Халил Џубран


Рођен је 6. децембра 1883. године у Бшари, стотинак километара од Бејрута. Мати му је била кћи маронитскога свештеника, припадника монофизитске хришћанске цркве, у којој се сиријски или арамејски језик којим је говорио и Христос употребљава у богослужењу. Пошто је 1869. године, четрнаест година пре Џубрановог рођења, био отворен Суецки канал, стотине хиљада људи, који су пре тога трговали камилама и коњима, држали свратишта за путнике, водили многобројне караване, остало је без посла и то је изазвало незапамћен егзодус арапскога становништва у Аустралију, Африку, Јужну Америку, САД... Тај велики талас однео је и Џубранову породицу у Бостон, у САД, кад му је било само 12 година. Након кратког школовања у томе граду, враћа се у Бејрут, где се уписује на медицину и усавршава арапски језик.
Из Бејрута, преко Грчке, Италије и Шпаније, одлази у Париз (1901- 1903), где излаже цртеже. Џубран је сам илустровао своје многобројне књиге, цртајући, надахнут Леонардом, људска тела у положајима кад најснажније изражавају душу која тежи јединству са собом и са светом.
Написао је многа дела, међу којима су највреднија: Лудак, Песак и пена, Исус, син човечји, Земаљски богови, Пророков врт, Нимфе из долине, Побуњени духови, Суза и осмех, Сломљена крила, Господарев глас, Аутопортрет, Духовне изреке итд.
Но, спис Пророк донео му је 1923. године међународну славу. То је поема о човеку који се, након повратка из препородне самоће - какву су искусили Буда, Христ и Мухамед, обраћа онима међу којима је живео и који га препознају тек у тренутку кад га губе, као недостатак себе самих, па дакле и као могућност и наду себе самих.
Халил Џубран често је називан мистичким песником, што донекле и јесте тако, јер је тежио интеграцији свих својих духовних аспеката. Његова је теза да је човеку могуће остварити јединство са собом и светом, па је његова визија, у том смислу, мистичка.
Умро је, као 48-годишњак, у петак 10. априла 1931. године, у 23 сата, у Њујорку. Аутопсија је показала да је умро од "цирозе јетре и почетне туберкулозе једнога плућног крила". Сахрањен је у родном месту.



poezijasustine

Halil Džubran: Pregršt pijeska sa žala



Kad povjeriš svoju nevolju susjedu,
daruješ mu dio svojega srca.
Ako je u njega velika duša, zahvaljuje ti;
a ako je malena, omalovažava te.



Napredak nije puko popravljanje prošlosti;
on je neprekidno kretanje prema budućnosti.



Gladan, divljak bere plod s drveta i jede ga;
Gladan, uljuđen čovjek kupuje ga od čovjeka
koji ga pak kupuje od čovjeka
koji ga bere.



Čovječje je oko povećalo;
pokazuje mu Zemlju većom nego što jest.



Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nježnost kukavnost.
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a šutnja neznanje.



Oni vele meni:
Ako vidiš roba gdje spava,
ne budu ga jer možda sanja o slobodi.
Ja velim njima:
Ako vidite roba gdje spava,
probudite ga i objasnite mu slobodu.



Osporavanje je niži stupanj umnosti.
Hrabrost je vulkan;
sjeme neodlučnosti ne klija u njegovom krateru.



Rijeka i dalje teče k moru,
pa bilo mlinsko kolo slomljeno ili ne bilo.



Što ti je veća radost ili žalost, to ti je manji svijet u očima.



Često sam mrzio u samoobrani.
Ali, da sam bio jači, nikad ne bih pribjegao takvom oružju.



Očuvaj me od mudrosti koja ne plače,
filozofije koja se ne smije
i veličine koja se ne klanja pred djecom.



Prijateljstvo je uvijek slatka odgovornost, nikad udobnost.

Zar se ne slažeš sa mnom da ono što otkrivamo perima našim
nije ništa drugo do pena na površini naših života,dok naše tihe
dubine ostaju van njihovog domašaja.

Sećanje je oblik sastajanja.

Zaborav je oblik slobode.

Postoji prostor između čovekove mašte i onoga što ostvaruje,
a koji se može prevaliti jedino čežnjom njegovom.

Značaj čoveka nije u onome što postigne,već u onome što čezne
da postigne.

Naš um je sunđer a naše srce potok.Zar nije čudno što većina
nas radije bira upijanje od jurenja?

Kad mi je čaša prazna,predajem se njenoj praznini.Ali,kada je
dopola puna,mrsko mi je što je takva.

Stvarnost druge osobe nije u onome što ti otkrije već u onome
što ti ne može otkriti.
Polovina onoga što kažem je besmislena,ali je izgovaram da bi
druga polovina do tebe doprla.

Smisao za humor jeste osećaj za meru.

Glas života u meni ne može da dosegne uvo života u tebi,
ali pričajmo da se ne bismo osećali usamljenima.

Većina doktrina je poput prozorskog stakla.Kroz njega vidimo
istinu,ali nas ono od nje deli.

Igrajmo se sada žmurke.Ako se sakriješ u srcu mome,neće biti
teško pronaći te.Ali,sakriješ li se u sopstvenoj ljušturi,uzaludno bi bilo
da te bilo ko traži.

Kako je samo plemenito tužno srce koje učestvuje u veseloj pesmi
radosnih srdaca!
Onaj ko bi razumeo suštinu žene,analizirao genija ili rešio zagonetnost
tišine,upravo je čovek koji želi da se probudi iz divnog sna da bi seo
za jutarnju trpezu.

Često deci svojoj pevamo uspavanke kako bismo i sami mogli spavati.

Sve naše reči nisu ništa drugo do mrvice koje padaju sa gozbe uma.

Nijedna čežnja ne ostaje neispunjena.

Tvoje drugo ja je uvek zbog tebe tužno.Ali tvoje drugo ja na tuzi
odrasta,tako da je sve u redu.

Ukoliko želiš da poseduješ ne smeš iziskivati.
Ljubav je veo između dva ljubavnika.

Svaki muškarac voli dve žene.Jedna je plod njegove mašte a druga
još nije rođena.

Kako će drugačije srce moje otpečaćeno biti osim ako slomljeno
ne bude?

Rob si onome koga voliš zato što ga voliš.
I rob si onoga koji te voli,jer te voli.

Često zajmimo od našeg sutra da bismo izmirili dugove prema
našem juče.

Možda čovek može počiniti samoubistvo u samoodbrani?

Čudno je to što sažaljevaš sporohodnog a ne sporoumnog,
kao i onog slepih očiju a ne slepog srca.

Svi smo mi zatočenici,samo su neki od nas u ćelijama sa prozorima
a neki bez njih.
Kada bismo ispovedali grehe svoje jedni drugima,morali bismo se
zaista smejati koliko smo neoriginalni.

Ne želim da slušam pobednika kako propoveda pobeđenom.

Jednom pričah potoku o moru,a potok mišljaše o meni da sam
obični maštoviti hvalisavac.A jednom pričah moru o potoku,
i more mišljaše o meni da nisam ništa do klevetnik koji voli da
omalovažava.

Kako je samo skučena vizija koja uzdiže marljivost mrava nad
pevanjem skakavca!

Najuzvišenija vrlina ovde mogla bi biti najmanja na drugome svetu.

Može biti da je sahrana kod ljudi svadbeno veselje međ anđelima.

Istini za volju,govorimo samima sebi,ali ponekad govorimo dovoljno
glasno da nas i drugi mogu čuti.

Najbliži srcu mome su kralj bez kraljevstva i siromašni čovek koji
ne zna kako da prosi.

Čoveka čine dvojica ljudi-jedan je budan po tami,a drugi po
svetlosti dana spava.
Velikodušnost je davati više no što možeš,a ponos je uzimati
manje nego što ti je potrebno.

Onaj koji najviše čezne najduže živi.

Um je često maska.Kada bi je mogao pokidati pronašao bi ili razdraženu
genijalnost ili veštinu kako žonglira.

Razuman mi pripisuje razumnost a glup glupost.Smatram da su obojica
u pravu.

Biramo zadovoljstva naša i tuge mnogo pre nego ih iskusimo.

Tuga ne predstavlja ništa drugo do zid između dva vrta.

Vera je oaza u srcu koju karavan razmišljanja nikada neće
dostići.

Ako tajne svoje vetru otkriješ,nemoj ga kriviti što ih otkriva
drveću.

Da sediš na oblaku ne bi video graničnu liniju koja odvaja jednu
zemlju od druge,ni kamen međaš što odvaja imanje od imanja.
Šteta što ne možeš sedeti na oblaku.
Kornjače mogu reći više o putevima no zečevi.

Čudno je da stvorenja bez kičme imaju najtvrđe ljušture.

Tek kada žongler ne uspe da uhvati lopticu počinje da mi
se sviđa.

Zavidljivac me hvali nesvesno.

Neka Bog nahrani prebogate!

Veliki čovek ima dva srca-jedno krvari a drugo podnosi.

Možeš zaboraviti onog sa kime si se smejao ali nikad onog
sa kime si suze prolivao.

Mora biti da postoji nešto strašno sveto u soli.Ona se nalazi
u suzama našim i u moru.
Odista je beda kada ispružim praznu ruku prema ljudima i ne
dobijem ništa.Ali,beznađe je kada ispružim punu ruku,a ne nađem
nikog da to primi.

Naše najsvetije suze nikada ne potraže oči naše.

Svaku misao koju zarobih izrazom moram osloboditi delima svojim.
Preuzeto sa ZZblog

Drži li rumenilo jutra

Drži li rumenilo jutra
srce noći
čvrsto na svojim grudima?
Brine li se more
o mrtvima u svojim dubinama?
Poput zore
uzdiže se moja duša,
neoklopljena i nevezana.
Poput neumornog mora
ponire moje srce
u moje dubine,
u potonule olupine
brodovlja i zemlje.
Ne lijepim se na ono
što se lijepi za moje pete.
Hranim se letom
u nedokučive visine.

HALIL DŽUBRAN - BROD U MAGLI

Ispricao nam je ovo jedne snežne, na vetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadiše.
Razgrcuci na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kažem zašto sam tužan.
Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca.
Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluškujuci šapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešcu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i c;uo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje c;isto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potraži prenocište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Može li u cvetu mladosti biti dovoljno ono što nazivate iluzija, mašta, san - cak duševna bolest?
Kažem vam da su godine koje sam ovako proveo najlepši, najsrecniji, najprijatniji i najspokojniji deo života koji znam. Kažem vam da sam sa svojom etericnom saputnicom predstavljao apsolutnu, cistu ideju koja kruži tragom sunceve svetlosti, plovi morima, krece se mesecinom obasjanim no ima, raduje se pesmama koje niko nije cuo i zastaje pred prizorima koje niko nije video. Život, celi život je ono što duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadržano je u onome što saznajemo i potvrdjujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nešto duhom iskusio. Doživljavao sam to svakoga dana i noci sve dok nisam napunio tridesetu godinu života.
Kamo srece da nisam napunio tridesetu. Kamo srece da sam hiljadu i jedn put umro pre nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepši deo života, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plešu na pesme vetra, niti ptice savijaju gnezda u njegovom lišcu i medju njegovim cvetovima."
On zacuta na trenutak okrenuvši glavu, zatvorenih ociju, opuštenih ruku. Sav se pretvorio u ocaj. Ćutali smo u ocekivanju da pricu nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bica, rec;e:
"Secate se da me je pre dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naucnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za dužda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.
Napustio sam Liban i isplovio italijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mesecu, kad duh proleca treperi vazduhom, previja se u morskim talasima, pojavljuje u lepim slikama na belim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opišem to vreme koje sam proveo na brodu? Snaga ljudske reci ne prelazi granice ljudske spoznaje i osecanja. Duh poseduje ono što je dalje od spoznaje i tananije od osecanja. Kako da vam to naslikam recima?
Godine koje sam proveo sa svojom etericnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vreba iza zastora srece i da je gorcina talog koji miruje na dnu moje caše. Ali, oduvek sam znao da ce uvenuti cvet procvao na oblaku i nestati pesma koju su otpevale neveste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu pre puta, išla tamo gde sam ja išao, zastajala kada bih ja zastao. Uvek kada bih sreo nekog prijatelja, video sam kako mu se osmehuje. Kada bih išao nekud u posetu, osetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sedeo na hotelskoj terasi slušajuci zvukove grada, delila je moje misli. Ali, kada me je camac odvojio od bejrutske luke, onoga casa kada sam stupio na brod, osetio sam da se nešto promenilo u svemiru moga duha, osetio sam neku snažnu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. cuo sam glas iz dubina kako mi na uvo šapuce: 'Vrati se odakle si došao. Sidji u camac i vrati se na obalu svoje zemlje, pre nego brod isplovi.'
Brod je isplovio. Bio sam slican vrapcu u kandžama jastreba koji kruži širokim prostranstvom. Kada je došlo vece, pošto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem delu broda. Devojke iz mojih snova, žene koju sam zavoleo, žene koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka devojcica, ciji sam lik video kad god bih pogledao u nebo, ciji sam glas cuo kad god bih osluškivao tišinu, ruku dodirivao kad god bih ispružio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noci, mora i svemira.
Tako sam putovao od mesta do mesta zovuci u sebi svoju saputnicu, gledajuci u talase koji se prevrcu, ne bih li, možda, njen lik ugledao u belini pene.
U ponoc, kada su putnici otišli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i video kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pružio ruke prema njoj vicuci: 'Zašto si me napustila?... Zašto si me dala samoci? Kuda si otišla? Gde si bila? Dodji bliže, dodji meni i ne ostavljaj me više.'
Nije mi prišla, štaviše nije se pomerila s mesta. Na njenom licu utisnuo se izraz nevidjenog bola i tuge. Rece tiho: 'Došla sam iz morskih dubina da te na casak vidim. Ponovo cu otici tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj.'
Rece ovo, pomeša se s maglom i nestade. Poceo sam da je dozivam kao gladno dete. Širio sam ruke i dohvatao samo vlažni vazduh noci.
Ušao sam u kabinu s necim što se u mojoj duši kolebalo, borilo, spuštalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je još jedan brod na moru ocaja i sumnje. Zacudo, samo što sam položio glavu na jastuk, kapci su otežali, telo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Video sam svoju saputnicu na krstu od procvetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na krst, slivala se na travu i mešala s opalim cvetovima.
Brod je danonocno plovio izmedju dve pucine, ali ja nisam znao jesam li c;ovek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili senka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleci i prizivajuci tajne sile da cujem njen glas, vidim njen obris, osetim dodir njenih prstiju na celu.
Ovako sam proveo cetrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala italijanska obala. Brod je toga dana uvece ušao u venecijansku luku. Prišle su šarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.
Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tesno grupisanih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palate u vodi, gondole zamenjuju kola.
Kada sam s broda sišao u gondolu, ladjar me je upitao:
-Kuda želite, gospodine?
Cim sam pomenuo dužda, pogledao me je s pažnjom i poštovanjem, i poceo da vesla.
Gondola je krenula. Bilo se vec smracilo. Noc je svoj plašt spustila na grad. Zasvetleli su prozori palata, bogomolja i sastajališta. Njihov odblesak svetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsecala na san pesnika koji se zanosi neobicnim prizorima i predelima iz mašte. U blizini mesta na kojem se kanal spajao s drugim zacula su se sa svih strana zvona, ispunjavajuci nebo tužnim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg sveta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.
Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do plocnika. Ladjar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palatu okruženu baštu.Rec;e: 'To je ovde'. Izašao sam iz gondole i polako krenuo prema kuci. Ladjar je s torbom na ledjima išao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ožalošcenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Zacudio me je prizor i nisam znao šta da radim.
Odmah mi pridje jedan sredovecan sluga. Pogleda me natecenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Šta želite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kuca venecijanskog dužda?' Klimnuo je glavom potvrdno.
Tog casa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pružio mu ga. Ćutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.
Za sve vreme u meni ne beše ni misli ni želja. Prišao sam jednoj mladoj sluškinji i upitao za razlog njihove žalosti. Odgovorila je tužno: 'Pa zar niste culi da je duždova cerka danas umrla?!'
Nije više ništa rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plac. Zamislite kako se oseca covek što je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u penušave talase i sivu maglu. Zamislite kako se oseca mladic koji se dve nedelje krece izmedju jauka ocaja i vriska pucine i na kraju se puta nadje pred vratima kuce u kojoj se krecu tužne senke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palati koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odneo pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavši: 'Izvolite, gospodine. Dužd vas ocekuje.'
Rec;e ovo i podje ispred mene. Išao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da udjem. Ušao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvetljenu svecama. U njoj su sedeli neki uglednici i sveštenici. Svi su cutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sede brade, s bremenom tuge na povijenim ledjima i bolom na licu. Prišao mi je i uzeo me za ruku rekavši: 'Žao mi je da ste došli iz daleka i zatekli nas u žalosti za najdražim. Ali nadam se da vas naš gubitak nece spreciti da obavite ono zbog cega ste došli. Budite spokojni, mladicu.' Zahvalio sam mu na lepim recima uz izraze saucesca;a zbog njegovog gubitka, u nekoliko smušenih reci.
Starac me povede do stolice pored mesta gde je sedeo. Pridružio sam se ostalima koji su cutke sedeli, gledajuci krišom njihova tužna lica, slušajuci njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Posle su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ožalocenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prišao mu s recima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreci: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ici. Budite naš gost ako vam ne smeta da gledate našu tugu i slušate naš plac.' Postidele su me njegove reci i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domacini na svetu. Ostanite kod nas da vam pružimo bar deo onoga što stranac dobije u vašoj zemlji!'
Odmah zatim nesrecni starac je pozvonio srebrnim zvonom i udje sobar u brokatnoj odeci. Starac mu rece pokazujuci na mene: 'Odvedi našeg gosta u sobu na istocnoj strani. Posluži ga jelom i picem i pobrini se o njemu.'
Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelepo uredj;enu sobu s raskošnim nameštajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivacima i jastucima.
On ode i ja se srusih na stolicu razmišljajuci o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoci i onome što se desilo na pocetku mog boravka u tako dalekoj zemlji.
Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i pic;e i postavi je ispred mene. Pojedoh nešto na silu, zatim sobaru rekoh da može da ide.
Dva sata sam proveo hodajuci po sobi ili stojeci uz prozor zagledan u nebo, osluškujuci glasove ladjara i šum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih izmedju vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju secanje i zaborav, kao što se na obali smenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nemo poprište na kojem su sukobljene neme vojske, smrt im uzima vojnike i oni cutke umiru.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U životu postoji prostor koji savladava naš duh, ali nemerljiv ovozemaljskim vremenskim aršinima.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osetio da neko bice stoji u blizini mog kreveta, osetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko etericno bice me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privucen necim neodoljivim. Išao sam, ali nesvesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam ušao u ogromnu prostoriju sa mrtvackim sandukom na sredini, pod svetlom mnoštva sveca na obe strane, okruženim cvecem. Prišao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i video lik moje saputnice. Iza vela smrti video sam lik moje saputnice iz snova.
Video sam ženu prema kojoj sam osecao više od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomicno belo telo u beloj odeci i belom cvecu, koje prekriva spokoj beskraja i strah od vecnosti.
Bože! Gospodaru ljubavi, života i smrti, stvorio si naš duh i poslao u svetlo i tamu. Ti si stvorio naše srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u beživotno telo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da život skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoce posadio beli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokažeš da je to uveli cvet koji umire!
Da, drugovi moji, saputnici moje samoce, Bog mi je nasuo gorku cašu. Nek bude Božja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prašina u beskraju, samo možemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama vec u životu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, vec je bol u prirodi samoj.
Moja prica nije za žaljenje. Onaj ko se žali, sumnja u život. Ja sam vernik koji veruje u logiku gorcine prisutne u svakom gutljaju našeg nocnog *****. Verujem u lepotu klinova u mojim grudima. Verujem u milost prstiju od železa koji kidaju opnu moga srca.
Eto, to je moja prica. Kako da je završim, kad ona nema kraj? Dugo sam klecao pred devojkom na odru koju sam zavoleo u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom vecnosti.
Tri nedelje kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim hiljadu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tudjine u tudjinu.
Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"