Vampiri

VAMPIRI



Još 1443. Mađari su imali naziv za živi leš - Nosferatu, što doslovno znači “ne-mrtvi”. Krilati Ekimu je Babilonsko biće, koje je prema legendi lovilo ljude cijelu vječnost. Vjerovatno ste svi čuli za Lamiu (pjesmu o njoj imaju i Lord Belial ). Ona je, prerušena u lijepu ženu, pratila mlade Grke i pila njihovu krv; a Rimljani su se bojali krvoločnog demona nazvanog Strager. Egipatska povijest govori o vampirskom duhu koji se hrani dječjom krvlju.

Oko petnaestog stoljeća kuga, tzv. “crna smrt”, proširila se Europom ubijajući oko 25% stanovništva. Naziv takve kuge tj. “crna smrt”, nastala je, jer su zaraženi imali crno- plave mrlje po tijelu. Seljaci koji su bili zaraženi ili napola mrtvi bili su živi zakopani. Njihove ruke i lica su bila krvava pri pokušajima da se iskopaju van iz svojih grobova. A kako ljudi tada nisu znali objasniti pojam kuga, a još manje liječiti ju, nastao je mit o vampirima.

Svi vi sigurno znate onu staru legendu u grofu Draculi pravim imenom Vlad Tepeš. A za vas koji neznate evo nešto ukratko o njemu ( više možete pročitat iz našeg starog posta koji mu je posvećen ).
Živio je od 1431. do 1476. u Rumunjskoj. Otac ga je kao dijete dao u ruke Turcima. Postao je taocem u sklopu političke nagodbe te je sklonost okrutnosti razvio upravo dok je promatrao otomanske metode mučenja. 1456. postaje vladarem Vlaške. Uistinu je riječ o jednom o najužasnijih europskih tiranina. Procjenjuje se da je dao pobiti oko 30.000 stanovnika Vlaške i Transilvanije. “Dracula” znači “Draculov sin” - manje, više, zmajev sin. Vlad je prema legendi poginuo u zasjedi. Neki pričaju da su ga ubili njegovi vojnici, zamjenivši ga za turskog vojskovođu. Glava mu odrezana i poslana turskome caru Mehmedu, koji je bio veliki Vladov neprijatelj. Prema legendi tijelo mu je osakaćeno i zakopano ispod oltara u crkvi u samostanu na otoku Snagov. Kada su 1930. arheolozi otvorili grobnicu bila je prazna.

Neki kažu da se priče o vampirima prvi put javljaju, ni manje ni više nego u Bibliji. O tome nam govori knjiga Noda, dio Biblije za kojeg Crkva zna ali ga ne želi priznati. Ta knjiga, nazivom več rečenim, Noda, nije samo priča,…
Pročitate li tu knjigu, znat ćete kojim je strahom pisana. Ne zna se pouzdano gdje se najstariji prijepis(i) Knjige Noda nalaze danas. Zadnji se put spominju u 14./15. st., a teorije zavjere kažu da se izvorni rukopis nalazi u podzemnoj grobnici usnulog Kaina, oca svih vampira…

Naime, ta priča ide ovako…

Na početku, Bog stvori Adama i prvu ženu…Lilith..Zbog različitosti njih dvoje (muško i žensko) Lilith je zahtjevala potpunu ravnopravnost prema Adamu, protivila se Božjoj volji, te je izbačena iz Edena (mjesto blizu Noda, mjesta na kojoj je nastala istoimena knjiga). Lutala je svijetom, proklinjući Adama i sve njegove potomke, da se hrane krvlju svojih prvorođenih. Bog je nakon toga stvorio ženu Evu. Koja je Adamu podarila dvoje djece, Kaina i Abela. Kada su odrasli, Bog je od njih tražio žrtve. Abel je bio stočar te je Bogu žrtvovao svoju stoku pa je zato Bogu bio miliji, a Kain obični voćar te je prinosio svoje najljepše voće, kao žrtvu..Bog je rekao Kainu da za njega žrtvuje pola svoje sreće, te je Kain to i učinio, ubio je svoja brata…Zbog te zablude i velikog grijeha, bio je prisiljen otići. Patio je od usameljnosti..

Tada je do njega došla prekrasna žena, ni manje ni više nego Lilith. Hranila ga je, pazila i njegovala. Lilith je imala posebne moći, koje je razvila, a sada je njih zahtjevao i Kain. Ona nije znala kako će utjecati na njega, jer je bio proklet od oca, no znala je da će umrijeti bez njih. Tako je Kain pio njenu krv i pao u najdublju tamu…

Bog je poslao četiri archanđela, kako bi spasio Kaina.
Michael jedan od njih, se obratio Kainu sa riječima da je Njegova milost velika, te da je počinio veliki grijeh, ali da se treba pokajati i pustiti da ga Njegov oprost pročisti.
Kain mu odgovori da ne traži Božji oprost, nego svoj, jer si nije mogao oprostiti ubojstvo svoga brata…
Po Kaina su došla i ostala tri archanđela, Rafael, Gabrijel i Uriel. Ali Kainov odgovor je i dalje ostao isti. Mihael ga je prokleo da se boji njegovog plamena, jer će ga pretvoriti u pepeo. Rafael ga proklinje da se boji zore jer će ga ona tražiti i opeći kao vatra.
Uriel, anđeo Smrti, kojeg Biblija ne spominje, proklinje ga:

“Kad kročiš ovom zemljom,
ti i tvoja djeca ćete se držati Tame,
Pit ćete samo krv, jesti samo pepeo,
Bit ćete onakvi, kakvi ste bili pri smrti,
Nikad umrijeti, zauvijek živjeti.
Zauvijek hodati samo Tamom, i sve
Što dotaknete, pretvorit će se u ništa,
sve do sudnjega dana.”

Tako je Kain, ponovno proklet, ponovno sam, otišao i osnovao grad, prvi grad Enoch i tu se njegovo prokletstvo da pije krv svoje braće širilo na njegove potomke..
U tom gradu vladala je hijerarhija, gdje je Kain bio najmoćniji, a djeca smrtnika su im služila. Došlo je do velikog potopa (Noa), i cijeli grad je bio uništen. Kain je preživio, zakopao se u zemlju. Nakon potopa, njegova djeca su se vratila u zemlju smrtnika i počela vladati. Kako su ta djeca htjela dostići Kainovu slavu, mladi su vampiri - djeca počeli ubijati Starije. Došlo je do stvaranja 13 klanova na ruševinama bivšeg carstva. Jedan od klanova bijaše Nosferatu - klan skrivenih. Stvarali su svoju djecu, ali su se bojali Urielovog proročanstva Kainu:

“…Svako Dijete, koje stvoriš, imat će kletvu tvoju,
i pošto će nositi sjeme zavisti, oca svoga,
zauvijek će se zavjeriti i boriti međusobno…”

Stvaranje novih vampira je bilo od tada zabranjeno, a tko prekrši taj zakon bio je progonjen i ubijen, kao i njegov potomak. Kain je sve to promatrao. Već navedeni klan Nosferatu, zloupotrebljavao je pijenje krvi, pa ih je Kain prokleo da će njihovi potomci nositi zloću i biti izopačeni. Tako je sjeme zla bilo posađeno i cvjetalo kao krvavo-crvena ruža.

Ratovi između vampira i klanova postali su sve češći, kršili su se Kainovi zakoni, osnivali su se novi gradovi koju su brzo propadali, i došlo je do slabljenja moći vampira..Tako oslabljene, ljudi su ih uspijevali držati pod kontrolom. Sve je to uzrokovalo svađu među vampirima i oni su se raspršili po svijetu i nikada više nije došlo do njhovog ujedinjenja, tako i danas.

Postoji kletva… kada se Kain probudi iz sna i dođe na zemlju, pozvat će Gehennu, “Zadnji Grad”, “Grad Pravde”, i to će biti njihov potpuni Armageddon, sudnji dan za sve one koji su među nama…


mysterywithus.com

BRAN - DRAKULIN DVORAC




U rumunjskom dvorcu Bran nekad je živio okrutni vladar, grof Vlad Tepeš, puno poznatiji pod nadimkom grof Drakula. Tijekom svoje vladavine grof je bio na glasu kao nemilosrdan i krvoločan vladar kojeg su se mnogi bojali, a nakon što je umro pokopan je, barem tako kaže legenda, na malom otočiću u manastiru Snagov.

Godine 1935. pronađen je bogato odjeven leš, ali bez glave, za koji se odmah pretpostavilo da je grof Drakula. Prema legendi, turski je sultan zatražio da mu donesu Drakulinu glavu kako bi se uvjerio da mu je ljuti neprijatelj zaista mrtav. Odsijecanje neprijateljskih glava inače je bila omiljena Drakulina “zabava” koje su se užasavali zapadnjaci, a oko njegovog teritorija poslije bitki moglo se vidjeti mnoštvo kolaca na koje su bile nabodene neprijateljske glave.

Tek nakon Drakuline smrti zaživjela je legendarna priča inspirirana irskim pisce Bramom Stokerom koji je zaintrigiran Vladovom krvoločnošću odlučio dio njegovog životga iskoristiti za priču o transilvanijskom princu Drakuli kakav nam je danas poznat - kao krvopija koja vlada noću.


mysterywithus.co

Pravi grof Drakula nije bio vampir, ali je neizmjerno uživao nabadajući žive ljude na kolce i gledajući ih kako polako umiru u mukama.



Pravi, stvarni Drakula rođen je u Transilvaniji jedne hladne zimske noći 1431. godine. Transilvanija je tada bila pod vladavinom Mađarske, a Drakulin otac, Vlad Drakul, obnašao je ulogu vojnog guvernera. Zapravo, obitelj Drakula nije bila poreklom iz Transilvanije jer je Vlad Drakul poticao iz kraljevske obitelji susjedne zemlje, Walachije.

Ovako je izgledao pravi Drakula



Ime Drakula bilo je dio Vladove titule: rumunska reč 'drac' može istovremeno imati dva značenja - zmaj i vrag, a 'a' 'na kraju nadimka znači 'sin od…'.

Zbog iskazane hrabrosti u borbama protiv Turaka, Vlad II bio je prihvaćen u Red zmajeva, bratski red viteza. Suborci su ga počeli nazivati Drakula, što je značilo 'zmaj' i tako je njegov sin, Vlad III, dobio nadimak 'sin zmaja'. Naravno, oni koji baš nisu cenili Vladovu krvoločnost koristili su drugo značenje reči 'dracul' te su ga tako nazivali 'vražjim sinom'.



Christopher Lee - najpoznatiji filmski Drakula

Vlad se često dovodio u vezu s Drakulom. Da ironija bude veća, Red zmajeva bio je oformljen ne samo zbog odbrane carstva od Turaka, već i zbog odbrane kršćanstva. Čak ni famozni crni plašt s crvenom unutrašnjosti nije bio izmišljotina Stokerove mašte. Kostim, odelo koje su nedeljom nosili pripadnici reda, bio je upravo crveni komad odeće s crnim kaputićem preko.

Kad je Drakuli bilo sedamnaest, njegovog oca i najstarijeg brata Mircea neprijatelji su 'skratili za glavu', što je njega silno razljutilo pa je poveo vojsku u Walachiju, svrgnuo očeve ubice i zaseo na prestol. Tada je počela njegova krvava vladavina.

PRIČE ZA JAK ŽELUDAC

Šeširi s tri čavla



Mesto najgorih horora

Mnogo je priča nastalo kroz generacije i generacije o Vladovoj krvoločnosti. Jedna od priča govori kako su ambasadori stranih zemalja posetili Drakulu i odbili skinuti kape i šešire pred princem pokazavši time nepoštovanje. Kad ih je Drakula gnjevno pitao zašto su odbili pokloniti mu se, rekli su da to nije običaj u njihovoj zemlji. Potom je Drakula naredio da im se šeširi prikuju za glave s tri čavla, tako da nikada ne budu u prilici prekršiti prekrasne običaje svoje zemlje.

Prekratak kaftan

Druga pak priča govori o vremenu kad se Drakuli učinilo da jedan čovjek nosi prekratak kaftan (široku haljinu bez pojasa) i to mu se nije svidelo. Naredio je da mu dovedu čovekovu ženu. Kad ju je upitao kako provodi vrijeme, ona je preplašeno odgovorila da kuha, pere, šiva... No Drakula nije bio zadovoljan. Rekao joj je da prekratak kaftan pokazuje koliko je lenja i nema previše poštovanja prema mužu te je naredio da je nabiju na kolac. Ma koliko njezin muž protestirao, Drakula je ostao pri svome, a jednoj drugoj jadnici naredio je da se uda za njenog muža.

Kako riješiti problem gladnih i siromašnih

Možda je jedna od najpoznatijih priča ona u kojoj je Drakula pozvao sve siromašne i gladne da dođu u Walachiju, da se nahrane u dvorcu. Mislio je kako nitko u njegovoj zemlji ne smije biti gladan ili bolestan. Kad su se jadnici nahranili, princ ih je upitao bi li rado bili lišeni brige i gladi. Svi su potvrdno odgovorili, a Drakula, da bi udovoljio njihovim željama, naredio je da se zatvore i zapale. To je bio njegov način rešavanja siromašnih i gladnih.



Pravi Drakula nije bio šarmer. Žene je volio jedino nabijene na drveni kolac

Svečani objedi Ima i nekolicina 'manje odvratnih' priča. Bilo je uobičajeno za Drakulu da 'kolči' tisuće ljudi u isto vrijeme, postavljajući ih u geometrijske oblike. Rang žrtve bio je označen veličinom koplja, a raspadajuća tela stajala su nedirnuta mesecima na istom mjestu. Zapravo, Drakula je običavao ručati za stolom ispred jadnih žrtava pritom uživajući u
njihovoj patnji.

Jednom je sličnom 'objedu' odbio prisustvovati strani veleposlanik pa je Drakula naredio da ga nabiju na najviše koplje kako bi u patnjama osjećao smrad koji se širio od jadnika na kopljima ispod sebe.

Iako većina ljudi zna da je Vlad bio vladar koji je počinio sablasne i brutalne stvari, u Rumuniji je prikazan kao slavan i drag vođa, čovek koji nije tolerisao nepoštenje. Mnoge su ulice nazivane njegovim imenom, gradile su se njegove biste, a 1976. godine njemu u čast izdana je i poštanska marka.

Rumunjske legende slikovito su ga prikazivale kao princa koji je istrijebio kriminal iz svoje zemlje. U knjizi Nicolae Stoicescua, izdane 1976. godine pod naslovom 'Vlad Tepeš' (u prijevodu 'Vlad Koljač'), pisac tvrdi da je ono što je Vlad činio bilo sasvim uobičajeno u njegovo vrijeme. Bez obzira na okrutnost srednjeg veka, Vlad Tepeš ili Drakula bio je okrutni perverznjak i stoga je verojatno i bio inspiracija Bramu Stokeru za njegovog vampira grofa Drakulu.

Kako završava priča o grofu Drakuli?

Ubijen je u bitci (kao slučajno od saborca) i spaljen na otočnom samostanu Snagov. No priča ipak tu ne završava. Grobnica mu je otvorena
1931. i Drakula u njoj nije pronađen. Da, posmrtni ostaci i kovčeg su nedostajali. No da je bio vampir, ostavio bi si kovčeg za odmor. Ili ne bi…?



Izvor:drugi forum

Sudeći po mitovima, drevna stvorenja koja se hrane krvlju živih bića (najviše ljudi), postojala su još u Egiptu, Mesopotamiji i Kini. Ono što je striktno vezano za Balkan, ponajviše za Srbiju i Hrvatsku jeste sam naziv za krvoločna stvorenja koji se danas koristi u celom svetu – vampir. Upravo zbog postojbine naziva za krvoločna stvorenja Misterije Sveta su malo zavirile u misterije na teritoriji Srbije. Naziv „vampir“ prvi put je zvanično zabeležen 1725.godine u istraživanju austrijskih komesara koji su ispitivali tvrdnju meštana po kojoj su navodno vampiri u Srbiji u to vreme prouzrokovali nekoliko povezanih smrtnih slučajeva. Kasnije se upotreba termina vampir proširila po zapadnoj Evropi, počevši od engleskog jezika gde je ovaj pojam korišćen 1732. godine kada je u londonskim novinama osvanuo članak o vampirskoj epidemiji u Srbiji.


Najpoznatiji vampiri u Srbiji, mada su neki od njih dobili i svetsku slavu su Arnaut Pavle, Petar Blagojević i Sava Savanović.

Arnaut Pavle je navodno za života imao susret sa vampirom koga je ubio, odnosno otvorio je njegov grob i spalio leš čoveka za koga je verovao da je vampir. Ubrzo nakon povratka u svoje rodno mesto, selo Medveđu, Pavle je 1725.godine pao sa velike visine i slomio vrat. Nakon što je sahranjen na seoskom groblju, počele su kružiti po selu priče kako je Pavle viđen nekoliko puta u toku noći. Meštani koji su izjavljivali da je Pavle dolazio po noći kod njih i gušio ih, u roku od nekoliko dana bi umrli. Poneseni strahom povampirenog Pavla, meštani su se okupili i zajedno sa seoskim sveštenikom otvorili grob Arnauta Pavla. Kroz njegovo telo proboli su kolac, a zatim ga spalili kako se ne bi vratio u svet živih i nastavio da progoni ljude.



Ubijanje Vampira

Iste godine kada je umro Pavle, u selu Kisijevu umro je Petar Blagojević, za koga se takođe sumnjalo da je nakon smrti postao vampir koji je proganjao meštane Kisijeva. Simptomi smrti meštana Kisiljeva bili su slični simptomima smrti meštana sela Medveđe. Ljudi su umirali nakon samo par dana bolesti, i nakon izjava o tome da ih Petar progoni i u toku noći guši. Kao u slučaju Arnauta Pavla, i Petrov grob je otvoren, leš proboden kolcem i spaljen.

Sava Savanović je verovatno najpoznatiji srpski vampir jer se spominje u delu Milovana Glišića „Posle Devedeset Godina“, kao i u domaćem horor filmu „Leptirica“. Za njega se sumnjalo da je dolazio u vodenicu u mestu zvanom Zarožje kod Bajine Bašte i tamo ubijao ljude koji su došli da samelju žito.

Godine 1731. u kraju u kome je nekada Pavle živeo, umro je veliki broj ljudi i dece nakon dva ili tri dana bolesti. Pojedini su pre smrti govorili kako su ih posećivali i gušili vampiri, odnosno meštani koji su umrli nekoliko dana ranije.



Vampiri U Srbiji

Kako bi se smirio narod koji je bio prestravljen pojavom vampira i njihovim zlodelima, austrijska vojna uprava je poslala komisiju koja je trebalo da ispita da li vampiri u Srbiji postoje i da li je moguće da se razvila neka vrsta epidemije vampira. Komisija je otvarala grobove preminulih za koje se pričalo da su se povampirili, i naišla na zastrašujuće i tada neobjašnjive pojave. Naime, tela preminulih meštana su bila u vrlo svežem stanju, lica rumena a na usnama svakog od njih je bila sveža krv. Austrijski komesari su naredili spaljivanje svih leševa sa takvim simptomima. Izveštaj komesara Johanesa Flikingera objavljen je u mnogim svetskim novinama, pa se po celoj Evropi počelo raspravljati o epidemiji i postojanju vampira u Srbiji.



Vampiri

Da li vampiri u Srbiji postoje, nažalost komisija tada nije mogla ni da potvrdi, ni da negira, a tako je ostalo do danas. Da li je izgled leševa bio posledica neke tada nepoznate bolesti ili posledica vampirizma? Vampiri se još uvek ubrajaju u misterije sveta, ne postoje dokazi o njihovom postojanju, niti postoje dokazi koji ukazuju na to da vampiri ne postoje. A kad dokazi nedostaju, sve se svodi na verovanje, pa neki veruju u to da vampiri postoje, a pojedini tvrde da su ih videli, dok drugi pak ne veruju u mogućnost postojanja vampira izvan granica imaginacije. Verovali u vampire ili ne, činjenica da je Srbija u 18-tom veku bila poznata i po epidemiji vampira je nepobitna.


Net

Vampiri – Koje Su Poznate Vrste Vampira I Čime Se Hrane

Još jedna karika koja dopunjuje misterije sveta jesu čudna stvorenja, različita od ljudske vrste, nedokučiva i neobjašnjiva za obične smrtnike. Vampiri zauzimaju vodeću poziciju na listi misterioznih stvorenja. Nije dokazano da li su vampiri mitska bića, delo ljudke mašte, ili stvorenja koja nas zaista okružuju i posećuju. Neki ljudi ne veruju u postojanje vampira van filma, knjige ili igrice, dok je za druge vampir biće koje itekako postoji, pa su čak imali priliku i videti neke vampire, obično meštane.



Vampir – Misterije Sveta

Šta su vampiri?

Prema jednoj teoriji, vampiri su mrtva ljudska bića koja se vraćaju u svet živih kako bi sebi obezbedila energiju. Međutim, postoje i vampiri koji su rođeni u toj formaciji i to od majke i oca koji su ljudska bića. Vampiri su obično bića koja imaju određene nadljusdske moći, nenormalnu snagu, brzinu, ili čak sposobnost letenja. Neki vampiri imaju i moć transformacije, pa tako mogu poprimiti oblik neke životinje ili postati nevidljivi.



Vukodlak- Vampir – Misterije Sveta

Da li se Vampiri hrane samo krvlju?

Nemaju svi vampiri jednake potrebe i ukusi im se ne slažu uvek, pa hrana koju jedan vampir obožava, onom drugom ne prija. Standardni vampiri piju krv svoje žrtve i tako sebi obezbeđuju energiju. Alp je vampir koji napada žene dok spavaju. Hrani se krvlju sišući je sa grudi žena koje napada. Nekim vampirima krv nije dovoljna pa se hrane nerođenom decom. Malezijski vampir Penanggalan je čudovište sastavljeno od letećih glava i iznutrica koje se hrani nerođenim bebama.



Penanggalan – Misterije Sveta

Međutim, ima i onih probirljivih koji se valjda gade krvi pa radije konzumiraju mleko iz grudi dojilje. Sofisticirani vampiri uopšte ne sišu bilo šta već energiju za svoj opstanak crpe oduzimajući energiju iz svoje žrtve ili iz prostorije. Leanhaum–shee je žena vampir koja svojom lepotom zasenjuje svoje žrtve a energiju koja joj je potrebna uzima sexualnim činom sa žrtvom. Jiang Shi su vampiri koji energiju crpe od živih ljudi i tako sebi obezbeđuju opstanak. Jaing Shi vampiri su zelenkaste boje a po teoriji tu su boju na koži dobili od glivica i mahovine koja na njima raste.



Misterije Sveta – Vampir

Kao što im je izbor hrane različit, različiti su i načini konzumiranja. Vampiri kakve obično vidimo na slikama imaju istaknute očnjake kojima naprave ranice na koži svoje žrtve kako bi uzeli dozu krvi. Vampir Loogaroo ne koristi očnjake već slamčicu koju probije kroz zid kolibe a kroz koju siše krv isključivo preko obraza svoje žrtve. Neki vampiri imaju žaoke ispod jezika pa tako konzumiraju krv, a drugi je pak konzumiraju preko noktiju. Krasue je vampir sa glavom lepe žene, ali se njeno telo sastoji od iznutrica. Krasue se hrani tako što svoj jezik ubaci u anus svoje žrtve.



Misterije Sveta – Vampiri

Ipak nije kod vampira sve u konzumiranju energije, nalaze oni druge načine da zadovolje svoju zlobu, bes ili pakost. Vanbračna deca u formi vampira zadovoljavaju se oduzimanjem plodnosti mladim bračnim parovima. Zapadno-afrički vampir Asiman pored toga što se hrani krvlju, može da izazove neplodnost zemljišta odnosno tla na kome se nalazi, i da tako uništi plodove.



Vampiri – Misterije Sveta

Postojanje vampira ubraja se u misterije sveta hiljadama godina. Po nekim tumačenjima i verovanjima i u zavisnosti od kulture, postojanje vampira je staro koliko i postojanje ljudi. U zavisnosti od lokacije, naroda, vere i kulture vampiri su objašnjavani na različite načine, nazivani različitim imenima, ali proizvodili jednak strah kao i želju za objašnjenjem i dokazom njihovog postojanja.


Misterije

Vampir opominje Zarožane

Piše Milan Andrić



Mijo Vujetic zaroški „kmet“ pored bilborda
sa slikom Save Savanovića postavljenog
u zaseoku Gnila Priseka

Poznati srpski književnik Milovan Glišić svojevremeno je napisao pripovetku Posle 90 godina, u kojoj je opisao najčuvenijeg srpskog vampira Savu Savanovića iz sela Zarožja na ograncima Povlena.

Nekakav vrlo prek čovek po imenu Sava Savanović, povampirio se i punih 90 godina noću davio vodeničare u zaroškoj vodenici u Krivoj Jaruzi na rečici Rogačici, u kojoj su svi čekali na red da melju žito pa je prozvali redovnička. Zbog toga Zarožani nisu mogli više da nađu vodeničara. Dovodili su i popa da osvešta vodenicu, sve uzalud. Mleli su pomalo danju, ali to nije moglo da zadovolji potrebe sela, pogotovo što je vodenica imala samo jedno vitlo.

PUŠKOM NA VAMPIRA

Onda Zarožani, predvođeni kmetom Purkom, za koga Glišić napisa da je bio znatno učeniji od meštana, odluče da nešto preduzmu. Sakupe se ispred njegove kuće ispod oraha, pa počnu većati šta da se radi. Jedni su predlagali da se sagradi druga vodenica, drugi da se organizuju straže i obračunaju sa vampirom. Rasprava se među njima toliko zaoštrila, da u zanosu svađe Vidoje Đilas opali šamar Rašku Ćebiću, pa nastane opšta tuča. Nje se znalo ko koga udara a sam kmet, dobro izgreban, spas potraži u kući.
Sve se ovo dešavalo u vreme, kako piše Glišić, kada su Zarožani zaturali vilama orahe na tavan; kad su pojili vrbu i sejali so; kad su išli čestomice u planinu te sekli čačkalice da iščačkaju zube; kad su istezali gredu, skakali u jarinu, unosili pregrštima vidilo u kuću…
Sastanu se seljani Zarožja ponovo kod kmetove kuće po istom pitanju. Izmire se uz rakuju, ali kad poče diskusija oko vodenice, sve krene kao i na ranijem skupu. I baš kad situacija postane kritična, naiđe kršni momak Strahinja iz susednog sela Ovčinje. Strasti se za trenutak smire, a potpuno se sve umiri njegovom ponudom da im bude vodeničar.
Strahinja je zanoćio u vodenici. Kad se pojavio vampir, zapucao je na njega iz dve puške i tako se spasio. Posle Zarožani saznaju od babe Mirjane iz Ovčinje gde se nalazi grob povampirenog Save Savanovića. Otkopaju ga i u sanduku nađu crvenog čoveka sa dve gotovo zarasle rane na grudima. Po narodnom verovanju, vampiru se može doskočiti samo ako se probode glogovim kocem i usta mu se zaliju vodom adžijazmom (osvećena bogojavljenska voda). Oni to i urade.
Glogov kolac pripremio je, dobro ga zašiljio i njime probio vampirov trbuh snažni Vidoje Đilas. Raško Ćebić imao je zadatak da vampiru u usta saspe vodu adžijazmu, ali se on zbuni i polije ga po licu. Iz vampirovih usta izletelo je nešto nalik na leptiricu.

NOVI BREND

Na kraju pripovetke, pisac Milovan Glišić kazuje da to nije mnogo škodilo Zarožanima. Istina, još nekoliko godina leptirica je davila decu po njihovom selu i Ovčinji pa je nestala.
Kad se navrši 100 godina od kako se Zarožani rešiše vampira Save Savanovića, oko njega počeše da se lome koplja svom žestinom, kao nekad kad su oni zaratili međusobno prilikom većanja u vodenici. Ovaj put Zarožani se složiše kao nikad, pa krenuše u verbalni okršaj sa Valjevcima zato što su oni pokušali da ukradu i prisvoje zaroškog vampira, naprave truristički brend i tako dođu do dobre zarade.
- Jok more, to ne može biti. Neće proći valjevska podvala. Sava je naš i božiji, a Valjevci neka nađu svog vampira i prave turistički brend – jednako je ponavljao jedan čičica iz Prokića idući od kuće do kuće.
Uzbuni se celo selo. Okupe se seljani u kafani kod „ seoskog kmeta“ Mije sa Gnile Priseke da vide šta im je činiti. Padali razni predlozi, a mudri Mijo, kao nekad kmet Purko, posavetova ih da slučaj krađe i prisvajanja Save Savanovića prijave policijskoj stanici iz Bajine Bašte. Uradiše to odmah, jer kmetovska se ne poriče. Otuda dežurni potvrdi Zarožanima da su primili njihovu prijavu i da će koliko sutradan doći dva policajca zadužena za taj teren da ispitaju slučaj.
Da bi pokazali da je vampir nihov, Zarožani na Gniloj Priseci postaviše bilbord sa likom Save Savanovića, označiše kuda se ide do vodenice gde je davio vodeničare i počeše da se tu okupljaju prazničnim danima. Dogovoriše se, da kad je već vampir njihov, oni od njega naprave turistički brend i uzmu koju paricu.
Godine prolaze, dogovori traju i dan danas, ali nikako da se završe pa se stoji na početku.

STIGLO PISMO

Doznao vampir Sava za želje svojih Zarožana. Kažu da se i sam obradovao, čekao da nešto bude od nauma, a kad vide da od toga nema ništa, reši da ih opomene. Na još nerazjašnjen način vampirovo pismo stiglo je do Blagojice Ristića iz sela Rače kod Bajine Bašte. Ne beše Blagojici baš prijatno, premišljao neko vreme šta da čini pa reši da ode na Sretenjske susrete u Rogačicu i da u prepunom Domu kulture pročita ono što mu je stiglo od vampira Save Savanovića. Kako naumio, tako i učinio, ali ne do kraja. Dođe u Rogačicu. Na ulazu u Dom kulture pred početak manifestacije ljubazni domaćini skuvali pun kazan rakije pa čašćavaju goste. Popije i on jednu čašu, pa drugu i treću. Kad dođe vreme da izađe na pozornicu, on to i učini, održi slovo o istoriji račanskog kraja i Rogačice, a zaboravi da pročitati pismo.
- Krivo mi što se to tako desilo. Za sve je kriva kuvana rakija. Da bih nekako stvar popravio, pade mi na pamet da pismo dam jednom od urednika BB glasa s nadom da će biti objavljeno pa da se sa njegovom sadržinom upoznaju Zarožani, a i drugi. Tako se reših teških misli koje su se vrzmale po mojoj glavi – kaže Blagojica Ristić.
A u pismu vampir Sava Savanović Zarožane ovako opominje: „Dragi moji zemljaci, ovo pismo i ove reči treba nešto za vas da znače, a poslao sam ih po onom Blagojici iz Rače. Vidim da odavno ne sejete kukuruz, ovas i pšenicu, a zapustili ste i moju vodenicu. U Zarožju sve je manje seljaka, dičite se što Beograd za predsednika ima našeg zemljaka. Od kako ste me u grobu glogovim kocem probili, put za Valjevo ste dobili i ništa više. Do duše, dobijate i podosta kiše. Oko moje iz groba često na „kmeta“ Miju migne, jer želim da mi se spomenik digne. Iskoristite mene i moje ime da se turizam stvara, to će vam doneti puno para. Pazite dobro, Zarožani, ako se nećete turizmom baviti, moja leptirica opet će vas daviti. U kafani kod Mije baš vam prija, krenite na posao, ne sedite do ponoći, jer bih vam mogao kao nekad, za vrat doći. Nemojte misliti da je ovo šala. Nije, to je istina prava. Pozdravlja vas vaš vampir Savanović Sava.“

LEPTIRICA UZVRAĆA UDARAC

Zarožani tvrde da aktuelni gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, potiče iz ovog kraja i vele da je on potomak onog Vidoja Đilasa, koji je glogovim kocem probio vampira Savu Savanovića. Kažu da je dolazo u posetu školi iz Zarožja 2005. godine sa poklonima, da je posle toga doživeo nagli uspon u politici, poslu i ljubavi. Postao je potpredsednik Demokratske stranke, prvi čovek Beograda, oženio se po drugi put, dobio treće dete…. Više nije dolazio u „zavičaj“, čak je u jednom dnevnom listu demontovao da ima veze sa ovim selom. Novi izbori su za koji dan pa Zarožani opominju Đilasa da ih pod hitno poseti, u protivnom, ona leptirica mogla bi od zaštitnika da se pretvori u njegovog velikog protivnika.


Net

SLATKI OKUS LJUDSKE KRVI



Jedne noći u januaru 1973. godine, Džon Paj, mladi britanski policajac, dobio je zadatak da izvši istragu povodom smrti jednom čoveka. Mada se u prvi mah činilo da će to biti sasvim običan rutinski zadatak, ono što je Paj otkrio tokom istrage ispostavilo se kao jedan od najčudnijih slučajeva koji su ušli u anale bitanske policije.
Stigavši na lice mesta, Paj je, pre svega, ustanovio da je pokojnikova soba bila sva utonula u tamu. Čovek se očigledno toliko plašio elekticiteta da u njegovom stanu nije bilo ni jedne jedine sijalica. So je bila razasuta svuda po prostoriji i po prekrivačima na krevetu. Jedna vrećica soli ležala je pored pokojnikovog lica, a druga se nalazila između njegovih nogu. Čovek je pomešao so sa svojim urinom u raznim posudama. Na izbočinu zida izvan prozora stavio je jednu okrenutu činiju koja je prekrivala mešavinu ljudskog izmeta i belog luka. Pokojnik se zvao Demetri Mićura i bio je poljski emigrant koji je, 25 godina pre nego što će umreti, napustio svoju zemlju i preselio se u Englesku. Radio je kao grnčar u varoši Stouk on Trent, u srcu engleske grnčarske industrije. Teško je zamisliti mesto koje bi manje ličilo na transilvanijske šume u Rumuniji, to, po predanju, omiljeno stanište jezivih vampira.
Leš je, shodno propisima, bio prebačen u sudsku mrtvačnicu rai pregleda. Tokom sastavljanja zapisnika, patolog je izvestio da se Mićura ugušio parčetom luka iz turšije. Istražnom sudiji se ovo učinilo pomalo neuobičajeno, ali je ipak prokomentarisao da nisu nepoznati slučajevi ljudi koji su halapljivo gutali svoju hranu i zbog toga umrli.
U međuvremenu, mladi policajac nije mogao zaboraviti ono što je video. Otišao je u javnu biblioteku i pročitao 'Prirodnu istoriju vampira' od Entonija Mastersa. Njegove sumnje bile su potvrđene: so i beli luk su tradicionalna sredstva za zaštitu od vampira, a egzotična smesa na izbočini Mićurinog prozora imala je svrhu da privuče vampire, koji bi zatim bili otrovani belim lukom. Kad mu je ovo saopšteno, istražni sudija je naredio da se ponovo pregleda smrtonosni luk iz turšije. Ispostavilo se da je posredi bio jedan ćešanj belog luka. Jadni čovek se odlučio na poslednju očajničku meru da bi oterao vampire - spavao je sa češnjem belog luka u ustima, i u toku sna luk mu je upao u dušnik i ugušio ga. Tako su mu vampiri, makar okolišno, na kraju ipak došli glave.

JEZIVE NOĆNE GOZBE

Ali, šta su ti vampiri koji su bukvalno na smrt prestravili Mićuru? Vampiri su leševi, ni mrtvi ni živi, koji noću ustaju iz groba i sišu krv živih bića. Oni postepeno ispiju krv svojih žrtava, koje zatim i same moraju da postanu vampiri. Legendarna postojbina vampira je u istočnoj Evropi, preciznije rečeno, u Rumuniji. Tu, u prokrajini Transilvaniji, engleski pisac Brem Stouker smestio je pozornicu svoje čuvene priče o Drakuli. Njegov grof Drakula, raširenih nozdrva, krvavo-crvenih usana i dugih oštrih zuba, tipizira našu predstavu o vampiru. Ali, poput drugih legendarnih vampira, Drakula je lako mogao da se pretvori u neku životinju, na primer vuka ili slepog miša. Vampir može da se pretvori čak i u paru i da se tako provuče kroz pukotine prozorskih okvira u traganju za svojom žrtvom. Kad grozna gozba krvlju bude završena, vampiri se povlače natrag u svoje mrtvačke sanduke, gde ih je lako prepoznati po odličnoj očuvanosti njihovog tela. Bez obzira koliko su dugo bili sahranjeni pod zemljom, kaže legenda, oni izgledaju kao da su još uvek živi. Beli luk, so, ili raspelo mogu da ih oteraju, ali jednini način na koji mogu da se unište jeste da im se probode kolac kroz srce - pri čemu oni ispuštaju jedan grozan samrtnički krik. Isto tako, ponekad je potrebno da im se odrubi glava, i da budu spaljeni.
Primitivno praznoverje? Svakako, reći će mnogi. Pa ipak, MIćura je verovao u to. Bio je uveren da vampiri postoje i to ne samo u dalekim šumama Transilvanije. Demetri Mićura je verovao da su mu vampiri ugrožavali život u jednom britanskom gradu sedamdesetih godina prošlog veka. Istražni sudija je napomenu da je čovek istinski verovao u to. On je poricao da je Mićura bio lud, mada je dozvoljavao mogućnost da je 'možda bio opsednut'. Poljak, koji se rodio 1904. godine, izgubio je sve u drugom svetskom ratu. Stigao je u Englesku po završetku rata bez igde ičega.
Istražni sudija je rekao: 'Ja se bavim isledničkim poslom već dugo vremena i video sam u sudnicama slučajeve svih mogućih vrsta. Video sam sve vrste izopačenosti, sve vrste besmisla, pa zato mogu zamisliti duševno stanje tog čoveka. Mnoga zla su njega zadesila. U redu, kad je već tako, ja ću se držati zla - i tako je i došlo do toga da veruje u vampire. Ubeđen sam, posle ove istrage, da se taj čovek istinski plašio vampira i da nije pokušao da ubije samog sebe'.
Čak i u Njujorku, svakako najneprikladnijem mestu za pojavljivanje vampira, publicista Džefri Blit izvestio je o dva neobična slučaja. Jedna devojka, koja je rekla da se zove Lilita, ispričala je dvojici psihijatara kako je na groblju videla nekog mladića koji je pokušao da je poljubi. Uglavnom, umesto da pristane na poljubac ona je zarila zube u mladićev grkljan tako silovito da je potekla krv. Izjavila je: 'Ja nikada nisam o sebi mislila da sam Drakula, već pre jedna veoma zla osoba koja voli ukus krvi'. Drugi vampir bio je jedan mladić po imenu Karl Džonskon, koji se ušunjao u spavaću sobu svoje sestre dok je ona spavala, blago bocuo njenu nogu a zatim joj sisao krv. To ga je učinilo žednim ,rekao je, a zatim objasnio kako je osećao da dobija neku novu snagu dok je izvlačio krv iz svoje žrtve.

VAMPIRIZAM NAŠIH DANA



Ovakvi slučajevi ukazuju da vampirizam, daleko od toga da bude legenda prošlosti, postoji i danas, makar samo u ljudskom umu. I zaista, u novije doba došlo se do zapanjujućeg oživljavanja interesovanja za vampire širom sveta, a posebno u zemljama sa obe strane Atlantika. Jedno 'Drakulino društvo' postoji u Londonu, a drugo u Kaliforniji. Mnogi savremeni britanski pisci bavili su se proučavanjem vampira, a ni putničke agencije nisu izostale iz ovog trenda. 'Pan Amerika' je utro stazu 1972. godine, kada je ponudio 'Grupno putovanje sa zubatim osmehom', a kompanija 'British Airvays' organizovala je 1974. godine 'Drakulin izlet' u Rumuniju. Sada su i sami Rumini postali svesni izvanrednog potencijala koji leži unutar njihove rodne Transilvanije. Odlučili su da na štandovima za suvenire prodaju grofa Drakulu i da otvore hotel 'Drakulin zamak'. Za lokaciju hotela izabran je klanac Borgo, koji je postao slavan zahvaljujući Stokerovoj priči o Drakuli, a jezivo zavijanje vukova, snimljeno na traci, i emitovano preko skrivenih zvučnika, stovriće pravu atmosferu za turiste dok se kroz noć i maglu budu približavali svome odredištu.
Najvećim svojim delom, ta moderna preokupiranost vampirima, jedva da je nešto više od bezazlene fantazije. Ali postoje slučejevi, kao skrnavljenja grobova u Engleskoj, koji u mnogo većoj meri zabrinjavaju. To skrnavljenje grobova dostiglo je svoj ružni vrhunac sa takozvanim lovcima vampira na Hajgejtskom groblju u Londonu. Hajgejtsko groblje nekada je bilo jedno velelepno mesto. Projektovali su ga najbolji britanski arhitekti i vrtlari devetnaestog veka, i imalo je predivne aleje oivičene drvećem kojima su mogli da šetaju članovi ožalošćenih porodica. U međuvremenu je, međutim, bilosasvim zapušteno, i sada je prekriveno tako gustim rastinjem da je atmosfera mračna čak i u jarko sunčanim danima. Izveštajima o upražnjavanju crne magije zato se može bez rezerve verovati, a razorno delo vandala više je nego očigledno.
Slučaj lovaca na vampire ponovo je bio predstavljen javnosti 1974. godine, prilikom drugog suđenja Dejvidu Farantu, predsedniku Britanskog okultnog društva, koji je u sudnici bio opisan kao 'Visoki sveštenik crne magije'. Novinski izveštaji bili su prilično šturi zbog bizarnih detalja čitavog slučaja, ali su zato urednici dali veoma rečite naslove, na primer 'Divljanje među katakombama' i 'Visoki sveštenik drži sudiji predavanje o veštičjim čarolijama'.
A evo šta se desilo. Nakon št oje Farant 1970. godine u jednom televizijskom intervjuu izjavio daje na Hajgejtskom groblju opažen vampir visok dva metra i petnaest centimetara, stotinak lovaca na vampire sjatilo se na tom mestu. Farant je uhapšen i odveden pred sud. Zapanjena porota saznala je da su mnogi grobovi bili razvaljeni a leševi, koji su iz njih izvađeni, probijeni gvozdenim šipkama. Leševi su kasnije vraćeni u svoje grobove uz najveću diskreciju, da bi se poštedela osećanja njihovih rođaka. U Farantovom stanu nađene su fotografije jedne gole devojke snimljene u grobnici, a glavni policijski inspektor izvestio je da je jedan svedok koga je posetio imao so okolo svih prozora svoga stana, so ispred ulaznih vrata, i jedan veliki drveni krst ispod jastuka. Farant je bio optužen zbog oštećenja nadgrobnih spomenika, provaljivanja u podzemne grobnice i vređanje dostojanstva leševa, na veliku sablazan i sramotu religije, pristojnosti i morala.

VELEČASNI ISTERUJE ĐAVOLA



Nedaleko od Hajgejtskog groblja živi jedna osoba koja izveštaje o vampirizmu shvata ozbiljno. Velečasni Kristofer Nil Smit je vodeći britanski egzorcista i pisac mnogih rasprava o egzorcizmu. On može da navede nekoliko primera ljudi koji su mu se obratili tražeći pomoć u vezi sa vampirizmom. Osobito snažno ga je dojmio slučaj jedne žene koja mu je pokazala ožiljke na svojim zglavcima. Ti ožiljci pojavili su se noću, na mestima odakle je krv nesumnjivo bila uzeta. A nije bilo nikakvog očiglednog razloga zašto bi tako nešto moglo da se dogodi. Bili su to ožiljci slični onima koje ostavi neka životinja. Sveštenik odbacuje mogućnost da je samo žena mogla to da učini. Došla je k njemu čim je osetila da joj je krv bila sisana, a kad je on obavio ritual egzorcizma - ožiljci su nestali.
Drugi klijent koji je došao iz Južne Afrike, imao je sličan fenomen, kao da ga je neka životinja napala noću i isisala mu krv. Velečasni Nil Smit ni tu ne može da pronađe neko očigledno objašnjenje. Treći slučaj odnosi se na nekog čoveka koji je, nakon što mu je umro brat, imao čudno osećanje da mu je životna snaga bila polako isisavana. Ranije je on bio sasvim normalna osoba, ali posle bratovljeve smrti osećao je da život polako ističe iz njega, kao da se brat hranio njegovom krvlju. Kad je egzorcizam bio obavljen, on je osetio olakšanje i ponovo postao vitalan, kao da mu je nova krv ponovo potekla venama. Nil Smit isključuje mogućnost nekog jednostavnog psihološkog objašnjenja za ovo, kao na primer osećanje krivice preživelog prema svome bratu. Među njima nije bilo nikakvog neslaganja. U stvari, njemu neko vreme nije ni bilo jasno da je vampir bio njegov brat.
Sveštenik opisuje vampira kao polu-životinju, polu-čoveka, i kategorički odbacuje sugestiju da su takve stvari samo u ljudskom umu. Mnogi ljudi će kazati da je Nil Smit bio lakoverna žrtva obmane. Većina će odbaciti izveštaje o vampirizmu u modernom svetu kao najobičniju besmislicu. Međutim, kao što Horacio kaže Hamletu u čuvenom Šekspirovom komadu: 'Ima mnogo tajni između neba i zemlje o kojima vaša filozofija i ne sluti'. Ali, da li te egzotične tajne uključuju i vampire? Zdravorazumski gledano, kako neko uopšte može verovati da su leševi u stanju noću da izlaze iz svojih kovčega da bi sisali krv živih ljudi, pravili nove vampire od svojih žrtava, i vraćali se u grob pre nego što svane zora? Skeptični duhovi smatraju da je to nemoguće. Neki čak kažu da je to najbesmislenija od svih praznoverica. Pa ipak, činjenica je da su ljudi širom sveta od pamtiveka verovali u vampire. Legende sežu u mnoge vekove unazad pre početka nove ere, do drevnog Asira i Vavilona - i uvek je vampirizam uključivao ispijanje krvi, te životodavne tečnosti.

VAMPIRI KROZ VEKOVE



Južnoamerički Asteci su sipali krv u usta svojih idola. U Indiji, radže su ispijale krv iz odsečenih glava. U Kini, članovi porodice su držali stražu oko leša u noći uoči sahrane da neki pas ili mačka ne bi preskočili telo i transformisali ga u vampira. Drveni Grci, a posle njih i Rimljani, verovali su u jednu vrstu ženskog vampira zvanog lamija, koji je zavodio muškarce da bi sisao njihovu krv. Kasnije su Grci imali drugu reč za vampira - vrukolakos, jedno stvorenje koje je bilo u stanju da oživi mrtve i čije su se žrtve zatim hranile krvlju živih. Bilo ko - muško ili žensko - sa riđom kosom, mladežom na telu ili makar samo sa plavim očima mogao je biti osumnjičen da je vampir. Plave oči su, srećom, retke kod Grka. Ali oni koji su se rodili na Božić, zatim sedmi sin, osoba sa zečjom usnom, i svako drugi ko je makar samo malo izgledao neobičan mogao je takođe postati sumnjiv, tako da su mnoge osobe lako potpadale pod opis vampira.
Vamiri su bili toliko 'rasprostranjeni' na grčkom ostrvu Santorini, da je ugledni francuski botaničar Žozef de Turnfor 1717. godine izjavio da na 'čitavom arhipelagu nema nijednog pravoslavnog Grka koji čvrsto ne veruje da je nečastivi u stanju da oživi i ispuni novom energijom mrtva tela'. Godine 1874. jedan čovek na ostrvu Rodos iskopao je iz groba svoju kćerku i spalio njeno srce zato što je verovao da ona ispija životnu snagu iz ostalih članova njegove porodice.
Sama reč vampir je slavenskog ili bolje reći srpskog porekla i u zapadnoevropskim zemljam nije postojala sve do tridesetih godina 18. veka. U to vreme, izveštaji o vampirima u istočnoj Evropi bili su sasvim normalna pojava, a prikupljali su ih putnici i istraživači koji su zatim raširili priču o vampirima po čitavoj Evropi. Tokom osmnaestog veka bilo je tako mnogo izveštaja o vampirima da je jedan vojni lekar rekao kako se on 'širi kao kuga kroz Slaviju i Vlašku izazivajući mnogobrojne smrti i ispunjavajući čitavu zemlju strahom od tajanstvenih posetilaca pored kojih se niko nije osećao siguran'.
Jedan klasičan slučaj iz tog vremena tiče se nekog mađarskog vojnika koji je logorovao na jednom seljačkom imanju nedaleko od austrougarske granice. Jedne večeri, dok je jeo sa seljakom i ostalim članovima njegove porodice, njima se pridružio neki starac. Vojnik je zapazio da se porodica strašno uplašila od tog čoveka, koji je naprosto dodirnuo seljaka po ramenu a zatim otišao. Sledećeg jutra vojnik je saznao da je seljak mrtav. Ispostavilo se da je stari čovek bio domaćinov otac i da je umro pre deset godina. Kad je posetio i dodirnuo svoga sina, on je time istovremeno i najavio i prouzrokovao njegovu smrt. Vojnik je ispričao priču o starcu ostalim ljudima u svom puku, i ovaj je ubrzo bio proglašen za vampira. Jer, bez obzira na to što nije uzeo krv svome sinu, on je svojim pojavljivanjem dokazao da je član živih mrtvaca, i da je samim tim izazvao smrt svoga sina. Afera je počela da širi nemir među vojnicima, tako da su nekolicina oficira i jedan vojni lekar poveli istragu. Članovi seljakove porodice bili su ispitivani pod zakletvom, uzete su izjave i od ostalih seljaka, i na kraju je starčev grob bio otvoren. Njegovo telo izgledalo je kao u čoveka koji je tek nedavno umro - a ne deset godina ranije - a njegova krv bila je kao krv nekog živog čoveka. Komandant puka je naredio da se vampirova glava odseče, posle čega je telo ponovo bilo vraćeno u grob.
Tokom istrage, oficirima je bilo ispričano o još jednom vampiru, koji se vraćao u intervalima od deset godina da siše krv članova svoje porodice. Upadljiva odlika vampirskih priča je da vampirovi rođaci i bivši ljubavni partneri obično postaju prve žrtve njegovog napada.

VAMPIRI HIPNOTIZERI



Jedan slučaj u nekom zabačenom selu tadašnje jugoistočne Mađarske tiče se jednog osobito opakog vampira koji je za svega petnaestak dana ubio tri svoje sinovice i jednog brata. Zatekli su ga upravo kad je počeo da siše krv svoje pete žrtve - još jedne lepe mlade sinovice - ali je uspeo da pobegne.
Delegacija, sačinjena od vojnih i civilnih zvaničnika, bila je upućena na lice mesta da ispita slučaj. Članovi delegacije otišli su do vampirovog groba u smiraj dana, praćeni povelikom grupom lokalnih seljaka. Čovek je bio sahranjen tri godine pre toga, ali kad su islednici otvorili grob ustanovili su da je njegovo telo bilo veoma dobro očuvano - zajedno sa kosom, noktima, zubima i očima. Prema naknadno načinjenom izveštaju, srce mu je još uvek kucalo, ma koliko to neverovatno zvučalo. Kad su islednici proboli srce glogovim kolcem, pokuljala je nekakva beličasta tečnost pomešana sa krvlju. Zatim su mu sekirom odsekli glavu. Tek kad je telo najzad bilo sahranjeno u živom kreču, mlada sinovica koja je trebalo da postane vampirova peta žrtva počela je da se oporavlja.
Prema tvrđenju podnosilaca izveštaja, obično se u ovakvim slučajevima oko leša širi strašan smrad, što jedva da zvuči iznenađujuće. Jedan leš bio je slikovito opisan kao 'natekao i naduven poput neke velike pijavice koja tek što se nije rasprsnula', a kad je uobičajeni kolac bio zariven u grudi drugog leša 'iz njih je obilato potekla sveža crvena krv, a isto tako i iz nosa i usta'. Zabeležen je i sledeći ganutljiv slučaj kada su 'suze briznule na vampirove oči dok je ispuštao svoj poslednji krik bola'.
Jedan od glavnih razloga straha ljudi od vampira jeste njihova navodna moć da inficiraju žrtve svojom sopstvenom nezasitom pohlepom za krvlju. Prema nekim predanjima, samo ljudi koju umru od gubitka krvi posle nekoliko uzastopnih vampirovih napada postaće i sami vampiri. Druge vampirske priče tvrde da su jedan ili dva napada dovoljni i da će se svaka vampirova žrtva vratiti kao novi vampir nakon svoje prirodne smrti. Kaže se da vampir hipnotiše svoju žrtvu dok se hrani, tako da dotična osoba nije u stanju da se priseća svog jezivog iskustva, već samo naprosto tvrdi kako pati od nesanice i nekog čudnog nedostatka životne energije. Na taj način, vampir može bezbedno da se vraća iz noći u noć istoj žrtvi ako to želi, sve dok žrtva postepeno ne postane potpuno anemična i umre. Ponekad postoje ožiljci od uboda na vratu žrtava. U takvim slučajevima, ukoliko veruju u vampire, dotične osobe će se lako dosetiti gde leži uzrok nevolje koja ih je snašla.

NEVINE ŽRTVE PRAZNOVERJA



Jedan primer o tome kako vampir stvara novog vampira bio je prijavljen Carskom ratnom savetu u Beču 1735. godine. Odnosio se na mađarskog vojnika po imenu Arnold Paole. Vojnik je smrtno nastradao kad su se neka teška kola prevrnula i pala na njega, ali je javljeno da se vratio iz mrtvih trideset dana kasnije i napao četiri žrtve koje su ubrzo umrle 'na način koji se tradicionalno pripisuje vampirima' - što će reći od tipične slabosti izazvane gubitkom krvi. Prijatelji su se prisećali kako im je Paole pričao da ga je napao jedan vampir dok je služio na južnoj granici. Ali, smatrao je da se zaštitio od svake moguće infekcije upotrebivši tradicionalni lek - pojeo je malo zemlje iz vampirovog groba i natrljao se njegovom krvlju. To očigledno nije urodilo željenim rezultatom, jer kada je vojnikovo telo bilo iskopano pokazivalo je sve odlike istinskog vampira. Telo mu je bilo rumeno, kosa nokti i brada izrasli, a vene pune tečne krvi, kojom je obilato bio natopljen i mrtvački pokrov. Lokalni guverner je naredio da mu se kolac zabije u srce, a vampir je ispustio svoj poznati krik bola. Zatim je telo spaljeno. Ista procedura je primenjena i na njegove četiri žrtve, kao preventiva da i same ne postanu vampiri.
Na žalost, sve te mere predostrožnosti pokazale su se kao uzaludne. Pet godina kasnije došlo je do nove provale vampirizma u tom istom kraju, i 17 ljudi je umrlo. Jedna žena je tvrdila da je njen sin, koji se upokojio pre devet nedelja, pokušao da je udavi dok je spavala. Umrla je tri dana posle toga. Oblasni poglavar je naredio novu istragu, i tako se saznalo da je Arnold Paole tokom svog pojavljivanja kao vampir napadao ne samo ljude nego i životinje. Delovi mesa tih životinja bili su pojedeni i to je, neizbežno, izazvalo novu epidemiju. Ovoga puta sve novozaražene žrtve bile su iskopane, probodene kocem, obezglavljene i spaljene. Kao dopunska mera predostrožnosti, njihov pepeo bio je bačen u reku. Na opšte olakšanje, to se najzad pokazalo dovoljno efikasno, i teror je prestao.
Lokalni biskupi često su tražili od pape savete o vampirskom problemu, ali to im je donosilo slabu pomoć. Crkva je tvrdila, ne bez osnova, da su takvi fenomeni najobičnija samoobmana i priviđenja. Ipak, jednom prilikom Vatikan je diskretno sugerisao da sumnjive leševe treba pregledati i spaliti. Don Augustin Klement, autor jedne od prvih učenih studija o vampirima, objavljene 1746. godine, spada u mali broj crkvenih autoriteta koji su uspevali da priguše svoje povremene sumnje i ostanu objektivni. On je ispoljavao veliko sažaljenje prema vampirima, naročito ako su ovi bili zaista nevine žrtve praznoverja. Ali, mada lišen predrasuda, on je na kraju ipak došao do zaključka: 'Ovo je jedna tajanstvena i teška materija i ja prepuštam odvažnijim i vičnijim umovima da je reše'.

OTKUDA VEROVANJE U VAMPIRE?



'Iznesite vaše pokojnike!' Ovaj uzvik bio je užasavajuće poznat ljudima koji su živeli u vremenima epidemije kuge. Teretna kola do vrha natovarena leševima tandrkala su danju i noću, krećući se prema jami za masovno sahranjivanje. Crveni krst je označavao vrata kuća koje je zadesila nesreća, a obolele su često napuštali čak i članovi njihovih porodica iz straha od zaraze. Ulice su bile zakrčene leševima u raspadanju dok su živi prepuštali varoš mrtvima i umirućima. Lako je zamisliti do koje mere je ljude užasom ispunjavala ta pustošna bolest koja se povremeno razbuktavala u Evropi od drevnih vremena, sve do 18. veka. Nikada ne znajući gde će izbiti kuga ni kada će se završiti, ljudi su se plašili više čak i od samog rata. Svaka takva epidemija ostavljala bi neko područje opustošeno i u mentalnom i fizičkom pogledu, stvarajući idealnu klimu za paniku.
Najgora od svih epidemija kuge ili Crne smrti bila je ona koja je harala Evropom u 14. veku. Odnela je milione žrtava - četvrtinu stanovništva Evrope. Kad je Crna smrt najzad počela da jenjava, jedna čudna psihička obmana zahvatila je čitave zajednice na područjima gde se danas nalazi Nemačka. Bila je poznata kao Ples svetog Vitusa, i nervni poremećaj koji se karakteriše nehotičnim trzavim pokretima tela još i danas je poznat pod tim imenom. Činilo se da su plesači sišli s uma, izvodeći divlje skokove, vrišteći i puštajući penu na usta. Ne obazirući se na užasnutu gomilu koja ih je posmatrala, oni su časovima zajedno plesali u tom čudnom stanju delirijuma sve dok ne bi popadali od umora. Nisu videli ništa i nisu čuli ništa, izuzimajući manji broj onih koji su doživljavali religiozna vizije. Uprkos tome, sveštenici su verovali da je plesače opsedao nečastivi, i pokušavali su da ih stišaju egzorcizmom. Mahnito plesanje se proširilo i na Belgiju i severnu Francusku. Jedno vreme ulice grada Meca u Francuskoj bile su bukvalno zakrčene hiljadama plesača. Jedino rešenje bilo je da se što jače podstiče njihovo plesanje, što je ponekad i činjeno uz pomoć unajmljenih muzičara. Tako su plesači brže stizali do poslednje faze iscrpljenosti, i sručivali su se na tlo naizgled beživotni. Ipak, polako su počinjali da se oporavljaju.



Ovo bizarno plesanje izgleda da je bio jedan oblik kolektivne histerije - rezultat nervne napetosti koju je iza sebe ostavljala Crna smrt. U stilu te iste histerije, glasine o vampirizmu osobito su se lako širile u vremenima epidemije kuge i dobijale na zamahu i ubedljivosti uvek novim prepričavanjem. Drugo objašnjenje za priče o vampirima još je ubedljivije: velika učestalost prevremenih sahrana, ili slučajno sahranjivanje živih osoba. Bilo je to utoliko verovatnije u vremenima epidemije kuge, kada su ljudi, užasavajući se i od same pomisli da će biti zaraženi, nastojali da se što brže otarase obolelih lica. Daleko od toga da bude retka pojava, prevremena sahrana često se dešavala u prošlosti, a slični incidenti mogu da se dese čak i danas. Ako mi možemo danas da pravimo takve greške i pored svih naših medicinskih znanja, zamislite kako ih je lako bilo napraviti u danima kada još nisu postojale jasne predstave o takvim stanjima kao što su katalepsija (opšta obamrlost i ukočenost tela koja može da potraje i po nekoliko nedelja), epilepsija, i prividna smrt od gušenja i trovanja.
Teško je zamisliti jeziviju sudbinu: najpre postepeno uviđanje onoga što se desilo, zatim panika i beznadežni pokušaji da se izađe iz sanduka, i na kraju polagano gušenje. Ako su grob prevremeno sahranjene osobe nasilno ostvorili kradljivci leševa ili razbojnici koji su se nadali da će na jednom od prstiju pronaći dragoceni prsten, oni su u takvim prilikama otkrivali da je telo zauzimalo drugačiji položaj a ne onaj kakav je imalo u trenucima polaganja u sanduk. Isto tako, provalnici su verovatno otkrivali da je mrtvački pokrov pocepan i krvav, da je bilo krvi na prstima i noktima od uzaludnih 'pokojnikovih' napora da se nekako isčupa iz groba, i da su mu usta bila krvava od nekontrolisanih ujeda u konačnoj agoniji. Takvi znaci lako su mogli biti pripisani vampirizmu.

Vampir je mitološko biće koje je nastalo u slovenskoj mitologiji, posebno na Balkanu i u Ukrajini. Vampirom se smatra duh umrlog ili leš koga je oživeo zao duh ili đavo. Na sliku povratnika-vampira koji pije ili sisa krv možda su uticale i grčke Lamije.

Opšte je poznata činjenica da je vampir jedina reč iz srpskog jezika koja je opšteprihvaćena u svim svetskim jezicima.[traži se izvor]

U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće - upir. Iz ove poslednje može saznati poreklo reči vampir. Naime, stari Sloveni su, kao i većina starih naroda, smatrali da će, ako se telo mrtvog čoveka ne spali, njegova duša ostati zauvek zarobljena na ovom svetu i nikad neće naći mira. Zato su svoje mrtve podvrgavali "tretmanu" u kome su ih spaljivali na velikoj lomači i tako ih ispraćali u "večna lovišta". Međutim, dešavalo se (naročito za vreme ratova ili velikih bolesti), da se telo nekog stradalnika uopšte ne pronađe i ne isprati kako dolikuje, što je, navodno, dovodilo do toga da nesrećnik ubrzo počinje da ustaje noću i ubija ljude. Sve dok se, ne nađe neko ko će ga "počastiti" glogovim kocem.

Pojam je verovatno postao opštepoznat po romanu Drakula Brema Stokera. Veruje se da je prvo pominjanje pojma u zapadnoj Evropi bilo u austrijskom časopisu „Vossiche Zeitung“, broj 98, koji je objavljen 1725, u vreme kad Austrijska carevina vlada Srbijom na jug do Stalaća (1717-1739).

U tom časopisu se nalazi izveštaj po kojem je u selu Kisiljevu umro izvesni Petar Blagojević, a posle njega još deset osoba u narednih 24 časa. Na samrti bi ljudi izjavili da im se Blagojević ukazivao i da ih je davio te od toga moraju umreti a njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja izjavivši da joj je u snu došao mrtav muž tražeći joj svoje opanke. Iz Beča je poslat tim lekara i stručnjaka u Kisiljevo kako bi se utvrdilo o čemu se zapravo radi. Nakon otvaranja kovčega Petra Blagojevića (zapisano kao Peter Plogojowitz), zabeleženo je da je telo bilo očuvano u potpunosti kao da je i dalje živ, a da je u njegovim ustima bilo malo sveže krvi.

Pored Blagojevića austrijski izvori pominju i Arnolda Paolea, vojnika (Arnold svakako nije ime ikada prisutno u Srbiji; možda: Arnautin Pavle?), koji je ratovao u Grčkoj, odakle je i doneo zarazu. On je, navodno, ubio vampira ali se posle toga osećao loše i ubrzo je umro u selu Medveđi kod Kruševca, posle čega su krenuli napadi vampira u ovom kraju. Njegovo telo je kasnije ekshumirano u prisustvu austrijskih vlasti i probodeno kocem, ali ni posle toga napadi nisu sasvim prestali.

Najpoznatiji srpski vampir je, svakako, Sava Savanović, lik iz pripovetke "Posle devedeset godina", Milovana Glišića, po kojoj je snimljen kultni horor "Leptirica".

Mitova sličnih vampirskim ima širom sveta, na primer Nahcerer (nem. nachzehrer) u Nemačkoj, Baoban sit (engl. baobhan sith) u Škotskoj, Điang Ši (u Kini, Kjukecuki (jap. -{kyūketsuki}-) u Japanu, Jara-ma-iha-hu (yara-ma-yha-who) kod australijskih Aboridžina, Asvang (aswang) na Filipinima, Adze (adze) i Asanbosan (asanbosam) u Gani i Obali Slonovače, Sukrijant (soucriant) na Karibima, Sukujant (soucouyant) u Trinidadu i Tobagu ... Ovi mitovi u većini ne podrazumevaju umrle koji bi se vratili u život kao živi mrtvaci ili duhovi poput vampira, već demone, veštice i natprirodna bića, slično antičkim grčkim Lamijama.

VAMPIRIZAM I OKULTIZAM



Pomenućemo i jednu kompleksnu teoriju koja se neposredno tiče postojanja vampira, a koju je iznela pokojna Dajen Forčen, jedna od vodećih modernih okultista. Poput mnogih drugih okultista, ona je verovala u astralno telo - spiritualno drugo telo koje može da se odvoji od fizičkog tela i nastavi svoj sopstveni život. Tvrdila je da je pomoću jednog okultističkog trika moguće sprečiti raspadanje astralnog tela nakon smrti fizičkog tela. Pozivala se na jedan slučaj s kojim je imala prilike da se upozna - sudbinu nekolicine mađarskih vojnika za koje se govorilo da su postali vampiri, i da su se održali u svom eteričnom dvojniku (astralnom telu) time što su 'vampirisali ranjenike'.
Posle smrti, odvajanje astralnog tela od fizičkog tela je trajno. Ali okultisti veruju da astralno telo može da se odvoji od fizičkog tela još za života neke osobe i da poprimi neki drugi oblik - na primer oblik ptice ili životinje. Može li to možda da nam pruži novi osnov za verovanje u postojanje vampira? Dajen Forčen je čvrsto verovala u sposobnost snažnih osećanja da stvore misaona obličja koja poseduju svoju zasebnu egzistenciju. Negativna osećanja visokog naboja mogu, zahvaljujući tome, naterati astralno telo da poprimi oblik nekog opakog monstruma ili samblasti, odnosno - vampira.
Navodi se slučaj jedne mlade rumunske seljanke, Eleonore Zogun. eleonora je jednom psihologu pokazala, 'ujede nečastivog na nadlanici svoje ruke'. Dok je on sedeo sa njom, devojka je zaplakala, a na njenoj ruci pojavili su se ožiljci od zuba, koji su se zatipm pretvorili u modrice. Da li je to bio neki aventinjski duh, ili Eleonorin podsvesni um koji je izmakao kontroli razuma? A možda to čak nije ni bio Eleonorin duh, možda je to bio um nekog drugog?
Može li neka mentalna predodžba da bude projektovana kao fizička realnost? Može li podsvest da stvara čudovišta i sablasti koje napadaju i razaraju? Može li astralno telo neke mrtve osobe da se pripije uz telo neke druge osobe i da se hrani njenom krvlju kao vampir, sa ciljem da održi svoj život?,
Sva logična objašnjenja, međutim, ne pružaju i odgovor na pitanje zašto je legenda o vampiru toliko istrajna i univerzalna. Izgleda da njeni koreni sežu dublje u čovekovu ličnost. I zaista, dobar deo fasciniranosti vampirima leži u podsvesti. Do izvesnog stepena, naime, u svima nama počiva jedna bazična želja da se ponovo sjedinimo sa pokojnicima koje smo voleli i koji su nas voleli. Veruje se da pokojnici osećaju neodoljiv poriv da se vrate voljenima koje su napustili. Najdublji izvor te projekcije počiva u našoj želji da nas pokojnici ne zaborave, želji koja, u krajnjoj liniji,
potiče iz straha doživljenog u detinjstvu da će nas napustiti voljeni roditelj. Verovanje da pokojnik može da poseti svoje voljene, naročito noću, susreće se širom čitavog sveta. Takav je, svakako, slučaj sa većinom izveštaja o navodnim vampirima koji su se vratili voljenim osobama i svojim porodicama.
A, mnogi će reći da su jedini vampiri koje bismo mogli susresti u stvari žive osobe čije su intimne patološke fantazije fiksirane na vampira što siše krv. Ako ta strana neke ličnosti postane dominantna, ona će možda i sama poverovati da je vampir.


Misterije

U Bugarskoj otkriveni skeleti "vampira" iz srednjeg veka sa sipkama u grudima

Ako ste mislili da vampiri postoje samo u mitovima, legendama i horor-filmovima za tinejdzere, mozda bi trebalo da porazmislite o tome. Bugarski arheolozi iskopali su dva skeleta s gvozdenim sipkama u grudnom kosu za koje veruju da je trebalo da sprece da se pokojnici povampire.


Ovo je najnovije u nizu otkrica sirom Zapadne i Centralne Evrope, koja pokazuju koliko su ljudi ozbiljno shvatali opasnost od vampira i kako su njihova verovanja prerasla u moderan mit.

Skeleti, stari oko 800 godina, otkriveni su za vreme arheoloskih iskopavanja u okolini jednog manastira u bugarskom gradicu Sozopolu, na Crnom moru.

- Ova dva kostura probijena metalnim sipkama ilustruju uobicajenu praksu u nekim bugarskim selima sve do prve decenije 20. veka - objasnjava Bozidar Dmitrov, direktor Bugarskog muzeja nacionalne istorije.

Prema paganskom verovanju, ljudi koji su bili losi za zivota mogli bi da se povampire posle smrti, a jedini nacin da se to spreci jeste da im se u grudi zabije metalna sipka, koja ce ih spreciti da u ponoc izadju iz groba i terorisu stanovnistvo.

Dmitrov istice da su vampiri cesto bili plemici ili svestenici, ali da je zanimljivo sto medju njima nema zena.


Pa ipak, italijanski arheolozi su proslog meseca u Veneciji pronasli posmrtne ostatke jedne vampirice, koja je sahranjena sa ciglom izmedju vilica kako ne bi navalila na mrtve kuge koja je harala gradom u 16. veku.

Mateo Borini, atropolog sa Univerziteta u Firenci, kaze da je otkrice posmrtnih ostataka na ostrvcetu Lacareto Nuovo u Venecijanskoj laguni potvrdjuje da se u srednjem veku verovalo da su vampiri krivi za sirenje pocasti, kao sto je kuga.

Izvor: blic.rs

Vatrom protiv vampira



Sahranjivanje mrtvih u rake i grobnice nije bio ni prvi, ni jedini običaj u balkanskoj starini. Kod mnogih indoevropskih naroda, od civilizovanih Grka i Rimljana do varvara poput Germana, Kelta i Slovena, postojao je običaj spaljivanja i on se u novije vreme vratio. Ukoliko je živima stalo da se obezbede od povratka pokojnika, onda je spaljivanje sasvim pouzdano sredstvo za to, jer je samo vatra, zapravo, u stanju da demona potpuno uništi.

Kada je jedan od najvećih antičkih junaka Herakle napao ogromnu zmiju, hidru, koja je imala mnogo glava, nije mogao da joj učini ništa, jer su njoj namesto jedne odsečene glave nicale dve nove. Tek kada je ugarcima iz vatre, čim bi koju glavu odsekao, ispekao isečen vrat hidri, uspeo je da je uništi.


Živim ugarkom ubija se, dakle, svako zlo. Početkom prošlog veka zabeleženo je da je neki radnik u Strugi našao na njivi ogromno leglo otrovnih zmija, pa ih je najpre pobio, a onda još bacio i u vatru. Tada je, naime, još bio živ običaj da se zmija mora spaliti, jer će inače oživeti.


Srbi još iz 14. veka imaju dokumenta da su sumnjivi mrtvaci, oni koji bi mogli da se povampire, iskopavani i naknadno spaljivani. U Dušanovom zakoniku se taj čin smatrao opasnim sujeverjem, pa mu je posvećena odredba "O vračarima, koji tela mrtvih spaljuju" koja glasi: "I ljudi, koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo."


Iako zabranjen još u srednjem veku, poslednji zabeleženi slučaj naknadnog spaljivanja mrtvaca, a da nije današnja namerna kremacija, dogodio se tridesetih godina 20. veka u bosanskoj Vlasenici, i opisan je u beogradskom predratnom listu "Vreme". Iz činjenice da se vampiri spaljuju jasno je da su balkanski narodi doista verovali da se mrtvac može spaljivanjem učiniti potpuno bezopasnim, a od tog pojedinačnog spaljivanja, pa do opšteg spaljivanja nedostajao je samo jedan korak.


Vampiri, po pravilu, postaju nepošteni, nevaljali ljudi, grabljivci, haramije, ali se i pošten čovek može povampiriti ako preko njegovog tela preleti ptica ili pređe mačka. Može se to dogoditi i onom ko je umro, a da mu nije upaljena sveća, ili nije okađen tamjanom, ili ga je ubio grom, ili je umro nasilnom smrću. Drugim rečima, povampiriti se može svaki čovek.

Vesti

Dete bez kostiju



Da su stari demoni i božanstva strasni ljubavnici koji vole smrtne žene, i da imaju porod izuzetnih osobina, poznato je u mnogim narodnim verovanjima. "Što god ima Srbina junaka, svakoga su odgojile vile, mnogoga su zmajevi rodili", peva se u "Miloš Obilić i zmajski sin".

Pored legendarnog kosovskog junaka, kao deca natprirodnog bića i smrtnice pominju se i Zmaj Ognjeni Vuk, Banović Sekula, Relja Bošnjanin, Banović Strahinja, Ljutica Bogdan, Kraljević Marko. Ovakvi roditelji su pripisivani i istorijskim ličnostima iz starog veka, kao što su Platon, Oktavijan Avgust, Aleksandar Veliki, rimski car Galerije koji je potekao sa tla današnje Srbije.



Budući među najstarijim demonima, ni vampir nije mogao da ostane imun na čari smrtnica, a ni one nisu ostajale ravnodušne. U srpskoj starini zabeleženo je da je čak bilo ljudi koji su, pretvarajući se da su vampiri, uspevali da se približe pojedinim ženama. O tome je govorio još u 19. veku pisac i putnik Joakim Vujić u svojim "Putešestvijama", pošto se lično uverio, slušajući u manastiru Klisura kao da su najveća istina priče o vampirima koji proganjaju žene.


Na takve slučajeve je nailazio i Vuk Karadžić kada je u svom Rječniku opisivao vukodlaka, pa je, ne bez podsmeha, kazao da "vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi, a osobito ako mu je lijepa i mlada, te spava s njome". Vuk dalje kaže i da dete koje se rodi od vampira nema kostiju. Ovo verovanje stoji sa drugim, da vampir nije ništa drugo nego naduven meh pun krvi.


Vampirovo dete ne ostavlja za sobom senku, a to je zato što je senka isto što i duša, pa dete ni dušu nije moglo da dobije od vampira, jer je ni on sam nema. Kada vampira ubiju, ili mora da nestane, na primer od sunčeve svetlosti, iza njega ne ostaje ništa drugo nego lokva usirene krvi, ili neka druga tečnost.


Vampir ne mora da se javi samo u ljudskom ili vučjem obliku, nego i u liku drugih zverki. Najčešće je to ona životinja koja ga je, dok je mrtav ležao na odru preskočila. Prema najstarijim srpskim verovanjima, duša će iz te životinje ući u mrtvo telo i oživeti ga. Ovakvo shvatanje je zabeleženo još u pogrebnim propisima u 2. veku, mnogo pre dolaska Slovena na Balkan, prema kome mrtav čovek na odru mora da se čuva, da mu nijedna životinja ne bi naškodila.

Vesti.online

Alat lovca na vampire