Кад год наиђу опасна и тешка времена, шајкаче поново уђу у моду. Шешири, качкети и француске капе, тада на извесно време потону у заборав. Шајкача, која је у миру свакодневни, незаобилазни део народне ношње, једина је капа на светз, која се у ратно доба преко ноћи претвара у обавезни део униформе. Због тога Срби и у време мира, увек делују као да су помало у рату!

Ма колико био паметан и обавештен, странац који не познаје порекло и суштину шајкаче, никада неће разумети Србе. Шајкача је, наиме, много више од обичне капе: она је облик пркоса, храбрости, нежности и ината. Већ неколико векова она штити српске главе од природних непогода и ратних пораза, представљајући свету везу са прошлошћу - спону са животом. Каква је то капа, најбоље сведочи то, да се шајкача никоме на свету не скида, сем Господу Богу у цркви! Са њом се једе и ради, а када се човеку приспава, тада се намакне на лице да штити од досадних мува и прави вештачку ноћ.

Она потиче из XV век, када су је носили шајкаши на својим чуновима на весла, оштрих гвоздених кљунова, који су по Дунаву и Тиси ратовали све до XIX века са Турцима, пресрећући њихове лађе. Мада шајак - чоја добаће израде, слична сукну, потиче од турске речи, на руском чајка значи галеб, па шајкача представља, уствари, стилизовани облик ове најпоетичније птице.

"Ој. Бога ти, шајка птицо!" - пева наш народ...

Ни једна капа на свету није као шајкача у стању да већ на први поглед, открије карактер и расположење онога ко је носи на глави! Натучена на обрве, као на чувеној ратној фотографији "Извиђач", шајкача је знак опреза и опасности, а открива и преку нарав свога власника. Накривљена на једно уво, одаје његово бећарско расположење, склоност пићу и лумповању, спремност да се препусти претераним осећењима, обести и дерту. Забаци ли је власник на потиљак - ето скривеног кабадахије или човека у недоумици, који се спрема да обави неки претежак посао. Превелика шајкача, која пада на клембаве уши говори о небризи власника који је дигао руке од себе, о мирењу са неимаштином и наилазећом бедом.

Боже, каквих ли све шајкача нема у Србији! Изгужваних, ознојених, улепљених, избледелих од киша и ветрова, жеге и снега; нових, новцијатих (које се носе на слављима или из пркоса), дрчних и усправних, што на главама стоје изазивачки и оних, скљоканих од туге и жалости, које покривају главу попут слетеле утучене птице уморних, сивих крила...

У шајкачи се носе тек излежена јаја и обране крушке за госте из града. Из шајкаче се, кад нема ничег дргог, захвата вода са извора. Шајкачом се брише зној са чела на њиви. За њу се затакне дуго очекивано писмо од сина из војске, да види читаво село! И позив за суд. У ту капу са дуплим странама које се зими спуштају преко ушију, лети се задене цвет или одложи добијена цигара (за после). У време рата, зна се, у шајкачи мора да стоји игла и смотак конца, ако случајно отпадне дугме од шињела. Куда ће купљени лоз, него у шајкачу? Када лумпујемо, за шајкачу затичемо крупне новчанице драгачевским трубачима! И убацујемо у њу који динар просјаку пред црквом.

Шајкача је, иначе, најтрпењивија капа на кугли земаљској; она мирно подноси и друге капе, које јој раде о глави коју покрива. Ма какве јој значке качили - кокарде, мртвачке главе или петокраке, она је, ипак, најлепша, када је без икаквих ознака. То је због тога, што је шајкача много старија од политике. И мудрија. И дуговечнија. Трајнија...


Не слаже се уз грађанско одело и не иде добро уз наочаре. Тужно ју је видети у излогу продавнице сувенира. Она је више за вашаре.

Пола века, шајкача је стрпљиво подносила терор ушиљених "титовки", чији је облик преузет из туђих армија и полиција. Те капе су толико неприродне и тако ружно стоје на главама, да их војници, чим им се за то укаже прилика, скидају са глава да им не кваре косу и задевају за опасач. Постојала је и једна, ко зна откуда, залутала капа са три рога, о којој постоји чак и песма:

"Ја сам Анка, партизанка,
Носим капу на три рога,
И борим се против Бога!"


За разлику од тих богохулних капа, шајкача не може да буде ништа друго - до православна. Она се не скида ни пред краљем, са којим су српски сељаци одвајкада били на ти!


Једина лоша особина шајкаче је да се у миру и благостању, брзо претвори у шешир и заборави лако на саму себе. Они који је и тада упорно носе, со су ове земље... "


Момо Капор



Текст преузет са vidovdan.

Шајкача – српска национална капа


Шајкача се ни пред ким није скидала – ни пред краљем, једино пред Богом, у цркви.

Шајкача је српска национална капа коју сељаци из централне Србије и данас носе. Материјал шајак се прави од вуне, те је шајкача згодна за ношење и лети и зими јер одржава константну температуру главе.

Зими бочне стране шајкаче могу и да се спусте на уши. Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја – плава или тегет. Облик шајкаче помало подсећа и на чамац, шајку. Сматра се да су сличне капе носили српски војници у аустроугарској пограничној речној морнарици – шајкаши.


Најпознатија слика српског војника са шајкачом која је обишла свет

Историја шајкаче се протеже до у средину XIX века. Срби су пре шајкаче и шешира (у градовима) некад уобичајено носили црвене турске капе – фесове. Постоји чак и једна позната староградска песма о фесу – Црвен фесић. Половином XIX века аустроугарска војска, као и друге европске војске, схватила је да шарене, накинђурене униформе које су се до тада носиле нису практичне за пољске услове, лоше се уклапају у околину и блато их брзо учини похабаним. Поред тога, непријатељ их лако уочи из даљине. Зато је аустроугарској армији направљена нова униформа. Капа је била шајкача. Нова униформа се није допала владару Францу Фердинанду, па је урађено ново решење, а постојеће већ сашивене униформе је купила Србија у четврт цене. Срби ја је у то време често ратовала, а била је мала и сиромашна земља. Јефтине униформе су јој биле као дар са неба. До тада поцепани и неуредни војници почели су да личе на праву војску.

Шајкача је врста капе од материјала шајак. Реч шајак – вунени материјал, чоја домаће израде, слична сукну, потиче из турског језика.


Царска аустроугарска војска је неколико десетина година касније доживела да је српска војска потуче баш у тим униформама. Српски војници су у великим биткама Првог светског рата на непријатеља јуришали под шајкачом. Постоје војничке и официрске шајкаче. Официрске имају и мали штитник изнад очију.

После опремања српске војске новим униформама 1870. први рат у којем се шајкача показала био је рат против Турака 1876–1878. Да би мобилизација (прикупљање војске за рат) била што бржа, народу, односно онима који су били под војном обавезом, подељене су униформе да их држе код куће. Народ је почео да носи делове војне униформе и у свакодневном животу. Имати део униформе на себи било је за понос јер ко има униформу, то значи да је он војник спреман за рат и јунаштво.

Срби су као део мушке народне ношње тада почели да носе такозване бриџ (или бричес) панталоне –горе широке, а испод колена се сасвим сужавају, и шајкаче. Добровољци из Балканских ратова и Првог светског рата из Србије преносе шајкачу и у друге српске крајеве, где се у већој мери носи у Херцеговини и у Лици до и током Другог светског рата.


Шајкача се ни пред ким није скидала – ни пред краљем, једино пред Богом, у цркви. Била је то, а и данас је за онога ко је носи, капа за све прилике. Носи се према расположењу онога који је носи – натучена на чело, повучена назад на потиљак, нахерена, набијена на уши, зими са спуштеним бочним странама. У њој се чувају паре, држе затакнута писма добијена из даљине, њом се брише зној на раду у њиви. Лако се савија и може, по потреби, да се задене за појас, али и да се као мали шатор стави на лице за време дремке у хладовини под дрветом.

Иако се данас носи много мање него некад, шајкача је и даље један од симбола Србије и Српства.

Извор: Српски код