Srpkinje i priče o njima

Milica Stojadinović


Nju je Njegoš hteo da oženi, a ona je bila prva srpska ratna dopisnica


Devojka s Fruške gore postala je jedna od prvih srpskih pesnikinja, a savremenici su je nazivali 'vrdničkom vilom'.


Milica Stojadinović Srpkinja, koju su savremenici nazivali „vrdničkom vilom", jedna je od prvih naših pesnikinja. Rođena je u porodici seoskog popa u Bukovcu na Fruškoj gori, najverovatnije 1830. godine. Imala je četiri brata i sestru. Njeno školovanje bilo je neuredno: pohađala je prvo srpsku, pa nemačku školu, „oberšul", u Petrovaradinu, gde je naučila nemački i slovački jezik i muziciranje na gitari. Kasnije će sama naučiti italijanski i francuski.

Prva ratna dopisnica

Godine 1848, dok su u Vojvodini besneli sukobi Srba i Mađara, nameravala je da, po ugledu na Jovanku Orleanku, s gitarom ode među vojnike da im peva junačke pesme, ali ju je otac odvratio od tog nauma. Docnije, u vreme turskog bombardovanja 1862, dolazila je u Beograd i odatle slala izveštaje Peštanskom dnevniku, kao prva žena ratni dopisnik među Srbima.

Objavila je tri zbirke pesama. Svoju prvu knjigu štampala je 1850. godine o svom trošku, prikupivši unapred pretplatu. Deo tog novca nameravala je da pokloni Visokim Dečanima, ali ju je Vuk Karadžić savetovao da ga sačuva za štampanje druge knjige.

Poput većine pesnika tog doba, pevala je o rodoljublju, o junaku Srba u Vojvodini Stevanu Šupljikcu, o Dušanu i njegovom carstvu, a dosta pesama posvetila je Kosovu. Za srpsku književnost od njene poezije značajniji je dnevnik „U Fruškoj gori 1854", štampan u tri knjige.

Zaljubljena u Ljubu Nenadovića

Njen rad nailazio je na lep odziv u javnosti. Prilikom poseta Beogradu, knez Mihailo i kneginja Julija pozivali su je u dvor. Njegoš je o njoj govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!" Ivan Mažuranić, proslavljeni autor „Smrti Smail-age Čengića", dolazio je da je vidi. Milica Stojadinović je u dva navrata boravila u Beču kod Vuka Karadžića. Četrdeset godina stariji Vuk se brinuo o njoj: da joj nađe posao, obezbedi bratu stipendiju, provodadžisao je, putovao s njom... a ona mu je bila saradnik, brinula se o njegovoj biblioteci, ali i o njegovoj zimnici. Ima naznaka da je otac srpske pismenosti čak bio zaljubljen u nju.

Njena jedina ljubav, međutim, bio je pisac Ljubomir Nenadović, ali do braka među njima nije došlo.

Nakon smrti roditelja, 1869. godine objavila je poslednju zbirku pesama. S preseljenjem iz Novog Sada u Beograd njen književni rad prestaje.

Potpuno zaboravljena i u krajnjoj bedi, umrla je u Beogradu 1878. godine, i tu sahranjena. Kosti su joj 1905. godine prenete u Požarevac, gde joj je živeo brat, i tu pohranjene u zajedničkoj grobnici.


dnevno

Marija Vučetić Prita


Hrabra Srpkinja koju ništa nije moglo zaustaviti - Lekarka iz Pančeva koja je pobedila tifus


Da junakinja ove priče, a ovo je priča njenog života, nije bila uporna dama, tokom čitavog života dugog 89 godina, ne bi bila ispisana blistava biografija prve žene lekara u Ugarskoj i druge u Srpstvu – Marije Vučetić Prite.

Ovu osobinu Marija je iskazala mnogo puta. Onda kada je sa lakoćom završila Srpsku višu školu za devojke u Pančevu, prvu takvu u Srba u Ugarskoj, i kada je namerila da u „ono vreme" postane lekar i kada je sa srpskom vojskom preživela jezivo i mučno povlačenje srpske vojske preko Albanije.

Dr Marija Vučetić Prita bila je rodom iz malog južnobanatskog sela Seleuša, iz bogate i ugledne trgovačke porodice. Posle završene Više škole za devojke u Pančevu, prve takve ustanove Srba u Ugarskoj, budući da joj nije omogućena matura u klasičnoj gimnaziji kod nas, a što je bio uslov za studije medicine, „prst sudbine" šalje ovu ambicioznu devojku u Cirih, gde maturira i upisuje Medicinski fakultet Ciriškog univerziteta.

Oslonac i podršku nalazi u majci Milevi, osećajnoj i obrazovanoj ženi, a savetodavca u prvoj ženi lekaru u nas dr Dragi Ljočić. Studije je s lakoćom privela kraju, kao i stručne ispite, a njen doktorat ovako je propratio pančevački „Vesnik" 28. jula 1893.

– Kao što čujemo, ovih dana promovisana je na Ciriškom sveučilištu gospođica Marija Prita u doktora celokupne medicine. Ona je prva Srpkinja iz Ugarske koja je postala doktorom, to je značajno, ali je za nas utoliko značajnije što je gospođica Marija Pančevka. Čestitamo joj od srca – pisalo je.


Marija Vučetić Prita pred kraj života sa suprugom u Pančevu, Foto: Youtube screenshot

Gospođica Prita je ubrzo postala supruga Šapčanina Nikole Vučetića, opštinskog lekara, a dobija i nameštenje u Niškoj bolnici.

U tom trenutku, na čitavom slovenskom jugu radila je samo još jedna žena lekar dr Draga Ljočić-Milošević, Marijin veliki uzor i podrška. Sledi i usavršavanja u Beču u kojem je rodila svoje prvo dete Jelicu, a pet godina kasnije u Beogradu dobila je i drugu kćer Dušicu.

Prvi svetski rat zatekao ju je u rezervnoj vojnoj bolnici u Kragujevcu. Njeno držanje, slučajevi izlečenja ranjenika i ostalih bolesnika, nadljudski napori lekara i osoblja, kao i nemerljivo zalaganje same Marije opisani su u njenoj „Biografiji", ali i u knjizi dr Stanojevića „Moje ratne beleške".

Dr Stanojević, tada upravnik Moravske stalne bolnice kod Ćele-kule, piše da je to bila epidemijska bolnica, na zlu glasu. Piše o teškim uslovima u kojima se radilo, jer je umiranje od pegavca bilo strahovitih razmera, a mrtvi se nisu mogli ni izbrojati, kako bolesnici tako i osoblje.

Sve strahote rata, ratne bolnice, svakodnevnu borbu za život ranjenih preživela je Marija zajedno sa kolegama iz čitave Evrope, držeći se požrtvovano i najmanje misleći na svoj život. Pred kraj rata odlazi sa porodicom najpre u Italiju, pa u Lozanu, a 1918. prelazi u Francusku u Tulon i radi kao lekarka Tulonskog odreda. Tu doživljava porodičnu tragediju, umire joj mlađa kćer Dušica.

U Beograd se vratila naredne godine. Najpre radi u Prvoj armijskoj bolnici, a kasnije posle demobilisanja, sve do 1949. godine, bila je lekar u svojoj privatnoj ordinaciji.

Umrla je 1954. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.

Pančevci su joj se „odužili" imenom jedne male ulice, čiji stanovnici verovano i ne znaju ko je žena čije ime nosi ulica u kojoj žive.


dnevno

Zašto im je smetala? Srpkinja koju su Austrougari ubili u prvim danima Velikog rata


Bila je izuzetna žena. Savremenici su je opisali kao „strasno zaljubljenu u slikarstvo” ali su njeni poslednji trenuci u zemaljskom životu svejedno zaboravljeni, pa je se danas retko ko seća.

Slikala je mrtvu prirodu, portret i figure u narodnim nošnjama, kao i nekoliko pejzaža. Bila je jedna od prvih žrtava Prvog svetskog rata kada su je, zajedno sa grupom taoca, Austrougari streljali na Petrovaradinskoj tvrđavi 1914. godine.

Zvala se Danica Jovanović, bila je jedna od najtalentovanijih slikarki mlađe generacije početkom XX veka i imala je svega dvadeset osam godina kada je umrla.

Rođena u Beškoj 4. januara 1886. kao peto dete u skromnoj seljačkoj porodici. Pohađala je žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole u Beogradu kod Bete Vukanović, a školovanje je nastavila u Minhenu, gde je 1914. diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji.

Školovala se zahvaljujući razumevanju profesora i direktora Više devojačke škole u Novom Sadu i Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i patrona poput Dane i Olge Jovanović. U Minhenu se uključila u rad srpskog patriotskog udruženja „Srbadija".

Slikala je mnogo, ali je njen život brzo i nasilno prekinut. Od nekoliko pejzaža, tri prikazuju mostove: most kod Ljum kule, Vezirov most na Drimu i srušeni Savski most u Beogradu.

Upravo ovo poslednje delo koštalo ju je najviše. Iako nema dokaza da je neposredno učestvovala u ratnim operacijama tokom Balkanskih ratova, zbog ove slike došla je na „crnu listu” okupatorskih vlasti.

Ovo, njen angažman u „Srbadiji", boravak u Beogradu početkom Prvog svetskog rata, kao i izjave njenih minhenskih kolega o izraženoj nacionalnoj svesti, doveli su do njenog hapšenja.


Danica Jovanovič bila je jedna od prvih umetnika koji su postali žrtve Prvog svetskog rata.

Konačno u srpskoj prestonici

Povodom stote godišnjice od tragične smrti slikarke Danica Jovanović (1886–1914) prvi put je u Beogradu otvorena izložba sastavljena od stotinak njenih radova u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije.

Postavka je zajednički projekat Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, Galerije Maticesrpske i Medija centra „Odbrana", čiji je autor dr Jasna Jovanov, a kustoskinja Jasmina Jakšić Subić. Tako će u narednih mesec dana beogradskoj publici biti premijerno prikazan opus jedne od najznačajnijih srpskih slikarki s početka 20. veka, koja je do 1961. bila gotovo potpuno nepoznata kulturnoj javnosti.

dnevno

Upoznajte ženu koju je zbog ljubavi prema Srbiji platila najvišu cenu


Vuk Stefanović Karadžić joj je tepao „moja kći iz Fruške", Petar Drugi Petrović Njegoš je navodno govorio da bi bila kneginja Crne Gore samo da on nije vladika, Ljubomir Nenadović ju je slavio u pesmama, Đorđe Rajković joj je posvećivao stihove...

Jovan Skerlić je zapisao da su ljudi odlazili da je vide kao da je nekakvo čudo - spisateljsko i neobično lepo. Izazivala je divljenje, ali i uzdahe, mnogih velikana svog doba. I bila je poznata kao Milica, lepa pesmotvorka i srpska pevačica Milica Stojadinović Srpkinja, pišu Novosti.


Na svet je došla 1828. godine, u sremskom selu Bukovac, koje je njena porodica vrlo brzo zamenila Vrdnikom. Na južnim obroncima Fruške gore, sveštenička ćerka je provela dobar deo života - pesničkog, rodoljubivog...

Bila je darovita, hrabra i radoznala devojčica željna znanja. Učitelj iz Banovaca, gde se kasnije preselila, žalio je što nije dečak, pa da ide dalje na nauke. Ipak, privatno se školovala u Petrovaradinu, učila je nemački i slovački jezik, svirala gitaru. Mnogo je polagala na samostalno obrazovanje, pa je kasnije savladala i francuski i italijanski jezik.

Navršila je tek 13. leto kada je objavila prvu pesmu u „Serbskom narodnom listu", odredivši tada svoje zanimanje. A nedugo zatim, 1848. godine, pozdravila je plamen koji je zahvatio celu staru Evropu, kao prvu svetlost mlade slobode srpske. Bila je veliki rodoljub. Dok je tinjala revolucija u Vojvodini, želela je, po ugledu na Jovanku Orelanku, da krene na ratište i s gitarom u ruci ustanicima peva junačke pesme.

Čitala je narodne rime, pisala stihove u kojima je veličala spomene stare slave i sjaja, cara Dušana i njegove pohode, Karađorđa i Miloša Obrenovića, plakala nad Kosovom... Pisala je koliko voli Srbiju, „to malo čislo u slobodi", „dragu zemlju gde slobode drvo cveta".

Prvu zbirku pesama je izdala 1850. godine, a potom 1855. i 1869. U međuvremenu je objavljen i njen dnevnik u tri knjige - Miličino najpoznatije i najbolje delo „U Fruškoj gori 1854".

Bila je to dragocena riznica pesama, narodnih običaja, pisama dragim ljudima... Bila je veoma pobožna, pa nije bilo stranice u njenom dnevniku u kojem nije upisana reč crkva, manastir, Bog. Tu je Milica pisala i o prvoj poseti Vuka Stefanovića Karadžića, koji se brinuo da joj pronađe posao i dobro je uda. Iz prepiske sa Vukom saznajemo da je 1857. godine Milica razmišljala da ode u Bugarsku i radi kao učiteljica, ali je sve ponude odbijala.

U Beograd, koji je njoj bio pojam slobode, došla je 1862. godine, kada je veliki grad bio pod bombama, a ona bila na barikadama i pisala tekstove koji se smatraju prvim zapisima „žene ratnog dopisnika".

– Nisam mogla srcu odoleti, da ne vidim vojnike srpske... Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju radnika – pisala je Milica.

A njen prijatelj i austrijski pesnik Ludvig August Frankl je zapisao: „Jednoga dana iđaše ona kroz ulice u svom crnom plaštu s raspletenom kosom i zapaljenom svećom u ruci i dovikivaše ljudima kako mogu da budu tako ravnodušni: osvetite sramotu Kosova polja i uzdignite opet carevinu."


Kuća u kojoj je živela Milica Stojadinović Srpkinja u Vrdniku, Foto: Wikipedia

Teško je podnela gubitak majke, ali je prekretnicu napravila tek posle očeve smrti, kada se preselila u Beograd, koji je nazivala svojim gradom. To je bio kraj njenog književnog života. Kuću jednog grčkog trgovca u Savamali je izabrala za novi dom, u kojem je umrla 1878. godine u teškom siromaštvu.

Sahranjena je od milostinje, na Tašmajdanskom groblju, ali su njeni posmrtni ostaci 1905. godine preneti u Požarevac, gde joj je živeo brat.

– Iz ljubavi za poeziju, ona je promašila ceo svoj život, i bila žrtva knjiga i jednog književnog višeg sna života – zapisao je o Srpkinji Jovan Skerlić.


dnevno

Verovatno ne znate ko je ona, ali ovoj Šapčanki se jednom divila cela Evropa

Šapčanka Draga Ljočić je četvrta žena u Evropi koja je stekla univerzitetsku diplomu doktora medicine. Ne samo što je bila prva žena lekar u Srbiji, već i prva Srpkinja oficir, s činom poručnika sanitetske službe Vojske Kneževine Srbije.


Draga je već kao iskusan lekar 1878. u Cirihu zvanično postala „doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti". Bogatu praksu stekla je na bojnim poljima južne Srbije u srpsko-turskim ratovima.

Draga je 1876. bila pred diplomiranjem, kad je srpska vojska krenula u rat za oslobađenje južnih krajeva. Hrabra studentkinja je istog trenutka napustila Švajcarsku i krenula u pomoć ratnicima Srbije. U znak priznanja za rad u bolnicama i u krvavim bitkama kakva je bila na Šumatovcu, dobila je čin sanitetskog poručnika. Doslovno iz ratne bolnice Draga je 1878. otišla u Cirih i diplomirala, a zatim se ponovo zaputila u Srbiju da radi kao prva žena lekar. To je izazavalo otpor u tadašnjem Ministarstvu unutrašnjih dela, u čijoj nadležnosti je bilo i zdravstvo, pišu Novosti.

– Ja sam svršila Medicinski fakultet na Univerzitetu ciriškom i položila doktorat kao doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, što dokazujem priloženom diplomom. Na osnovu ovoga molim g. Ministra da mi izvoli dati dozvolu da u Beogradu praktikujem. I ako bi trebalo još kakav uslov da ispunim, molim g. Ministra samo neka narediti izvoli i to ću ispuniti – pisala je odlučna Draga.

Intervenisao je i njen ratni komandant, načelnik saniteta dr Vladan Đorđević, pa je ministar pristao da Draga dobije dozvolu za lekarsku praksu, ako položi državni ispit. Komisija u kojoj su bili najugledniji srpski lekari toga doba Vladan Đorđević, Mladen Janković i Đorđe Klinkovski proverili su Dragino znanje i dali joj odličnu ocenu.

Ipak, ona nije mogla da se zaposli u državnoj službi jer tadašnji zakoni to ženama nisu dozvoljavali. Zato je 1879. otvorila privatnu praksu u kući svog brata u Gospodar Jevremovoj u Beogradu. Već sledeće godine postala je član Srpskog lekarskog društva, što je bilo izuzetno priznanje, ali su joj od jake prehlade stradala pluća. Zbog komplikacija je 1880. otišla na lečenje u sanatorijum na Krimu, zahvaljujući koleginici Mariji Fjodorovnoj Siebold, koja je kasnije i sama došla u Srbiju da radi kao lekar.

Kad je 1882. Milutin Garašanin postao ministar unutrašnjih dela postavio je Dragu za pomoćnika lekara u Opštoj državnoj bolnici, najvećoj medicinskoj ustanovi tadašnje Srbije. U januaru 1883. ona se udala za opozicionara Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i člana njenog Glavnog odbora.


Gospođa Draga Ljočić Milošević bila je prva Srpkinja koja je posle venčanja zadržala i svoje prezime. Početkom oktobra 1883. izbila je Timočka buna, a krajem meseca uhapšen je njen suprug. Samo osam dana pošto je Draga rodila kćerku, preki sud u Zaječaru je 28. novembra osudio Rašu Miloševića na smrt. Kralj Milan ga je istog dana pomilovao, a smrtna kazna zamenjena je šestogodišnjom robijom. Draga se našla u nezavidnoj situaciji, morala je da nastavi s privatnom praksom i da brine o bebi, mužu zatvoreniku i njegovim starim roditeljima, pišu Novosti.

Kad je 1885. izbio srpsko-bugarski rat radila je u tri beogradske bolnice: Opštoj državnoj, Infektivnoj i Bolnici za ranjenike smeštenoj u Velikoj školi. Posle poraza na Slivnici osuđeni radikali su pušteni na slobodu, pa se 1. januara 1886. Raša Milošević vratio kući. Krajem iste godine, na svet je došla njihova druga kćerka Radmila. Ona je kasnije nastavila majčinim stopama, studije medicine završila je u Cirihu i od 1911. je radila u Opštoj državnoj bolnici.

Dame van zakona


Ministarstvo unutrašnjih dela Kneževine Srbije je 1878. odugovlačilo da dr Ljočić da zvanično odborenje za lekarsku praksu, jer tadašnji zakoni nisu predviđali da žene mogu da budu lekari. U tome Srbija nije bila izuzetak, naprotiv, vreme je pokazalo da je bila i liberalnija i brže davala prava ženama od većeg dela Evrope. Ugarski ministar prosvete je tek u novembru 1895. izdao dozvolu „da se ženskinje puštaju na univerzitet".

U decembru 1886. ministar Garašanin je unapredio Dragu Ljočić u „lekara sekundanta", ali ona i dalje nije bila izjednačena u pravima s kolegama, pa se u maju 1889. obratila ministru tražeći ravnopravnost u službi. Kao odgovor dobila je - otkaz. Zatim se zaposlila u Upravi monopola kao honorarni lekar, a sa Sarom Karamarković 1904. je osnovala „Materinsko udruženje", ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu decu.

Zahvaljujući preduzimljivosti dr Drage, udruženje je sledeće godine dobilo zgradu u Studentskoj ulici u kojoj je otvoren „Dom za nahočad". Ona je bez ikakvog honorara lečila i učenice Radničke škole pri beogradskom Ženskom udruženju. Platu je primala samo u Fabrici duvana i šibica, gde su je radnici zvali „svojom majkom".

Iako stalno u sukobu s predrasudama, dr Draga je postala krajem 19. veka idol Beograđana, pričao je akademik Aleksandar Deroko. U intervjuima i memoarima on je isticao da je progovorio zahavaljujući doktorki Ljočić.

Postala je poznata i širom Evrope, jer se i nemačka štampa divila ženi lekaru i učesniku ratova iz Srbije. Kad su počeli balkanski ratovi, doktorka Draga imala je 57 godina i zdravlje joj je bilo narušeno, ali to je nije sprečilo da 1912-1913. radi danonoćno u ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića.

Tokom Velikog rata organizovala je slanje paketa srpskim zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima. Njen suprug Raša i kći Radmila s vojskom prelaze preko Albanije, idu na Krf, pa na Solunski front.

Tek kad se vratila se u Srbiju 1919. dr Draga je i formalno dobila zvanje lekara, a 1920. je postala prvi predsednik Društva beogradskih žena lekara. Umrla je 5. novembra 1926. i sahranjena u Beogradu.

Talentovana porodica

Draga je imala sedam godina kada je porodica izgubila imanje u parnici sa bogatom šabačkom porodicom. Ogorčen na presudu, njen otac Dimitrije je platio crkvenjaku da zvoni na sva zvona, a ljudima koji su se okupili oko crkve je rekao: „Umrla je pravda i nju danas sahranjujem".

Nastavio je da radi kao pekar da bi školovao decu. Draga je osnovnu školu završila u Šapcu, a potom u Beogradu upisala Višu žensku školu. Visoko obrazovanje stekla su i dva Dragina brata. Đura je završio Vojnu akademiju, a na studijama u Parizu i Cirihu stekao diplomu inženjera. Svetozar je završio Vojnu akademiju i postao profesor.

dnevno.rs

Marija Karađorđević: Voljena kraljica koja je postala farmerka, ali je ostala dama


Dok je Drugi svetski rat besneo,a svet se suočavao sa nezamislivim strahotama,u logore širom Evrope diskretno su stizali paketi.Pošiljalac je bila izvesna Marija K. Đorđević,a hrana i odeća pomogli su zarobljenicima iz cele Jugoslavije da preguraju teške dane. Bili su to pokloni od njihove kraljice.

Savremenici kažu da je ona bila sve što je narod u tom trenutku želeo od vladarke – dobra supruga, požrtvovana majka, vredna domaćica i dostojanstvena kraljica koja je za svakoga imala blagu reč... Marija Karađorđević.

Rođena je kao treće dete rumunskog kralja Ferdinanda. Bila je imenjakinja sa svojom majkom, ali je ubrzo dobila nadimak Minjon. Neki kažu da je to zbog toga što je bila 'slatka kao minjon'. Drugi kažu da je nadimak dobila po nazivu opere koju je njena majka gledala neposredno pre nego što ju je rodila.

Kako bilo, 'Minjon' Marija je uskoro je postala jedna od najlepših princeza Evrope.


Osim lepote, reč je bila o veoma obrazovanoj dami – školovala se po najprestižnijim školama, a osim rumunskog govorila je tečno engleski, nemački i francuski jezik.

Uskoro je progovorila i srpski jezik. Udala se za jugoslovenskog kralja 'ujedinitelja' – Aleksandra Karađorđevića.

Kažu da je omiljenost u narodu počela da stiče i pre samog venčanja, kada je sa balkona Starog dvora, nakon što je prvi put došla u svoju novu domovinu, okupljene pozdravila rekavši: „Ja vam od srca blagodarim!”

Kraljica Marija i kralj Aleksandar uskoro su postali uzor za sve evropske kraljevske parove. Živeli su skladno i povučeno, a brak je krunisan trojicom sinova – Petrom, Tomislavom i Andrejem.

Kraljici Marji nije trebalo mnogo da svojom elegancijom i prefinjenošću kupi srca dama Beograda. Ali i više od toga ... nju su volele i obične žene, građanke podjednako kao i seljanke, a ona im je vraćala otvarajući škole, bolnice, obdaništa i poklanjajući novac dobrotvornim udruženjima. Osnovala je dobrotvornu organizaciju Kolo srpskih sestara, a vrednim, siromašnim đacima pomagala da nastave školovanje.


Sreću kraljice Marije pomutila su dva događaja. Prvi se dogodio jednog oktobarskog dana 1934. godine kada je u atentatu u Marseju ubijen kralj Aleksandar.

Kraljica je dostojanstveno i nemo podnosila svoju bol postavši sa 34 godine udovica sa tri sina, od kojih je najstariji imao 11 i trebalo je da postane kralj.

– Kraljica je sklopila oči i uzdahnula. Nije plakala. Posle lake nesvestice i uzetih kapljica za smirenje, odlučno je rekla: „Umro je na dužnosti, a to je smrt koje je On dostojan" – piše u izveštaju koji je francuskoj vladi tog dana podneo komandant lionske policije koji je kraljici Mariji saopštio da je na njenog supruga izvršen atentat.

Crninu je nosila dve godine potpuno se za to vreme okrenuvši obrazovanju svojih sinova i dobrotvornom radu. U godinama koje su usledile ona je preuzela brigu o Društvu Crvenog krsta, potpisala Povelju o pravima deteta i darovala na desetine humanitarnih organizacija. Kraljica Marija je ličnim sredstvima pomogla zidanje Dečje klinike u Tiršovoj ulici i Instituta za onkologiju.


Drugi događaj koji ne nepovratno izmeni život 'narodne kraljice' bio je početak Drugog svetskog rata i odlazak iz Jugoslavije. Kako je istorija pokazala, taj odlazak je bio – zauvek!

U ratnim godinama, za kraljicu Mariju čulo je malo ljudi u okupiranoj zemlji. A ipak, ona je neumorno radila za njih – preko Komiteta Crvenog krsta, do kraja 1943. godine zarobljenicima u logorima širom zaraćene Evrope upućeno je oko 7,5 miliona kilograma pošiljki, od čega oko 5,5 miliona kilograma hrane.

Kako okupator ne bi saznao ko zapravo šalje pakete, kraljica ih je potisivala kao Marija K. Đorđević.

Život kraljice Marije se do tok trenutka već iz korena promenio. Živela je sa sinovima Tomislavom i Andrejem u maloj seoskoj kući na imanju „Stari miln" kralj Londona.


Kada je postalo izvesno da se nikada neće vratiti u Jugoslaviju kada im je nova vlas oduzela sve privilegije i imanja, porodica se povukla na imanje u Kentu.

Kraljica Marija je nastavila život mirnim seoskim životom. Sinovi su joj se bavili poljoprivredom, a ona je obavljala kućne poslove, a u slobodnom vremenu slikala i vajala.

Bavila se i izučavanjem umetnosti slikanja. I dalje je slavila porodičnu krsnu slavu, poštovala sve pravoslavne praznike, posebno Božić i Uskrs, ali zdravlje ju je polako napuštalo.


Pred kraj života, kraljica kojoj nije smetalo da postane farmerka, ostala je bez sredstava i bila je prinuđena da prodaje nakit. Njen poslednji službeni snimak, urađen je da bi se javnosti prikazala njena izuzetno vredna dijadema, koja je ponuđena na prodaju.

Kraljica Marija umrla je u 61. godini. Opelo joj je po pravoslavnim običajima služeno u hramu Svetog Save u Londonu, koji je ona podigla. Sahranjena je u Vindzoru, blizu groba engleske kraljice Viktorije, svoje prebake. Njeni ostaci danas počivaju na Oplencu, u porodičnoj crkvi dinastije Karađorđević.

Kraljica Marija bila je starstveni vozač

Jedna od najvećih ljubavi kraljice Marije bila je ona prema automobilima. U vreme kada su se u svetu žene-vozači mogli nabrojati na prste jedne ruke, kraljica Marija je motala volan po beogradskim ulicama ostavljajući u prašini kraljevsku pratnju na konjima.

Uz svu tu skromnost, kao jedna od prvih žena sa vozačkom dozvolom, i veoma je volela lepe automobile. U jednom od njih 8. oktobra 1959, na 25. godišnjicu ubistva u Marselju, stigla je u Pariz gde joj je orden legije časti dodelio predsednik Francuske, general Šarl de Gol.


dnevno.

Prokleta Jerina – despot ili despotica?


Sećanje na zidanje Smedereva kao važnog strateškog mesta održalo se i do danas. Kada biste pitali žitelje Smedereva ko je zidao smederevski grad, dobili biste neočekivan odgovor - „prokleta Jerina”.

Jerina Branković, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzin, bila je žena despota Đurđa Brankovića. Legenda o srpskoj despotici oduvek je postojala u narodu.

Stanovnicima tadašnje Srbije, naročito Smedereva, smetala je inicijativa despotove žene o izgradnji velike tvrđave u Smederevu.

Zbog lošeg glasa koji ju je tih godina pratio, njeno ime ostalo je u narodu zapamćeno kao „Prokleta Jerina”.

Izgradnja smederevske tvrđave trajala je nekoliko godina. Srbi su morali da donose ogromno kamenje koje je bilo potrebno da dižu sa nekadašnjih rimskih varoši Mons-Aureusa, Marguma i Viminacijuma.

Glavni majstori bili su stranci, ponajviše ljudi Đorđa Kantakuzina, brata srpske despotice.

Većini stanovništva nije bila jasna svrha ove građevine, pa su je pripisali Jerininom hiru, baš zbog toga što je glavnim radovima upravljao njen brat.

Sećanje na zidanje Smedereva kao važnog strateškog mesta održalo se i do danas. Kada biste pitali žitelje Smedereva ko je zidao smederevski grad, dobili biste neočekivan odgovor - „prokleta Jerina”.

I smrt srpske despotice smatra se legendom. Naime, Jerinu je navodno otrovao najmlađi sin Lazar sipavši joj otrov u salatu.

Međutim, nema istorijskih dokaza za ovakav čin. Pesnici Momčilo Nastasijević i Vojislav Ilić su u svojim pesmama prihvatili legendu o materoubistvu.


dnevno

Najkontroverznija žena Srbije - Draga Obrenović


Dok je stanovala u predgrađu Zemuna, Dragi Mašin dogodila joj se teška nesreća. Jednom, kada se vraćala po poledici, okliznula se i nezgodno pala. Kasnije je ustanovljeno da ne može da rađa.

U istoriji je ostala zabeležena kao lepa, energična, strastvena i izuzetno ambiciozna žena, koja je život okončala prerano i tragično u 37. godini, u Majskom prevratu 1903, kada je ubijena zajedno sa suprugom, kraljem Aleksandrom Obrenovićem.

Rođena u bogatoj i moćnoj porodici kao Draga Lunjevica, kao devojčica poslata u Beograd, u „Ženski zavod“, da izučava jezike.


Sa 16 godina zaljubila se u studenta Bogdana Popovića, kasnije čuvenog književnog kritičara i univerzitetskog profesora, ali je otac Pantelija, koji je bio okružni načelnik, odlučio da je uda za drugog.

Njegov izbor je bio inženjer od velikog ugleda i dobrog imetka Svetozar Mašin, sin ličnog lekara kneza Mihaila i brat Aleksandra, vojnika od karijere, koji će jedno vreme biti načelnik Generalštaba.

Nakon svadbe mladenci su živeli u Leskovcu, a Svetozar, inače često odsutan od kuće, vremenom je počeo da sumnja da ga Draga vara, zbog cega je izvršio samoubistvo.

Nakon toga, odbegla kraljica Natalija je na predlog kralja Milana uzela za dvorsku damu i odvela sa sobom u francuski grad Bijaric, gde je Drazga i upoznala Aleksandra Obrenovića i gde se rodila ljubav.

Dok je još stanovala u predgrađu Zemuna, Dragi Mašin dogodila joj se teška nesreća. Jednom prilikom, kada se vraćala po poledici, okliznula se i nezgodno pala.

Kasnije je ustanovljeno da ne može da rađa. Ovu svoju tajnu je dugo brižljivo skrivala, nadajući se da će se pronaći lek za to.

Jedino je to rekla kraljici Nataliji Obrenović za vreme svog boravka u Bijaricu, a ova je to iskoristila da u pismima savetuje svog sina da nipošto ne sme da se oženi nerotkinjom.

U početku niko nije imao ništa protiv ove ljubavi, misleći da je to samo prolazna avantura. Kralj je nagovarao Dragu da napusti službu kod njegove majke i da će se on novčano starati o njoj i njenoj familiji.

Draga Mašin je ostala u službi kraljice Natalije sve do 1897. godine kada se vratila u Beograd.

Kralj Aleksandar je zakazao venčanje sa Dragom za 23. jul 1900. i pozvao sve dobronamerne građana da vide kraljicu, pravu Srpkinju, označivši novu politiku da se srpski vladari žene Srpkinjama, a ne više inostranim princezama.


Vlada je zbog ove kraljeve odluke podnela ostavke, a ministar inostranih poslova Andra Đorđević je otišao kod beogradskog mitropolita da ga moli da ne da blagoslov mladom kralju. Za to vreme Draga Mašin je bila predmet čaršijskih ogovaranja.

Mladi kralj je otišao kod beogradskog mitropolita da moli za blagoslov jer se ženi pravom Srpkinjom, što je mitropolit odbio.

Kralj je zapretio adbikacijom i odlaskom sa Dragom u Bijaric,kao i ostavljanjem zemlje bez kralja.

Mitropolit je tada pristao da da svoj blagoslov i sve je dogovoreno za venčanje kraljevskog para u Beogradu.

Još radosnija vest za Aleksandra je bila da će kum na venčanju biti niko drugi do sam ruski car Nikolaj II Romanov.

Na dan venčanja, pred kućom Drage Mašin pojavile su se hiljade građana, koji su nosili njene slike i klicali joj.

Povorka je krenula prema Sabornoj crkvi, gde je trebao da se obavi čin venčanja. Sveštenici su od ranog jutra iznosili ikone, kandila i sveće.

Kralj Aleksandar se pojavio tog jutra na venčanju u vojnoj uniformi sa epoletama i odlikovanjima, a Draga Mašin u venčanici od bele čipke sa briljantskom dijademom na glavi.

U crkvi su čin venčanja obavila dva mitropolita, episkopi i dvadeset šest arhimandrita.

Počasnu pratnju su činili oficiri srpske vojske, među njima i Dragutin Dimitrijević Apis, sa činom kapetana.

Posle obavljenog venčanja, po izlazu iz crkve, narod je uzvikivao: „Živeo Kralj! Živela Kraljica Draga!“

Njihova ljubav je ipak pobedila, a na kraju su oboje stradali u krvavom prevratu.

Na njenom telu pronađeno je 69 uboda, a ubio je Aleksandar Mašin, koji ju je godinama okrivljavao za smrt njegovog brata Svetozara.

I tako je na surov način okončan čudan splet istorijskih okolnosti, ljubavnih strasti i ličnih ambicija.


dnevno