Znam,
doći će nošen vetrom
sa dalekih mirišljavih polja
I opet, znam
doneće osmeh vredan
svih tih čarobnih boja...
Da kao duga posle
kiše pruži nebu
zagrljaj tih...
Ah,
nedostaješ mi ti...
da me vineš
daleko, najdalje od svih...

Nedostaješ mi ti

da poljupcem skineš
začarni krug
sa očiju mojih
I kao vilenjak iz priče
otvoriš vrata sreće..
Nedostaješ mi ti
da ti samo tiho šapnem
uz zvuk ove kiše
koliko volim
kada kraj mene dišeš...

Pod Mesečinom tuga
počne na sreću da liči.
U košavi osetim
dodir prstiju nežnih
poput paperja.
I zaspim tako opijena,
čarolijom noći...

Es...

kako da mi nedostaješ kad si zauvek u mom srcetu. 

Znaj, nedostaješ…

Što od puteva i mostova iza sebe rušiš bezbrižno,
to pusto ostrvo koje ostaje, gradim i popravljam,
nemoćno poput čaše vode u more da dolivam.
Znaj,
ništa meni od moga tela ne treba,
to što ti njemu daješ, daću tebi ja,
i ne možeš me ostaviti, nikada.
Znaj,
bar tu u mojoj pesmi, u još jednom stihu,
sigurna zagrljena rečima.
Tu si u mom svetu traješ i nedostaješ,
od svega najviše nedostaješ
Sve više čini mi se i da ništa više.
Samo nedostaješ.
Sve ostaje, tu je u mojoj tajni,
i to je od toga svega što još može biti
sirot od sveta, sad sam u brigama.
Vođen tvojim brojem mladeža,
posejanih po leđima poput zvezda.
Ti i nedostajanje.
Što ustvari još imam? Šta to ustvari ipak vredi?
Ideja, misao o tebi.
Šta se moglo zbiti, pružiti, doživeti.
Kad samo znala bi? Kad znao bi?

NN

Nedostaješ

Nedostaje mi tvoj osmjeh
da rastjera oblake koji su se nadvili nad mojom dušom
nedostaje mi tvoj topli pogled
da mi otopi led sa srca
nedostaju mi zvuci tvojih koraka
kroz hodnike naše zajedničke ljubavi
nedostaju mi tvoje riječi
da otvore vrata sreći
nedostaješ mi ti
al' to nikome neću priznati
ni sebi, ni tebi
ni ovoj tišini koja me smara i mori
ni prošlosti davnoj, ni sadašnjosti tmurnoj
ni budućnosti koju ne vidim
bez tebe