Nova izdanja knjiga

**Učlanjen** : 04.01.2012

Monografija "Izuzetne žene Srbije 20.i 21. veka"

Autori Neda Todorović i Radmila Stanković

Fotografije : Goranka Matić.

Izdavac: Madlena Cepter

Među 100 izuzetnih žena Srbije našle su se Milunka Savić Gligorijević,

dr Saša Božović, Mileva Marić Ajnštajn, kraljica Natalija, Beta Vukanović,

Nadežda Petrović, Milena Pavlović Barili, Vera Kostić, Jovanka Broz,

Latinka Perović, Marija Maga Magazinović, Vida Ognjenović, Isidora Žebeljan,

Svetlana Kitić, Žanka Stokić, Mira Trailović, Mira Stupica, Milena Dravić,

Madlena Cepter i mnoge druge.

**Učlanjen** : 04.01.2012

**Učlanjen** : 04.01.2012

Nova izdanja knjiga - Page 6 Moja-genijalna-prijateljica-omot

Izdavačka kuća Booka upravo je objavila roman „Moja genijalna prijateljica“ italijanske književnice Elene Ferante. U pitanju je prvi deo globalnog fenomena znanog kao „napolitanska tetralogija“, do sada prevedenog na 30 jezika i prodatog u više od 10 miliona primeraka širom sveta. Osim kvalitetom ove knjige su pažnju na sebe skrenule i time što je identitet autorke i dalje misterija – niko ne zna njeno pravo ime i godine, a čak postoje i teorije da je u pitanju grupa autora. Ono što se zna je da je u pitanju najznačanija osoba savremene italijanske proze što je potvrđeno i time što ju je magazin Time uvrstio među 100 najuticajnijih ljudi svet.
Predgrađe Napulja, druga polovina pedesetih godina XX veka. S jedne strane siromaštvo i začeci nekog drugačijeg života, a sa druge bogatstvo mašte dve devojčice, Lile i Elene. Prva je mračna, žestoka, nepokolebljiva u svom odrastanju. Druga je blaga i naizgled potčinjena, ali upravo iz snage one prve uspeva da izvuče sopstvenu. Njihovo često surovo nadmetanje, nekad prikriveno, a nekad otvoreno, kao da drži to Elenino i Lilino neraskidivo prijateljstvo. Bujna mašta čini da dve prijateljice vide život koji ih okružuje ne kao stvaran, već kao neku strašnu bajku. No ta je bajka istinitija i od najrazumnijeg uvida u stvarnost. Priča o genijalnoj prijateljici ispričana je u prvom licu. Pripoveda je Elena kao zrela žena, u trenutku kad saznaje da je Lila svojevoljno nestala iz Napulja, brišući svaki trag svog postojanja.
Prva knjiga „napolitanske tetralogije“ uvodi nas u jednu od najvećih priča napisanih u ovom veku, remek-delo koje je očaralo kritiku i osvojilo publiku širom sveta.

dominomagazin.com

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Nova izdanja knjiga - Page 6 Ti_i_ja_andjela-vladimir_arsenijevic_v

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Čaj od šljiva

Lazar Džamić

Nova izdanja knjiga - Page 6 Caj_od_sljiva-lazar_dzamic_v

O Srbima, Englezima i fantaziji emigracije.

Ilustrovao Aleksandar Zograf.

„Lazar Džamić pokazuje tipičnu englesku veštinu: da sa malo reči mnogo kaže. Jezik kojim to čini je jednostavan i otmen, metafore su mu maštovite i pametne, a zapažanja lucidna i duhovita. Uz perfektnu ravnotežu šarma i ozbiljnosti, on poredi uzdržani engleski i pregrejani srpski mentalitet, u isti mah nemilosrdno i sa velikim simpatijama za obe strane. Od Borislava Pekića do današnjih dana nismo, verujem, imali boljeg autora koji se prihvatio ove izazovne teme.“ Ivan Ivačković

„Dve države, jedna kraljevina bez krune i druga republika sa krunom na zastavi.

Dva naroda, jedan koji se pravi važan i drugi koji se „pravi Englez“. Dve civilizacije,

jedna koja ima Vimbldon i druga koja ima šampiona istog. Dva ostrva, jedno okruženo

okeanom, drugo žicom... Lazar Džamić je zaista fenomen. Sudeći po Čaju od šljiva,

on je čovek koji je uspeo da bude na dva (suprotna) mesta u isto vreme!“

Slavoljub Stanković

„Krovni naslov Čaj od šljiva bio je genijalno Lazino pokriće za ozbiljnu studiju

engleskih i srpskih korena, DNK, mentaliteta, radne etike, komunikacije, ponašanja,

svakodnevnih navika... Kako su tekstovi odmicali, postajalo je očiglednije da je

pred čitaocima ozbiljna sociopsihološka studija. Takvu je mogao da napravi samo

rasni antropolog koji ozbiljno studira pojedince, zbilju, društvene grupe, mentalitete,

socijalne odnose, pojave, društvene anomije, istorijski kontekst...“ Miša Brkić

„Džamić inteligentno i na jednostavan način ulazi u mikrokozmos naše svakodnevice.

On pokazuje ono nesvesno, ali vrlo vidljivo, i na (samo)ironičan način otvara

različitost mirisa i osećanja Zapada i Istoka, Rima i Carigrada; znači onoga što

shvaćamo Europom.“ Andrej Horvat

laguna.rs

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Vitičaste zagrade

Sergej Nosov

Prozaistu i dramskog pisca Sergeja Nosova ne zanimaju ni zvek vojne bronze ni seobe naroda niti užarena isparenja hadskih pukotina od kojih prskaju tektonske ploče istorije. Nosov je tih pisac. Predmet njegovog interesovanja bili su i ostali "sitni oblici života" - čovek kao jedinka sa svim svojim besmislicama: praznim uvredama, zanimljivim fobijama i glupim predrasudama. Takav je i roman Vitičaste zagrade. Čarobna farmakopeja: fotografija, već živo platno koje diše. Odista, Nosov ume tako da nasmeje da čitaoca uhvati strah od sopstvenog smeha.

Roman Sergeja Nosova napisan je kao "živa hronologija" čovekove sudbine, konkretizovana na iskustvu jednog običnog neobičnog čoveka. Ovom Nosovljevom romanu će prostor za veću čitanost otvoriti i sledeća činjenica: on se može čitati kao duhovita priča o neobičnom svetu učesnika osnivačke skupštine (kongresa) iluzionista, mikro i makromaga, ali može biti shvaćen i kao porodična priča o nesigurnosti, strahu i fovijama običnog čoveka kojim manipulišuonostrane i ovozemaljske "više sile". Istine se u Nosovljevoj "živpoj hronologiji" čuvaju kao najdublja tajna, zapretana između višestrukih vitičastih zagrada. Roman Vitičaste zagrade je jedna od "živih hronika" ruskog postsovjetskog tranzicionog društva. Zato činjenica da je dobio nagradu "Nacionalni bestseler" za najbolji ruski roman 2015. godine, poznavaoce ruske kulture nije iznenadila.

geopoetika.com

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Dobitnik Velike nagrade Francuske akademije za 2014. godinu
Dvadeset sedmog oktobra 1949, u novi avion Er Fransa, nazvan Konstelacija, koji je lansirao ekstravagantni Hauard Hjuz, ukrcava se trideset sedmoro putnika. Dvadeset osmog oktobra, avion više ne odgovara na naloge iz kontrolnog tornja. Nestao je pri sletanju na ostrvo Santa Marija u Azorskom arhipelagu. Preživelih nema. Pitanje koje Adrijen Bosk postavlja u ovom svom ambicioznom prvom romanu nije kako, nego zašto. Zašto su se nebrojene i naizgled nepovezane uzrocnosti nadovezale jedna na drugu tako da avion usmere prema planini Redondo? Koja je to objektivna slučajnost, pojam drag nadrealistima, učinio „nužnom“ tu čeličnu grobnicu? I ko su putnici? Ako i znamo za Marsela Serdana, boksera i ljubavnika Edit Pjaf, ako se i secamo onog muzickog cuda kakvo je bila Žinet Neve, a čije će violine jedan deo biti pronađen mnogo godina kasnije, ili biznismena zvanog Građanin Kej (bez slova n) koji je od Diznijevih likova stvorio milionsko carstvo – videcemo šta zajednicko imaju Miki Maus, satovi i Dali, a sa njima Hitler i Musolini. Autor će sudbine svih njih dovesti u međusobnu vezu.
„Čuti mrtve, ispisati male legende o njima tako da četrdeset osmoro muškaraca i žena, poput sazvežđa, dobiju život i priču.”

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Nova izdanja knjiga - Page 6 1554954373577ce6eea6def348100094_v4_big

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

Gost

Vest o devojčici koja je upucana u školskom autobusu zbog svog zalaganja za obrazovanje, odjeknula je svetom 2012. godine. Odjednom su svi znali ko je [size=16]Malala Jusafzai i slika Pakistana kao zemlje obespravljenog naroda koji živi u strahu od fundamentalista urezala se u svet Zapada i potisnula sve ono što smo o Pakistanu znali, ili mislili da znamo.[/size]

Malala nam je predstavila svoje memoare godinu dana nakon zločina koji je u Pakistanu malo ko očekivao (kako i ona sama u svojoj knjizi kaže: „Čak ni talibani ne ubijaju decu“) i rešila da na najbolji način iskoristi svoju tragediju: tako što će javnost širom sveta upoznati sa onim što je Pakistan bio nekada, sa onim što je sada, ali i sa onim što bi mogao da bude.Knjiga „Ja sam Malala“ ne predstavlja samo Malaline memoare, već i „memoare“ njene domovine. Priča počinje mnogo pre njenog rođenja, i govori o osnivanju Pakistana, državi koja je stvorena u ponoć. Malala je tokom svog života u Pakistanu (sada sa porodicom živi u Velikoj Britaniji) stanovala u gradiću po imenuMingora, u najzelenijoj dolini svoje zemlje, dolini Svat, koju su naselili Paštuni. Malala Paštune opisuje kao veoma pobožan narod koji praktikuje pojedina stroga pravila življenja, ali najpre kao miroljubiv, veseo i veoma gostoljubiv narod. Ta rigorozna pravila najviše su pogađala žene, pa tako u Pakistanu žena ne sme da izlazi bez muške pratnje (muškarac mora biti rod), pa makar tu pratnju činio i dečak od pet godina; takođe, ukoliko je žena silovana, to može dokazati jedino ako nađe četiri muška svedoka koji bi potvrdili zločin – ženski glas se na sudu računa tek kao pola glasa. Nakon dolaska talibana u Pakistan, ova pravila postala su znatno rigoroznija i nekada veselu dolinu Svat zamračio je strah.

Pitanje koje se nameće jeste kako se u Pakistanu (sa ili bez fundamentalista) našla devojčica koja se meša u politiku i glasno se zalaže za obrazovanje žena? Odgovor leži u Malalinoj porodici: Malalin deda se školovao u Indiji, a otac joj je učitelj i osnivač škola. On se tokom celog svog života borio da deci u Pakistanu obezbedi kvalitetno obrazovanje, i ne samo to – borio se da jednaku mogućnost za obrazovanje imaju i dečaci i devojčice. Iako je često bio meta verbalnih napada, nije odustao, osnivao je ženske škole, a svoju strast prema borbi za osnovna ljudska prava preneo je i na svoju kćerku. Malalina majka je nepismena i veoma pobožna, ali uprkos tome, podržavala je svoju kćerku i njenu želju za znanjem.

Kada se Malala rodila, njenu porodicu su svi sažaljevali: „Bila sam devojčica u zemlji u kojoj se u čast rođenja sina puca iz puške, dok se kćeri skrivaju iza zastora.“. Njen otac, [size=16]Ziaudin Jusafzai, uprkos tome, slavio je i terao posetioce da se ponašaju kao da se rodio sin – zamolio ih je da u njenu kolevku ubace voće i kovanice, što se po tradiciji čini samo u slučaju rođenja muškog deteta. Paštuni sedmog dana po rođenju deteta slave Vomu, kada posetioci dolaze da vide dete. Kako Malalin otac nije bio u mogućnosti da pripremi gozbu za ovaj praznik, a njen deda nije želeo da plati Vomu za devojčicu, Malala je ostala bez slavlja. Kada su se rodila Malalina braća, njen deda je želeo da im plati Vomu, ali ga je Ziaudin odbio, jer je nije imala ni Malala. Svoju kćer je Ziaudin celog života tretirao kao jednaku svojim sinovima, i to nije promaklo znatiželjnim Paštunima.[/size]

Malala je čitavog svog života slušala svog oca kako se buni protiv pravila i kako pokušava da promeni mišljenje svog naroda. Dolazak talibana doveo je do zatvaranja svih ženskih škola, brojne ustanove i spomenici kulture su minirani, uništavano je sve što je, po mišljenju ekstremista, bilo u sukobu sa islamskim učenjem. U ovoj borbi Malala se ocu konačno priključila [size=16]2009. godine, kada je imala samo 12 godina, tako što je pisala anonimni blog (Dnevnik Gul Makai) za BBC, koji se bavio položajem pakistanskih žena za vreme vladavine talibana. Nakon ovoga, njeni nastupi bili su sve češći (kao i pretnje upućenje njenom ocu) i doveli su do toga da Malala 2011. godine dobije Pakistansku nacionalnu nagradu za mir. Nažalost, doveli su i do toga da je fundamentalisti shvate kao ozbiljnu pretnju i pokušaju da joj oduzmu život.[/size]

Metak koji je pogodio Malalu [size=16]09. oktobra 2012. godine, imao je za cilj da je zauvek ućutka, ali učinio je sasvim suprotno. Zahvaljujući ovom događaju, Malalin glas je stigao dalje nego što je to ikada mogla da zamisli. Umesto da ućutkaju jednu devojčicu, podigli si ceo svet na noge.[/size]

Često čujem da ovu knjigu treba da pročita svaka žena, međutim ja se sa tim ne slažem. Ovo nije knjiga samo za žene. Sa ovom pričom treba da se upozna svako. Malala nije jedina devojčica kojoj se ovo događalo. Ovakvih slučajeva ima mnogo više nego što možemo da zamislimo, širom sveta. Devojčice kojima je uskraćeno obrazovanje i pravo da žive onako kako žele, dečaci koje roditelji iz straha za sopstvenu bezbednost šalju u ekstremističke grupe, iako su protiv svega što fundamentalisti predstavljaju. Deca čija je budućnost određena i pre nego što se rode, u 21. veku (!), deca koja svoj život provode u zemljama koje vode bismislene ratove i koja ne znaju za drugačije. Ovo nije knjiga o Malali, već o svoj toj deci.

Nemojte od ove knjige očekivati literarnu maestralnost, njena poetičnost u skladu je sa autorkinim godinama. Ponekad ćete naići na detinju naivnost, ali sam sigurna da ćete na momente biti zatečeni racionalnim razmišljanjem i zrelošću ove mlade dame. Iza sve te borbe krije se ipak obična devojčica koja voli školu i igru, koja brine o svojoj odeći i izgledu, koja gleda TV serije i ushićena je kada shvati da su joj podršku poslale omiljene holivudske zvezde. U ovoj knjizi pročitaćete surovu priču pisanu rukom deteta i kao takva vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Upoznajte se sa ovom pričom.

Gost

Tea Obreht je rođena 1985. godine u Beogradu, kao [size=16]Tea Bajraktarević. Početkom devedesetih seli se sa porodicom na Kipar, zatim u Egipat i najzad u Sjedinjene Države, gde živi i danas. Poznata je po romanu„Tigrova žena“, koji je ujedno i njen jedini roman.Ovaj roman doneo joj je nagradu „Orindž“ za najbolje žensko pero u 2011. godini, a našao se i na listi najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa. Isti časopis je autorku uvrstio u listu „pet ispod 35“, odnosno u top pet mladih pisaca.
[/size]

„Tigrova žena“ je roman o mladoj lekarki [size=16]Nataliji Stefanović, koja na službenom putu prima potresnu vest o smrti svoga dede. Ona odlučuje da poseti mesto u kom je njen deda proveo svoj poslednji dan i da tamo sazna zbog čega bi se on uopšte uputio na putovanje tako daleko od svoje kuće. Vest o smrti voljene osobe kod Natalije budi sećanja na detinjstvo i priče koje joj je pričao deda. Tako roman teče u tri isprepletana narativa, odnosno kroz priču o Nataliji, o besmrtnom čoveku i o Tigrovoj ženi.[/size]

Roman je dobio mahom pozitivne kritike i hvaljen je kao izuzetno maštovit spoj modernog i mitskog, poznatog i egzotičnog. O tome kako ga je dočekala američka publika svedoče i brojna priznanja koja je autorka ponela. Ja, međutim, ne delim to mišljenje, pa mislim da je red da odmah pređem na stvar i obrazložim zbog čega mi se „Tigrova žena“ nije dopala.

Najpre, kao neko ko je rođen u [size=16]„Gradu“ (u pitanju je, očigledno, Beograd) i još uvek živi u njemu, mislim da je sasvim očigledno da Obrehtova nije imala dovoljno dodira sa ovdašnjom kulturom i životom. To se vidi po opisima folklora, koji nije baš čisto balkanski, kao i po nekim maglovitim istorijskim činjenicama koje se mešaju sa fikcijom (npr. Vuk Karadžić koji krade guslarima pesme – u 20. veku, ili protesti maskiranih građana u zoološkom vrtu). To je samo po sebi u redu, ali ako je autorka već poželela da piše roman o svojoj rodnoj zemlji (i dalje ne shvatam čemu pokušaj „skrivanja“ činjenice o kojoj zemlji se radi, putem obezličavanja ili izvrtanja toponima), onda je bilo očekivano da se malo više potrudi oko istraživanja. Složićete se da naš folklor (a i mentalitet) ima toliko toga da pruži, mogućnosti su beskrajne.[/size]

Drugi, i zapravo ključni problem koji sam imala sa ovim romanom, jesu tri priče koje je autorka pokušala da spoji u celinu. Prvi narativ, [size=16]Natalijina priča, nije na mene ostavio nikakav utisak i učinio mi se kao neophodan višak čija je jedina svrha da spoji druge dve priče. Imala sam velikih poteškoća da se poistovetim sa ovim likom, iako smo približno istih godina i iz istog područja. Drugi narativ, po kom čitav roman nosi naziv, onaj o Tigrovoj ženi, ima elemente srpskog folklora (tu prvenstveno mislim na motiv životinje koja zbacuje svoju kožu kada posećuje devojku). Naime, reč je o nemoj ženi koja je podmetnuta kao nevesta Luki, lokalnom guslaru, a Natalijinom dedi je, dok je još bio dečak, predstavljala svojevrsnu fascinaciju. Nakon bombardovanja zoološkog vrta 1941. godine, u selo Natalijinog dede zalutao je odbegli tigar i čitavo selo je, nakon određenih događaja, počelo da veruje da je „Tigrova žena“ u vezi sa nečastivim silama, i što je još gore, u vezi sa tigrom.[/size]

Priča o besmrtnom čoveku, treći narativ, bila mi je najzanimljiva, iako je, kao i prethodna dva, ostala nedorečena i površno obrađena. [size=16]Gavran Gajle, prokleti besmrtni čovek, određuje ljudsku sudbinu gledanjem u talog kafe. Ono što ovu priču čini neverovatnijom od uobičajenog gledanja u šolju, jeste baš šoljica koja se iznova i iznova pojavljuje u Gavranovom džepu. Susreti besmrtnog čoveka i Natalijinog dede jesu osvežili roman, kako po samom zapletu, tako i po dijalozima koji su tekli prirodno, na trenutke i sa dozom humora. Prvi susret Gavrana i Natalijinog dede dao mi je nadu da ću uživati u ovom romanu, ali to, nažalost, nije bio slučaj. Ova priča bi, kao zasebna celina, sigurno rezultirala kvalitetnijim romanom od onog koji je Obrehtova predstavila publici.[/size]

Tu dolazimo do moje konačne zamerke: mislim da je autorka preterala pokušavajući da ove tri, potpuno nepovezane priče, sklopi u celinu. Deda glavne junakinje prosto nije dovoljno jaka veza koja bi ove tri priče mogla da poveže, naročito zbog toga što su u pitanju tri različita perioda života (detinjsto, zrelost, starost), pa se na momente stiče utisak da u pitanju uopšte nije isti lik. Sasvim sam sigurna da bi „Tigrova žena“ bila bolji roman da se autorka držala teme nagoveštene naslovom, a da je priču o Gavranu ostavila za zasebno delo (priču „vezilju“ bi, što se mene tiče, mogla potpuno da izostavi).

Roman bi trebalo da potpada pod magijski realizam, ali zapravo je u pitanju sudar realnog i fantastičnog. Čitaocu koji nije upoznat sa regijom koju Obrehtova opisuje, ovo bi mogla da bude interesanta fikcija; čitaoca koji ima blagog pojma o Balkanu, roman će možda malo zbuniti, dok će određene omaške čitaocu koji živi ovde verovatno biti iritantne. Neću ulaziti u to da li je autorka pomenute greške pravila iz neznanja ili prosto kako bi odvojila svoj roman od stvarnosti, jer „Tigrova žena“ nije, i ne treba da se shvati kao roman koji pretenduje na realizam.

Jasno je, čini mi se, da ovo nije jedan od romana koji preporučujem. Cenim trud i želju da se publici predstavi nešto novo i drugačije, ali ne mogu da se otmem utisku, tačnije, nedostatku utiska koji ovaj roman pruža. Što je šteta, zaista, jer stvarno me je zainteresovala priča o besmrtnom čoveku, a ona ukazuje i na to da Tea Obreht nije pisac bez mašte i talenta.

Gost

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

„Akrepski odred“ je 31. roman u serijalu o Disksvetu. Radnja je smeštena u Borograviju, malu zatucanu zemlju koja večito ratuje. Kako se ostalim stanovnicima Disksveta čini, cela ta nacija je potpuno luda. Tome verovatno doprinosi i činjenica da poštuju Nagana, (blago rečeno) strogog boga, koji svoju Svetu knjigu redovno dopunjuje novim zabranama, pa tako, među „grozomornim grehovima“ u očima Nagana stoje, između ostalog, čokolada, mačke, patuljci i plava boja.

Baš u toj Borograviji, gde se ljudi plaše Nagana, a poštuju Vojvotkinju (za koju niko nije sasvim uveren da je živa), [size=16]Poli Perks jedne noći odseca svoju dugu kosu, oblači mušku odeću i odlazi da se dobrovoljno prijavi u rat, kako bi pronašla svog brata Pola. Tamo će, zajedno sa ostalim vojnicima, među kojima su i jedan vampir, Igor i trol, činiti deo Akrepskog odreda, grupu hrabrih vojnika koja će se proslaviti širom sveta zbog svoje hrabrosti i patriotizma... ali i zbog činjenice da je upravo njihov odred poslednji koji se i dalje drži na nogama (to im, naravno, niko nije saopštio). Poli će, na sopstveno iznenađenje, vrlo brzo otkriti da ona nije jedina devojka koja među nogama krije klupko čarapa, ali i da borba u ratu nije onoliko časna koliko je stare knjige prikazuju.[/size]

Ako je „Akrepski odred“ prva Pračetova knjiga koju držite u rukama, ne očajavajte. Iako je u pitanju jedna od poslednjih knjiga o Disksvetu, veza sa prethodnim romanima je minimalna. Osim nekolicine likova koji se sporadično pojavljuju i aluzija na neke običaje, vrste i događaje, nema bitne vezanosti za praćenje fabule. Naravno, moj savet je da knjige čitate redosledom kojim su napisane i u potpunosti se upoznate sa Pračetovim svetom, ali ukoliko je, kao što već rekoh, baš ovaj roman prvi na koji ste nabasali, imali ste sreće.

„Akrepski odred“ dotiče nekolio bitnih i veoma ozbiljnih tema. Koristeći svoj dobro poznati smisao za humor i osećaj za satiru, Pračet koristi priliku da u ovom romanu jasno iznese svoj stav o užasima rata, religijskoj dogmi, polnoj diskriminaciji i pitanju roda, ali i o modernom novinarstvu i njegovoj sklonosti ka manipulaciji.

Naslov romana potiče od pamfleta iz 16. veka u kojem Džon Noks (reformator crkve u Škotskoj) iznosi svoje stavove (uglavnom bazirane na hrišćanskoj doktrini) o nepodobnosti žena da budu na bilo kakvim odgovornim funkcijama, pa prema tome, ni u vojsci. Pračetov odgovor na ovakve stavove, koji su, nažalost, daleko od prevaziđenih, jeste jedan kritički oštar, ali istovremeno dirljiv profeministički roman ispunjen inteligentnim humorom.

Ovaj roman je samo jedan u nizu dokaza o Pračetovom umeću kao pisca i ne odstupa od recepta koji je autor koristio da se publici zauvek podvuče u kožu. Miks fantastike, folklora i humora s jedne strane, a s druge, analiza ljudskih karaktera, svakodnevnih problema i filozofskih pitanja – sve to smešteno na ploči koju nose četiri slona na leđima ogromne kornjače. Oduzmite iz njegovih knjiga Disksvet i naći ćete se u vrlo realnom svetu. Možda u početku nećete biti svesni toga, jer ćete biti zauzeti smejanjem, ali uvučeni ste u klopku. Pračet vas je već naterao da se zamislite o temi koju je odredio za svoj roman i čim sklopite korice, poželećete još.

Gost

Marija Sempl je američka književnica, scenarista i producent. Rođena je u Kaliforniji 1964. godine. Danas živi u Sijetlu. Poznata je kao scenarista i producent nekoliko TV serija, među kojima su i Beverly Hills 90210, Mad About You, Suddenly Susan i Arrested Development. Do sada je napisala dva romana: This One Is Mine i „Gde si nestala, Bernadeta“ (Where’d You Go Bernadette).

„Gde si nestala, Bernadeta“ je roman o ekscentričnoj i nesvakidašnje nadarenoj Bernadeti, magu arhitekture, koja se, nakon svog neobičnog projekta, za koji je dobila i prestižnu stipendiju, povlači iz javnog života i sa porodicom seli u Sijetl. Za novi dom ona bira napuštenu školu na vrhu brda, ali suočena sa određenim neuspesima iz prošlosti, odustaje od projekta i potpuno zapušta kuću, baš kao i svoj socijalni život.

Kako bi i dalje funkcionisala kao supruga i majka, Bernadeta unajmljuje [size=16]online asistentkinju iz Indije kojoj poverava sve svoje svakodnevne obaveze – od naručivanja hrane, kupovine garderobe i zakazivanja sastanaka kod lekara, do organizovanja godišnjeg odmora.[/size]

Ova neodoljiva priča počnje kada Bernadetina ćerka [size=16]Bija za svoj izuzetan uspeh u školi zatraži neobičan poklon – božićno putovanje na Antartik. Za Bernadetu, naviknutu na ušuškanost u socijalnoj izolaciji, nekoliko dana na brodu sa gomilom stranaca predstavlja stres kosmičkih razmera. Organizacija putovanja (koju obavlja asistentkinja iz Indije), kao i nekoliko komičnih sukoba sa „zunzarama“ (majkama Bijinih školskih drugara) koji se završavaju katastrofom, dovode Bernadetinog muža do pomisli da joj je hitno potrebno psihijatrijsko lečenje. Suočena sa pritiscima sa svih strana, Bernadeta odlučuje da se sa problemima izbori na jedini način koji zna – ona ponovo nestaje sa lica zemlje.[/size]

Tako naslov dobija dvostruko značenje i predstavlja dva Bernadetina nestanka: prvo iz javnog, a zatim i iz privatnog života.

[size=16] „Gde si nestala Bernadeta“ je satiričan prikaz savremenog sveta, prvenstveno onih ljudi koje smatramo višom klasom. Marija Sempl ismeva ovaj „pokondireni“ svet prikazujući ga kroz ekstreme poput školskog sistema koji ne priznaje ocene, u kojem su svi đaci izuzetni, samo neki manje, a neki više, u kojem roditelji moraju da se angažuju u školskim i vanškolskim aktivnostima gotovo jednako kao i deca; kroz razne savetnike i sisteme samopomoći. Svet u ovom romanu je toliko politički korektan da čovek može biti pogrešno shvaćen čak i ukoliko glasno uzdahne.[/size]

Bernadeta je u takvom svetu kao slon u staklarskoj radnji – svaki njen pokret izaziva potencijalnu katastrofu. Ona je genije zatočen u ispraznoj svakodnevnici, bez ikakvih izazova i ambicija. Otkako je došla u Sijetl – grad u kom kiša nikada ne prestaje da pada – i otkako je okružena „očajnim domaćicama“ (a.k.a. zunzarama), ona bukvalno počinje da vene i upada u sve dublju depresiju. Nekada mlada nada „zelene gradnje“ (pre nego što je ona i postojala), koja je postala poznata po tome što ni od čega napravi čudo, sada se nalazi u potpunoj katatoniji, do te mere da problem prokišnjavanja sopstvenog doma rešava strateški raspoređenim loncima za špagete.

U skladu sa glavnom junakinjom, i narativ ovog romana je potpuno nekonvencionalan. Čitav roman predstavlja knjigu koju piše Bija, a koja se sastoji od sakupljenog materijala koji bi trebalo da pomogne u pronalaženju Bernadete: imejlovi, pisma, poverljiva FBI dokumentacija, pa čak i lekarski računi.

Kako je onda roman o depresivnoj i anksioznoj ženi koja nestaje sa lica zemlje zapravo komedija, pitate se. Vrlo lako, naročito ako poznajete prethodni rad Marije Sempl. Njen specifičan smisao za humor očitava se u brojnim situacijama u kojima se Bernadeta zatiče (naročito u sukobu sa zunzarama), ali i u hiperboličnim opisima društveno povlašćene elite i njihovim apsurdnim načinom života. Marija Sempl ukazuje na ispraznu, lišenu emocije, ali tehnološki osvešćenu budućnost i svu nemoć individue koja se u takvu budućnost ne uklapa.

Svako od nas je pomalo Bernadeta, i zbog toga je ova (anti)junakinja omiljena širom sveta (neki je čak upoređuju sa Bridžet Džouns). U ovom hladnom, ambicioznom i pragmatičnom svetu koji Marija Sempl tako živo opisuje, stvarno bi trebalo da se zapitamo – gde su nestale Bernadete?

**Učlanjen** : 04.01.2012

DO OBA I HUANGPUA

Ljubomir Simović

Do Oba i Huangpua knjiga je o njegovim putovanjima u Rusiju i Kinu, naslovljena po njihovim

najudaljenijim rekama do kojih je stigao. Posredi je nesvakidašnje pripovedanje pesnika, dramskog

pisca, romansijera i esejiste o tome kako je otkrivao dve velike zemlje i njihove kulture. Prvi putopis

„Ruske crkve i reke” napisao je 1982. godine, a drugi „Kina: čitanje spaljenih knjiga” 2006. Iako neveli-

kog obima, ova je knjiga značajna u razumevanju ukupnog stvaralaštva Ljubomira Simovića. Ona je

mnogo više od opisa predela koje je (i kako ih je) doživeo i drukčija je od putopisa koje smo čitali.

delfi.rs

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

Gost

Godina zeca – Arto Pasilina

Arto Pasilina je finski pisac, rođen 1942. godine. Vrlo rano je počeo da piše, već sa 10 godina je napravio svoje novine koje je delio ukućanima (kasnije se i bavio novinarstvom). Njegov prvi književni pokušaj nije dobro prošao: izdavač je toliko izmenio roman, da je Pasilina odlučio da spali rukopis. Svoju prvu knjigu„Lovac na medvede“, objavio je dve godine nakon tog incidenta, 1964. godine, a prvi roman „Operacija Finlandija“ 1972. godine. Danas iza sebe ima 35 napisanih romana, kao i nekoliko knjiga van domena fikcije i važi za jednog od najznačajnijih i najprevođenijih finskih pisaca.

„Godina zeca“ je Pasalinin treći roman, napisan 1975. godine, a ujedno je i roman koji ga je proslavio kao pisca.

Pasalinini junaci su mahom autsajderi i čudaci koji raskidaju veze sa dotadašnjim životom i beže od civilizacije. Upravo je to slučaj i sa junakom „Godine zeca“, Karlom Vatanenom, novinarom koji nakon saobraćajne nezgode u kojoj njegov kolega kolima udara malog divljeg zeca, uzima životinju, zavija joj povređenu nogu i bez ikakvog plana i objašnjenja, zajedno sa zecom, odlazi u šumu. Od tog trenutka, Vatanen i zec su nerazdvojni i kroz sve avanture na putu prolaze zajedno. Od pecanja i života u kampu, preko svečanih banketa i gašenja šumskih požara, do danonoćnog lova na jednog određenog medveda.

Od trenutka kada su se sreli, Vatanen i njegov zec postali su skitnice. Njihovo putovanje nema nikakav cilj, osim da ga provedu zajedno, i Vatanenova briga za zeca je dirljiva koliko i simbolična. To putovanje se nastavlja i nakon što se roman završi, jednako neobjašnjivo kao što je i počelo. Ono što naizgled deluje kao misteriozan i magičan kraj, dokaz je zapravo Pasilininog talenta. Ukoliko se malo vratite unazad, dobro promislite i potražite najlogičnije moguće rešenje za završetak romana, setićete se jednog detalja koji pruža potpuno racionalno objašnjenje (naravno da vam neću pokvariti ugođaj i reći o čemu se radi, ali slobodno se javite da prodiskutujemo).

U „Godini zeca“ nema mistifikacija, nema magije, nema pastorale. Priroda nije prikazana kao obećani raj, naprotiv, niti je Vatanen prikazan kao neshvaćeni pojedinac kojem se svet zamerio. Karlo Vatanen je everyman sa prosečnim životom i prosečnim nezadovoljstvima. Ne postoji nekakav viši cilj kojem stremi. Pasilinin junak prosto odbacuje svet i kreće u osamljenost. Na tom putu, međutim, nailazi na pregršt komično obojenih likova i apsurnih situacija. Tako će sresti sveštenika Lajmanena koji je u pokušaju da upuca zeca u crkvi, upucao sebe u stopalo, ali uprkos tome uspeo da bez problema održi ceremoniju venčanja. Na svom putovanju će voditi rat sa lukavim gavranom koji mu krade hranu, ali će i nekoliko puta morati da spasava zeca od ljudi koji će iz ovog ili onog razloga pokušati da ga ukradu.

Vatanen nije ni dobar ni zao, ni izrazito velikodušan, ni potpuno sebičan, on je prosto čovek. Pasilina je u ovom kratkom romanu nepristrasno izneo jednu neobičnu priču (mada se simpatije ka junaku ipak osećaju) bez preteranog komentarisanja ili opravdavanja junakovih postupaka. „Godina zeca“ je roman u kojem ćete uživati, smejući se apsurdnim situacijama koje su pred vama, ali se na trenutak možda i zamisliti nad idejom koja je pokrenula samu priču. Kako bi to izgledalo kada bismo ostavili sve za sobom i otišli? Vatanen je pokazatelj da ne postoji pravi trenutak za tako nešto, jer svaki trenutak je onaj pravi da se nešto uradi povodom nezadovoljstva koje osećamo u životu ili njegovim pojedinim segmentima. Njegov podvig je prilično radikalan, ali predstavlja simbol raskida sa nezadovoljstvima u životu koje svako od nas ponekad oseća. Sve što nam je potrebno jeste da nađemo svog „zeca“ i krenemo na put ka sreći.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Vedrana Rudan predstavila roman "Muškarac u grlu"

- Mene su iznenadili ti likovi, koji uopšte ne liče na mene, toliko su neki ženski likovi čvrsti, znaju šta hoće, toliko su neki muški likovi krhki. Ja sam bila jako zadovoljna tim ljudima, kao da taj roman nisam ja napisala - rekla je Vedrana Rudan na promociji romana "Mušarac u grlu".

Nova izdanja knjiga - Page 6 OfTvqkf

U Delfi kafeu u SKC-u Vedrana Rudan je čitaocima predstavila svoju jedanaestu knjigu a sedmi roman „Muškarac u grlu“, u čemu joj je pomogao dugogodišnji urednik, pisac Vladimir Arsenijević.

Kroz odnos glavne junakinje s nekoliko različitih muškaraca, Vedrana Rudan u najnovijem delu razvija nekoliko tematskih okvira koje u svojoj prozi ranije nije doticala. Ispod pojavnog, spoljašnjeg sloja narativa lagano izbija opor utisak o nemogućnosti komunikacije, o teškoćama na koje nailazimo u nastojanjima da dosegnemo ideal istinske bliskosti između dvoje ljudi, o tome kako smo čak i u najbliskijim vezama koje u životu uspemo da ostvarimo ipak osuđeni na to da do kraja ostanemo zarobljeni u sebi samima.

„Mene su iznenadili ti likovi, koji uopšte ne liče na mene, toliko su neki ženski likovi čvrsti, znaju šta hoće, toliko su neki muški likovi krhki. Ja sam bila jako zadovoljna tim ljudima, kao da taj roman nisam ja napisala“.

Vedrana Rudan u svojim prethodnim knjigama nije bila baš puna milosti prema muškarcima, ali u novom romanu to se promenilo. „Drago mi je što su muškarci u mojoj knjizi dobili priliku da budu krhki, da budu nežni, i da budu ono što neki od njih jesu, topla ljudska bića.“

Vladimir Arsenijević koji je uz Vedranu Rudan od njenih spisateljskih početaka, istakao je da je „Muškarac u grlu“ njen zaista najzreliji roman sa književnog aspekta i istakao da je Vedrana na sjajan način pokazala (ne)mogućnosti komunikacije, na šta se autorka duhovito nadovezala da je „komunikacija između muškarca i žene najbolja posle razvoda“.

**Učlanjen** : 04.01.2012

Izdaleka blizu

Rebeka Solnit

Nova izdanja knjiga - Page 6 View_image

Ovo je knjiga sastavljena od ličnih priča i staza koje se račvaju ka filozofiji, nauci o prirodi, umetnosti, kulturi, kao i pisanju o životu. To su priče o pričama ispisane preplitanjem u međusobnom meandriranju. Najsličnije su, možda, Šeherezadinim, koje se nižu jedna iz druge, ili ruskim babuškama što iz sebe isporučuju niz manjih.
U nekom drugom životu, Rebeka Solnit bila bi izvanredan kartograf. Ona poseduje jedinstven način mapiranja mesta koja nastanjuju njenu maštu. Ova knjiga je remek-delo ni o čemu drugom do o priči (mitu, bajci) koju živimo, o tome kako možemo da iskoračimo iz te priče da bismo postali ono što jesmo, ono što nam je suđeno.
Izdaleka blizu je knjiga eseja, metasećanja, studija, mešavina različitih nefikcionalnih žanrova, peripatetičko lutanje ispisano kao poezija u prozi. Rebeka Solnit je jedna od najznačajnijih intelektualki savremenog doba.
„Delo stvoreno kao književni origami, sjajno po svojoj konstrukciji.“
Melisa Holbruk Pirson, The Millions
Knjiga Izdaleka blizu bila je u SAD finalista za priznanje američkog Nacionalnog kruga književnih kritičara, potom je proglašena za „Značajnu knjigu“ (Notable book) u izboru Njujork tajmsa; godine 2013. bila je na Bestseler listi Američkog udruženja knjižara IndieBound i uvrštena je među 25 značajnih knjiga Američkog udruženja biblioteka (ALA Notable book).

Od iste autorke: Lutalaštvo, Istorija hodanja (Geopoetika, 2010).

Gost

Nova izdanja knjiga - Page 6 Sestre_romanove-helen_rapaport_s

Izgubljeni životi kćeri Nikolaja i Aleksandre.

Sedamnaestog jula 1918. četiri devojke sišle su niz dvadeset tri stepenika u podrum jedne kuće u Jekaterinburgu. Najstarija je imala dvadeset dve godine, najmlađa svega sedamnaest. Zajedno s roditeljima i trinaestogodišnjim bratom sve četiri su bezdušno ubijene. Njihov zločin: bile kćeri poslednjeg cara i carice svih Rusa.

U knjizi Sestre Romanove čuvena autorka biografija Helen Rapaport nudi čitaocima dosad najmerodavniju pripovest o velikim kneginjicama Olgi, Tatjani, Mariji i Anastasiji. Crpeći materijal iz njihovih pisama i dnevnika, ona slika upečatljiv portret njihovog života u poslednjim danima dinastije Romanov. Takoreći prvi put posmatramo njihovo putovanje od detinjstva ispunjenog nezamislivim povlasticama, kroz jedan veoma zaštićen i umnogome jednostavan život. Od mladosti i ženske zrelosti do prvih zaljubljenosti, njihovih nada i snova, napornog saživota sa hronično bolesnom majkom i bratom hemofiličarom, a potom i do traume koju donosi Revolucija.

Neodoljivo čitka, napisana na osnovu podrobnog istraživanja, duboko dirljiva, knjiga Sestre Romanove daruje ovim devojkama glas i omogućava njihovoj priči da odjekne u srcu čitalaca bezmalo pun vek nakon njihove smrti.

„Rapaportova koristi kratke odlomke pisama i dnevničkih zapisa kako bi lepše predstavila misaonost i inteligenciju sestara. Čitalac će biti ponet njenim opuštenim a opet informativnim pripovedanjem dok obasjava novom svetlošću život četiri carske kćeri.“ Publishers Weekly

„Rapaportova je pronicljiva u svojoj analizi Aleksandrine ranjivosti i tačno osvetljava kakav je bio uticaj Grigorija Raspućina. Čudesno intimna priča o domaćem životu u retorti moći.“ Observer

Gost

Nova izdanja knjiga - Page 6 Ubiti_leonarda_da_vincija-kristijan_galves_s

Svi su se divili geniju, a malo ko ga je uistinu poznavao

Leonardo da Vinči je toliki jeretik da ne prihvata nijednu religiju i više voli da bude filozof nego hrišćanin. Stoga je odluka jasna i rezolutna: ubiti Leonarda da Vinčija.

Dvadesetčetvorogodišnji Leonardo da Vinči je anonimnom dojavom optužen za sodomiju i izveden pred lice pravde. Usled nedostatka dokaza je oslobođen, ali ugled mu je ukaljan, a zdravlje narušeno. Umetnik dospeva na životno raskršće: razapet je između želje za osvetom i potrebe da razvija mnoge svoje talente i pored budnih očiju Vatikana, gradskih vlasti Firence i radikalnih sledbenika biča božjeg Đirolama Savonarole.

Ovaj uzbudljiv i veoma maštovit bestseler Kristijana Galvesa je omaž firentinskom geniju i uverljiva slika Evrope XV i XVI veka. Na stranicama ovog istorijskog trilera susrešćemo se sa slavnim slikarom Sandrom Botičelijem, firentinskim mecenom i gradonačelnikom Lorencom de Medičijem, francuskim kraljem, papama Sikstom Četvrtim i Julijem Drugim, ali i jednom napuljskom princezom, sentimentalno naklonjenom Leonardu…

**Učlanjen** : 04.01.2012

Monografija posvećena Goranu Markoviću

U okviru retrospektive dugometražnih ostvarenja Gorana Markovića, koju
Kinoteka ovog meseca priređuje reditelju, u četvrtak uveče je predstavljena
knjiga „Nacionalna klasa – igrani filmovi Gorana Markovića“.

U OKVIRU retrospektive dugometražnih ostvarenja Gorana Markovića, koju Kinoteka
ovog meseca priređuje reditelju i scenaristi koji je obeležio jugoslovensku i srpsku
kinematografiju, u četvrtak uveče je predstavljena knjiga „Nacionalna klasa – igrani
filmovi Gorana Markovića“.

Reč je o prvoj knjizi u prestižnoj ediciji Monografije, u izdanju Filmskog centra Srbije,
koju je priredila vizuelna umetnica Maja Medić. U prepunoj sali u novoj zgradi Kinoteke,
o knjizi koja na tri stotine strana sagledava impresivnu karijeru reditelja čiji su filmovi
uticali na ovdašnju kulturu i živote mnogih generacija, pored autorke govorili su glumac
Sergej Trifunović, direktor i glavni urednik izdavačke kuće „Klio“ Zoran Hamović, i
sam Goran Marković.
- Kad sam video kolika je knjiga o meni stvorena, pomislio sam da je kraj. Ima tu puno
lepih reči vrednih ljudi, i svi treba da znaju da sam režirao pišući. Pisao sam mnogo
scenarija i tako unapred priređivao ono što će se desiti pred kamerom – istakao je Marković.
Po rečima Trifunovića, reditelj kroz čije su filmove prošli legendarni glumci odgovoran
je i za njegovu karijeru, a kako je istakao Hamović, Marković je stvaralac koji daje priliku
da se razume jezik epohe.

novosti.rs

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Nova izdanja knjiga - Page 6 Bozanstveni-bezboznici-2-66991

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Tri tužna tigra

Giljermo Kabrera Infante

**Učlanjen** : 04.01.2012

Žena crvene kose
Orhan Pamuk
Nova izdanja knjiga - Page 6 View_image

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Muškarci bez žene
Haruki Murakami

Svaka Murakamijeva priča je kao mali roman – sve najzavodljivije odlike njegovog pripovedanja imaju još snažniji efekat u ovom obliku. A sama forma dozvoljava mu da u okviru istih korica isprobava različite tehnike, stilove i kompozicije. Za ovu zbirku priča, objavljenu devet godina nakon prethodne, sam autor je rekao da bi odgovarala nečemu što se u muzici označava kao „konceptualni album“. A kad smo kod muzike, svi ljubitelji Murakamija čuće iz njegovih reči i u ovoj knjizi Bitlse, Bič Bojse, Kolmana Hokinsa, Bili Holidej...

Zbirka priča Ernesta Hemingveja Muškarci bez žena svakako je bila inspiracija Murakamiju da na potpuno osoben način obradi likove i osećanja muškaraca od kojih su žene pod različitim okolnostima otišle. Junaci njegovih priča postaju najbolji prijatelji s ljubavnicima svojih bivših žena, prepuštaju svoju tinejdžersku ljubav najboljem drugu, putuju usamljeni, jer ih je žena ostavila, dok ih na tom putu, kao u drevnim mitovima, vode zmije, umiru zbog neuzvraćene ljubavi. Poznati motivi, ali u originalnom, murakamijevskom pakovanju, čine delo puno prikrivene strasti. Ovo su i priče o ambivalentnosti, o dvostrukim identitetima, o tome kako se ne vidimo, kako ponekad najmanje poznajemo one s kojima živimo.

geopoetika.com

**Učlanjen** : 04.01.2012

Lutkar
Justejn Gorder

Jakop je usamljenik i izopštenik; čudak i, od rođenja, slepi putnik u svakom društvu. Odlazi na sahrane nepoznatih ljudi, jer se jedino tu oseća pripadnikom neke velike familije. Na njima pokazuje svoj prvi veliki talenat – pričanje priča, koje ljudi uvek opčinjeno slušaju. Druga strast je otkrivanje veza među jezicima. U nedostatku svoje, naš junak pripada jedino indoevropskoj jezičkoj porodici, u kojoj pronalazi utemeljen identitet. Ima jednog bliskog prijatelja, Pelea, koji ga uvlači u bizarne situacije.
Lutkar je iznenađujući, nadrealan roman, ludo odvažan iznad svega. Čitalac mora dopustiti Gorderu da ga povede na drugačije i zabavno čitalacko iskustvo kroz ovu neobičnu porodičnu hroniku. Istovremeno, ovo je samo dirljiva, inspirativna priča o usamljenosti, o bliskosti, o smislu života.

Gorderova izuzetna pripovedačka energija, poznata iz njegovih prethodnih knjiga, i u ovoj budi našu radoznalost i preplavljuje nas suštinskim životnim pitanjima u kojima nailazimo na tako jednostavne, a tako moćne rečenice: „Usamljenost se lakše podnosi u samoći nego u paru“; ili: „Većina dečaka zna sve o vasioni, a astronomi samo krše ruke i priznaju da im ništa nije jasno.“

geopoetica.com

**Učlanjen** : 04.01.2012

Anhel Esteban

Pisac u svom raju:

trideset velikih pisaca koji su bili bibliotekari

Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku.

Horhe Luis Borhes

Život, literatura, anegdote – sve je tu.

Trideset pisaca otvara vrata svoje „druge kuće”, onih tihih mesta u kojima su radili kao upravnici, bibliotekari ili arhivisti, provodeći duge sate u čitanju i istraživanju. Anhel Esteban nas vodi kroz istoriju prašnjavih polica, kroz vekove nagomilanog znanja i upoznaje nas sa (ne)radnim navikama slavnih ljudi od pera poput Getea, Helderlina, Prusta, Borhesa, Ljose, Kerola, Pereka i Stivena Kinga.

Čar ove knjige nije samo u raznolikosti sudbina njenih junaka, anegdotama i mitovima koji su se pleli oko njih, već i u istorijsko-geografskim skokovima kojima obilazimo biblioteke iz epohe baroka do savremenog doba, od Buenos Ajresa preko Londona, Madrida pa sve do ruskih pustahija.

Anhel Esteban je uspeo da sumira ogromnu građu koja po pavilu prati ovakve knjige i da zakletim knjiškim moljcima pruži uzbudljivo i edukativno štivo, puno dragocenih podataka.

dereta.rs

» Kupovanje knjiga
» Koncertna Izdanja
» Prva knjiga
» Knjiga
» Knjiga kao lek..