Osmansko carstvo je svojevremeno predstavljalo jednu od najvećih svetskih sila. Na čelu carstva, koje se čak u nekim trenucima prostiralo na tri kontineta, je bio sultan koji je imao vrhovnu vlast. Međutim, ono što je bilo zanimljivo je sultanov način dolaska na vlast. Svako od sultanove muške dece je imalo pravo da, nakon sultanove smrti, postane naslednik. Nije postojalo pravilo najstarijeg ili najmlađeg sina, kao u nekim drugim krajevima, već je vladalo pravilo, ko prvi prestolu on postane sultan.

Međutim, šta je tu bilo interesantno i surovo sa današnjeg pogleda na svet? U Turskoj je postojala zvanična politika da, svaki sultan koji dođe na presto mora da ubije sve ostale moguće pretendente na presto, odnosno sve muške srodnike, dakle braću i njihove potomke. Čak su i trudnice koje su nosile potencijalne pretendente bile na meti. Taj običaj se uglavnom nazivao noć svilenih gajtana, pošto je ubistvo trebalo da se obavi svilenim gajtanom. Evnusi, kojima je često zapadalo kao naredba da zadave potencijalne prestolonaslednike, su morali da imaju odsečene uši kako ne bi čuli vrisak, i odsečen jezik kako nikome ne bi pričali o tome šta su uradili.

Uzrok ove pojave je bio stav da mora da se ukloni svaka pretnja sultanovoj vlasti, a time i carstvo sačuva od unutrašnjih trvenja i sukoba. U suprotnom bi sultanu neprestano pretila opasnost, da neko od muških srodnika, povede revoluciju, nahuška vojsku i uroti se protiv sultana.

Običaj, koji je bio potpuno javan i svi su ga se pridržavali, je uveo Mehmed Drugi, poučeni iskustvom svog oca, Mehmeda Prvog. Mehmed Prvi je vodio dugogodišnji civilni rat sa svojim rođenim bratom za vlast, što je dovelo celo carstvo na ivicu propasti. Taj rat je doveo do velikog gubitka ljudstva i iscrpeo resurse carstva. Mehmed Drugi nije želeo da rizikuje da se sličan rat ponovi.

Sledeći običaje, Mehmed Treći je tako naredio ubistvo svojih devetnaestoro maloletne braće i njihovih sedam trudnih ljubavnica. Sultan Selim Nepopustljivi je čak naredio i ubistvo neke svoje dece, kako bi obezbedio dolazak na vlast svog miljenika Sulejmana.

Sve u svemu, neki istoričari smatraju da je ovaj običaj umnogome doprineo stabilnosti Osmanskog carsta. Jedinu manu je predstavljala opasnost gubitka osmanske krvne linije, pošto je jedini preživeli muški potomak bio zadužen za obezbeđivanje potomstva. Stoga su sultani koristili specijalne afrodizijake prilikom posete svom haremu, a u nekom slučajevima se ubijanje braće odlagalo dok se ne rodi prvi muški naslednik.

Običaj carskog bratoubistva je prvi prekinuo Ahmet Prvi, oko 1590 godine koji je imao blago mentalno zaostalog brata Mustafu, za koga mu je bilo žao da ga ubije. Mustafa je ostao živ, ali je veći deo života proveo u tamnici koja jeste bila uređena, ali ipak predstavljala život u zatočeništvu. Nakon Ahmetove smrti Mustafa je dolazio na vlast nekoliko puta smenjujući se sa drugim rođacima. Na kraju je ipak bio ubijen svilenim gajtanom.


Kasnije, Murat Četvrti je pokušao da ponovo uvede ovaj običaj ubijajući svu svoju braću osim Ibrahima, koji je takođe bio mentalno zaostao. Međutim, on je naredio da se Ibrahim ubije u slučaju njegove smrti, čak i ako ne bude muških potomaka. Umro je sa 27 godina, i majka ga je na samrti slagala da je Ibrahim ubijen. Ibrahim će naslediti brata na tronu, obezbediti muške potomke, ali će tokom njegove vladavine osmansko carstvo pretrpeti snažne udare i mnogi smatraju da je njegova vladavina započela propast carstva.


daliznate

Večna robija u haremu

Uvedeno pravilo da novi sultan zatvara braću u harem do kraja njihovog života. Pogubljeno 19 prinčeva u strahu od konkurencije


HUREM sultanija je otvorila novu stranicu osmanske istorije, koju će karakterisati sultani bez snage i volje, a ponajmanje sposobnosti da vode carstvo na tri kontinenta. Umesto njih će kroz čitavu drugu polovinu 16. i prvu polovinu 17. veka vladati njihove majke, žene i konkubine. Ovaj period obeležile su četiri žene, različitog porekla, koje je spojila ista zla sudbina - postale su zatočenice sultanovog harema, ali su uspele da se nametnu kao istinske vladarke, uprkos uvreženom mišljenju da su žene u osmanskom društvu imale isključivo ulogu ljubavnice i majke.

Selim II (1566-1574), sin Sulejmana Zakonodavca i Hurem sultanije, došao je na presto kao četrdesetogodišnjak. Njegova majka, koja je sve učinila da jedan od njenih sinova dođe na čelo države Osmanlija, nije poživela dovoljno da zauzme uticajnu poziciju valide sultanije. Po ugledu na svoga oca, Selim se po svim šerijatskim propisima ženi konkubinom, Nurbanu sultanijom, majkom svoga sina i naslednika Murata III.

Sultanija Nurbanu, rođena Sesilija Venije Bafo, bila je vanbračni izdanak članova dveju mletačkih plemićkih porodica. Za vreme Sulejmanovog ratovanja s Venecijom u Sredozemlju (1537-1540), osmanski admiral Hajrudin Barbarosa oteo je Sesiliju, koja je tada imala 12 godina, s jednog broda u mediteranskim vodama i odveo je u sultanov harem. Selim i Nurbanu imali su sina Murata, koji će 1574. naslediti osmanski presto, kao i ćerke Ismihan, Šah i Gevherhan, koje su bile udate za visoke dostojanstvenike carstva.

Tokom službovanja u Konji, Selim je bio veran Nurbanu. Sama činjenica da je ona najpre rodila tri kćeri, a tek 1553. i sina, svedoči da je Selim želeo da dobije muškog potomka baš sa njom. Posle stupanja na presto, Selim je održavao veze i sa drugim konkubinama, koje su mu rodile još petoricu sinova (poštujući princip jedna konkubina - jedan sin), ali je on za života odredio Murata, Nurbaninog sina, kao svog naslednika.

Selim II je prvi osmanski sultan koji je umro u prestonici. Ostalo je zabeleženo da je Nurbanu naredila da se njegovo telo stavi na led, dok u Istanbul ne stigne Murat, koji je u to vreme bio namesnik u Manisi. Istovremeno, po drevnom dinastičkom običaju, ubijena su četvorica maloletnih Selimovih sinova (peti je umro pre oca).

Uticajnija kao valide sultanija nego kao sultanova supruga, Nurbanu je bila veoma aktivna tokom vladavine svog sina Murata III (1574-1595). Iako se nije otvoreno mešala u državne poslove, ostala je sačuvana njena korespondencija sa francuskom regentkinjom Katarinom Mediči. Razumljivo je, s obzirom na poreklo, da je imala odlične veze sa mletačkim izaslanicima na Porti.

Takođe, Nurbanu je kao valide sultanija vodila brigu o dobrobiti i održanju dinastije, te je bila ozbiljno zabrinuta što se njen sin vezao za jednu konkubinu, izvesnu Albanku iz dukađinskih planina, zvanu Safije, sa kojom je imao samo jednog sina. Izgleda da sultana Murata III žene nisu zanimale, čak se govorkalo da je imao problema s muškošću.

Majka mu je dovodila najveće lepotice iz harema, ali uzalud. Opstanak dinastije neočekivano je spasla njegova sestra Ismihan, koja mu je poklonila dve ruske robinje, od kojih je jedna uspela da zainteresuje vladara. Od tada, on se prepuštao haremskim uživanjima, te je posle stupanja na presto dobio čak 19 muških i neutvrđen broj ženskih potomaka. Ipak, Safije (sa kojom nikada nije sklopio šerijatski brak) je i dalje je zauzimala izuzetno značajno mesto na dvoru. Slično kao što je to bio slučaj sa Nurbanu, Safijin uticaj će porasti kada njen sin Mehmed stupi na osmanski presto kao sultan Mehmed III (1595-1603).

Prva naredba novog sultana Mehmeda bila je da se ubiju devetnaestorica njegove maloletne braće, koja su predstavljala potencijalnu opasnost za njegovu vladavinu. Njihovi tabuti bili su izloženi ispred palate Top kapi, da bi mogla da ih vidi čitava prestonica. Taj čin je izazvao oštru reakciju stanovništva, te je jedan hroničar zabeležio da se tog dana „nebo nad Istanbulom otvorilo, usled žalosti za mladim prinčevima“.

To je ujedno bio i kraj primene zakona o bratoubistvu, da bi se prešlo na sistem „kafesa“. Naime, po stupanju na presto, novi sultan bi svoju braću zatvorio u haremske odaje, koje neki, „živi sahranjeni“, nisu napuštali sve do smrti. Oni su tu živeli okruženi pažnjom svojih majki, kao i robinja u haremu, ali pod strogim nadzorom sultanove garde. Neki od njih su usled takvog načina odrastanja stekli ozbiljna psihička oštećenja, koja bi izbijala na videlo u slučaju njihovog stupanja na presto.


(novosti)