|
| |
Autor | Poruka |
---|
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 20:48 | |
| Sima Pandurović (Beograd, 14. januar 1883. — 27. jul 1960) je bio pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Počeo je sa pisanjem pesama početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić i Vladislav Petković Dis), pod uticajem drugih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po)
Sima Pandurović je jedan od osnivača srpske moderne. Filozofski fakultet završio je u Beogradu, bio je gimnazijski profesor u Valjevu i Beogradu, uređivao je više časopisa, od kojih je najznačajniji "Misao" - koji je sam i objavljivao. Kritika je oštro reagovala na njegovu prvu zbirku pesama "Posmrtne počasti", prožetu pesimizmom. Kasniji stihovi misaono su složeniji, ali i u njima preovladava rezignacija. Ispevao je i niz rodoljubivih pesama. Prevodio je s francuskog i engleskog - posebno uspešno Šekspira. Svojim sveukupnim radom ostavio je veliki trag u srpskoj kulturi. Ostala dela: zbirke pesama "Dani i noći", "Okovani slogovi", "Stihovi", "Pesme", knjige eseja "Razgovor o književnosti", "Ogledi iz estetike".
Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama "Na zgarištu", koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svjetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom "Okovani stihovi". Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama "Pesme", sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 20:50 | |
| DOGODILA SE PESMA OVA
U vreme plavih jorgovana, Kad s cvećem pupi čežnja nova, U doba ranih majskih dana Dogodila se pesma ova.
Tad, posle dugih, zlih orkana, Ćudi što nose sunce, kišu, To beše prvi dan bez mana, Kad duše cveća svud mirišu.
Sa šumnom pesmom mladih grana, Kad se od zore u daljini, Ko s plave ravni okeana, Veliki osmeh sunca čini.
Ti si mi došla sa tih strana, Na presto moje mašte sela U pompi nada i đerdana I plavog cveća s bleda čela.
I otad vladaš ti, bez brana, Prostranim carstvom snova moji', Skazaljka Večnog gde lagana Časove opšteg mira broji.
U vreme plavih jorgovana, Kad s cvećem pupi čežnja nova, U doba ranih majskih dana Dogodila se pesma ova. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 20:51 | |
| ŽENA
Ja sam svoju dušu u tvoj život preno, i sve tvoje mane,grehe i vrline zavoleo tamnom strašću,draga ženo, strašću radi koje živi se i gine.
Ti si svetlost moje radosti i tuge i molitva čista srca u samoći, radost mojih snova u bojama duge, vera moga bića u danu i noći.
Kad pričešće dođe duše koju zvona zovu večnom carstvu čistote i mira, ti si moje vere velika Madona pred kojom se celi iz svetog putira.
Što živimo duže,vezani smo čvršće, ti si tamna čežnja nagona i žudi, i razblude moje,kad na meni dršće sve, pohota se počinje da budi.
Kad instikt sa svešću počne da se bori, kad se vani prospe mesečina bela, crven plamen mojih strasti uvek gori na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.
I sto tamnih veza u nama se spaja veza ranih snova o večnoj lepoti, veza našom decom,radosti i vaja, i perverzne strasti i duše i ploti. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 20:51 | |
| OSRAMOĆEN SAN
Cinički i grubo zatvorismo srca Za lepotu zemlje, i zvezda i cveća, Za intimnu radost, za tuđ bol što grca, Za ljubav i nemir budućih proleća.
Ravnodušno, mirno napustismo ono Što je nežna duša prošlosti nam mlade; Nismo bili tužni kad pogrebno zvono Oglasi kraj naše mladosti i nade.
Surovo smo svoje sahranili snove U sanduke tvrde, u duboke rake Zaborava večnog, gde se crvi tove, Zaborava duše i nežnosti svake.
I dok srca naša zagrljajem mira Mračnoga i teškog leže na dnu groba, Strasti su povele orgije svog pira I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.
I u noći, koje gavrani se plaše, Naše besne strasti, s maskama što kriju, S perversnim veseljem krv života piju, - Rastočeno vino u bizarne čaše...
Samo, crnim društvom, kao tanak vlat Na vetru, zadrhti slutnja što se krije, Monotono, kobno, k'o domaći sat U zidu, dok jedna opomena bije.
Slućenog glasnika savesti još nema. Ali on će doći, ma u zadnji čas, Da nam ipak javi, usplahiren vas, Da nam se gost jedan u posetu sprema.
I da Mladost naša dolazi sa dna Zaborava našeg, svoga vlažnog groba; I da će nam doći, u zlokobno doba, Za osvetu svoga osramoćenog sna. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 20:52 | |
| UTEHA
Kad se sve iz ruke bude pustilo I radost naša svene, kao cvet; Kada se veče bude spustilo Na naših starih iluzija svet,
Nećemo više ništa žaliti, Jer svega ćemo biti davno siti, Jer će nam veče, odmor i smrt biti Sreća koju će suza zaliti.
I kada senka dobre smrti neme Pojavi se pred nas jednog čudnog dana, Biće nam blagi melem sviju rana.
Sve umire onda kada mu je vreme. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 20:53 | |
| ИСТИ КРАЈ
Сваким је даном у души празније, на жалост, — јер то је ипак жалост, драга; лепе су ствари најпролазније; па бар да дубоког не оставе трага!
А овако, дуг је живот искушења, бола и зала што тиште и пеку, сећања на прошлост, и вечита бдења, и нада на срећу ненадну, далеку.
И дугачка је наша лудост само, што верујемо у преокрет свега, кад ипак добро и сигурно знамо да је све исто: пре и после њега.
Најзад, ништа, драга, није тако скупо, да би за њим облак тешке туге ост’о. Све на овом свету свршава се просто, одвише просто и очајно глупо. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 20:55 | |
| NJEN ODLAZAK
Ostavila si duh prošlih vremena U odajama svojim onog dana, Kad su te nemo od tvojih dracena, Ruža i snova odneli iz stana. Žalila nisi, izgleda što mena Života u smrt beše tako rana.
Ispratiše te martovski vetrići, Sunce i uzdah sveta što je plak'o. O, ko bi rek'o da ćeš ti otići Mirna i bleda, ravnodušna tako Za sve što beše; da će ti smrt prići, Da sve sa njome zaboraviš lako!
Sećam se uvek sumorne tišine Oblaka, lišća, nečujnih vetrova, Gle'do sam širok izraz tuge njine Kad su te dali mestu mrtvih snova. I ako život ovaj veo skine Nekad s ravnica, neba i bregova, -
Ja znam da opet neće mi pomoći. ... Sećam se da je mirna bila soba S posteljom tvojom, moja svest bez moći; Sećam se da je u ponoćno doba Još mirisala svud kraljica noći Na strast, i mladost, i zadah od groba. |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 21:10 | |
| Beograd u ropstvu
Otkada te nisam video, moj Grade Na stavama mirnim Dunava i Save, Gde sam svoje dane provodio mlade, Dane prvih snova, ljubavi i nade.
Surova je bura preko tvoje glave Pregrmela besom svireposti slepe, Uništila s mržnjom tvoje noći plave, Proleća, leta i jeseni lepe.
Kako si mi danas mračan i oron’o! Ni pusta traga radosnom životu; Varvarin je grubi zlurado ti don’o Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramotu.
Od zavere mračne na slobodu ljudi Ti si mučki udar zadobio prvi, Ponosan i hrabar, iz tvojih su grudi Potoci potekli plemenite krvi.
Danas, ti si tužan i ostavljen skoro. I ulice tvoje i tvrđava stara Puste su, i njima odjekuju sporo Još samo teški koraci varvara.
Al’ plavom noći, kada duše traže Utehe u miru što s visina dođe, Duh slobode, pored oružane straže, Nevidljivo tvojim ulicama prođe;
Odlazi na stare bedeme, i stane Gledajući vidik u nadi i slutnji; Osluškuje dugo, dokle zora svane, Udaljen u buru što bruji i tutnji.
Jer daleko tamo haos je krvavi Za slobodu i za ropstvo, koji huji, I urla i besni u sveopštoj stravi, U orkanskoj vatri, strasti i oluji.
Dok umorne duše, bez sreće i nade, U nemirnom snu se rastaju od sveta Sramote i ropstva, moj ponosni Grade, Duh slobode tvojim ulicama šeta;
I obiđe žrtve što se u snu snaže Nadom na slobodu; i kad osmeh stidljiv Prve zore sine na one što traže Hleba, – on je min’o pokraj mrtve straže Besmrtan i miran, ponosan, nevidljiv. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 21:10 | |
| Biserne oči
Kao duh jeseni u šum lišća svela, K’o tuga u život naših želja tajnih, U moju se dušu nečujno uplela, Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih, Sugestija tiha sa visina lednih, Dubinom strasti svih srdaca vernih I tamne noći – sugestija jednih Očiju bisernih.
Njihov je sjaj bio plav, mutan i čedan, Sjaj morem skrivene, skupocene školjke; On je dav’o dubok neznan izraz jedan Čežnje naših snova i minule boljke; On je skriv’o blago uspomena čednih, Nežnost žutih ruža i krinova smernih. Nada mnom i sada sija tuga jednih Očiju bisernih.
I onda, kad zvezda moje sudbe zađe Za malu humku trošnih zemnih želja, Poslednji, opšti udes kad nas snađe I nestane naših patnja i veselja, Nada mnom će, kao čar usana mednih, K’o lelujav, meki sjaj visina sfernih, Lebdeti i tada setan osmeh jednih Očiju bisernih. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 21:16 | |
| Beli mir
Avetinjske bure orgije se čuju Kraj peći, u kutu moje male sobe; Izglada da sikću, besne, kunu, psuju, Urlaju i vrište, i grme i kobe Nad gradom strasti, greha, mržnje, zlobe.
Hoće li se, najzad, sve svršiti? Pasti Ove noći, usred lude terevenke, Kada orkan vitla, i oblaci tmasti Jure ispod neba – ispolinske senke - A nade klonu k’o bogalji kljasti?
Ne znam… Ali jutrom, kad se čudno deli Svet mraka i zore, završen je pir. Ceo grad je mržnje pokrio sneg beli. Bezglasnom tišinom što teši i celi. Tajac prolaznosti. Sneg… I beli mir. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 21:18 | |
| Bez motiva
O, ovih dana kad nas slabo sluša i bog i nada i razum očajan; O, ovih dana kad se zapenuša dubinom duše gnev skriven i tajan;
Kad nas opet, kao u snu mučnom zagrli beda velika i živa, a bolno srce u trzanju žucnom procvili strasnom pesmom bez motiva.
O, u te dane da mi se preneti u nepoznate, egzotične kraje, predeo dalek, gde će me uzeti priroda dobra s dušom mojom da je,
k’o dobra majka, uteši,uljulja u setnoj pesmi moga zavičaja, tamo daleko,od zarazna mulja života našeg, ispod tropskog sjaja
sunca što budi na pokret i nadu, životom blešti i greje i peče. Tu bih, pod starim drvetom, u hladu, doček’o mirno i duboko veče.
Zaboravio prošli život kužan. S fakirskom verom dočekao tu bih san dubok, večan i željan i nužan, sam, lišen sviju doživljaja grubih.
Nagradu celu dobio bih tada za cvetno doba svojih ideala i jesen njinu u ponoru jada za dugu borbu u životu žala,
za slom ideja i neuspeh vere otrovan mozak i srce prozuklo, sram siromaštva što ga nemar pere i, nekad silno, uzdanje umuklo.
Jer južne zvezde, čini mi se, sjaju k’o nad sudbom mi njene oči što su; Jer priroda će u tom čudnom kraju možda na njenu mirisati kosu;
Jer dane ove svršiti mi treba predstavom živom sna mladosti moje; jer Bog nam šalje utehu sa neba kad sveta ovog potamne nam boje. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 21:49 | |
| Česti trenuci
Bledo jutro. Neprospavane noći. Svež, oštar zrak prašinu digne lako Po pustim ulicama. U vedroj samoći Mlaz zlatne zore čeka drvo svako
I živi ljudi. Te sam noći samo Ja, u sumnjivome društvu što je pilo, Proveo; pesma horila se tamo, A sve je tužno i sumorno bilo.
Jedina draž tih dugih, praznih bdenja Bila je mis’o, lelujava seta Na proživelu mladost, razorenja Podviga silnih fantastičkog leta.
I kada zore zraci budu bistri Prodrli varoš, lipe u prašini, Kad budu izašli na sunce filistri, I drage noći kraj bude tišini.
Ja ću, k’o često, po poznatom putu, Dok na trg budu išli ljudi, žene, S negodovanjem, u starom kaputu, I s iznurenjem noći probdevene,
K’o noćna prividjenja u zamkove svoje, Ići, umoran, u svoj prazan stan, Da legnem, s dragom spomenom na tvoje Lice, – da opet sam prespavam dan. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 21:50 | |
| Dogodila se pesma ova
U vreme plavih jorgovana, Kad s cvećem pupi čežnja nova, U doba ranih majskih dana Dogodila se pesma ova.
Tad, posle dugih, zlih orkana, Ćudi što nose sunce, kišu, To beše prvi dan bez mana, Kad duše cveća svud mirišu.
Sa šumnom pesmom mladih grana, Kad se od zore u daljini, Ko s plave ravni okeana, Veliki osmeh sunca čini, -
Ti si mi došla sa tih strana, Na presto moje mašte sela U pompi nada i đerdana I plavog cveća s bleda čela.
I otad vladaš ti, bez brana, Prostranim carstvom snova moji’ Skazaljka Večnog gde lagana Časove opšteg mira broji.
U vreme plavih jorgovana, Kad s cvećem pupi čežnja nova, U doba ranih majskih dana Dogodila se pesma ova. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 21:51 | |
| Godine
Kao pokajnice, u sećanju sivom, Na zaranku sunca, nada i života, Prolaze u bolu, umornom i živom, Sa licem na kome nestaje lepota.
Pored siluete nejasnih bregova, Svaka nosi jedan dugi sanduk želja, Maštanja i nada, i dveća i snova, Umrlih časova tuge i veselja.
I što dalje idu, senka biva njina Sve veća na svodu mramornom i zlatnom, I strahotno svaka ima uzrast džina, Što se mrko gubi za planinskim platnom.
A u duši, kao marš pogrebne pesme, Cvili, kao u snu bunovnom i groznom, Plač i strah za njima što će reći ne sme, U sumraku nada žalosnom i poznom. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Sima Pandurović Pon 16 Mar - 21:59 | |
| Ravnodušna pesma
Čovek se, katkad, povuče u samoću, Zbog starosti, umora il’ razočarenja, Il’ možda zbog svega skupa. I tad, noću, U časovima neželjenih bdenja,
On vidi duboku i jadnu prazninu Srca k’o života, života k’o sveta, I da duše kao leptirovi ginu, I da svaka nada k’o magla odleta.
I, za čudo! Tada ništa mu ne smeta: Ni šum mrvih seni, ni idoli pali; Sam se pita zašto i šta da se žali? A jedan se osmeh radja polagano:
Osmeh koji ništa ne mrzi nit voli, Osmeh blag, sažaljiv, kad se sve preboli, I sadašnji jadi i nadanje rano, I bol što je muklo naša srca cep’o
Sve postaje jedno. Pa i to je lepo… Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | Gost Gost
| Naslov: Re: Sima Pandurović Uto 17 Mar - 19:11 | |
| MI, PO MILOSTI BOŽJOJ, DECA OVOGA STOLEĆA
I posle ručka tako mnogo jela I pića stoji na stolu. Kroz stakla Prozorska, jesen uvela i bela Srca se naših izgleda dotakla.
Pa ipak, nismo mi ni za šta krivi, Gospodo. Jesu protekla proleća Nemirna, lepa; ali neka živi Sumorna mis'o i našeg stoleća!
Zamagljen pogled, bled oblak na čelu Naših dama jednu malu tajnu krije: Odricanje nemo, jednu čežnju svelu, Strast što je buktala i koje sad nije.
Izgleda da danas više ne zanima Nas, umornu decu ovoga stoleća, Drugi i lepši pol; da se ne prima Nas nada i čednost budućih proleća.
Neosetno, tiho pali smo pod vladu Drukčijeg, grubog, moćnog suverena: Alkohol tupi živce, ruši nadu Na čistu ljubav budućih vremena.
Proklamovan vladar, nečujno, u meni Protivnika ima, mada ga se plaših; I čašu što se preliva i peni Dižem u slavu tradicija naših
I lepih žena! Nek njin nagon ima I sad u nama svoje stare žrece; Nedostojno makar, uživajmo s njima, K'o žalosni oci nemoguće dece.
Sve to neće dati ono što je prošlo; Al' pohodiće nas dah sreće nam stari, I to što je tužno i s nategom došlo Imaće opet nenadmašne čari;
Osetićemo miris ljubičica Starih, i ljubav, i nadu proleća, Pa ma i mlada a uvela lica, — Mi, po milosti božjoj, deca ovoga stoleća. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Sima Pandurović Uto 17 Mar - 19:12 | |
| MRTVI PLAMENOVI
I
Saranili su njene oči sjajne U tamu groba, u života bol; Saranili su njene ruke bajne U carstvo tame, samrtnički dol.
I oči moje sreće moje vajne Ne osećaju više bleskav sjaj, Ne osećaju više sreće trajne Gde hladni groba prostire se gaj. I isplak'o sam sve želje i nade Na gladni, surov, studen kamen taj.
Pohodim, katkad, njene duše mlade I lepog tela sivi, trošni prah; Životom živim na groblju, što znade Vidati tužno i žudnju i strah.
I nikad više, nikad ne zaželim Lepote što ih pruža zorin zrak, Ni život hudi nad Životom svelim, Kad je pred okom širok, večan mrak.
II
Iskaču, avaj! na humkama starim Sve sreće moje i mrtva života, Iskaču seni i plamičci modri,
Ukazuju se život i strahota; I gledaju me dusi neki bodri U noći sumnje za koju ne marim, Davnašnje žudi i pospali snovi, U trulež trošni pretvoreni davno.
I nose iskre plamenovi ovi, I pričaju mi moje doba slavno, Mistično, svetlo, s nade oreolom Protkano srećom, preliveno bolom, U kome trepti san života večna. I razliva se vazduhom, i moćno, Nov život misli, ta vizija tačna, Kroz svest, i nerve, i okrilje noćno.
Život kroz dušu nabujalo struji. Ja imah vere, i verujem snova; U mojoj duši pevaju slavuji Pod hladnim nebom oktobra i zime. Sanjivo duše melodija nova, Zvuk drugog sveta, i ja živim njime; Konture zemnih stvari, sreće, bede, Pred mojim duhom jednoliko blede.
Mistične seni vuku me u kolo Što igra iznad groba moje sreće; I vaskrs svega što sam ikad vol'o Blista uzdanjem što me opet sreće Na pragu neba i groba. I struji Mladosti krv mi po žilama svelim; U mojoj duši pevaju slavuji Pod hladnim nebom oktobra i zime.
I nad tim kolom, i nad zemnim svime Osećam gde se moje biće diže Drugome carstvu, besmrtnosti duše, Ljubavlju svojom bez mrlja i griže. Svetlosni vali svega me zasuše, I bludim... Ali ne znam kojem kraju; Možda gde duše u večnosti staju. A dole dalek šum sveta što gmiže!
...Poda mnom svet je, s ironijom gledan, Sa mnogo blata i sa svojom zlobom. Moj pogled jasan i čistoti predan! Moj uzor svetli što me čini robom. Ja opet živim svojim davnim dobom, Pobeda nada za trenutak jedan, I trijumf duha nad smrću i grobom!
III
Pomiriću se. Ako ležiš mirno, I s tobom tvoje cveće i lepota, Mrtva i gorda, kraljica života, Na tebi svilno odelo prozirno
I veo groba, - jednom, u noć čednu, Sa bolom duše što tuži i grca, Ja ću ti doći na postelju lednu, Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.
U haljinama tvojim i u kosi Pustiću prošli život da nam mine; Pustiću večnost da nas tako nosi Neznanom kraju, bledoliki krine.
Nad grobom našim širiće se cveće; Poklopac neba sanduk nek nam bude; Bleštaće zvezde, k'o nadgrobne sveće, Nad rosnom zemljom naše crne grude.
Uvijen voljno u samrtnu tugu, Sa jednom željom, da sam vazda s tobom, Leći ću ćutom ukraj tvojih nogu, Pokriven tamom, ozarenim grobom. Neću umreti u vlazi i studi, U grobu tvome, u memli i smradu, Već s tvojim cvećem, i da ne probudi Nikad svest nagon životu, i nadu.
I kao uzdah, tuga ovog sveta Šumeći zrakom nemirno i spretno Vest smrti naše s bagremova cveta, Kroz polja, prostor i podneblje cvetno. IV
Ona, bez sumnje, leži ovde smerno U uskom grobu, istrulela lica; Ona i ne zna da dolazim verno Dragani svojoj, uz pevanje tica,
Svežinom noći, pod lepotom zvezda, Kad instinkt snova mrtvoj dragi kreće, Kad spava zora i spavaju gnezda, I bledim mirom uljuljano cveće.
Ona i ne zna da dolazim tada S ljubavlju, istom k'o što negda beše, I da je duša dragom grobu rada Kad blede zvezde s visina se smeše.
Ona, bez sumnje, leži ovde smerno, S nadama mojim obojenim smrću, I ne zna da je pohodim još verno; A žuti crvi oko nje se zgrću,
I piju oči, moje oči sjajne, I troše telo, iluziju snova, I snove moje raskidaju bajne, K'o vetar majsko cveće kestenova. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Sima Pandurović Uto 17 Mar - 19:12 | |
| SVUDA JESEN
Sto golih grana, k’o sto crnih ruku, U šibi kiše iz vrta se pruža Prozoru mome, gde poslednja ruža U bolnu jesen žalostivo vene, Dok monotono dopire do mene Zvuk kapi koje o prozore tuku.
Sto golih težnja, k'o sto crnih ruku, U kiši suza vapiju i traže Umrlih ruža mirise što blaže, Umrlih dana spomen koji trne Uz kucnje srca k’o doboše crne; Koji vreme, život večnom stanu vuku.
I svod k’o crni simbol je nadnesen Nad opštu, tužnu močar... Svuda jesen!
Sto vetrova, kao sto uzdaha, veju Preko hrpe žutog lišća koje trune, Alejama što se baruštinom pune, Stazama gde, kao iz davnih davnina, Jeca marš pospanih složnih violina Života, kad zraci sa zaranka greju.
Sto uzdaha, kao sto vetrova, veju Mojim vrtom nada i spomena blagih U jeseni mutnoj mojih želja dragih, Kad spomeni redom, k'o lišće sa grana, Padaju uz tužni šumor ovih dana Što jad i propast i zaborav seju; Kad spomen po spomen, svaki čas odnesen, Pada u blato. Jesen... Svuda jesen! |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Sima Pandurović Uto 17 Mar - 19:13 | |
| Veze
... Duse sviju stvari zive, dragi moj, Lutaju i zive... i ko im zna put! I jave se katkad zivima kroz sloj Vazduha, ko miris prijatan ili ljut.
Sta takvih mirisa snese vihor lud, Il jesenji studen vetar, ili tek Proleca uzdah razdrazljiv i mek, I svih dana cudna i nemirna cud!
Zivot proslih stvari, proslih ruza vek, Davnih snova radost, starih jada dah Vetrovi mi dragi nose kao lek S mirisima tela sto postaju prah. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Sima Pandurović Uto 17 Mar - 19:13 | |
| VREME
Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo Svih mojih snova od njinog postanja; Na licu tvome još sija detinjstvo, U očima jedan setan zrak saznanja.
Svih pogleda ti si jedna svetla žiža, Svih želja meta varljiva i sjajna; Ipak, nisi jednom no drugome bliža, I ostajes čista i tiha, k'o tajna.
Pored ljudskih srca ti prolaziš holo, Bez strasti, i mirna, ne znajući išta O tome da često pati ko te vol'o - Sem milosti tvoje da ne traži ništa.
Ti si u maju svog života cvetnog, - A maj je divan i bez sunca žarka; - Tebi ljubav ljudska sred života sretnog Ne treba, izgleda kao pusta varka.
Ali kad tuga godine poraste, Kad prođe mladost, lepota i cveće, Prijatelji lažni kad odu, k'o laste Što se domu svome nikad vratit' neće;
Kad uzdaha dugih podigne se plima, Kad ti oko tašta zadovoljstva prozre, U duši tvojoj kad zastudi zima, Jedna će mis'o u tebi da dozre,
Velika, tužna mis'o, moje drago: Da treba da nam sve bude svejedno, Da nam je ovde još jedino blago Kad za nas kuca bedno srce jedno.
Tad će tvoje srce zakucati jače, Kao čas pozni kada ponoć pada, Brujeći kao da tuži i plače... ko zna da l' će kogod čuti ga i tada! |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Sima Pandurović Uto 17 Mar - 19:14 | |
| SAD
Tiho je. Aleje u pozno doba snevaju. Zvezdana kola etar nih'o je, Ponoćni vetar cveće. Svemirom Senke su snova setno lutale.
A horizontom munje sevaju Daleko, gde su kobno ćutale, Neuspavane svojim nemirom, Sumorne gore.
I oblaci su crni brodili Ka svetlom krugu neba, združenog S nadama našim, i dohodili Sa vetrovima zvuka produženog
I oštrog, s pretnjom, mržnjom, mračeći Prostore vedre snova mladosti I rascvetanih, mirnih radosti Što su u srca pale, zračeći.
Tad vatrene su munje planule, I valjali se teški gromovi, I bujice su vrt potopile.
Dok nisu nade sve usa'nule, Dok munje nisu snove stopile I rastureni bili domovi
Našeg mira. Sad ne snevaju U kobnom muku naše nežnosti. I snovi više ne uspevaju U okovima neizbežnosti
A Mrtvo More moćno caruje Pod sudbom što se još ostvaruje, Još ostvaruje. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Sima Pandurović Uto 17 Mar - 19:14 | |
| NJEN ODLAZAK
Ostavila si duh prošlih vremena U odajama svojim onog dana, Kad su te nemo od tvojih dracena, Ruža i snova odneli iz stana. Žalila nisi, izgleda što mena Života u smrt beše tako rana.
Ispratiše te martovski vetrići, Sunce i uzdah sveta što je plak'o. O, ko bi rek'o da ćeš ti otići Mirna i bleda, ravnodušna tako Za sve što beše; da će ti smrt prići, Da sve sa njome zaboraviš lako!
Sećam se uvek sumorne tišine Oblaka, lišća, nečujnih vetrova, Gle'do sam širok izraz tuge njine Kad su te dali mestu mrtvih snova. I ako život ovaj veo skine Nekad s ravnica, neba i bregova, -
Ja znam da opet neće mi pomoći. ... Sećam se da je mirna bila soba S posteljom tvojom, moja svest bez moći; Sećam se da je u ponoćno doba Još mirisala svud kraljica noći Na strast, i mladost, i zadah od groba. |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Sima Pandurović Sre 18 Mar - 9:42 | |
| Žena
Ja sam svoju dušu u tvoj život preno, i sve tvoje mane,grehe i vrline zavoleo tamnom strašću,draga ženo, strašću radi koje živi se i gine.
Ti si svetlost moje radosti i tuge i molitva čista srca u samoći, radost mojih snova u bojama duge, vera moga bića u danu i noći.
Kad pričešće dođe duše koju zvona zovu večnom carstvu čistote i mira, ti si moje vere velika Madona pred kojom se celi iz svetog putira.
Što živimo duže,vezani smo čvršće, ti si tamna čežnja nagona i žudi, i razblude moje,kad na meni dršće sve, pohota se počinje da budi.
Kad instikt sa svešću počne da se bori, kad se vani prospe mesečina bela, crven plamen mojih strasti uvek gori na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.
I sto tamnih veza u nama se spaja veza ranih snova o večnoj lepoti, veza našom decom,radosti i vaja, i perverzne strasti i duše i ploti.
Sima Pandurović Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Sima Pandurović Uto 28 Apr - 9:42 | |
| Sima Pandurović-Biserne Oči
Kao duh jesenji u šum lišća svela, k'o tuga u život naših želja tajnih, u moju se dušu nečujno uplela, na plimi uzdaha nemih i beskrajnih, sugestija tiha sa visina ledenih, dubinom strasti svih srdaca vernih i tamne noći-sugestija jednih očiju bisernih.
njihov sjaj je bio plav,mutan i čedan, sjaj morem skrivene,skupocene školjke; on je dav'o dubok neznan izraz jedan čeznje naših snova i minule boljke; on je skriv'o blago uspomena čednih, neznost žutih ruža i krinova smernih. nada mnom i sada sija tuga jednih Očiju bisernih.
i onda,kada zvezda moje sudbine zađe za malu humku trošenih zemnih želja, poslednji,opšti udes kada nas snađe i nestane naših patnja i veselja, nada mnom će,kao čar usana mednih, k'o lelujav,meki sjaj visina sfernih, lebdeti i tada setan osmeh jednih Očiju bisernih. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Sima Pandurović | |
| |
| | | |
Strana 1 od 2 | Idi na stranu : 1, 2 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
Ko je trenutno na forumuImamo 548 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 548 Gosta :: 3 Provajderi Nema Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38 Dvorana slavnih
Naj Avatar Haossa !
Kreja
Poslanici naj aktivniji nedelje |
Danas u 1:35 od Emelie
» Uz ovo kuliram
Danas u 1:29 od Emelie
» Jedna stara stvar
Juče u 23:17 od Emelie
» Uživo...
Juče u 22:44 od Emelie
» A malo bluesa?
Juče u 22:38 od Emelie
» Šta slušate dok kuckate na Haossu?
Juče u 22:35 od Emelie
» Šta trenutno slušate?
Juče u 22:27 od Emelie
» Pozdrav Haossu
Juče u 22:22 od Emelie
» Leonardo da Vinči
Sre 30 Okt - 12:57 od budan
» Edvard Hoper
Sre 30 Okt - 12:54 od budan
» Salvador Dali
Sre 30 Okt - 12:53 od budan
» Pablo Picasso
Sre 30 Okt - 12:51 od budan
» Claude Monet
Sre 30 Okt - 12:50 od budan
» Edvard Munch
Sre 30 Okt - 12:49 od budan
» Pesma za moju dušu
Pon 28 Okt - 1:54 od Emelie
» Pusti nešto osobi iznad
Pon 28 Okt - 0:11 od Emelie
» Joseph Lorusso
Sub 26 Okt - 10:16 od budan
» Johanes Vermer
Sub 26 Okt - 10:12 od budan
» Završava se na TOR
Pet 25 Okt - 14:39 od EROTIC MAN
» Kaladont na drugu reč
Pet 25 Okt - 14:37 od EROTIC MAN