place i smeje
i da se pocrveni.


Srecom: jastuci nista ne govore.
Cuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
sto plove u nemoguce,
u snove,
u bezmerja.
Uvece te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu

Pustinja

Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigunog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.

Prepoznam
starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju
velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i
izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.


Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: »Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu.»

A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...

Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.

ROMANSA

Na svet sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlažno ljubio.

I kome treba, nežnost vratio.
I kome treba, bol izgubio.

Bičevi grana... Rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.

Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu... Nečiju ruku...

I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.

Poslednja bajka

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve sto sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no sto se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sama ćeš se setiti...

Nekome ko će razumeti

Sad shvatam: nismo došli
zadovoljni ko trave
što niču da ih gaze
nečije trapave zore.
Mi smo zvezde, što ludo
u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke, dobre
kao aprilske laste,
da se grlimo plavo
i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u pupljcima vida
ponekome u svetu.

Prejeli smo se svega.
I zubatog. I nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno.
I sve je neizbežno:
i ove istine dobre
i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da vrišti
i ruŠi daljine glavom.
I jednako je u nama
i kamenja i grana.
I jednako je u nama
i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gnjura
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo, al nismo
postali pepeo sivi
od koga bujaju žita
i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak: drukČije živi
od svih ostalih živih
na ovom zbunjenom svetu.

I najzad: tako je dobro
što nismo samo trave,
što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave
željne da budu sunce
makar na trenutak samo