Сада и ја знам да треба ићи само право путем који води према Богу, без икаквих скретања. До тог сазнања сам дошла кроз страшно искуство. После свега, са искуством које сам стекла, људе око мене и сваког другог, могу поучити да никада не раде оно што сам ја радила.


“Рођена сам Загрепчанка, комерцијалиста по занимању. За себе сам сматрала да сам образована жена, али се показало да сам у духовне ствари била потпуно неупућена. За манастир Лепавину сам сазнала наизглед случајно: једног дана сам на тржници срела баку, доста стару, која ми је једноставно пришла и замолила да јој помогнем да пронађе преноћиште у Загребу. Она ми је том приликом рекла да, ако је примим на конак, то ће бити благословено за мене. Живела сам са фамилијом и било је необично да доведем сасвим непознату жену у кућу, али, ето, ја сам то мимо свих обичаја ипак урадила. Још је био рат, била су тешка времена. Бака је преноћила код мене. И за то кратко време колико је била код нас, она је увидела да са мном нешто није у реду, да сам доста нервозна, да плачем… Рекла ми је: “Много ће ти помоћи ако одеш у један православни манастир. Ја сам ишла у тај манастир и мени је помогло”, испричавши ми какве је проблеме имала. Католкиња сам, али тада о црквеном животу нисам знала ништа, нисам то видела код својих родитеља и није ме имао ко учити вери.

Напротив, ишла сам тамо где не треба. Након што је мене и сина мој први муж оставио, тако да је напросто отишао, преоженио се и више нам се није јављао, ја сам била веома “паметна” па сам обилазила разне видовњаке и гатаре, у нади да ћу пронаћи брачног друга са којим ћу моћи живети, са којим бих могла поделити заједнички живот. Само то, ништа више. Ипак, сада знам да сам криво радила, да сам сагрешила већ самим одласком код тих људи, на гатање и слично. Једна од тих особа је и “светила” наше ствари, после чега је у кући настајао пакао. Не може се описати какве су свађе избијале у кући између мене, моје мајке и сестре, какве галаме, тучњаве… Страшно! Кад се само сетим да сам јој и дететове књиге носила на “посвећивање”...

Дани су протицали у свађама, нервози, незадовољству… Нисам се добро осећала. Једне ноћи, у кревету, учинило ми се да ме нешто гледа из мрака. Нисам имала храбрости да извидим шта је то. Била сам у полубудном стању и ужасно сам се бојала. Ујутро, кад сам устала, видела сам масне мрље по куци. Пришла сам шпорету у кухињи и видела да је све око шерпе с јелом било замашћено. У то време смо имали подстанара, и он је то требао појести кад се врати с посла. Наљутила сам се на њега због нереда који сам затекла, а кад сам га видела, била сам и доста безобразна, рекла сам да то није лепо, да после јела иза себе мора оставити све чисто. Он је био тих и миран човек и ништа ми није протуречио. Кад сам следеће ноћи заспала, опет ме нешто пробудило. Дошло је на кревет, стало на мене и гледало ме: учинило ми се да је огроман пацов! Са вриском сам скочила, брзо полетела и упалила светло, но њега више није било. Узела сам један штап и лупала по кући. Дошла је и мама, рекла сам јој: “Мени се то већ другу ноћ дешава; нешто ме гледа из мрака, долази на кревет, на мене… Кад би само подигла кауч, ту вероватно нешто има, чула се нека цика”. Ја сама нисам имала снаге да то направим, а моја мајка је рекла: “То никако не може бити”, те, није погледала. И тако три-четири ноћи.

Не знам одакле ми храбрости, али ја сам и даље спавала на том кревету. На крају сам замолила подстанара, и кад смо подигли кревет, растрчало се легло пацова, већ добро отхрањених. А ја сам на томе спавала! Истрчали су ван, а ја сам била горе на столу и врискала.

Описала сам ово да бих показала шта ми се све дешавало и у каквом сам психичком стању била кад сам те 1994. године почела долазити, по савету оне баке, у манастир Лепавину. Било је то за мене невероватно искуство. Почела сам посматрати око себе, гледати људе другачијим очима. Посматрала сам и размишљала о себи, о околини у којој живим, о људима код којих сам до тада ишла по “помоћ”... Истраживала сам ту своју околину, стављала је у однос према Богу и Његовим заповестима. Видела сам многе ствари које до тада нисам могла да видим. Али, у мени самој још није било вере. И неће је бити још неколико година…

Некако у исто то време упознала сам свог садашњег супруга. Он је тада био возач једног високог политичара; дружељубив, пристојан, прихватио је мога сина и заволео га; и ја сам заволела његову децу из ранијег брака. За извесно време сам се удала за њега, и мислила сам да коначно крећем у нови живот, да све што не ваља остављам иза себе, да сам нашла срећу. Тако би и било да се нисам опет обратила за помоћ људима којима нисам смела.

Са мужем сам из Загреба отишла к њему, у један градић. Нисмо одмах живели тамо, него смо због посла још доста путовали. Истовремено, и све је то тамо за мене као жену из Загреба било страшно. Али, нашла сам човека са којим могу живети, који воли моје дете и то ми је било најважније. Нормално смо живели и радили, била је то једна срећна породица. Међутим, у манастир Лепавину више нисам одлазила. Све док ме нова несрећа није натерала.

Кад смо почистили и средили кућу, која је била доста велика, онда је дошла мужевљева мама и рекла ми у лице: “Чуј, мој син жену не треба!” Од првог тренутка њеног доласка она ми је дала до знања да ја тамо нисам потребна. Мога сина никако није могла да прихвати, тако се изругивала и говорила разне простоте за мене и моје дете да ми је то био прави шок. Нисам могла доћи себи од сазнања да ми се у новом браку то дешава. Ослабили су ми живци, често сам плакала. Супруг ми је рекао: “Такви су стари људи, не трпе никога. Ниси се ти удала за моју маму, него за мене. Она ће”, каже, “с временом престати да те дира”. Али, она је мене сваки дан вређала, тако да сам све више и више апаурина пила. Живела сам само на лековима и нагло сам мршавила. Једног дана ме јако заболела нога. Тада почиње моја трагедија. Дошла ми је једна жена, касније сам сазнала да је то пријатељица моје свекрве, и каже ми: “Чуј, видимо ми да је теби то са ногом јако лоше, ајде ти код једне жене, она ће тебе спасити, она је исцелитељ”. Ја сам имала тако јаке болове, толико сам лекова пила, а болови не престају, да сам рекла: па хајде, да испробам и то. И одвели су ме код те жене.


Кад сам дошла, она ми каже: “О, нема проблема, све ћемо ми то решити. Имаш ли ти шта пара?” Већ је она била чула да имам радњу. И каже она: “Ајде сви ван, нека жена остане”. Тада ми је рекла: “Слушај, за петнаест дана ћеш умрети, али ја ти могу помоћи. То ти кошта 500 марака”. Још је рекла да никако не смем одустајати када почне “третман”. Ја сам дошла к њој да би ме нога престала болети, а она је - касније сам то схватила - имала свој “програм”. Дошла сам да ми лечи ногу, а она је “лечила” мој брак. И каже она мени: “Данас ћеш отићи на гробље и донећеш две-три свеће које ти ја кажем”. Нисам могла да верујем: “Са гробља да доносим свеће?” Каже она: “То се мора! То мораш мени да донесеш, ја иначе не могу да ти помогнем. Ти ми мораш доносити оно што ти ја кажем! Што се тиче ноге, ја ћу набрати неке траве и ставићеш црвену крпу, и ништа се немој бојати ако нешто буде по теби излазило ван”. На крају ми је рекла: “Направићу ти воду, њу мораш пити и њоме се умивати. Бацаћеш је у воћњаку, и још мораш соли бацати на мравињак”. Невероватно, али ја одем кући и направим све што ми је речено. Мислила сам да ми лечи ногу, да су то неки народни трикови… Ма, какви трикови! Кад ми је воду саставила као да ме гром ударио, за три дана сам била у душевној болници у Врапцу! Сва сам саму себе подерала, сва се почупала, гола сам се скидала…

Кући сам се вратила сва очајна. Не могу ништа да кувам, да спремам, муж ми нема чисту кошуљу, нема ручак, дете хода гладно, прљаво… Била сам ван себе. За који дан сам сасвим полудела, доживела слом живаца: изгребала се, почупала, и по мене је дошла Хитна помоћ. Одвезли су ме на психијатрију у Врапце, али ни тамо никоме нисам давала воду и папириће које ми је она жена направила. Понела сам то са собом и нико није смео да ми приђе, ни доктор, ни мајка, ни сестра, а поготово не мој муж. Ако ми неко то узме, мислила сам, за петнаест дана сам готова. И ја то не дам! А ту воду сам на психијатрији тако спретно трошила да се сама себи чудим.

Пита ме доктор шта је мени, и ја му причам: чујте, ја сам била код те и те жене, од ње сам добила то и то. Све сам му искрено причала, а он је мени преписивао све више и јаче лекове. Ја сам била искрена, а он ме је проматрао и давао све јаче дозе. Ускоро нисам имала снаге ни руке да покренем, а једног дана сам се пробудила и више нисам могла нити да говорим. Нисам уопште јела, била сам нон-стоп на инфузијама, и једноставно ме пола нестало.

Кад би ме са психијатрије отпустили кући, опет бих морала ићи код лекара, због ноге. И то је тако трајало, ишла сам из болнице у болницу, враћала се кући и опет одлазила. Син ми је потпуно запустио школу, лутао је около ненахрањен и прљав. Супруг је доста радио и путовао, а свекрва се о детету ионако није бринула, тако да је био потпуно сам, препуштен сам себи. Породица ми се распадала, ситуација је постала неиздржива. И срећом, супругу је некако успело да ми украде оне папириће. Запалио их је, па шта буде - буде! И кад је он то запалио, након неколико дана сам мало дошла к себи и почела да размишљам шта ми се то десило. Помишљала сам: “О, Боже, па зашто сам тамо ишла, шта ми је то требало? Завршила сам школе, а одлазила сам некаквим врачарама. Не смем никоме ни причати кроз какав сам “програм” пролазила. Полако сам схватала шта ми је она жена направила. Не само да су ми пропале трговине и да сам остала без имовине, него ми је замало пропао и брак, породица…
И чим сам мало провидела о чему се ту ради, сетила сам се манастира!

Кад је дошао тај петнаести дан након што је супруг запалио оне записе, ја сам поново, по не знам који пут већ, била на психијатрији, где сам рекла доктору: не требају ми више ињекције, јер данас је са мном крај, од данас више не живим. Он је сматрао да желим умрети, да мрзим сама себе, да сам неки мазохиста, и све је више лекова писао, одређивао све дужи боравак. То је било сасвим погрешно, јер он није знао шта је са мном. Записивао је све што сам говорила, тако да је написано и то да пацијентица изразито жели ићи у манастир, код о. Гаврила.

Ја сам стварно желела хитно доћи у манастир, но била сам напола покретна. Ни руке ни ноге не раде, како ћу отићи?! Коначно сам замолила једног сродника да ме одвезе. Моји су већ губили наду у неко побољшање, јер сам била на измаку свих снага, на измаку живота. Сродник ме је довезао и ја сам поново, након дужег времена, била у манастиру, на молитви пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Понела сам кући освећене воде, пила је, прала се њоме. И онда, за нека два-три дана, наједанпут ме је престала болети нога. Била сам скоро остала без ње, лекари су хтели да је одрежу јер су установили тромбозу, и то у високом степену, али, ето, имам је и дан-данас, и то у одличном стању. Целокупно стање ми се побољшавало, али постепено. Последице моје непромишљености ипак нису могле преко ноћи да буду отклоњене. И још увек их осећам: иако редовно користим воду из манастира Лепавине, ја сам и сада у младе дане пуна округлих пегица. Једна на другој, као да имам алергију! Иначе се добро осећам, нога ми је здрава, осећам неку духовну јакост.

Од свега је ипак најважније да сам увидела колико сам грешила. Одлазила сам врачарима, уместо да сам се Богу молила. Занимљиво је да је мој муж сагледао ту ситуацију. Чула сам како је једном рекао мојој мами: “Госпођо, она то никако није смела урадити! Ићи у манастир на молитву, па се онда обратити таквим људима”. Он је то са стране, као верник, јасно видео. Сада и ја знам да треба ићи само право путем који води према Богу, без икаквих скретања. До тог сазнања сам дошла кроз страшно искуство. Видела сам шта све неки људи могу да направе. Рецимо, она је жена мени рекла: “Данас не смеш никоме ништа да даш! Ако будеш дала, пропашћеш!” И дође ми у радњу један познаник и моли да му позајмим нешто новца. Нисам могла да га одбијем. После сам стварно остала без ичега, кад сам била у болници нисам имала ни за телефонску картицу… Код ње се могло као из каталога бирати шта се коме може направити!

После свега, са искуством које сам стекла, људе око мене и сваког другог, могу поучити да никада не раде оно што сам ја радила. Свима могу са уверењем да кажем: живите искључиво хришћанским животом и идите у цркву! Саградите цркву у себи!”


Преузето са: manastir-lepavina.org

MOJE ISKUSTVO SA VRAČAROM


Živeo sam, kao i većina današnjih mladih ljudi, nepobožno, i nisam znao ništa o bilo kom svetu, osim ovog koji mi je pred očima. Pogotovu nisam znao ništa o svetu duhovnom. Sreo sam se sa tim svetom preko one mračne, zle strane - vradžbina i gatanja. Sada, kad sam pravoslavni vernik (a Bogu sam se obratio u manastiru Hilandaru, na Svetoj Gori, posle jednog pokloničkog putovanja), sve jasnije mogu da sagledam... Jasno mi je gde sam bio i šta sam radio. Za ovo što beležim već sam se ispovedio kod sveštenika, iskreno se pokajavši. Iznosim to na uvid neupućenima, da bi znali šta može da im se desi ako zalutaju poput mene.

Godine 1993. živeo sam u Kotoru, kao predstavnik jedne firme. Upoznao sam devojku, rimokatolkinju, i počeo sa njom da živim nevenčano, verujući da ćemo se kasnije venčati. Iznenada, ona je, bez ikakvog vidljivog povoda, sa mnom raskinula. Bilo mi je teško.

Kad sam se vratio u rodno mesto, rešio sam da odem kod neke žene koja "pogađa". I to sam rešio po nagovoru jedne svoje prijateljice, koja je takvu ženu - vračaru znala. Bila je čuvena u čitavom gradu. Svekrva, koja ju je naučila svemu, bila je Vlajna.

Mada se kod ove vračare dugo čeka na red, mene je primila - valjda sam joj se učinio simpatičan, a popravio sam joj i luster. Prvo je počela da mi gata u šolju:

U komšiluku imaš neku udovicu... Na mrtvačkoj glavi ti je očitan zapis kod hodže, i zato nemaš cpeće u životu... Što se veridbe tiče, to je, na zahtev tvoje majke, učinila jedna žena - majci se nije svidelo da se ženiš katolkinjom.

Odlučio sam da se "razrešim" kobi. Da bi se čovek "razrešio", treba da prođe ritualno kupanje. Prethodno se vračari nosi pet flaša vode - tri izvorske i dve kućne, jer od ulaznih vrata i belega od odeće u kojoj se spava. Ona nad tim baje.

Flaše moraju biti staklene, sa zatvaračima. Vračara je, kad sam joj vodu doneo, u jednu čašu sipala iz svake boce pomalo, a onda nad tim bajala. Zatim je tu vodu sipala u flaše i prevrnula čašu. Boce se onda raspoređuju, zajedno sa iverom od vrata, belegom od noćne odeće i jednim zapisom koji je bio na staniolu. Baje se ponovo, a zatim se boce okreću na grlić, da bi se videlo kad su čini "nabačene". Veoma je zanimljivo da mi je baba rekla da ovo ne može da radi kad je u pravoslavnom kalendaru crveno slovo.

Na kraju se dobijaju tri flaše "obajane" vode. One se sipaju u sud vruće vode i time se čovek kupa, s tim što se kada zatvori, da ništa ne istekne. Vračara mi je naglasila da, čim otvorim bocu, pored nje stavim odgovarajući zatvarač, jer su zatvarači "glave, a "glave se ne smeju pobrkati". Voda od kupanja se, posle svega, vraća u flaše (amajlija koja se pravi od staniola, sa crvenim trouglom i zalivena voskom na sebe se stavlja posle kupanja - i ona, veli vračara, ima posebnu moć.)

Sa tri flaše vode od kupanja odlazi se, u gluvo doba noći, na raskrsnicu ili most. Zatvarači se skidaju i bacaju, a tri boce se razbijaju jedna o drugu. (Da ne zaboravim: usput ne sme ni sa kim da se priča.) Kada sam razbio flaše, doživeo sam nešto stravično. Čuo sam najrazličitije glasove - počev od voza koji pišti do mijaukanja mačaka, iako nigde nije bilo ni voza ni mačaka...

Sledeći obred za "razrešenje" zvao se "smerenje". To sam joj dozvolio da mi radi na jednom placu u okolini grada, pod plodnim drvetom (bio je orah). Tri puta u toku noći stavljala mi je crveni konac pod noge, podizala ga u visinu glave, stezala oko šaka i pazuha, dok sam ja stajao raširen u vidu, da Bog oprosti, krsta. Sve vreme je bajala. Posle je taj konac zamrsila u klupko i okačila ga o orah, da bi prema zamršenom koncu gledala u budućnost i razrešenje situacije. Sve vreme sam čuo razne strašne glasove - recimo, jata gusaka, koje kao da su htela da kidišu na mene. Na ogradi placa sam video velikog zlatnog leptira. Vračara mi je pričala da se đavo u trenutku "smerenja" veoma ljuti, i da tada ne sme da se govori. Nju je, recimo, mnogo puta gađao kamenjem - kamenje leti, a niko se ne vidi da gađa...

Čemu sam sve prisustvovao kad sam se bliže upoznao sa ovom vračarom?

Mnogo čemu. Pre svega, video sam da najveći broj ljudi kod tih vračara dolaze zbog problema: muž pijanica, napustio ženu, sin ne može da se oženi, kći da se uda... Neko je bankrotirao, neko se razboleo. Što se kaže: muka ih goni! Vračari to znaju, i koriste. Vračara koju sam poznavao imala je asistenta zajedno su se bavili ovim poslom, a naročito tzv. "iskopavanjem mađija". A stvarno su nalazili štošta zakopano u zemlju. Đavo im je otkrivao. Njegove sluge zakopale, njegove sluge otkopale. Kad su išli tamo gde im je bilo sumnjivo, nosili su kadionicu i tamjan, valjda misleći da "Bogu služe". Kad bi došli do sumnjivog mesta, kadili su, a zatim čitali svoje bajalice i kopali. Nalazilo se štošta: jaje, zemlja sa groba u smotuljku, knjiga zakopana u grob - da đak ne može da uči, fotografije i predmeti onoga protiv koga se baje - da se razboli i ne može da mrdne... Od nje sam saznao da se za vračanje koristi mrtvačka voda (voda kojom su prali mrtvaca, nap. prir.), krv, menstrualna krv za tzv. "ljubavne čini"...

Baba i asistent su tvrdili da pomoću odgovarajućeg magijskog crteža može da se izazove saobraćajna nesreća. Znali su šta ko priča o njima. Kako su pogađali? Pa, evo - dođeš kod njih, kad "ordiniraju", asistent babu češka po glavi, i sve priča za šta je ko došao - pogađa. Znao sam neke vrste njihovih bajanja. Recimo, kad đak ne može da uči, baje se nad kilogramom šećera u kockama i knjigama. Posle dete to jede, i kažu da bolje uči... Da bi đak redovno išao u školu (ako beži), podsečeni nokti se obaju i bacaju se ispred škole - kasnije, dete trči na nastavu.

Znam za jedno dete koje je lajalo. Njegovi roditelji su otišli kod vračare. Ona i asistent su mađije, u vidu jaja, našli zakopane ispod njihovog pseta, koje, dok god je dete lajalo, od sebe nije puštalo ni glasa.

Jednoga što je bio poludeo baba je otkupljivala nad vodom.

Stavila ga je na neki splav. Baba i pomoćnik su bajali nad vodom, i koristili su lance i živu iz toplomera.

Jedna žena je rodila sina. Beba je svu noć plakala. Nije znala šta da radi, pa je išla kod hodže u Zvornik. Hodža joj je rekao da traži od pravoslavnog sveštenika da joj osvešta kuću u ponoć(?), da priloži ulje u neki manastir i da uljem iz kandila pomazuje dete. Kada joj je sin napunio 38 godina, a još se nije oženio, i neprestano nastavljao da pije, ona se obratila mojoj poznanici - babi. Ona ih je uputila da otkriju izvesne "smrse" (neko im "smrsio konce"), ali sinu nije bilo ništa bolje... Znam da jedan čovek iz Nemačke nju smatra za sveticu drži njenu sliku na vratima, i neprijatelji mu "ne mogu ništa", a i posao mu bolje ide...

Jednom sam babu vodio na Zlatibor, kod neke usedelice, da joj baje da se uda. Sve vreme uz put sam imao strašna priviđenja. Imao sam prilike da čujem kako se vračara hvali kako u jednom selu za noć mož da izmuze krave, bez fizičkog dodira; krave muču, a ljudi ne znaju šta im je; mleko teče. Neko nevidljiv ih izmuzuje.

Vračara je inače bila velika priložnica hrama Svetog Save u Beogradu. Sve pare koje je u Italiji zaradila vračajući i gatajući, priložila je crkvi, valjda misleći da će tako da se iskupi. Jedna je stvar veoma zanimljiva: na sve velike crkvene praznike baba i njen pomoćnik su se svađali, i te svađe su bile strahovite. Valjda im blagodat Božja, prisutna na te praznike, nije davala mira; naročito njihovom gospodaru đavolu.



Hvala Bogu, od kada sam se obratio Crkvi i postao pravoslavni Hrišćanin razumeo sam suštinu ovih pojava. Video sam da đavo ne voli ni svoje sluge, i da ih neprestano kinji iako zarađuju, iako su slavi zbog svojih "poduhvata", vračari su nesrećni, nervozni, neprestano nezadovoljni...

Daj Bože da se naš narod okrene Crkvi! Posle će biti i vračara manje, a i štetnih posledica po narodnu dušu i duh...

Ispovjest bivše pravoslavne vračare


Nikad neću zaboraviti slučaj 25-godišnjeg mladića koji je dolazio kod mene da mu pomognem da se u njega zaljubi djevojka koja je već bila vjerena. Dala sam mu uputstvo šta da stavi ispod praga ulaznih vrata njene kuće. Mladić je dobio ono što je poželio, ali je ljubavna idila trajala svega dvije godine...

Uništila mnoge živote, kažnjena smrću najmilijih

Da je znala da će joj bavljenje crnom magijom (sihrom) bukvalno uništiti život, 48-godišnja Vlasta R. ni u ludilu se, kako tvrdi, ne bi upustila u taj đavolji posao... Poslije niz tragedija koje su joj se dogodile, odlučila je da pobjegne od prošlosti i potraži svoju oazu mira. Vlasta, inače rođena Šapčanka, već tri godine živi u Bečićima...

Iako nema stalno zaposlenje, kaže da je srećna što je uspjela da pronađe duševni mir onog trenutka kada se okrenula pravoslavnoj vjeri, a batalila igranje s demonskim silama i poigravanje s ljudskim životima.

- U gadnoj su zabludi svi koji vjeruju da im crna magija može riješiti životne probleme, bilo da su zdravstveni, poslovni, ljubavni ili neki drugi. Stidim se kad se sjetim šta sam sve radila i kako sam manipulisala ljudima i njihovim sudbinama. Bavljenje crnom magijom u mojoj porodici je bilo tradicija koja se decenijama prenosila sa ženske strane, što bi se reklo, s koljena na koljeno. To su znali svi u našem kraju, pa i mnogo šire. Po svršenoj ugostiteljskoj školi, nijesam imala potrebu da radim posao u struci već sam jednom nedjeljno počela da primam stranke, i to sam činila isključivo subotom...

Čini mi se da je posao dostigao vrhunac početkom 90-ih godina, daleko se čulo za moje crnomagijske „uspjehe“ i dobro sam zarađivala. Osim običnog svijeta, dolazili su mi i ugledni predavači na univerzitetima, političari, estradne zvijezde... Mnogi su željeli da dobiju formulu za uspjeh i da, uz moju pomoć, dostignu vrhunac u karijeri. Imala sam „cjenovnik“, tačno se znalo koliko košta skidanje magije, a koliko da nekome pomognem da zavede muškarca ili ženu ili da povrati bivšu ljubav. Gatala sam i bajala i na duši nosim velike grjehove. Rasturila sam brojne brakove, zavadila mnoge ljude... Onima koji su dolazili kod mene bilo je dobro samo kratko vrijeme, a onda su strašno patili i obolijevali...

Spas su pronašli samo oni koji su se okrenuli svojoj vjeri... Nikad neću zaboraviti slučaj 25-godišnjeg mladića koji je dolazio kod mene da mu pomognem da se u njega zaljubi djevojka koja je već bila vjerena. Dala sam mu uputstvo šta da stavi ispod praga ulaznih vrata njene kuće. Mladić je dobio ono što je poželio, ali je ljubavna idila trajala svega dvije godine... Momak se razbolio, izgubio je svijest, bio je kao biljka i izgledalo je da mu nema pomoći. To mu se desilo zbog crne magije, jer đavo kad-tad dođe po svoje. Zabrinut za život sina jedinca, otac ovog mladića je s njim obišao brojne klinike, a da stvar bude gora, doveo ga je i kod mene.

Više puta mi je ponovio da ne žali novac samo da mu dijete ozdravi. Digla sam ruke i rekla da je gotov i da mu magija teško može pomoći. Nakon pola godine, čula sam da se mladić oporavio, zapravo potpuno ozdravio zahvaljujući odlasku na Svetu Goru koja ga je spasila. On se, na sreću, spasio, ali mnogi koji su dolazili kod mene i igrali se raznim demonskim silama i danas negdje boluju od teških bolesti ili im je um pomračen. Često se taj strašni grijeh prenosi na one koji su najmanje krivi, a to su djeca, priča naša sagovornica.
Za svoje grijehe ne plaćaju samo oni koji su od crnih magova tražili pomoć kako bi pridobili nešto ili nekome nanijeli zlo... Đavo naplaćuje krvavi danak i i crnim magovima...

-To se i meni desilo... Platila sam za sve svoje grijehe... I još plaćam... Prvo je mog supruga na poslu spržila struja... Potpuno je ugljenisan ... Prije muževljeve tragične smrti u razmaku od dva dana upokojili su se i moji roditelji... Nijesam shvatila da su te nesreće bile opomena da batalim đavolji posao i nakon dvije godine desilo se ono što me je najviše zaboljelo i boljeće me dok sam živa. Izgubila sam kćerku Anju na njen 18.rođendan.

Moje dijete je u jednoj diskoteci s društvom čekalo ponoć da dune u svjećice na rođendanskoj torti kada je pogodio zalutali metak. Izdahnula je na licu mjesta, a ja ni danas ne mogu da se oporavim od tog šoka. Sad shvatam da je sve što mi se dešavalo bilo opomena da prestanem da se bavim crnom magijom i da ljudima nanosim zlo. Da sam na vrijeme prestala, vjerovatno bih spasila svoju porodicu, kazala je Vlasta, ističući da se zahvaljujući razgovorima s duhovnikom, molitvama i postu, vratila na pravi put... Iako je danas usamljena žena, koja sebe krivi za smrt članova svoje porodice i za brojne nesreće koje je crnom magijom pričinila drugim ljudima, Vlasta se kaje i iskreno moli za spas svoje duše i za spasenje onih kojima je crnomagijskim ritualima nanijela zlo...

Dalje od magova i vračara!

-Čula sam da u Crnoj Gori, posebno Baru i na sjeveru zemlje, postoji veliki broj magova, vračara i hodža koji prave raznorazne zapise. Ti ljudi mogu privremeno da pomognu, ali ne i trajno. Sve se u životu vraća i plaća... Zato apelujem na sve kojima je pomoć neophodna da je ne traže kod kvazi iscjelitelja, niti kod onih koji tvrde da skidaju crnu magiju... Ako im i za tren bude bolje, uskoro će im se trostruko lošije stvari dogoditi, poručuje Vlasta.


L. KOKOTOVIĆ Izvor: Crnogorski magazin "RevijaD"