Slika Ljuljaška, takođe poznata i po nazivu Srećan slučaj kod ljuljaške iz 1767. godine je najpoznatija slika francuskog slikara Žana Onorea Fragonara. Smatra se za jedno od remek-dela rokoko slikarstva. Kombinacija bezbrižnog stava i razigranosti u odrazu erotike, pastelna kovitlanja, i pastirski predeo stvaraju sliku na lepoti mladosti i zabranjenoj ljubavnoj aferi. Danas se ova slika nalazi u kolekciji Valas u Londonu.

Žan Onore Fragonar je naslikao sliku Ljuljaška, sa namerom da laska baronu i njegovoj ljubavnici. Prikazujući ih lepršavo i veselo, on je želeo da obezbedi intimnu uspomenu njihovog odnosa, i zbog toga je samo koristio najbolje od rokoko tehnike.
Slika Ljuljaška prikazuje mladog čoveka sakrivenog u grmlju kako gleda mladu ženu koja se ljulja, dok je gura stariji čovek, gotovo sakriven u senci. Žena visoko zamahuje nogama, sve dok pomera svoju cipelu u pravcu statue Kupidona i okreće je nazad u pravcu dva anđeoska heruvima na strani starijeg čoveka.
Slika Ljuljaška se sastoji od trouglastog oblika, sa baronom i ženom koji čine osnovu piramide. Žena je u vazduhu na vrhu trougla, u centru prostora. Ona je osvetljena jakim svetlom koje dolazi odozgo, a maštovito drveće formira ovalni okvir za akciju u centru. Fragonar je prikazao niz sakrivenih detalja u kompoziciji radi naglašavanja poruke razigrane zabranjene ljubavi, uključujući dve statue Putta koji su zagrljeni, a u kamenu kruga su pas i delfin i kamena statua Kupidona. Žena nosi pastirski šešir koji deluje ironično, jer su pastiri bili obično povezani sa vrlinom zbog njihovog života u prirodi, daleko od iskušenja grada. Cipela žene, koja je odletela sa njenih nogu ukazuje kao da se ljulja veoma lako, a jedan razigran dodir naglašava erotsku temu, i dodaje vizuelni fokus prskanjem sunčeve svetlosti.
Za scenu koju slika na otvorenom, Fragonar koristi sunčevu svetlost, išaranu filtriranjem kroz drveće i pozadinsko osvetljenje i tako stvara meku scenu sa zavodljivim sjajem. Svetlost pada na ženu tokom ljuljanja, naglašavajući njenu svetlu kožu, a talas kremaste tkanine se kovitla oko nje. Kontrast između svetlosti i senke dodaje osećaj da se nešto zabranjeno odvija. Drugi delovi slike ostaju u senci, kao što je na primer stariji čovek u mraku, što verovatno upućuje na njegovu aferu sa ženom.
Slika Ljuljaška sadrži bogatu simboliku, ne samo da prikazuje trenutak pun spontanosti i radosti života, već aludira na nezakonitu vezu koja može da traje, ili samo što nije počela. Raspoloženje na slici je vedro i veselo. Naglašavajući slobodnu i laku prirodu teme, Fragonar koristi fluidne poteze četkice, zadržavajući meke ivice na glavnim figurama. U poređenju sa mnogim njegovim drugim slikama međutim, sliku Ljuljaška slika sa finijim detaljima nego obično, i podseća na holandske slikare poput Rembranta van Rajna.
Vodeći mislioci tog vremena imali su više negativnih kritika na slikarstvo Žana Onorea Fragonara. Slike, kao što su Ljuljaška donele su mu oštre kritike filozofa, kao što je Deni Didro, jedan od najistaknutijih kreatora francuskog prosvetiteljstva.

Francuski slikar rokokoa Žan Onore Fragonar se smatra za jedinstvenu ličnost galantnog slikarstva XVIII veka. Među njegovim delima najpopularnije su žanr slike koje prenose atmosferu intimnosti i prikrivene erotike, što je vidljivo i na slici Ljubavno pismo, koja verovatno datira iz 1770. godine. Istovremeno ova slika predstavlja primer njegovog osećaja za boje, osetljivog prikazivanja efekata svetlosti i izuzetnu tehničku veštinu. Danas se slika nalazi u muzeju umetnosti Metropoliten u Njujorku.

Žan Onore Fragonar na slici Ljubavno pismo prikazuje vidljivo stidljivu mladu ženu koja drži pismo izvučeno iz buketa cveća. Ona se naginje napred, a beli papiri na stolu ipred nje su razbacani. Elegantna plava haljina, čipkana kapa i frizura žene koja sedi za stolom za pisanje bili su karakteristika visoke mode u vreme kada je naslikana slika. Prikazana scena ostavlja posmatrača da se pita da li je ona upravo dobila pismo ili je napisala, i da li su cvetovi koje drži izjava ljubavi.
Zlatna svetlost natapa scenu, i razlivajući se od prozora kao da pada niz talase haljine mlade žene. Njen rundav pas ne izgleda previše prijateljski. Njegova glava je zatrpana linijama od vrata do tela, njegov izraz lica je oprezan. Posmatrač slike može da se pita da li on vidi nekog u pozadini, štiti ovu mladu ženu od bezazlene nesreće, ili možda od namera njenog zavodnika.
Žan Onore Fragonar oblikuje kompoziciju slike Ljubavno pismo u tamnijim nijansama braon boje, slikajući i modelirajući vrhom četkice potezima varirajuće debljine. Bela boja je ograničena na pasaže pod jakim svetlom u centru slike: napuderisano lice mlade žene, njena odeća i kapa, površina za pisanje na stolu sa stolicom, cveće i pas.
Natpis na pismu koje drži mlada žena je bio povod za različita tumačenja. Cuvillere jednostavno može da se odnosi na njenog kavaljera. Međutim, ako se čita Monsieur Cuvillere, onda bi žena koja sedi mogla da bude kćerka Fransoa Bušea, učitelja Fragonara, Mari Emilie Buše, rođena 1740. godine koja je ostala udovica 1769. godine, a 1773. godine se udala za očevog prijatelja, arhitektu Čarlsa Etjena Gabrijela Kuvilera.
Na slici Ljubavno pismo erotizam je duboko skriven, ali izgleda kao da slika svetli strašću. Ono što privlači oko posmatrača su zlatne boje i koketan stav mlade žene, pre nego delovi tela.

Jean-Honore Fragonard The Love Letter