Henri Launay, doktor za lutke
Autor: Dream Catcher/medias.rs


Malo je onih koji mogu da se pohvale da svoj posao obavljaju sa takvim strpljem, ljubavlju i žarom kao 86-godišnji Henri Launay iz Pariza, koji već pola veka popravlja stare lutke. Kroz njegove zlatne ruke prošlo je više od 30 hiljada porcelanskih i plastičnih "ranjenika" kojima je uspeo da vrati stari sjaj.

Dočekaće vas na vratima svoje radionice obučen u beli mantil kao pravi doktor. Već na samom ulazu može se videti skučeni prostor preplavljen lutkama različitih veličina i materijala, more rezervnih delova, odbačenih bucmastih udova, staklenih i plastičnih očiju raznih boja, bestelesnih glava i obezglavljenih tela. Ovaj samouki "hirurg" u trenu može da odredi od kakvog je materijala "pacijent" i kako može da mu pomogne.


Kako sam kaže, njegove mušterije nisu deca, već odrasli ljudi i to u poodmaklim godinama koji svoju staru lutku iz detinjstva žele da ostave svojim potomcima kao porodično nasleđe. Otvoreno priznaje da njegova radionica ne privlači mlađe klijente jer moderne lutke imaju elektronske mehanizme koje on ne ume da popravi. Ali zato može da udahne život celuloidnim lutkama koje se više ne proizvode jer je celuloid jako zapaljiv, a specijalnost su mu porcelanske lutke iz 19. veka sa ručno rađenim i bojenim očima i usnama poput pupoljka ruže. Te lutke danas vrede čitavo bogatstvo a kolekcionari su spremni da za njih izdvoje sume za koje bi mogao da se kupi oldtajmer.


Henri Launay je pre više od 60 godina počeo da se bavi opravkom kišobrana i kožne galanterije, a onog trenutka kada mu je neko doneo lutku na popravak, njegov posao je prerastao u strast.

Svaka lutka koja dođe u njegovu radionicu ima svoju istoriju. Ljudi su oduvek pridavali veliku važnost stvarima. Zahvaljujući njima pamtimo naše drage i često mislimo da preko predmeta možemo preneti narednim generacijama naše emocije i sećanja. Mnogi su doneli svoje lutke umotane u ćebence, kao živo biće, kao dete, i mnogi su se teško rastajali od njih, moleći da popravka bude završena što pre, što je i razumljivo, jer one nisu samo obične igračke i jer je većina tih lutaka kupovana u teška vremena, uz velika odricanja.

Te šarmantne lepotice ogrnute sentimentalnošću nemaju rok trajanja kao njihove savremene i pomalo bezdušne serijske drugarice, možda baš zbog toga što imaju nekog ko će ih učiniti celima.


[You must be registered and logged in to see this link.]

СВЕТЛОСТ

Са плаве пучине

Светионичари можда данас и нису неопходни као некада када су били готово једини чувари бродова и људи, али су њихове куле као и усамљенички живот остали нека врста чаролије


Живот на светионику. То је живот за посебне људе. Уопште, онај ко је икада одлучио да буде светионичар, подразумевло се да је донео врло озбиљну одлуку. Јер, усамљенички живот који би следио доносио је и низ дугих, што психолошких, што друштвених, а пре свега природних, односно климатских искушења. А за све је била потребна посебна врста одважности. Ветар, хла
дноћа, таласи, олује, врућина... Можда управо због тога, посао чувара светионика и даље „светли” посебним чаром, премда је то заправо посао прошлости.
„У унутрашњости моје празне боце градио сам светионик док су сви други правили бродове...” написао је својевремено песник Чарлс Симић, представљајући светионик као неисцрпни извор метафора. Не чуди ни што је светионик изабран за симбол тајних друштава. Усамљен, усред мора, на стени или острву, знак је непоколебљиве истрајности. „Метафизика је мрачни океан без обала и без светионика”, записао је давно немачки филозоф Имануел Кант.
Једно од седам светских чуда био је управо чувени Фарос, александријски светионик који се налазио на ушћу реке Нил. Подигнут између 300. и 280. године пре нове ере, на полуострву Фаросу, представљао је величанствено дело грчког архитекте Сострата.
Омогућавао је бродовима да безбедно уплове у велику александријску луку. Према легенди, и да спали непријатељске бродове. Светионик Фарос био је у та давна времена највећа грађевина на свету. Његова светлост могла је да се види и са педесет километара од обале. Од свих светских чуда Фарос је последњи нестао. Коначно, у 15. веку. Био је висок 117 метара и у подножју имао 300 просторија! На врху Фароса горела је ватра, а као светлосни путокази коришћена су огледала. Са својих 106 метара, светионик Јокохама у Токијском заливу у Јапану, данас је највиши светионик на свету.

Посао који је постао легенда

Иначе, светионици су грађевине углавном купастог облика, торњеви, односно куле који се подижу на обалама мора, на острвима и стенама како би служили као путокази морепловцима. Први светионик у САД подигнут је тек 1716. године. Светлост је пружала ватра упаљена на врху куле. Касније су светионици користили гас и ацетилен. Први светионик на електричну енергију направљен је 1858. године. Тада су коришћена и сочива ради бољег уснопљавања светлости. За време магле коришћена су ротациона светла и сирене.


КЊИЖЕВНИ СВЕТИОНИК, СИМБОЛ МАЈКЕ

Британска књижевница Вирџинија Вулф 1927. године објавила је роман тока свести – „Ка светионику”. Кроз непрекидни ток опажаја, мисли и осећаја ликова, Вирџинија Вулф (1882–1941) пише повест о породици Ремзи и догађајима у западној Шкотској. У свом дневнику, поводом ове књиге, славна списатељица записала је:
„Све до четрдесете године била сам опседнута присуством моје мајке. Затим, једнога дана, док сам прелазила Тависток сквером, помислила сам на роман 'Ка светионику'. И то с осећањем несвесне хитности. Једно надахнуће сустизало је друго. Шта је покренуло ту живахност? Ни сама не знам. Било како било, књигу сам написала врло брзо и када сам завршила писање, опседнутост светиоником је нестала. Сада више не чујем мајчин глас. Не видим је. Вероватно сам учинила оно што психоаналитичари чине својим пацијентима. Изразила сам древно и дубоко осећање.”


Од тада до данас светионици су претрпели значајне промене. Не толико по изгледу, него по начину на који раде, тачније технологији коју користе. На пример, Норвешка је готово у потпуности аутоматизовала своја 102 обалска светионика. Стога је на самом светионику присуство човека такорећи непотребно. Уосталом, као и за многе друге послове. У ствари, све се завршило још 2005. године када је светионик крај полуострва Стад напустио последњи светионичар. Тај светионик иначе игра важну улогу на морском путу између Бергена и Алесунда. Посебно када је лоше време, током јесењих и зимских месеци.


Дакле, до недавно су светионичари имали задатак да брину и одржавају светионике и њихова светла. У време када су пут морепловцима осветљавале петролејке, чувари светионика бринули су о свему. Набављали су гориво, навијали механичке сатове, прали фарове и прозоре. Данас се све променило. Уз помоћ фото-ћелија укључују се и искључују фарови. Модерни генератори имају велику снагу и дуго трају, те ЛЕД-лампе и даље светле уолико дође до неког квара или нестане струје. Чувари светионика постали су некорисни. Њихов посао преселио се у легенду.

ЧАРОЛИЈА СВЕТИОНИКА

Светионике који се налазе на норвешким обалама најлепше је посматрати с мора. Овде је врло омиљено крстарење између Бергена и Киркенса које траје седам дана и – осим што путницима омогућава да уживају у крајолику, предивној природи, фјордовима, зеленилу, планинама и градићима – подразумева и обилазак светионика. Они, као по правилу, изазивају највеће занимање, али и одушевљење. Сваки посетилац, посебно сада, када је на светионицима све аутоматизовано, ипак урања у прошлост, не тако давну, када су чувари били једини који су у овим морским кулама водили живот посвећен разумевању природе мора. И помагању морепловцима.



Да би послали светлосни знак, норвешки светионици, као многи други у свету, користе две врсте технологије. Традиционалан начин – са ротационом оптиком и светлима обухвата читав низ табли (сочива) унутар којих се налази светлосни извор. Тако настају светлосни зраци – одређени зрак кроз одређену таблу. Окретање (ротација) одређује јачину и брзину смењивања зрака на светионику.

Куле као хотели

У свету се користе и друге технологије где електроника дословце брине о свему, пре свега о укључивању и искључивању фарова, њиховом покретању, тако да се могућност кварења смањила за четрдесет одсто. И сијалице се мењу аутоматски. Постоје сензори који су за то одговорни. А све податке могућно је прочитати на централном серверу, путем рачунара, у такозваном реалном времену.
Другим речима, осим програмера, није потребно да људи више бораве у светионицима. Осим да их с времена на време неко опере. Зато је служба за одржавање светионика још увек ту. Некадашњи чувари у светионицима придружили су се обалским службама. Додуше, неки су отишли у пензију. Међутим, има и даље оних који остају у светионицима. Али не као усамљени чувари који морепловцима обасјавају пут! Напротив. Стално су у дрштву. У Норвешкој је откупљено педесет осам светионика који су постали и нешто сасвим друго: музеји или хотели. Истини за вољу, они и даље осветљавају морске путеве морепловцима. Само шест је потпуно ван употребе. Ни туристима не би било занимљиво да светионици не светле! Представљају посебну врсту туристичке понуде.


За разлику од Норвешке, у Италији постоји 830 светионика од којих је 550 већ аутоматизовано. Остало је још 140 запослених светионичара. Они и даље живе у светионицима и брину о њиховом одржавању. Док их компјутери не буду заменили. А онда... постаће кустоси светионика-музеја. Или хотелијери? Једно је извесно: светионици неће нестати. Иако је систем навигације потпуно измењен и већина морепловаца користи Гпс, оптички путоказ и даље је неопходан.


политикин забавник

Neobična zanimanja i danas aktuelna


Muzač zmijskog otrova je vrlo opasan, ali cijenjen posao. Muzači zmija cijede otrov iz zmije koji služi za proizvodnju seruma protiv ugriza zmija.

Jedan od poslova koji je donijela modernizacija je procjenjivanje mirisa pazuha u svim situacijama koje uključuju znojenje da bi se testirali dezodoransi i antiperspiranti. Prvo se procjenjuje prirodan miris koji izlučuje tijelo, a zatim se nanosi dezodorans kada se procjenjuje miris ili izostanak mirisa izazvanog znojenjem.

Da nisu sva zanimanja odbojna na prvu pomisao potvrđuje i posao dizajnera za Barbi odjeću. Da bi planetarno popularna lutka dobro izgledala za njen stajling brine se čitav tim stručnjaka.


Ni Djeda Mraz ne može sam da stigne da pripremi poklone za svu djecu svijeta, pa svake godine zapošljava pomoćnike koji u Laponiji izrađuju poklone, ukrase i čestitke kako bi bili spremni za Badnjak. Tu su i dreseri sobova, koji su vrlo traženi u praznično vrijeme. Dobrovoljci prolaze obuku u trajanju od dvije sedmice kako bi mogli raditi sa brojnim sobovima koji su turistička atrakcija u mnogim zemljama. Iako je ovo vrlo odgovoran posao, poslodavci tvrde da su sobovi vrlo disciplinovani, te da dobrovoljci nemaju mnogo muke oko njih.

Posao žive lutke je možda neobičan, ali vrlo naporan, jer podrazumijeva da osoba neko vrijeme provede u nepomičnom položaju. No, ovaj posao donosi sto dolara zarade po satu, pa oni uporni i izdržljivi mogu zaraditi nekoliko stotina dolara za samo jedan dan.

Menadžer za sahrane može biti vrlo unosno zanimanje, s obzirom na to da je smrt neizbježan događaj. Neki ljudi unajmljuju organizatore sahrana, jer uz gubitak bliske osobe ne žele da se nose sa još jednim stresom, zbog toga angažuju nekoga drugog da to radi umjesto njih.

Hrana na reklamama i fotografijama uvijek izgleda nadrealno ukusno i primamljivo o čemu računa vode ljudi koje nazivaju "stilistima za prehrambene proizvode". Oni "šminkaju" proizvode za reklame dodavanjem malo boje, svjetlucavog spreja itd. Sve je dozvoljeno ako će namirnice zbog dotjerivanja izgledati bolje.

Kućepazitelja koji će im čuvati luksuzne vile dok su odsutni traže mnogi bogataši u svijetu, a ovaj posao je moguće raditi stalno ili sezonski, uvijek u istom gradu ili širom svijeta. Oni koji odaberu ovo zanimanje uživaju sve blagodati života u luksuzno opremljenom domu dok su vlasnici odsutni i još za to bivaju dobro plaćeni.

Neobična zanimanja: Sajber čobani i trgovci snovima


Moderni čobanin nosi sa sobom lap top i čuva stado kung fu veštinama, dizajner brze hrane brine o tome šta će jesti zaposleni ljudi, a trener fitnesa za životinje nadgleda zdravlje pregojenih kućnih ljubimaca. Svet se okrenuo naglavačke, rekli bi stari ljudi, a preokrenula su se i zanimanja, jer novo doba traži nove usluge i nova znanja.

Pune ruke posla ima firma "Sejf drajver" koja pripite Beograđane vozi kući, a nude se i medijumi koji prizivaju pokojnu rodbinu ili stihoklepci za individualne potrebe. Do kraja godine u Bosni i Hercegovini zvanična zanimanja postaju: ženidbeni posrednik, uterivač dugova, gatara i predskazivač sreće i budućnosti, plesni partner.
Tradicionalna zanimanja dobijaju novu formu

Jorgandžije, kišobrandžije, abadžije, popravljivači čarapa, zanimanja su koje su istisnuli civilizacija i tehnološki napredak.

Još samo nostalgija i ljubav prema antikvitetima drži neke stare zanate u životu.

Zato je mnogo gora sudbina zadesila srpske daktilografe i profesore marksizma koji uzalud tavore na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje.

Neka vekovna zanimanja su platila danak novom vremenu, pa je jedan poslodavac Nacionalnoj službi za zapošljavanje dostavio oglas za posao čobanina sa poznavanjem rada na računaru i borilačkih veština.


- Razlozi za ovakve zahteve bili su elektronsko nadgledanje stada, mogućnost komunikacije mejlovima i zaštita stada od krađe - objasnili su u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Ponuda neobičnih profesija i sposobnosti svake vrste mnogo više je preplavila internet. Zasad su to uglavnom honorarni poslovi, kao što su profesionalni šetači pasa, čuvari tuđih, posebno "dijasporskih" kuća ili npr. nezaposleni intelektualac koji za pare čeka u redovima. Jedan Beograđanin je poslao oglas "stihoklepac za individualne potrebe", a u internet ponudi je i medijum koji priziva pokojnu rodbinu. A tu su i dobro poznate narikače.

Pune ruke posla, naročito otkad je pooštren zakon o saobraćaju, ima i firma "Sejf drajver". Pod sloganom "Vi pijete, mi vozimo", ona nudi vozačima uslugu bezbednog vraćanja kući posle vesele noći.

Potrčko servisi dostavljaju sve što vam padne na pamet, pa spasavaju i brak kao u slučaju jedne gospođe koja je mužu popila ceo viski "henesi", pa je zvala servis "Potrčko NBG" da joj hitno dostavi istu marku.

- Ispostavilo se da takvog viskija nema, pa je momak koji je isporučio viski došao na spasonosnu ideju da kupljeni viski sipaju u ispražnjenu flašu i tako rešio muka vragolastu gospođu - priča vlasnik "Potrčko NBG" Milan Matić.
Spas za pripite vozače

Pošto su tranzicija i kriza desetkovale srpsku radničku klasu, mnogi su bili prinuđeni da promene zanimanje i samozaposle se. Tako se Zemunac Marko Car oglasima ubačenim u poštanske sandučiće reklamira sa "pevam po kućama". Kad je proglašen tehnološkim viškom, Marko se naoružao sintisajzerom, glasom i bogatim folk i zabavnim repertoarom i za '100 evra peva do zore".


U Hrvatskoj u zavodu za zapošljavanje posao čeka 11 čistača natpisa, jedan kočijaš, dvojica čistača cipela, trojica prodavaca na priredbama, ali pune ruke posla imaju nove profesije: velnes-menadžer, spa-velnes terapeut ili maser kupeljar!

Do kraja godine u Bosni i Hercegovini zvanična zanimanja postaju: ženidbeni posrednik, uterivač dugova, gatara i predskazivač sreće i budućnosti, plesni partner, ronilac sunđera i korala, lakej-dodavač, poslužitelj lifta, poslužitelj u golfu...

U Crnoj Gori se starinska zanimanja još ne daju, pa više od četiri decenije Tadiša Leković na sahranama po severu Crne Gore drži posmrtne govore i leleče. Ovaj penzionisani učitelj peške ili na konju stiže do odredišta, a za njega kažu da može da probudi i suzu u kamenu.

Neobične i retke profesije postojale su i u prošlosti. Tako su u 17. veku lutajući čitači Biblije za nepismene sasvim dobro živeli, kao i oni koji su na ulici glancali metalnu dugmad na odeći bogate gospode. Kad perjani jastuk izgubi oblik, vlasnici su ga nosili raspoređivaču perja koji mu je vraćao prvobitni izgled.

Svet su danas prosto preplavila neobična zanimanja. Internet sajt rentafriend.com nudi iznajmljivanje prijatelja. Profesionalni drugovi počinju da rade za samo 10 dolara na sat, ali skoro svi su spremni da pregovaraju oko cene.

Prave društvo u restoranu, na koncertu ili na kursu plesa. Sajt naglašava da je reč o platonskom prijateljstvu, a iznajmljeni drug nakon isteka roka najma mora da ode. Njihove usluge su prvo koristili Amerikanci, Kanađani, zatim Britanci, a danas ceo svet.

Trener za disko rolanje, savetnik za četkice za pranje zuba za decu, te svečani nosač mača, samo su neka od novih zanimanja koja su otvorila gradska veća širom Velike Britanije.

Otvaranjem skoro bizarnih radnih mesta gradske vlasti su odlučile da se suprotstave recesiji i zbrinule veliki broj ljudi koji su ostali bez posla. U Americi su pravi biznis napravili trgovci snovima ili brokeri za fantazije, koji maštu pretvaraju u javu. Za samo 150 dolara znatiželjnik može da provoza teretni voz ili ima sastanke sa 20 devojaka iz 20 zemalja.

Dve Šveđanke su nedavno ponudile za 9,95 dolara godišnje posmrtno brinu o profilima na internetu. Liza Granberg i Elin Tajbring su osnovale firmu "Vebvil" (veb testament). Firma nudi mogućnost da se ljudi i posle smrti "druže" na Fejsbuku i sličnim mrežama. "Vebvil" ima kancelariju u jednoj staroj industrijskog zgradi nedaleko od centra Stokholma, odakle se "upravlja posmrtnim životom".

Sajt se reklamira kao "mesto gde odlazite posle ovozemaljskog života". Tako je čovečanstvo dobilo za sitne pare neku vrstu raja - večni digitalni život.

Detektivi za razvod


Japanci masovno unajmljuju usluge detektiva zvanih vakaresaseji, koji umesto svojih klijenata obavljaju najneprijatnije poslove, poput rasturanja brakova, ljubavnih ili poslovnih veza. Tako, umesto da se razvede ili razgovara sa suprugom, žena koja otkrije da je muž vara unajmiće detektiva da zavede njegovu ljubavnicu kako bi spasla poljuljani brak.