''Страшно је пасти у руке Бога живога'' - говоре свети Оци. Један од најлакших начина који доводе до најтрагичнијих судбина јесте - употреба речи. Колико је само гробова ископала реч?! Зато, ваља добро размислити и измерити реч коју упућујемо јер она се гнезди у срцу човечијем. Што на срцу то на устима, што на устима - то на делу!


(Прича на основу истинитог догађаја)

Те године не би снега до Божића. А на Бадњи дан отвори се небо, и искрену се све што до тада није падало. Нападало, завејало, украсило, па се изведрило. Бљешти све умотано у искричаве копрене. Тада се знао ред. Кад овако завеје, из сваке улице по неколико људи изађе и праве пртину, а за њима деца малим лопатама разгрћу и тако све до школе. Испратисмо децу у школу, па ајд’ на посао. Кажу, најважније је да се рашчисте путеви. Поделише нас у групе, сваком дадоше лопату, и ко зна и ко не зна са њом да ради. Мени западе пут до цркве. Разгрћем онај силан снег, беше виши од метра, а све се молим Богу да ми опрости што данас, на благи дан, на светло лице Божића, радим. А опет велим, разгрнућу пут, па ће људи моћи на Литургију да дођу. Шта ћеш, такво је било време, ни да помислиш ниси смео да кажеш да је празник и да не треба да се ради. Одмах би те прогласили за народног непријатеља и издајника.


Стигох до цркве, сав се купам у зноју, не осећам мраз, погледам, а порта окићена снегом, грање се навило, загрлило дрвеће црквицу, сунце просијава па се све сјаји. Баш се види да је празник којем се не само душа, него и небо радује. Зазвонише звона. Скидох капу, прекрстих се и рекох сам себи:
“Не можеш цео век да будеш кукавица: чувај се да што не кажеш, застри прозор да ти ко не види славску свећу, поздрави кришом попа на улици, не помињи ни Божић ни Васкрс… Постадосмо ко сточица бесловесна, ако све позаборављамо, од кога ћемо милост да очекујемо? Уосталом, мој сам део посла урадио, два пута брже него што је одређено, у партији нисам, па шта ми могу!”
Уђем ти ја у цркву, а мирише тамјан као душа, сакупља се свет, највише стараца и старица. Еј, тешко нама, кад нам старост веру чува.
Поче служба. Наврле успомене. Све се ређају слике како је некада било. Нешто ми се скупило у грлу, ‘оће да удави. Почех да плачем као дете. Све ми сузе капају на бркове. Исплаках се и би ми лакше. После службе само чујеш: “Христос се роди! - Ваистину се роди!” Изађем из цркве радостан и препорођен. Вратим се на посао, кад баш у центру пред дирекцијом сретнем кума, иде са пословођом. Приђем му и онако од срца кажем: “Христос се роди!”, а кум ће мени на то: “Ако, а што то причаш мени, иди у Месну канцеларију, па пријави, да упишу у књиге.” И још поче да вређа Пресвету Богородицу и хули на Духа Светога. Пословођа се смеје, а он све више. Одакле само дођоше онолике погане речи, као да их је сам нечастиви у уста метао. Заборавио и ко је и шта је, само да се умили пословођи и захвали за кредит који су му дали и место бригадира. Даде веру за вечеру. Окрену ми се цела варош наопако, гледам кума, а он се смеје и иде другима да прича како ме је “средио”. Потрчим за њим, кумим, молим, да не греши душе, празник је, Божић, греота је тако. Ништа он не слуша, још ми каже како сам заостао и верски затуцан. Мислим се, кад пре научи и партијски да говори. Цео дан сам био невесео. Силна ме туга била притисла. Дођем кући. Жена и дечица чекају за постављеном трпезом. Упалим свећу, преломисмо чесницу, мирбожамо се, изљубимо, честитамо празник једни другима, а мени никако да се врати мир. Пеку и бриде кумове речи, као да ми је жеравицу у њедра бацио.

Прође празник, отопише се снегови, крену све својим старим током, само ја са кумом не могу да говорим. Неки су мислили да је мени криво што је кум добио кредит и завршио кућу, продао земљу и купио модеран намештај и телевизор. Није, Боже сачувај, мило ми је што се средио, ал’ од оног зимус, ја да разговарам с њим не могу.

Дође и лето. Ми копали кукуруз, кад видим трче неки људи. Знам, није без невоље, питам шта је. Кажу да се кум удавио у реци.

“Како, бре, удавио?”

“Удавио. Ми пецали, он заш’о у воду да размрси струну и одједном га нестаде. Тражили смо га два сата, нема па нема. Ми идемо у милицију, а ти ајде у Месну канцеларију, да га упишу.”

Дођоше ми на ум оне зле кумове речи од зимус. Куку, куме, ти се са светињом изругивао, а сад дошло на твоју главу.
Нађосмо га тек трећи дан и сахранисмо на брзину; лето, врућине, мука жива…

Тако оде кум. Не прође ни пола године, а жена му се удаде, син оде у Немачку, а ћерка побеже с неким музикантом. Нову кућу, којом се толико поносио, онај што га је код жене заменио, продаде, и одселише се.

На Бадњи дан следеће године беше изгрејало, к’о да је пролеће. Одосмо жена и ја на гробље, као што је код нас ред и обичај, да свеће нашим упокојенима запалимо. Сво се гробље светли, свако дошао да обиђе своје, само на кумовом гробу ни свеће ни јабуке.

Шта ћу, одем да му упалим свећу. Креснем шибицу, принесем свећи, а она се гаси. Ветра ниоткуд, ма ни дашка. Пробам тако ваљда двајес пута, а оно неће. Позовем жену, не казујем јој ништа, него само кажем да она упали свећу. Неће ни њој свећа да се упали. Мени се свака длачица на телу накострешила, да ми је капа била на глави, сигурно би пала, како ми је коса пошла увис. Остависмо свећу неупаљену.

Кад прође празник, дадосмо помен за његову душу. Гроб смо редовно обилазили на задушнице и празнике и палили свеће, увек су гореле сем на Бадњи дан, како онда тако до дана данашњега.
Па ти сад види и размисли, а има сведока колико ‘оћеш, који ће да ти потврде да је све ово што ти причам жива истина.
Опасна је реч. Није то ветар, дуне па оде. Мисао је то, од Бога или онога другога, па кад се изговори, она је као урађено дело. Дал’ је добро или лоше, све зависи од речи. Добро треба да се промисли пре него што се нешто преко језика превали. Кола преврнута можеш да повратиш на пут, али изговорену реч никако. Добре речи добром воде, а рђаве, видиш и сам. Ако мислиш да је ово само сељачко празноверје, како ви учени имате обичај да кажете, а ти пробај да на оном гробу на Бадњи дан упалиш свећу.


Радмила Мишев