Фридрих Шилер (нем. Friedrich Schiller; Марбах ам Некар, 10. новембар 1759 — Вајмар, 9. мај 1805) је био немачки песник, драматург, филозоф и историчар.


Шилер је рођен 1759. у Марбаху на Некару. Отац му је био официр у војсци Виртемберга. Нешто касније, око 1764, породица се преселила у Лорх где су живели до 1766. Детињство и младост је провео у релативном сиромаштву. Шилер је почео да студира право 1773, а 1775. медицину. Постао је војни доктор у Штутгарту. Анонимно је објавио драму „Разбојници“ 1781. Дело је доживело приличан успех на својој премијери, нарочито код млађе публике. Међутим, Шилер је услед револуционарних порука драме ухапшен и кратко време је провео у затвору, тако да је напустио посао у Штутгарту и прешао у Манхајм. Године 1783., радио је као библиотекар и добио уговор да ради као писац за позориште у Манхајму. Од 1783. се често селио (Лајпциг, Дрезден, Вајмар), а први пут се срео са Гетеом 1788. Крајем те године, добио је место професора историје и филозофије у Јени. Писао је историјска дела. Имао је велике симпатије за великана свога времена: Вилхелма фон Хумболта. Године 1790, оженио се Шарлотом фон Ленгенфелд. Нажалост, здравствено стање му се погоршало (вероватно од туберкулозе) и додељена му је пензија 1791. На Гетеов наговор, 1794, почео је да пише за сатиричне часописе. Револуционарна Француска му је 1792. дала француско држављанство, због његових честих чланака против тираније. Године 1799, вратио се у Вајмар где га је Гете усмерио да пише за позориште. Са њим је основао „Вајмарски театар“ који се брзо наметнуо на позоришној сцени Немачке, и допринео препороду драмског књижевног жанра. Шилер је живео у Вајмару све до смрти. Добио је племићку титулу 1802. Умро је три године касније, у 46-ој години живота.

Од 1934, Универзитет у Јени носи Шилерово име.

Књижевни значај


Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару

Значај Шилерових дела није очигледан за истраживача у XXI веку. Његово дело је пуно реторике, и често веома осећајно.

Али теме којима се она баве, политичке, етичке или естетичке, значајно су допринеле развоју нових идеја на крају XVIII века, и нарочито су допринеле развоју романтизма. Шилер је био великан доба романтизма, и то више него Гете. Његова филозофска дела су и даље актуелна, пуна дубоких мисли, и много приступачнија него теорије његовог омиљеног узора и савременика, филозофа Канта.

Данас Шилерове представе нису често на програму позоришта. Његови позоришни комади су полетни, представљају људе и личности великог формата, и незаборавне ликове: Виљема Тела, краља Филипа II из „Дон Карлоса“, Карла из „Разбојника“, и многе друге. Био је изванредан у представљању мужевних и паћеничких темперамената, док је женске ликове обично занемаривао.

Парадоксално је да је овај велики романтичар у Немачку донео и дух класицизма, која она до тада није познавала. Превео је драму „Федра“ Жана Расина, неке драме Еурипида, и примењивао у својим делима драмске методе по узору на класичне грчке трагедије.

Својим значајем у књижевности класицизма и романтизма, Шилер заузима централно место у немачкој и европској књижевности.

Међу великим поштоваоцима шилеровог дела су Достојевски, Бетовен, Ђузепе Верди и Томас Ман.

Дела



Поезија

Вече (1776)
Освајач (1777)
Елегија о смрти младића (1780)
Ода радости (1786)
Грчки богови (1789)
Уметници (1789)
Ибикови ждрали (1797) - балада
* Речи илузије (1799)
Касандра (1802)

Позориште

Разбојници (Die Räuber) (1781)
Фијескова завера у Ђенови (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782)
Сплетка и љубав (Kabale und Liebe) (1783)
Ода радости (Ode an die Freude) (1785)
Дон Карлос (1787)
Девица Орлеанска (1801)
Вилхелм Тел (Wilhelm Tell) (1804)
немачки превод Магбета од Вилијама Шекспира (1800)
Алманах Муза (Musenalmanach) (1797)
Валенштајн (1799)
Марија Стјуарт (1800)
Вереници из Месине (1803)

Есеји

О естетичком васпитању човека (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795)
Епиграми Ксеније (заједно са Гетеом) (1797)
О односу животињске природе човека са његовим разумом (1777)
О љупкости и достојанству (1793)
О наивном и сентименталном песништву (1796)

Историјска дела

Историја отпадништва уједињене Низоземске (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788)
Истоија Тридесетогодишњег рата, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790)

Писма

Писма Кернеру, Вилхелм фон Хумболту, Гетеу, итд.

RELIGIJA ŠILERA


Sredinom maja 1805, dakle pre dva veka, pred ponoć, dvadesetak stanovnika nemačkog grada Vajmara išlo je za jeftinim drvenim sandukom ka groblju sv. Jakova. Mnogogodišnjom bolešću izmučeno telo velikog književnog stvaraoca Fridriha Šilera spušteno je u zajedničku grobnicu, jer pojedinačnu nije imao ko da plati. Ponoćnu grobljansku tišinu nije prekidalo ni opelo. Sveštenika nije bilo. Pokojnik je imao 44 godine. Obdukcioni nalaz je pokazao da je od toliko bolesti bolovao da je neverovatno da je i toliko živeo. Lekar je govorio o »medicinskom čudu«. Godinama je duh bio jači od tela, na kraju je telo pobedilo. Šiler je ne retko, kao idealista, mislio da duh može da na materiju odlučujuće deluje.

Poslednjih dana života borba duha za opstanak bila je velika. Kao da je i kosmos učestvovao u njoj. Bolesnik je pokušavao da prikupi još malo snage, od prevelikih bolova nije jaukao već je halucinirao. Nikoga glasno nije prizivao, čak ni Boga.

Književnik je bio savremenik Kanta, Herdera, Getea. Lično ih je poznavao. Iako tada u Vajmaru, Gete mu nije došao na sahranu, ni na jednu nije odlazio.

Šiler je rođen u Virtembergu (1759). Kao dečak, uz saglasnost oca, želeo je da postane evangelistički sveštenik. Autokratski vladar, vojvoda Karl Eugen, to mu nije dozvolio, prisilio ga je da uči za vojnog lekara. Kao da ga je vojna akademija odvojila od sva tri oca – telesnog, vladarskog, ali i nebeskog. Za takvu konstataciju analitičari nalaze povod u njegovoj prvoj drami »Razbojnici«. Od tada, pa sve do smrti, prema Bogu ostaje na distanci.

Ateista Šiler ne postaje, nikako ne u smislu šta se danas pod tim podrazumeva. Bezbožništvo francuskih prosvetitelja nije usvojio, u pariskoj revoluciji je video lepe ideale, ali mu je ona bila isuviše krvava.

Nije ništa pisao protiv Tvorca, u delima ima tragova poštovanja prema njemu i od njega željenoj harmoniji, koja uključuje čoveka u punom dostojanstvu. Šiler je poštovao pobožnost svoje žene, siromašne plemkinje Šarlote fon Lengenfeld. Dopustio je da mu svo četvore dece budu kršteni.

Dva Šilerova teksta na temu religije izuzetno su snažna. Prvi je o vlasti Isusovačkog reda u Paragvaju u 19. veku, a drugi, o sudu inkvizicije. Najbezazlenije sumnje i najnepuzdanija svedočenja bila su dovoljna da se neko proglasi huškačem protiv vere i pape. Šiler veoma dramatično opisuje rad inkvizicije i njene strahote. Ko bi danas želeo da zna šta je ona bila, dovoljno je da pročita nedugi Šilerov tekst o njoj.

Iako su se nemački protestantizam, začet od Lutera, ili švajcarski, pokrenut od Kalvina, veoma razlikovali od rimskog katoličanstva, izgleda da zbog bliskosti, pa i sjedinjenosti sa vlastima Šileru nisu bili bliski. On je težio nesputavanju slobode i ličnom, diskretnom, nejavnom doživljavanju transcendentnog Boga.

U svojim dramama, baladama i pesmama često koristi biblijske citate, doduše obično vrlo slobodno. Zapažen je tekst »O poslanju Mojsija«, to je zapravo njegovo predavanje na univerzitetu Jene. Mojsija vidi kao prosvetitelja i začetnika monoteističke vere, a jevrejstvo kao izvor kasnijeg hrišćanstva i još kasnijeg islama. Jevreji su u njegovo vreme obično mislili da ih Šiler nije razumeo, kao ni njihovo istorijsko poslanje, ne smatraju ga svojim prijateljem, ali ni neprijateljem.

Šiler ni posle smrti nije od okoline dobio mir. Grob mu je oskrnavljen, 1827. je među dvadesetak lobanja zajedničke grobnice izabrana jedna i tvrdilo se da je njegova. Skoro sto godina kasnije je iz iste grobnice izvađena druga lobanja za koju se takođe tvrdilo da pripada njemu. Obe se i danas čuvaju kao »relikvija«.. Nikome nije stalo da se DNK analizom, kako je neko skoro ponudio, ustanovi koja je prava, pribojava se da nije ni jedna.

Verujući ljudi Evrope su Šilera tokom protekla dva veka rado čitali. Nalaze u njegovom životu tragičnost vrednu poštovanja, a principe koje je zastupao, bliske hrišćanstvu, dok su kod Getea, takođe rado čitanog, prepoznavali , uz drugo, i panteizam, stran evropskoj duši.



drustvosns

Jak čovek je najjači kad je sam.-Fridrih Šiler

Malodušnost je najveća opasnost.- Fridrih Šiler

Bilo da su lanci od čelika ili svile – oni su i dalje lanci.

Iz reči nekog čoveka može se, istina, saznati kakvim on želi da ga smatraju, ali to što on

zaista jeste, moramo nastojati pogoditi iz mimike što prati njegove reči i crta lica, dakle pokreta koje on ne želi.

Duh je taj koji sebi gradi telo.

Bedan je i skučen ideal pisati samo za jednu naciju…

Svet je tesan, a um prostran. Misli žive lako jedna pokraj druge, ali se stvari u prostoru bolno sudaraju.