Гајде су некада биле уобичајен инструмент широм Европе. Данас се, нажалост, срећу све ређе. У Срба и осталих јужних Словена гајде се свирају и данас махом у селима. Што се Европе тиче свака земља има свој тип гајди (bag pipes), међутим у многим земљама то више није тај изворни тип гајди, већ су усавршене до те мере да су на свиралу додати чак и механизми са клапнама, примитивни пискови од трске су замељени индустријским те се и звук условно речено профинио и прилагодио више класичном извођењу. Нажалост, овим техничким побољшањима западноевропски типови гајди много су изгубили од своје руралности и рустике звука.

Ми ћемо се фокусирати на јужнословенски тип гајди. Овај инструмент у веома сродним облицима јавља се у Србији, Македонији, Бугарској, Албанији, Хрватској...

Поменућемо неке типове гајди пронађених на простору Балкана: јужноморавско-македонски тип, најраспрострањенији тип, свира се од околине Ниша па све до југа Македоније. У околини Ниша срећу се сврљишке гајде које имају гајденицу (свиралу, гајдарку) са дуплом цеви, постоје још и ерске гајде, затим војвођанске гајде које имају мех и такође двоцевну свиралу.

Сваки тип одликовао се различитим штимом (углавном нетемперованим), касније су мајстори ухватили калупе по којима су правили гајде прецизнијег штима.

Гајде се састоје од неколико елемената: Гајденица (гајдурка по македонски, свирала, гајдарка) део који даје звук, има рупе где свирач пребира прстима и кроји мелодију са украсима. Број рупа се креће између 6 и 8. Гајденица се прави од тврдог дрвета. Најчешће су то шимшир или зеленика, дрен, јоргован и шљива.

На врху гајденице налази се криви завршетак који се некада правио искључиво од крављег или другог рога, а данас мајстори овај егзотични материјал замењују дрветом. Са врха овог дела на узици од коже виси зуб од вука, дивље свиње или медведа...или канџа орла или сокола. Овај оштри предмет служи као амајлија, уједно и као алат којим су се дотеривале рупе када су штимоване помоћу пчелињег воска (величина рупе се сужавала капањем пчелињег воска).

Писак се налази у споју између мешине и гајденице. Вибрацијом његовог језичка добија се звук. Писак (писка македонски) прави се од сирове барске трске или од младица зове. Писак се накратко урони у врело уље како би се заштитио од влаге. Штим гајде у многоме зависи од писка и од климатских прилика те се гајдашима саветује, уколико свирају заједно са другим инструментима увек имају са собом неколико писака, који се у штиму разликују за неколико центи или пола степена.

Сви прстенови у које се углављују дрвени делови, када се спајају са мешином, зову се главчине и праве се од бивољег рога (данас услед недостатка материјала, од дрвета).

Дрвени део у који се дува има повратни вентил, са клапмом од парчета коже, a у новије време од гуме.

Велика дугачка цев која даје дубок (бас) тон такође има свој велики писак и зове се прдало (брчало на македонском), бас, бордун, или дрндало. Склапа се из три дела и прави се од дрена, шимшира или зеленике.

Мешина се прави од коже јарета или јагњета која се суши, потапа у кречну воду и тако импрегнира. Део са крзном окреће се унутра да држи влагу и топлоту.

Цео инструмент маже се лојем или воском на свим спојевима да не пушта, а мешина се маже свињском машћу да би се очувала.

Овакав облик гајди није се променио вековима. Велике војне и ропства народ је прошао лечећи тугу звуком гајди.

Данас се гајде свирају уз гоч тј. тапан па и уз тамбуру.

Постале су саставни део неофолк и неовизантијских музичких састава, као и свих група које се баве архаичном музиком.

Сам звук гајди води дубоко у прошлост у задње репове корена народа. Веома драгоцено је то што на Балкану постоје и данас се праве примитивни типови гајди које су свирали и наши преци. У прошлости су се на гајдама свирала кола и ора и биле су верни пријатељи пастира, поред фрула и кавала. Пастири су били они који су их најчешће и правили идући за овцама.

На саборима гајдаш би обично стао у средину кола и свирао док се коло вило око њега, он би се пак окретао лицем час једнима час другима, показујући своје уживанје (мерак).

У народу се каже дува у гајде.

Gajde su bile omiljene u narodu od srednjeg veka, kao i u većini evropskih država, ali su zanemarene tokom nedavnih godina preporoda 20. veka.