Miroslav Mika Antić

Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega što živi i želi.
U punu ne staje više nijedna mrva sna.
Nijedna gipkost ovog po malo okoštalog sveta

Gde je sve ono što si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi?
Gde je sve tvoje svaki put kad ga tražiš?

Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestižu. Nešto traže. Od njih se na usni dah užari. Ja ne znam šta cu, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Osecam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i nece pod celom da se smiri. Tu oblog ne pomaže. Duša se kikoce i krvari. Nešto me muci, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda - kao dve tople tacke. Sve mi u rebrima razapeto. Sve okrenuto naglavacke. A sve je ipak lude i draže. Srce bi prostranstva da ozari. Placem od srece, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Prirodo, cuj me: laganja nema! Ti bujaj - ja cu od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružicast vetar diše. I luduj, prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Volim te što si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari....

Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigunog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.
Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.
Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog.
Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.
Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: »Treba pustiti svakog da radi kako radi.
A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu.»
A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći.
Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i peče,
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom

Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš.

Ovo su tvoje pesme. Ne pitaj kako sam saznao šta misliš. Možda sam ponekad bio: ti. Možda si i ti pomalo bio: ja. Možda smo zajedno bili ceo svet.

Ti si sve ono što mi je potrebno da jesi. Ako ne razumeš moje ćutanje, nećeš razumeti ni moje reči.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipelo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

Srce se nema da se ima. Srce se ima da ga daš svima.

Nema male sreće, male bolesti ni malih ljubavi. Ili jesu ili nisu.

To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli.

Da ja imam samo tebe. Da ti imaš samo mene. Jesi l’ moje? Najmoje? Jesam tvoje. Najtvoje

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju – daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući – u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

– nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

....

K’o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al’ putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

I

Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.

Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.

Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.

II

Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.

Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.

III

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

IV

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.

Usi sam zalepio liscem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.

Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.

V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protice reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu.
Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.

VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.

Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

VII

Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?

Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.

Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.

I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII

U sebi sam ponavljao:

“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.”

To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.
Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.

Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.

Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?

IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.

Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.

Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.

Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.

I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.

Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII

Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.

Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”

I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.

I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.

XIII

Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.

Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.

Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.

Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”.

XIV

I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost.
Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”.

Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.

I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”.

XV

Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”.

Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo.

I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira.

Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI

Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku.

Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja.
Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.

Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.

Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.

Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.
Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.

XVII

Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.

Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.

Lako je meni sa psima.

Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.

Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.
Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vracas
kad vec jednom u svet krenes
Nemoj da mi nesto petljas
Nemoj da mi hoces-neces.

I ja bezim bez povratka.
Nikad necu unatrag.

Sta ti znaci staro sunce,
stare staze,
stari prag?

Tu je ono za cim moze da se pati
Tu je ono cemu mozes srce dati.
Al' ako se ikad vratis
moras znati
tu ces stati
I ostati.

Ocima se u svet trci
Glavom rije mlako vece
Od reke se dete uci
ka morima da potece.

Od zvezda se dete uci
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muci
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi vecno klija
i carlija tvoj pocetak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud zuri,
stisni srce i zazmuri.
Al' kad podjes - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ces.
Ko zna zasto.
Ko zna sta te tamo ceka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi vecno kunja
i muci se tvoj pocetak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti.
Sanjaj.
Trci.
Stvaraj zoru kad je vece.
Nek' od tebe zivot uci
da se peni i da tece.
Budi takvo neko cudo
sto ne ume nista malo,
pa kad krenes - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna sta te tamo ceka
u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatis,
il' sve tesko,
gorko platis,
uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratis.