Istopolni odnosi u antičkoj Grčkoj imali su drugačiju formu i bili su zasnovani na drugačijoj društvenoj praksi nego što je to slučaj danas.

Sam pojam seksualne orijentacije nije postojao kao princip identifikovanja, kao što postoji u zapadnoevropskoj civilizaciji u poslednjem veku. Iz tog razloga u kontekstu antike može se samo uslovno govoriti o LGBT osobama, na osnovu prepoznavanja onih oblika ponašanja koje danas vezujemo za identitet gejeva, lezbejki, biseksualnih ili transrodnih osoba i sa pretpostavkom (na osnovu prepoznavanja sličnosti) da bi se te osobe danas identifikovale kao LGBT. Dakle, o homoseksualnom ili heteroseksualnom može se govoriti samo u kontekstu ponašanja, a nikako identiteta. Grčko društvo nije razlikovalo seksualnu privlačnost ili ponašanje u odnosu na pol, već na osnovu normi koje uključuju rod, starost i socijalni status. Učenjaci kao što su Kenneth Dover i David Halperin tvrde da je u grčkom društvu distinkcija pravljena između „aktivnog“ i „pasivnog“ – „penetrirajućeg“ i „penetriranog/penetrirane“. Sam binarizam na relaciji antivo/pasivno odražavao je ulogu dominantnog i potčinjenog učesnika društva: aktivna uloga bila je povezana sa muževnošću (ne muškošću!), višim socijalnim statusom i starošću, dok se pasivna uloga poistovećivala sa ženskošću, nižim socijalnim statusom i mladošću. U ovakvom razumevanju stvari svaki slučaj u kome muškarac penetrira osobu koja je niže na društvenoj lestvici smatrao se normalnim i društveno prihvatljivim. Osobe koje su niže na društvenoj lestvici mogle su da budu: žene, mladići, robovi, stranci, osobe koje se bave prostitucijom i sl. S druge strane biti penetriran smatralo se sramotnim i društveno unižavajućim, posebno u slučaju penetracije od strane osobe sa nižim socijalnim položajem. Tako je, na primer, u Atini bilo zabranjeno da rob penetrira gospodara, ali je bilo dozvoljeno da gospodar penetrira roba.

Ovakvo shvatanje seksualnosti i normi koje je uređuju objašnjava zašto je pederastija bila ne samo dozvoljena, već i podsticana. Najrašireniji oblik istopolnog seksualnog ponašanja bila je upravo „grčka pederastija“ – odnos između starijeg muškarca – slobodnog građanina i mladića iz građanske porodice. Seksualno-emotivne veze između odraslih osoba bile su ismevane i smatrane nedostojnim slobodnog čoveka, ali su ipak postojale (i svedočanstva o njima su sačuvana). Kako su žene bile potisnute iz javnog života, o njima ima malo svedočanstava, pa nije jasno da li je među ženama bio raširen oblik socijalnog i erotskog povezivanja sličan pederastiji – ginerastija, kakav je zabeležen kod Sapfo.

Pederastija

[You must be registered and logged in to see this image.]

Goli mladić svira pred učesnikom gozbe

Pederastija je bila najrašireniji oblik istopolnih veza u antičkoj Grčkoj. Bila je to veza između odraslog muškarca (erasta - ljubavnika) i mladića (eromenosa - ljubimca), koja je imala edukativni i mentorski karakter. U broju teorija se smatra da, iako se od mladića očekivalo da bude u vezi sa muškarcem, bilo je nedozvoljeno da na jednaki način učestvuje u seksualnom zadovoljstvu sa njim. Prema očekivanjima koja su postavljena mladiću, on nije smeo da u toku seksualnog odnosa oseća uzbuđenje. Dok se broj savremenih učenjaka, kao što su Foucault, Kenneth Dover i David Halperin slaže i podržava ovu tezu, kasniji kritičari ovo smatraju „modernom bajkom“ i argumente protiv nalaze u crtežima na antičkoj keramici.

Pederastija je bila važan deo građanskog, političkog, vojnog života, kao i tema mitova, filozofije i književnosti i umetnosti. Ono oko čega danas postoje rasprave među naučnicima jeste pitanje da li je pederastija bila raširena među svim klasama ili je bila rezervisana samo za aristokratiju.

U vojsci


Tebanska sveta četa, posebna vojna jedinica sastavljena isključivo od parova ljubavnika i ljubimaca, smatra se najboljim primerom na koji je način antička Grčka koristila ljubavne veze među vojnicima za jačanje morala i borbenosti vojske. Vojska je smatrana nepobedivom sve do bitke kod Heroneje, 338. godine pre nove ere, kada ju je pobedio Filip II Makedonski. Iako njihov protivnik, prema svedočenju Plutarha, Filip je bio tužan kada je na bojištu posle bitke ugledao 300 poginulih ratnika jedne pored drugih i prepoznao da se radi o vojsci ljubavnika i rekao je:

Wikicitati „ἀπόλοιντο κακῶς οἱ τούτους τι ποιεῖν ἢ πάσχειν αἰσχρὸν ὑπονοοῦντες.

(Neka budu istrebljeni koji misle da su ovi učinili ili osećali nešto sramno.)“
(―)

. Zadivljen njihovom hrabrošću, podigao im je spomenik (Heronejski lav), koji se i danas može videti na mestu gde su ovi ratnici sahranjeni.

Tebanski zapovednik Pamen, prema izveštaju Plutarha, smatrao je da je pogrešno ređati ljude u vojne redove prema plemenu ili srodstvu, jer ljudi koji su iz istog plemena ili iste porodice malo cene jedni druge kada su u opasnosti, već vojsku treba graditi od ljubavnika, jer takva vojska nikada ne može biti razbijena. Ljubavnik će se stideti pred svojim ljubimcem da pokaže kukavičluk, kao i ljubimac pred ljubavnikom i radije će sam trčati u opasnost, nego da dozvoli da se njegov voljeni nađe u opasnosti.

Ovakav princip pederastičkog ratništva nalazi se i u mitološkoj građi u vezama između Iolaja i Herakla ili Ahila i Patrokla i smatralo se da uvećavaju moral i hrabrost.

Ljubav između odraslih muškaraca

S obzirom na to da je Grčka polagala na razvoj muževnosti odraslih muškaraca i da je pasivnoj ulozi pripisivala feminizirajući efekat odnosi između odraslih muškaraca smatrani su neprikladnim i obično su nosili sa sobom određenu društvenu stigmu. Ipak, postoje primeri ovakve prakse.

Ahil i Patroklo

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prva zabeležena pojava duboke emocionalne veze između odraslih muškaraca u antičkom grčkom svetu postoji još u Ilijadi (800. pne.). Iako Homer nije opisao njihovu vezu kao seksualnu, oni su već do početka klasičnog perioda (490. pne.) smatrani ikonskim pederastičkim parom. Pošto su Grci odnose između odraslih muškaraca smatrali neprihvatljivim pokušali su da naprave jasnu starosnu granicu između njih. Pitanje ko je od njih bio erast, a ko eromenos dovodilo je do rasprava, jer je homerska tradicija Patrokla učinila starijim, a Ahila dominantnijim. Neki antički pisci su smatrali da su oni samo bliski prijatelji.

Iz sačuvanih fragmenata Eshilove tragedije Mirmidonci vidi se da je Eshil smatrao da je Ahil erast, jer je posle Patroklove smrti krenuo da se osveti Hektoru, iako su ga bogovi opomenuli da će ga to koštati života. S druge strane Fedar u Platonovoj Gozbi smatra da je Ahil eromenos, zbog njegove lepote.

Drugi mitološki par čine Orest i Pilad.

Istorijski parovi

Poznati su mnogi istorijski parovi sastavljeni od odraslih muškaraca. Među njima su Euripid i Agaton. Veza između Aleksandra Velikog i Hefestiona često se smatra egalitarnom. Premda je sličnost u njihovim godinama izvesna, nekada se naglašava Aleksandrova dominantnost, što bi ga činilo erastom.

Safička ljubav


Sapfo, pesnikinja sa Lezbosa, vodila je školu za devojke i pisala je ljubavne pesme posvećene devojkama. U pesmama ljubav joj je nekada uzvraćena, a nekada nije. Misli se da je Sapfo napisala oko 12.000 stihova posvećenih ženama, od čega je, zbog uništavanja njenih pesama, sačuvano svega 600.

Ginofilija (ljubav prema devojkama) zabeležena je i u Sparti, kao i to da su žene u Sparti vežbale gole, kao što su to činili muškarci. Platon u Gozbi pominje žene koje „ne mare mnogo za muškarce, nego više naginju ka ženama“. Njih naziva heteristrije (ἑταιρίστριαι).

Proučavanje i kontroverze


Posle dugog perioda uništavanja i cenzurisanja sadržaja sa LGBT temama, istoričari i autori su počeli da se bave pitanjima istopolne ljubavi u antičkoj Grčkoj tek s kraja 19. veka, da bi se prva ozbiljna i prihvaćena akademska studija pojavila tek 1978. (Kenneth Dover, Greek Homosexuality). Ovi naučnici su počeli da ukazuju na to da su se istopolni odnosi otvoreno praktikovali, često uz zakonske uredbe, od 7. veka pre nove ere do Rimskog perioda.

Postoje naučnici koji danas veruju da je pederastička praksa bila prisutna jedino među aristokratijom, dok je bila retka među običnim svetom (demos). Jedan od takvih istoričara je Brice Thornton, koji smatra da je ismevanje pasivne uloge u seksu između muškaraca u Aristofanovim komedijama pokazatelj da demos nije cenio pederastiju. S druge strane, Victoria Wohl naglašava da je istopolna želja u Atini bila deo „seksualne ideologije demokratije“ koju su poštovali i aristokrati i demos i da se to prikazuje na primeru Harmodija i Aristogitona. Međutim, čak i oni koji veruju da je pederastija bila ograničena samo na aristokratske krugove slažu se sa tim da je bila „deo društvene strukture polisa“. Van akademskih krugova, grčki nacionalisti protivnici prava LGBT osoba negiraju prisutnost pederastije u širem grčkom društvu i smatraju da je ona bila ograničena na elitu.

Ova tema pokrenula je velike kontroverze u sadašnjoj Grčkoj kada je 2004. godine izašao film Alexander koji je Aleksandra Velikog prikazao kao biseksualca. Grčkih 25 advokata je tada zapretilo tužbama, od koje su odustali kada su pogledali film. Film je u Grčkoj doživeo ogroman neuspeh i prikazivan je svega 4 dana.


wiipedia