Nova izdanja knjiga

Stara je izreka da svaka istina ima dva lica. U ovom slučaju biće ih tri.

Ponovo otkriveno remek-delo slavnog mađarskog pisca - neobična priča o ljubavnom trouglu.

Imućni par iz buržoaskog društva, Peter i Ilonka, na prvi pogled živi u skladnom braku. Njihov dom je uređen s mnogo pažnje i ukusa; njihova odeća dobro skrojena; kreću se u važnim društvenim krugovima. Ipak, izuzetno osetljivoj Ilonki nikada nije dovoljan njen izbor dekora, niti je njen izgled baš onakav kakav bi trebalo da bude da bi u potpunosti osvojila ljubav svog muža jer on sa sobom nosi tajnu koja ga odavno proganja. Peter je zaljubljan u Judit, devojku koja je bila sluškinja u njegovom domu kada je bio mladić. Za Judit pak ni Peterova naklonost i ljubav nisu dovoljne i ne mogu utoliti njenu glad za slobodom i budućnošću van strogih merila društva u kojima se njih troje gube u vrtlogu ljubavi i gubitka.

Smeštena u Mađarskoj između dva svetska rata, roman "Tri lica jedne ljubavi" nudi nam još jedan dokaz Maraijevog briljantnog stila i njegovog izuzetnog, istančanog prikaza žrtvovanja i čežnje.

Objavljen roman S.N.U.F.F. Viktora Peljevina

Novo izdanje izdavačke kuće Booka je roman S.N.U.F.F. najvećeg savremenog
ruskog pisca Viktora Peljevina.



Radnja romana smeštena je u postapokaliptični svet i bavi se odnosima dveju
zemalja ‒ Urkaine (Urkainskog Urkaganata), koju naseljavaju „Orci“, i veštačke
džinovske kugle Bizantiuma (Big Byz) koja visi iznad nje, naseljene „ljudima“.
Urkaina je tehnološki zaostalo društvo, u kome se govori na „gornjoruskom“ jeziku
(službeni jezik je gornjo-srednjosibirski), a Bizantium je pak napredno tehnološko
društvo – „demokratura“, gde prevladava crkvenoengleski jezik, sličan engleskom.
Ipak, Bizantium ima probleme s nedostatkom fizičkog prostora i sa zakonom o
uzrastu saglasnosti, koji zabranjuje javno stupanje u seksualni kontakt ljudima
mlađim od četrdeset šest godina. Mnogi žitelji Bizantiuma žive s lutkama-robotima
(„surama“) različitog stepena kvaliteta.

Naracija se vodi iz lica „čoveka“ — Demijana-Landulfa Damilole Karpova, koji radi
kao snimatelj naoružane bespilotne leteće kamere. U civilnom životu Karpov živi
sa surom po imenu Kaja, koju je kupio na kredit, i koja uvlači njega i dvoje Orka
u intrigu motivisanu njenim ličnim interesima.

Roman sadrži mnoštvo aluzija na savremeni (2011. godina) društveni i politički
položaj Rusije i Zapada i na njihove međusobne odnose, u satiričnom maniru.
Tekst je prepun opscene leksike i „novojezika“, uglavnom nastalog od engleskih
 i ruskih reči koje su promenile svoje značenje u svetu budućnosti koji se opisuje.

blic.rs

Mišel Uelbek - „Lanzarote i drugi tekstovi“


| Izvor: Booka
Izdavačka kuća Booka upravo je objavila knjigu „Lanzarote i drugi tekstovi“ vodećeg
savremenog francuskog pisca Mišela Uelbeka.






"Četrnaestog decembra 1999, usred popodneva, shvatio sam da će mi doček Nove
godine verovatno propasti – kao i obično. Skrenuo sam nadesno, u Aveniju Feliks-For,
i ušao u prvu turističku agenciju. Devojka je trenutno bila zauzeta jednim klijentom.
Beše to neka brineta s bluzom iz domaće radinosti i pirsingom u levoj nozdrvi; kosu je
ofarbala kanom. Tobož nehajno, počeo sam da skupljam prospekte sa štandova.

– Mogu li da vam pomognem? – začuo sam posle jedno minut vremena.

Ne, nije mogla da mi pomogne; niko nije mogao da mi pomogne.
Sve što sam želeo bilo je da se vratim kući i da češkam jajca prelistavajući kataloge
hotel-klubova; ali ona je započela razgovor, i ja sad nisam znao kako da ga izbegnem."



Ovako počinje priča „Lanzarote“ vodećeg savremenog francuskog pisca Mišela
Uelbeka. Poznavaocima njegovog dela neće promaći da je ova noveleta poslužila
kao osnova za uspešni roman „Mogućnost ostrva“, ali i da se može čitati kao
autonomno delo kontroverznog autora i kao uspešan literarni eksperiment.

Ovu zbirku upotpunjuje niz izuzetnih priča i eseja na teme koje opsedaju Uelbeka
– književnost, seks, smisao života i smrti, te dubina otuđenja savremenog čoveka
od svoje okoline. Za one koji ga do sada nisu čitali ovo je odlična prilika za
upoznavanje, a onima koji ga redovno čitaju ovo će biti prava poslastica.

Mišel Uelbek (Michel Houellebecq, 1956), pesnik i romansijer, najtiražniji i najprevođeniji
je savremeni francuski pisac. Književnošću počinje da se bavi relativno kasno, ali
već njegov prvi roman Proširenje područja borbe (1994) postaje kultna knjiga u
Francuskoj. Lišen iluzija, čovek koji na društvo gleda iz ugla usamljenika koga više
ništa ne može prevariti, Uelbek doživljava svetsku slavu drugim romanom
Elementarne čestice (1998). Usledili su romani Platforma, Mogućnost ostrva i Karta
i teritorija. 

Njegove romane, objavljene u milionskim tiražima, deo kritike je ocenio izrazima pamflet
i pornografija. Izvesno je, međutim, da čak i oni koji mu zameraju zbog vulgarnog rečnika
i siromašnog stila, smatraju Uelbeka sociološkim i književnim fenomenom, nezaobilaznim
reperom u istoriji savremene francuske književnosti.

b92.net

Knjiga je usla u uzi izbor za NIN-ovu nagradu.

Sećanja, ipak, ne gore







Ima knjiga, većina ih je takva, čiji su dometi bitno ograničeni. Nešto se dogodilo te su autori takvih knjiga pomislili kako je pred njima nekakva isprazna misija, najčešće neknjiževne prirode, ili su ostali zatočeni zabludom autobiografije. Nekada su to knjige lokalnog domašaja, etnocentrične, njihov se jezik slomio u tekstu. Ništa te knjige ne znače ni svojim nastankom, ponekad se glasno laže o njima, budu čak i nagrađene lažnim nagradama, a onda ih više nema. I to je dobro, koliko smrt stvari može da bude dobra. Ima, opet, knjiga koje ostaju zauvek. Jezik tih knjiga je otkriće, njime se može uspostaviti nova simbolika, pa i nova metafizika. One pronađu sebi mesto u onom nepovredivom estetskom redu, ostanu tu i čekaju svoje prave čitaoce da im presude. To su knjige bez kojih je teško sagledati literaturu, ne nacionalnu ili regionalnu, već literaturu uopšte. Takav je novi roman Filipa Davida, Kuća sećanja i zaborava.
 
Centralni junak Davidovog romana, Albert Vajs, pati od nedaća identiteta. Kao dečak čudom sačuvan od izvesne smrti u nacističkom logoru, nalazi se u svetu prema čijem novom, ubilačkom identitetu, mora da saobrazi sopstveni. Da postane Nemac ako to od njega traže Nemci, čak da uskrsne kao jedan od nemačkih mrtvih. Da se saglasi sa situacijom koja je po svemu nemačka, te da se samoukine kao Jevrejin. Ili da potraži utočište izvan objektivne stvarnosti, čemu ga, neposredno pre nailaska dželata poučava otac – da postane ptičica, poput njegovog rođenog brata Elijaha. Odrasli Albert Vajs dileme pred pitanjima predestinacije i prirode zla deli s još trojicom „pravednika“, Solomonom Levijem, Mišom Volfom i Urijelom Koenom, takođe preživelima uz pomoć raznih vrsta identitetskih transformacija kojih mahom nisu bili svesni. A broj četiri, piše u Davidovom romanu, „drži svet“, to je „važan broj“. Onako kako su brojevi oduvek bili važni u prozi ovog autora, kao i fantastika, jevrejstvo, ali i jezik u funkciji oruđa etičkog iskazivanja.
Prilikom jedne posete Njujorku, nalik Kišovoj junakinji koja u Švedskoj, naizgled nehotično, otkriva Enciklopediju mrtvih, Vajs nenadano dospeva u začudnu Kuću sećanja i zaborava. Tamo mu se nudi da zaboravi, da se liši saznanja o sopstvenosti, da odbaci sve što je otkrio o onome što je bilo. Da zaboravom likvidira tinitus, „stanje“ koje kod njega sugeriše neprekidni zvuk voza u pokretu. Voza koji ljudska bića odvodi u smrt i koji je i sam smrt, onoga voza iz kog je majka izbacila njega i njegovog malog brata, kao da će tako smrt biti nasamarena.
 
Književnost je velika onoliko koliko se o njoj može razmišljati, govoriti i pisati. U slučaju Kuće sećanja i zaborava takve mogućnosti su višestruke. Strukturalno i s aspekta narativne kombinatorike, ovo je gotovo besprekorno napisana knjiga. Dramaturška znanja Filipa Davida poznata su svakome ko je pročitao makar jednu njegovu priču, ili neki od dva prethodna romana. Otud dolazi intenzitet, osećanje čitalačke napetosti uzrokovano hitrinom smene kadrova, pouzdanošću izbora raznorodnih perspektiva poduprtih starom istinom o istini koja je jedna, ali i mnoštvo. Dok je dokumentarno zapisano u svedočanstvima, ispovednim iskazima, dnevničkim zapisima, bizarno ne dolazi isključivo od snova, već je intenzitet nepojmljivog najizrazitiji u ubačenim novinskim vestima, kratkim i strahovito efektnim epizodama kakva je priča o dečaku-đavolu, paranaučnom otkriću doktora Gerharda Rota, ili slučaju Karla Mihaela fon Hausvolfa, koji je slikao koristeći pepeo ubijenih logoraša.
 
Nova knjiga Filipa Davida jeste knjiga mraka i užasa, na tragu romana Aleksandra Tišme, ili Albaharijevog romana Gec i Majer, ili Obojene ptice Jiržija Kosinskog, upravo zbog pojave fon Hausvolfa, integralnog dela našeg sveta, sve smo to mi uradili, kako je navodno Pikaso odbrusio nacisti impresioniranom Gernikom. Strašno, foknerovsko mi odgovorno je za muk pred Starim Sajmištem, zato što Ništa obeležava to, najtužnije od svih mesta u Beogradu, i protiv tog mi stoji Filip David, čovek i građanin, pisac maskiran nekolicinom fikcionalnih karaktera. Obračun sa zaboravom koji bira većina, udarac u lice malograđanskom konformizmu, zasigurno su jedno od ishodišta Davidove umetnosti, u Kući sećanja i zaborava dato eksplicitnije nego ikada ranije. Spasenje će doći od čoveka koji pamti, ne od Mesije, za kog nam je još Kafka rekao da će stići onda kada više nikome ne bude potreban. Čoveku su potrebne sjajne knjige, zbog toga ostaje žaljenje što broj onih koje je Filip David do sada napisao nije znatno veći.


Srdjan Srdic
politika.rs

Оспораван и хваљен као „нови енглески романсијер”

Издавачка кућа "Букефал" из Београда, у библиотеци "Трампазлин", објавила
 је у два тома "Сабране приче" Роберта Луиса Стивенсона



Роберт Луис Стивенсон (1850–1894), изузетан приповедач, сјајан песник, путописац и један од стубова енглеске и шкотске књижевности друге половине 19. века, никад до краја признат и вечито оспораван, својим прозним делом увелико је надмашио своју епоху, а својим параболама и животним увидима далеко обасјао књижевне хоризонте 20. века.
„Човек је несавршен. Ипак, својом литературом, он мора да изрази себе и сопствене ставове и хтења, јер, да се прихвати нечег другог значило би да се прихвата далеко опаснијег посла, него што је ризик да се покаже неморалним: треба бити уверен у сопствену неискреност. Опонашати осећајност, чак и ону најбољу, исто је што и пародирати –је. То неће бити од користи. Сакрити осећајност, ако је човек сигуран да је има, исто је што и слободу сматрати истином”, писао је Стивенсон о етици књижевног заната.
Издавачка кућа „Букефал” из Београда, у библиотеци „Трампазлин”, објавила је у два тома, на више од 1.200 страна, „Сабране приче” Роберта Луиса Стивенсона, у преводу Милана Милетића. У првом тому су приче настале у периоду од 1864. до 1882, а у другом од 1883. до 1894. године.
И заиста, као ретко ко, истиче преводилац, Стивенсон је био веран сопственој философији и погледу на књижевно дело. Иако се окушао у сијасет литерарних праваца, још за живота је био изузетно цењен управо као мајстор кратке приче. Стивенсонов живот, који је и сам постао тема многим истраживачима, као да се огледа у његовим књижевним делима. За собом је оставио праву ризницу огледа, дневничких записа, поезије, писама, кратких прича, као и неколико незавршених рукописа.
Стивенсонов углед растао је и бледео несхватљивом брзином. Од смрти (1894), па до краја друге деценије 20. века, Стивенсон је био веома хваљен од критичара као „нови енглески романсијер”, јунак сопствених нарација и непоправљива луталица. Веома су га ценили универзитетски професори, сер Волтер Рајли с Оксфорда, који је написао и студију „Роберт Луис Стивенсон”, као и сер Артур Квилер-Куч с Кембриџа. Грејем Грин, Стивенсонов рођак с мајчине стране, по сопственим речима „веома је поштовао његове песме и највећи део прозе”, додајући, у једном писму, како Стивенсона „сматра изумитељем тог необичног начина описивања радње без придева или прилога”.
Гилберт Кит Честертон, који је 1927. објавио студију о Стивенсону, пишући у време када је већ образована „реакција” на Стивенсона, бележи: „Његова ненадмашна и величанствена карактеристика била је његова неизмерна лакоћа”. Џек Лондон хвали Стивенсона и упућује на њега у својој књизи „Мартин Идн”, додајући: „Као приповедач, нема му равна. Немогуће је отети се фасцинацији његовим делом”. Хорхе Луис Борхес, набрајајући ствари које воли, рекао је: „Волим пешчане сатове, мапе, типографију из 18. века, етимологију, мирис кафе и Стивенсонову прозу”. Итало Калвино декларисао се као „Стивенсонов обожавалац” и, хвалећи његову „чудесну просвећеност”, додаје: „Волим Стивенсона, јер одаје утисак да лети”.
Стивенсон је у своје време стекао славу, али га је добар део књижевника, после Првог светског рата сматрао другоразредним писцем. Нарочито су га одбацивали Вирџинија Вулф и њен муж. Џорџ Мур није волео Стивенсонову виртуозност стила, коју је сматрао извештаченом. На крају је одбачен као аутор романси, окривљен за лепо писање, а критика га је здушно прецртала као безначајног аутора, недостојног озбиљног разматрања. Људи су са запрепашћењем реаговали на Борхесово и Хемингвејево дивљење Стивенсону. Временом је нестао из школске лектире. Упркос свему, Стивенсон спада у двадесет пет најпревођенијих писаца на свету, испред Чарлса Дикенса, Оскара Вајлда и Едгара Алана Поа.
Занимање за Стивенсона, истиче Милан Милетић, почиње да се обнавља крајем 20. века, и то не случајно. Стивенсон нам отвара очи, указује на сурову стварност, на расцепљеност наших живота – што занима и данашње читаоце.

З. Радисављевић

објављено: 26.01.2015.

politika.rs

"Фејсбук предатор” – роман о мрачној страни друштвених мрежа

Марко Браковић написао књигу после дугогодишњег истраживања комуникације
између мушкараца и жена на интернету.



„Фејсбук предатор” наслов је романа првенца Марка Браковића, психотерапеута и музичара из Београда, у којем кроз доживљаје главног јунака приказује тамну страну друштвених мрежа и критикује њихову злоупотребу. Аутор дефинише дело као „психолошко-еротски трилер, са примесама криминалистике” настао после дугогодишњег истраживања комуникације између мушкараца и жена на друштвеним мрежама.
Када му се пре неколико година на летовању у глави појавила идеја о заплету, још није имао намеру да га преточи у књигу, али пошто је, како наводи, мало трилера у домаћој литератури, и како су му друштвене мреже послужиле као добро место за контекст приче, међу новим насловима појавио се и „Фејсбук предатор”.
Свој рукопис одређује као исповедну прозу, писану у првом лицу, са аутобиографским елементима.
– Главни јунак и у исто време главни негативац сексуални је зависник и зависник од онлајн комуникације који своје контакте са интернета претвара у стварне сусрете и ту се дешава трилер заплет. Кроз описе свакодневице главних ликова, желео сам да читалац открије и другу страну тог начина комуникације са непознатим особама – каже Браковић, додајући да његови јунаци заправо не живе виртуелни живот, већ им је интернет средство за стицање нових познанстава из којих произилазе опасности.
Иако говори о наличју друштвених мрежа, тачније о једној врсти злоупотребе која ће се можда догађати у будућности, како каже, не осуђује их, јер то да ли су корисне, опасне или добре зависи од људи који су присутни на овим мрежама.
Браковић је дипломирани андрагог, специјализирао је психотерапију којом се професионално бави, а активан је и као музичар у бенду „Урбан пулс”, са којим има има два студијска албума и четири сингла.
Р. С.
објављено: 24.10.2014.

politika.rs

Voli revoluciju Aleksandar Solženjicin
Prevela s ruskog Mirjana Grbić
Godina izdanja: 2014
Format (cm): 20 cm
Broj Strana: 190
Povez: Tvrd

ISBN: 978-86-6145-166-9

Cena: 990,00 din

Aleksandar Solženjicin je svoje književno stvaranje podredio strasnoj potrebi da, prema vlastitim rečima, bude “pamćenje, pamćenje naroda koji je doživeo veliku nesreću”. I u tome je uspeo: on zaista oličava pamćenje naroda koji je prošao golgotu Prvog svetskog rata, građanskog rata i revolucije, gulaga, Drugog svetskog rata…

Nezavršeni roman Voli revoluciju, napisan u zatvoru, govori o događajima koje je Solženjicin lično iskusio. Čvorovi autorove biografije probijaju se kroz tkivo priče. Prototip junaka Gleba Neržina, koji će potom biti junak romana U prvom krugu, zapravo je sam autor. Po svoj prilici, i Solženjicin je, kao i njegov mladi junak, sve svoje vrline i svu svoju mladalačku energiju stavio u službu lažnog idola, a suočavanje sa stvarnošću bilo je bolno i otrežnjujuće. Solženjicin je delo ostavio nezavršenim verovatno zato što je u njegovom radu prevagnula težnja da se do kraja posveti dokumentaristici. Bez obzira na to, ono samo potvrđuje da ga je napisala ruka majstora i velikog umetnika.

Mirjana Grbić

"Baltimore" Jelene Lengold objavljen u Americi!

Izdavačka kuća Bluming Tvig Buks (Blooming Twig Books) iz Njujorka objavila je roman Jelene Lengold "Baltimore" u prevodu Perside Bošković, a na osnovu njenog prethodnog objavljivanja u ediciji SPiT Geopoetike, kao primer rezultata koje u svetu postižu naši autori, zahvaljujući ovoj ediciji.

U posebno osnovanoj ediciji Savremena srpska književnost (Serbian Modern Literature Series) ovaj izdavač je već objavio roman "Hamam Balkanija" Vladislava Bajca u prevodu Rendala Mejdžora (takođe prevodioca iz edicije SPiT). Ova knjiga je nedavno dosegla šesto mesto po prodaji na Amazonovoj listi prodaje pod žanrom Književnost i fikcija. U pripremi su još tri knjige srpskih autora kod ovog izdavača iz Geopoetikine edicije Srpska proza u prevodu predviđene za američko i kanadsko tržište u sva tri oblika: meko izdanje, tvrdo izdanje i elektronsko izdanje, kao i prethodne dve.