|
| |
Autor | Poruka |
---|
Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Epska narodna pesma Uto 27 Sep - 19:33 | |
| Epska narodna pesma
Istoričnost narodne epike ogleda se u pamćenju čitavih istorijskih epoha i u opštoj svesti o povezanosti među događajima i vremenima kroz istoriju. Uprkos tome što je u svom razvoju ostala na nivou epske pesme, što nije dostigla stupanj eposa, naša junačka epika čini jedinstvenu epsku povesnicu, u kojoj pojedine pesme dobijaju svoj puni smisao tek kada se uklope u veće epsko-istorijske celine. Vuk Karadžić je izdvojio tri takve celine, u stari tri epohe srpske istorije, i nazvao ih pesmama najstarijih, srednjih i najnovijih vremena. U okviru njih pesme se okupljaju oko pojedinih ličnosti, događaja ili manjih vremenskih razdoblja, po krugovima ili ciklusima, kako se ove tematsko-istorijske skupine obično nazivaju u školskim priručnicima.
Junačke pesme najstarijih vremena obuhvataju istoriju srednjovekovne Srbije od Nemanje do poslednjih despota. One se razlikuju po postanju i po istorijskom sećanju. Najmanje ih je sačuvano o najstarijem, nemanjićkom razdoblju. Pesme u kojima se peva o Stefanu Nemanji i Savi novijeg su porekla, i u njima nema ničeg istorijskog. Najstariji događaj o kojem se sačuvao neki spomen u narodnoj pesmi jeste rat s Bugarima za vreme Stefana Dečanskog (Ban Milutin i Duka Hercegovac). Izgleda da stvarna epska istorija počinje s epohom u kojoj srpska država doživljava vrhunac moći a odmah zatim brz raspad. Događaji oko careva Dušana i Uroša i njihove vlastele čine osnovu pretkosovskog tematskog kruga, kojim počinje srednjovekovna epopeja. Od pretkosovskih pesama epska istorija razvija se u dva naporedna toka: prvi čini ogroman ciklus pesama o Marku Kraljeviću, a drugi vodi preko kneza Lazara u kosovski krug i u krugove pesama o pokosovskim junacima sve do sremskih despota. Prvi poetsko-istorijski tok otkriva sudbinu južnog, makedonskog dela nemanjićke države, a drugi – istoriju Srbije i drugih postnemanjićkih država do njihova pada pod Turke.
Neistorijski ciklus narodnih epskih pesama čine epske pesme koje govore o ličnostima i događajima nepoznatim istoriji. Imaju epski način kazivanja, ali opeveju mitove iz običnog, svakodnevnog života i pomažu nam da upoznamo društveni život ljudi tog vremena. Veći broj ovih pesama podseća na bajke. U njima su sačuvani i mnogi elementi iz narodne i stare slovenske mitologije. Najlepše pesme ovog ciklusa su:
Bog nikom dužan ne ostaje, Jetrvica adamsko koleno, Nahod Simeuna, Zmija mladoženja i druge
Pretkosovski ciklus
Premda sadrže više legendarnog nego istorijskog, pretkosovske pesme sačuvale su neka značajna obeležja vremena o kojem pevaju, što pokazuje da je i ova, najstarija epoha narodne pesme upamćena. Neke karakteristične teme nemanjićke Srbije i njene duhovne kulture dobile su mesto u njima: otimanje vlastele oko vlasti posle smrti cara Dušana (Uroš i Mrnjavčevići), neimarstvo srednjovekovne Srbije (Zidanje Skadra, Zidanje Ravanice), manastiri "naših starih cara zadužbine", kao najlepši ukras srpske zemlje (Miloš u Latinima). U pristupu neimarskoj temi narodni pesnik kreće se između legende i istorije. Zidanje Skadra ima mitski dekor: vila "sa planine" ne dopušta da se sagradi grad dokle god se ne prinese ljudska žrtva kao otkup. U drugoj varijanti Zidanje Ravanice, ulogu vile preuzimaju carevi šuraci, devet Jugovića, koji blago namenjeno gradnji manastira prisvajaju sebi. Nekoliko pesama iz pretkosovskog kruga spadaju u najveće domete naše junačke epike. Ženidba Dušanova jedna je od njih. Tradicionalni motiv ženidbe s preprekama obrađen je u njoj na humoristički način: srednjovekovni vitez prerušava se u neugledna slugu, Bugarina i tako prerušen lako, gotovo igrajući se, rešava sve zadatke koje drugi ne smeju, a od njega niko ne očekuje da ih može rešiti.
Pesma Ženidba kralja Vukašina, nasuprot prethodnoj, građena je u celini na oštrim i dramatičnim kontrastima: divski junak Momčilo s krilatim konjem suprotstavljen je žgoljavu kralju Vukašinu Mrnjavčeviću, plemenita Jevrosima – nevernoj Vidosavi, pitomi skadarski pejzaž – vrletnom Pirlitoru. Slično biblijskoj Dalili, "kuja" Vidosava iskušava muža de se krije tajna njegove snage te tako omogućava da nepobedivi junak bude savladan od slabijeg. Ipak, pesma se završava trijumfom pravde: nevernica biva kažnjena, a kralj se ženi ne ženom, nego sestrom svoga protivnika i s njom rađa junaka nad junacima, Marka Kraljevića, koji nasleđuje junaštvo, snagu i plemenitost svoga ujaka. O Vukašinu Mrnjavčeviću i dvojici njegove braće peva se i u već spomenutom Zidanju Skadra. Ova pesma, koja spada među najlepše, obrađuje drevni motiv uziđivanja ljudske žrtve u temelje nove građevine, zbog čega su je mnogi osuđivali kao surovi i varvarsku, a ona, u stvari, i kroz osnovni motiv i u kontrastu s njime iznosi potresnu priču o stradanju bezazlenih i naivnih u svetu gde vladaju laž i prevara. U pesmi Uroš i Mrnjavčevići, u komadanju carstva posle smrti cara Dušana, susrećemo ponovo Vukašina Mrnjavčevića i dva njegova brata, ali sada više u istorijskom dekoru i ulozi. Otimanje "o tuđe carstvo" shvaćeno je u njoj naivno, seljački, kao otimanje oko tuđeg imanja, ali osnovna suprotnost time ništa nije umanjena, suprotnost između sebičnosti udružene s nasiljem i najviše pravde koja se ne boji sile niti se osvrće na krvno srodstvo i lične interese, pravde "ni po babu ni po stričevima". Ovde treba istaći i jednu od najobimnijih i najsloženijih narodnih pesama, Banović Strahinju. Njena se radnja doduše zbiva u predvečerje kosovske bitke ali je osnovni sukob postavljen i rešen drukčije nego u kosovskim pesmama. Pojava tuđina shvaćena je u njoj pre svega kao trenutak kada najoštrije dolaze do izraza suprotnosti unutar društva kojem junak pripada kao što je, s druge strane, tradicionalni motiv, neverstvo žene, samo polazna tačka i osvetljavanju složenih moralnih odnosa među ljudima.
wikipedija |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Uto 27 Sep - 19:34 | |
| Kosovski ciklus
Kosovski ciklus zauzima središnji položaj u srednjovekovnoj epopeji. On ne obuhvata velik broj pesama ali one pokazuju čvršću međusobnu povezanost, sve imaju jedinstveno ishodište. U kosovskim pesmama, uprkos tome što su neke od njih sačuvane samo u odlomcima, naziru se konture jedinstvene celine, eposa. Kao i u srednjovekovnim spisima o knezu Lazaru Hrebeljanoviću, u kosovskim pesmama najmanje se govori o samoj bitki. Težište kazivanja preneseno je na zbivanja pre i na zbivanja posle bitke. Sve pesme o događajima pre bitke govore u suštini o istom: o drami opredeljenja za borbu. Ona se razvija u nekoliko varijacija, u svakoj od njih jedan od protagonista kosovske drame stavljen je pred istu dilemu – da li poći u bitku za koju se unapred zna da je izgubljena ili izbeći borbu po cenu moralnog pada. Prva je dilema Lazareva: on mora birati između vazalne pokornosti sultanu ili smrti na bojnom polju. U pesmi Propast carstva srpskoga Lazarevo opredeljenje shvaćeno je kao hrišćansko privolevanje "carstvu nebeskome".
Drugi ključni momenat kosovske drame jeste opredeljenje glavnoga kosovskog junaka Miloša Obilića, oklevetanog viteza, koji herojskim podvigom i smrću dokazuje svoju ispravnost (Kneževa večera i dr.). Kao antiteza Milošu Obiliću dat je lik izdajnika Vuka Brankovića. Lazar Hrebeljanović i Miloš Obilić glavni su protagonisti kosovske drame, njihovo opredeljenje za borbu čini osnovicu kosovske legende. U njihovoj pozadini data su opredeljenja drugih kosovskih junaka. Musić Stevan iz istoimene pesme dolazi na Kosovo posle bitke, kada je sve izgubljeno, pa ipak ulazi u borbu i gine. Ovde je opredeljenje za borbu proisteklo iz kneževe kletve koja sadrži pretnju najtežom kaznom, kaznom neplodnosti: "Ko ne dođe na boj na Kosovo/ od ruke mu ništa ne rodilo." Boško Jugović iz prvog dela pesme Car Lazar i carica Milica, iako je od kneza dobio razrešenje od zakletve, odbija da ostane na dvoru, jer je Kosovo za njega ispit viteške časti i dužnosti. Isto čine i sva njegova braća. Najviše ljudske veličine ima u postupku ne zna(t)nog sluge Golubana iz iste pesme, koji kosovski poziv shvata naivno, kao zov srca: "Al svom srcu odoljet ne može / da ne ide na boj na Kosovo."
U pesmama koje govore o zbivanjima posle bitke u prvi plan izbijaju oni koji su ostali kod kuća: supruge, majke, sestre, verenice poginulih junaka. Kosovski poraz shvaćen je apokaliptički, kao pogibija svih, izuzev onih koji su izdali s Vukom Brankovićem. Na bojnom polju ostali su samo mrtvi i ranjeni. Glasnik koji je došao da javi vladarki o bitki takođe je u ranama. Ta totalnost poraza i sveopšte pogibije data je u drugom delu pesme Car Lazar i carica Milica te u pesmi Carica Milica i Vladeta vojvoda. U dvema najlepšim kosovskim pesmama Kosovka devojka i Smrt majke Jugovića vizija poraza prenesena je s kolektivnog na lični i porodični plan. U obema žena (verenica odnosno majka) luta po bojnom polju i među mrtvima traži one koje je izgubila. Na tu epsku osnovu nadograđena je duboka tuga zbog gubitka najbližih i najdražih, karakteristična za žensku narodnu poeziju, što ove pesme, naročito drugu od njih, uzdiže među najdublje i najpotresnije pesničke tvorevine cele naše književnosti, usmene i pisane. |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Uto 27 Sep - 19:37 | |
| Pesme o Marku KraljevićuPesme o Marku Kraljeviću, za razliku od kosovskih, nemaju zajedničku fabularno-kompozicijsku okosnicu. One su povezane isključivo likom junaka o kojem pevaju. Marko Kraljević, istorijski kralj Marko Mrnjavčević, koji je kao turski vazal vladao u Makedoniji posle Maričke bitke i poginuo u bici na Rovinama (1395.), boreći se na strani Turaka, po svemu što se o njemu zna, istorijski ne mnogo značajna ličnost, postao je najpopularniji junak celokupne južnoslovenske narodne poezije. Narodni pevači podarili su mu dug život, od trista godina, i učinili ga savremenikom i drugom najistaknutijih junaka od 14. do 16. veka. Pesme su sačuvale malo istorijskih podataka o njemu, ali su ipak zapamtile ono što je najvažnije: njegovu vezu s epohom rasula srpskog carstva, u kojem je njegov otac, kralj Vukašin Mrnjavčević, odigrao najvažniju ulogu, i njegovo vazalstvo s Turcima. Najveći broj pesama u znaku je ovoga drugog motiva. Marko je najveći narodni junak i kao takva odlikuje se ne samo izuzetnom telesnom snagom nego i najlepšim moralnim svojstvima, ali istovremeno on je prinuđen služiti tuđinu, ratovati u turskoj vojsci i deliti megdane kao sultanov zatočenik. Tim njegovim protivurečnim položajem uslovljene su najvažnije ljudske crte Markova lika kao i specifičan karakter markovske epike u okviru našega junačkog eposa. Kao narodni junak Marko je zaštitnik slabih i nejakih, borac protiv nepravde, on deli megdane s turskim nasilnicima, njega se plaši i sam car u Stambolu, ne jednom on je doterao "cara do duvara", pa opet on je caru podređen, njegov sluga vazal. Markova je moralna dilema u neprihvatljivoj ali istorijski nametnutoj situaciji: ne samo kako preživeti nego i kako sačuvati ljudsko dostojanstvo i vitešku čast, kako biti svoj uprkos činjenici što se mora služiti tuđinu. U velikom broju pesama Marko deluje u skladu sa svojom ulogom epskog junaka. Uprkos okolnostima koje su mu nametnute, on se vlada kao "nosilac idealnih patrijarhalnih i prirodnih normi života": on usred turske vojske kažnjava ubicu svog oca (Marko Kraljević poznaje očinu sablju), oslobađa devojke i mladiće od teškog svadbarskog poreza koji je nametnuo nasilnik (Marko Kraljević ukida svadbarinu), spasava carevu kćer od neželjene udaje, ali ne na poziv njenog oca i majke, nego tek kada ga je ona sama "bogom pobratila" (Marko Kraljević i Arapin), izbavlja iz tamnice svoje pobratime, tri srpske vojvode (Marko Kraljević i Vuča dženeral), čini dobro životinjama što mu one, kao u narodnim bajkama, kad se nađe u nevolji, uzvraćaju (Marko Kraljević i soko odnosno orao). Marko je u tim pesmama prikazan kao izbavitelj, dobročinitelj i usrećitelj ljudi, kao nosilac blagodati života. Zato je njegov spomen u pesmi svečano, praznički intoniran: "Spominje se Kraljeviću Marko / kao dobar danak u godini". U drugim pesmama Markova uloga shvaćena je više istorijski: on postupa ne po slobodnom izboru nego po nuždi. U pesmi Marko Kraljević i Mina od Kostura on mora odbiti i venčano i kršteno kumstvo kako bi se odazvao pozivu turskog cara da krene s turskom vojskom "na arapsku /ljutu pokrajinu", jer kao što ga majka savetuje, "i bog će nam, sinko, oprostiti / a Turci nam neće razumjeti". Dok on tri godine vojuje u dalekoj zemlji, nasilnik mu hara dvore i odvodi ženu. U nekim pesmama Marko deli megdane ne radi izbavljenja slabih i nemoćnih, nego kao sultanov zatočnik. U pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija Marko spasava sultana od odmetnika i buntovnika koji ugrožava carstvo. Ta Markova uloga, u kojoj je sačuvano istorijsko sećanje na njegovo vazalstvo, posebno je naglašena i time što se Marko, u trenutku kad ga traže da iziđe na megdan, nalazi u tamnici gde ga je bacio isti taj sultan za kojega treba da se bori. Na suprotnosti između Markove uloge epskog junaka i njegova istorijskog položaja turskog vazala zasniva se jedna od najvažnijih crta Markovog lika i markovske epike, komika. Marko je "najveći komični lik našeg junačkog epa". Njegova pojava na konju šarcu s "ćurkom od kurjaka" na leđima i "kapom od međeda" na glavi, s "tuluminom vina", s jedne, i "teškom topuzinom", s druge strane, – komično je stilizovana. Njegovo ponašanje takođe. U nizu pesama Marko je prikazan kao inadžija i kavgadžija ili kao šeret i obešenjak. Kad na majčinu molbu reši da se ostavi "četovanja" i da se prihvati obična ratarskog zanimanja, oranja, Marko kao drugi ljudi, "ne ore brda i doline / već on ore careve drumove" (Oranje Marka Kraljevića). U borbi s protivnicima on se služi ne samo snagom i junaštvom nego i prevarom, lukavstvom, šalom. U spomenutoj pesmi o Marku i Mini od Kostura on se prerušava u kaluđera i igra "sitno kaluđerski" ne samo da se uvuče u dvore protivnika nego i da mu se naruga. U drugoj jednoj pesmi on se, da bi izbegao sukob, pretvara da je bolestan "pak se Marko bolan učinio / bez bolesti od mudrosti teške" (Marko Kraljević i Ali-aga). Kao nijednom drugom junaku našega narodnog eposa Marku pristaje klasična maksima da mu ništa što je ljudsko nije strano. Dok junaci kosovskog kruga deluju u jednoj graničnoj situaciji u kojoj svako opredeljenje ima apsolutno značenje, Marko je zamisliv u svakoj životnoj situaciji i njegovo delovanje biće uvek u skladu s tom situacijom. Otuda bogatstvo i višeznačnost Markova lika. On je najplemenitiji, najidealniji među junacima narodnog eposa, a istovremeno najobičniji, najprozaičniji među njima, najbliži stvarnom životu. wikipedija |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Uto 27 Sep - 19:39 | |
| Pokosovski ciklus
Kosovske pesme i pesme o Marku jesu jedina dva ciklusa u kojima postoji čvršća povezanost među pojedinačnim pesmama (u prvima jedan događaj uslovljava zajedničku sudbinu svih junaka, a u drugima razni događaji bivaju određeni likom jednog junaka). U svim ostalim "ciklusima" proces ciklizacije nije završen, tako da tu i nisu posredi stvarno ciklusi, nego tematske skupine koje obuhvataju pojedine istorijske periode. Pokosovske pesme, rasute još više od pretkosovskih, čine nekoliko većih i manjih tematskih krugova: o despotu Đurđu, Jerini i njihovim vojvodama, o Sibinjaninu Janku i njegovom sestriću Sekuli, u Zmaj-ognjenom Vuku i sremskim Brankovićima, o braći Jakšićima, o Crnojevićima, ali ima i pesama koje ne idu u veće skupine: o bolnom Dojčinu, o vojvodi Prijezdi, o Vlašiću Radulu i drugima.
Kao i u pretkosovskim pesmama, u pokosovskim se takođe najviše izdvajaju pojedinačne pesme, ali dok u prvima dominiraju velike moralne drame, druge se odlikuju naglašenim emocionalnim odnosom prema događajima i likovima. Među pokosovskim pesmama lepotom privlači nekoliko baladičnih pesma u kojima se sukobi, čak i kad imaju šire, kolektivne razmere, uvek rešavaju na ličnom i porodičnom planu.
Jedna od najlepših, Dioba Jakšića kratka, lirski intonirana pesma, nema, izuzev imena, ničega istorijskog. To je u stvari porodična drama, u kojoj inadžijska strast podeljene braće biva pobeđena plemenitošću žene jednog od njih: "Nijesam ti brata otrovala / već sam te s bratom pomirila." Tri pesme su na temu smrti. U Bolnom Dojčinu junak ustaje sa samrtničke postelje da izvrši poslednju vitešku dužnost, ali ne prema svom gradu Solunu, koji zbog utonulosti u građanski komoditet nije ni zaslužio da ga neko brani, nego prema svojim najbližima, sestri i ženi. Smrt vojvode Prijezde, što peva o antičkom heroizmu branilaca Stalaća, takođe je drama koja se razrešava na intimnom planu, u odluci Prijezdine žene Jelice (za nju se kaže ne samo da je "verna ljuba" nego i "gospođa razumna") da dobrovoljno prati u smrt svoga muža mesto da ljubi "na sramotu Turke". U Smrti vojvode Kajice u središtu pažnje nije priča o tome kako je Kajica na prevaru ubijen od Mađara, nego odnos između "kralja" Đurđa i njegovog vojvode, odnos u koji je unesena porodična toplina i neposrednost. Širokih epskih razmera jeste pesma Smrt Maksima Crnojevića, koja sa svojih 1226 stihova predstavlja čitav mali ep. U njoj su, u pozadini odnosa prema strancima, prikazane domaće nesuglasice i sukobi koji dovode do bratskog krvoprolića i do dobrovoljnog odlaženja u službu tuđinu. Na široku istorijsku ravan izvodi nas pesma Margita djevojka i vojvoda Rajko, u kojoj se iz perspektive poslednjeg srpskog vojvode baca pogled na stara vremena kada se u svakom gradu širom Balkana nalazio poneki vojvoda i branio narod od Turaka. Cela pesma deluje kao tragični finale srednjovekovne epopeje. |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Uto 27 Sep - 19:41 | |
| Hajdučki i uskočki ciklus
Pesme "srednjih vremena" obuhvataju razdoblje ropstva pod Turcima ispunjeno pojedinačnim i skupnim sukobima s osvajačem. Nazivi hajdučki i uskočki ciklus, koji se obično upotrebljavaju za njih, nisu sasvim podesni: prvo, što među pesmama "srednjih vremena" ima dosta takvih koje nisu ni hajdučke ni uskočke, već predstavljaju odjek događaja iz međunarodne istorije (npr. o vojevanju Turaka na Beč, o ratovima Turaka s Rusijom) ili pevaju na legendaran način o odnosu hrišćanske (srpske) crkve i turske države, drugo, što u hajdučkim i uskočkim pesmama nema dovoljno međusobne povezanosti niti jedinstvenog pregleda događaja pa se dešava da isti junaci, naročito turski, ginu u više pesama. Pesme o turskim vremenima, kao i pretkosovske i kosovske, kupe se u više tematskih krugova, u čijem su središtu pojedini junaci ili grupe junaka: krug oko Starine Novaka i njegove družine i njegova sina Grujice, krug oko Tomića Mijata, oko Baje Pivljanina, krug oko senjskih uskoka gde su glavni junaci Senjanin Ivo, Senjanih Tadija, Komnen Barjaktar i dugi, krug oko kotarskih uskoka, gde se javljaju Stojan Janković, njegov otac Janko Mitrović, Ilija Smiljanić, Vuk Mandušić i drugi.
Najstariji je krug oko Starine Novaka, u kome su obuhvaćena ne samo turska vremena nego i poslednji dani naših srednjovekovnih država. U najpoznatijoj pesmi iz tog kruga i jednoj od najizrazitijih hajdučkih pesama, Starina Novak i knez Bogosav, razlog odmetanja u hajduke nije turski zulum, nego nepodnošljivi "namet na vilajet", kojim je "prokleta Jerina" opteretila narod da bi sagradila Smederevo. Ta pesma, koja o hajdukovanju govori trezveno, bez ulepšavanja, donosi i neku vrstu filosofije hajdučkog života: "A kadar sam stići i uteći / i na strašnom mjestu postojati". O tome šta znači, "na strašnom mjestu postojati" govore mnoge pesme o mučenju u hajduka, od kojih su najbolje Mali Radojica i Stari Vujadin. Dok se u prvoj zarobljeni hajduk izbavlja muka i tamnice uz pomoć zaljubljene Turkinje, u drugoj je sadržana sva surova zbilja hajdučkog života i njegov herojski moral: izdržati muke, ne odati nikoga. Mnoge hajdučke i uskočke pesme obrađuju na razne načine romantični motiv ženidbe s otmicom. Neki hrišćanski junaci izbavljaju se iz tamnice na isti način kao i Mali Radojica, uz pomoć zaljubljene Turkinje koja se posle pokrštava i udaje za begunca.
U drugima se govori o pokušajima turskih junaka da otmu hrišćanske devojke. Ima dosta pesama u kojima se peva o sukobima svatova: najčešće, ali ne uvek, radi se o hrišćanskim i turskim svatovima i sukobima oko iste devojke. Te pesme obično se završavaju velikim krvoprolićima. Izuzetak je virtuozno komponovana Ženidba od Zadra Todora, u kojoj se u dve svatovske povorke, kao na kakvoj veličanstvenoj paradi, pojavljuju najveći junaci s jedne i s druge strane. I među hajdučkim i među uskočkim pesmama lepotom se izdvajaju one u kojima je heroika udružena sa snažnim porodičnim osećanjem. Takva je prekrasna balada Ropstvo Janković Stojana, gde u porodičnim odnosima vlada neka duboka i bolećiva vezanost jednih za druge: "Jedno drugo suzama umiva / od radosti i od želje žive". Duboka porodična solidarnost izražena je i u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika, u kojoj dečak izlazi na megdan glasovitom turskom junaku da zameni svog ostarelog oca. Cela ta priča o borbi Davida i Golijata ozarena je naivnošću i prostosrdačnošću, te istovremeno dubokom nežnošću, razumevanjem i blagim osmehom koji mogu izazvati samo dečji postupci. Dobrota, nežnost, duševnost – to su osobine kojima se ova i druge najbolje naše epske pesme najsnažnije otimaju krvavoj stvarnosti od koje su polazile i o kojoj su govorile.
wikipedija |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Uto 27 Sep - 19:42 | |
| Pesme o oslobođenju Srbije i Crne Gore
"Pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu", kako ih je nazvao Vuk Karadžić, pevaju o borbama s Turcima u 18. veku i u prvoj polovini 19. veka u Crnoj Gori, Hercegovini i Srbiji. Među njima posebnu celinu čine pesme o ustanku u Srbiji početkom 19. veka. Najviše ima crnogorskih pesama, koje se izdvajaju ne samo po temama nego i po svojim umetničkim svojstvima tako da čine poseban tip u okviru naše usmene epike. U najvećem broju, te pesme govore o mesnim, plemenskim ili pojedinačnim sukobima s Turcima, o turskim pljačkaškim pohodima u crnogorska brda radi naplate harača, o otmicama i odbrani stada (pesme o "udarima na ovce" čine jednu od najvećih i najosobenijih tematskih skupina u crnogorskom ciklusu), o hajdukovanju i četovanju, o međuplemenskim zađevicama i sukobima, o junačkim osvetama (o toj su temi neke od najboljih crnogorskih pesama: Perović Batrić, Tri sužnja). Lokalne po događajima i ličnostima o kojima su pevale, te su pesme retko prelazile plemenske granice (svako pleme imalo je svoju tradiciju i svoju plemensku epiku) a unutar tih granica one su živele kao najvažniji deo usmene narodne hronike, i ujedno kao izvanredni primeri čojstva i junaštva, koje su istaknuti pojedinci – u teškim, dramatičnim trenucima za sebe – dali svome plemenu, primeri koje posle njihovi saplemenici čuvaju i spominju kao dragoceno predačko zaveštanje. Jednostavne u načinu obrade građe, škrte u razvijanju radnje i u opisima, bez izrazitih epskih likova (čobanin-vitez Nikac od Rovina jedan je od retkih junaka koji su zakoračili iz epske hronike u epsku legendu), oskudne u stilskim sredstvima, bez visokih umetničkih dometa starije epike – nove crnogorske pesme odlikuju se dokumentarnom tačnošću i trezvenim realizmom (Vuk Karadžić je primetio da u njima ima "više istorije nego poezije" a Njegoš je hvalio njihovu istorijsku "točnost"). Te pesme krasi osobeni herojsko-patrijarhalni moral, u kome je došao do izraza način života i shvatanja crnogorskog plemenskog društva.
Ustanički ciklus sadrži nevelik broj pesama. Najveći broj tih pesama potiče od jednog pevača izuzetne obdarenosti, Filipa Višnjića. Otuda taj ciklus mnogo više nego ostali, o kojima je do sada bilo reči, nosi obeležja ne samo tematskog nego i autorskog jedinstva, te se zato o njemu mora govoriti na drugi način, u vezi s pevačkim i stvaralačkim likom Filipa Višnjića.
wikipedija |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Uto 27 Sep - 19:44 | |
| Ženidba Dušanova
Kad se ženi srpski car Stjepane, nadaleko zaprosi đevojku, u Leđanu, gradu latinskome, u latinskog kralja Mijaila, po imenu Roksandu đevojku; car je prosi, i kralj mu je daje. Car isprosi po knjigam' đevojku, pak doziva Todora vezira: „Slugo moja, Todore vezire, da mi ideš bijelu Leđanu, mome tastu, kralju Mijailu, da mi s njime svadbu ugovoriš: kada ćemo poći po đevojku, koliko li povesti svatova; da mi vidiš Roksandu đevojku: može l' biti za cara carica, može l' biti svoj zemlji gospođa; da je vidiš i da prstenuješ. Veli njemu Todore vezire: „Hoću, care, dragi gospodine." Pak s' opremi, ode u Latine. Kada dođe bijelu Leđanu, lijepo ga kralju dočekao; vino piše neđeljicu dana; tada reče Todore vezire: „Prijatelju, Mijailo kralju, nije mene care opravio da ja pijem po Leđanu vino, već da s tobom svadbu ugovorim: kad će care doći po đevojku, u koje li doba od godine, koliko l' će povesti svatova, i da vidim Roksandu đevojku, da je vidim i da prstenujem." Tada reče Mijailo kralju: „Prijatelju, Todore vezire, što me care za svatove pita, neka kupi koliko mu drago; po đevojku kada njemu drago; nego ćeš mi cara pozdraviti, nek ne vodi svoja dva sestrića, dva sestrića, dva Vojinovića, Vukašina i s njim Petrašina, u piću su teške pijanice, a u kavzi ljute kavgadžije, opiće se, zametnuće kavgu, pak je teško dževap dati kavzi u našemu bijelu Leđanu. A đevojku sada ćeš viđeti, i prsten joj dati po zakonu." A kada je tavna noćca došla, ne donose voštane svijeće, već po mraku izvode đevojku. Kad to viđe Todore vezire, on izvadi od zlata prstenje sa biserom i dragim kamenjem: razasja se soba od kamenja; taka mu se učini đevojka, da je ljepša od bijele vile. Prstenova Roksandu đevojku i dade joj hiljadu dukata, i đevojku braća odvedoše. Kad ujutrujutro osvanulo, opremi se Todore vezire, pak otide bijelu Prizrenu. Kada dođe bijelu Prizrenu, pita njega srpski car Stjepane: „Slugo moja, Todore vezire, viđe li mi Roksandu đevojku? Viđe li je, i prstenova li je ? Što govori kralju Mijailo ?" Todor njemu sve po redu kaže: „Viđeh, care, i prstenovah je. Da kakva je Roksanda đevojka, onakove u Srbina nema! Dobro zbori kralju Mijailo: po đevojku kada tebe drago, svata kupi koliko ti drago; samo te je kralju pozdravio: da ne vodiš dva sestrića tvoja, dva sestrića, dva Vojinovića: u piću su teške pijanice, a u kavzi ljute kavgadžije: opiće se, zametnuće kavgu, pak je teško dževap dati kavzi, u Leđanu, gradu latinskome. Kad to začu srpski car Stjepane, udari se rukom po koljenu: ,,Jao mene do Boga miloga! Dotle li se zulum oglasio od sestrića, od Vojinovića! A tako mi moje vjere tvrde, dokle mene to veselje prođe, obojicu hoću objesiti o vratima grada Vučitrna, po svijetu da me ne sramote!" Stade care kupiti svatove, skupi svata dvanaest hiljada, pak podiže niz Kosovo ravno. Kad su bili ispod Vučitrna, gledala ih dva Vojinovića, među sobom mladi govorili: „Što l' se ujak na nas rasrdio, te nas ne šće zvati u svatove ? Netko nas je njemu opadnuo, s njega živo meso otpadalo! Car otide u zemlju latinsku, a junaka sa sobom ne ima nijednoga od roda svojega, koji bi mu bio u nevolji, ako bi mu bilo za nevolju; Latini su stare varalice, ujaka će našeg pogubiti, a nezvani ići ne smijemo." Veli njima ostarjela majka: „Đeco moja, dva Vojinovića, vi imate brata u planini kod ovaca, Miloš-čobanina, najmlađi je, a najbolji junak, a za njega care i ne znade; pošljite mu list knjige bijele, neka dođe gradu Vučitrnu; ne piš'te mu što je i kako je, već pišite: „Majkaje na smrti, pak te zove da te blagosovi, da na tebe kletva ne ostane; nego brže hodi b'jelu dvoru, ne bi l' živu zastanuo majku!" To su braća majku poslušala: brže pišu knjigu na koljenu, te je šalju u Šaru planinu, svome bratu Miloš-čobaninu: „Oj Milošu, naš rođeni brate, brže da si gradu Vučitrnu, stara nam je majka na umoru, pak te zove da te blagosovi, da na tebe kletva ne ostane." Kada Miloš sitnu knjigu primi, knjigu gleda, a suze proljeva. Pita njega trideset čobana: „O Milošu, naša poglavice, i dosad su knjige dolazile, al' se nisu sa suzam' učile; otkud knjiga, ako Boga znadeš?" Skoči Miloš na noge lagane, pa govori svojim čobanima: „Oj čobani, moja braćo draga, ova knjiga jest od dvora moga: stara mi je na umoru majka, pak me zove da me blagosovi, da na mene kletva ne ostane; vi čuvajte po planini ovce, dok ja odem i natrag se vratim. Ode Miloš gradu Vučitrnu. Kad je bio blizu b'jela dvora, dva su brata pred njeg' išetala, a za njima ostarjela majka. Veli njima Miloš čobanine: „Zašto, braćo, ako Boga znate, bez nevolje jer gradit nevolju ?" Vele njemu do dva mila brata: „Hodi, brate, ima i nevolje!" U b'jela se lica izljubiše, Miloš majku u bijelu ruku. Stadoše mu redom kazivati kako care ode po đevojku nadaleko u zemlju latinsku, a ne zove svojijeh sestrića: „Već, Milošu, naš rođeni brate, hoćeš, brate, nezvan za ujakom u svatove poći nazorice ? Ako njemu bude do nevolje, da se njemu u nevolji nađeš; ako li mu ne bude nevolje, možeš doći, da se ne kazuješ." To je Miloš jedva dočekao: „Hoću, bogme, moja braćo draga; kad ujaku neću, da kome ću ?" Tad ga braća opremat stadoše; ode Petar opremat kulaša, a Vukašin oprema Miloša: na njeg' meće tananu košulju, do pojasa od čistoga zlata, od pojasa od bijele svile; po košulji tri tanke đečerme, pak dolamu od tridest puceta, po dolami toke sakovane, zlatne toke od četiri oke; a na noge kovče i čakšire; a svrh svega bugar-kabanicu, i na glavu bugarsku šubaru: načini se crni Bugarine, ni braća ga poznati ne mogu; dadoše mu koplje ubojito i mač zelen staroga Vojina; Petrašin mu izvede kulaša međedinom svega opšivena, da kulaša care ne poznade. L'jepo su ga braća sjetovala: „Kad, Milošu, dostigneš svatove, pitaće te tko si i otkud si, ti se kaži zemlje Karavlaške: „Služio sam bega Radul-bega, ne šće mene službu da isplati, pak ja pođoh u svijet bijeli, da đegođi bolje službe tražim; pak sam čuo za svate careve i pristo sam nezvan za svatovi rad' komada ljeba bijeloga i rad' čaše crvenoga vina." Čuvaj dobro dizgen od kulaša, jer se kulaš jeste naučio putovati s konjma carevijem." Tada Miloš okrenu kulaša, pak za carem ode u svatove. Na Zagorju sustiže svatove. Pitaju ga kićeni svatovi: „Otkud ideš, mlađano Bugarče? Miloš im se iz daleka kaže, ko što su ga braća naučila. Lijepo ga svati dočekaše: „Dobro došo, mlađano Bugarče, nek je jedan više u družini!" Kad su bili putem putujući (zlu nauku Miloš naučio kod ovaca u Šari planini, pospavati svagda oko podne): on zadrema na konju kulašu. Kako dizgin oslabi kulašu, diže glavu ode kroz svatove, obaljuje konje i junake, dokle dođe konjma carevijem. Kako dođe, s njima u red stade. Lale šćahu biti Bugarina, al' ne dade srpski car Stjepane! „Ne udrite mlađano Bugarče! Bugarče se spavat naučilo po planini ovce čuvajući; ne udrite, već ga probudite!" Bude njega lale i vojvode: „Ustan', more, mlađano Bugarče! Bog ti staru ne ubio majku, koja te je takoga rodila i u svate caru opremila! Kad se prenu Miloš Vojinović, te sagleda caru oči čarne, kulaš ide s konjma carevijem; on pokupi dizgene kulašu, pa išćera njega iz svatova: udara ga oštrom bakračlijom, po tri koplja uprijeko skače, po četiri nebu u visine, unapredak ni broja se ne zna; iz usta mu živi oganj sipa, a iz nosa modar plamen suče. Stade svata dvanaest hiljada, te gledaju konja u Bugara; konja glede, a sami se čude: „Bože mili, čuda velikoga! Dobra konja, a loša junaka! Još takoga ni viđeli nismo; jedan bješe u zeta careva, i sada je — u Vojinovića." Gledale ga još tri šićarcije: jedno jeste Đakovica Vuče, a drugo je Nestopoljče Janko, a treće je momče Prijepoljče; gledali ga, pak su govorili: „Dobra konja mladog Bugarina! Baš ga ovđe u svatov'ma nema, ta nema ga ni u cara našeg! Hajde malo da izostanemo, ne bi li ga kako izmamili. Kad su bili do Klisure blizu, izostaše do tri šićarcije, pa govore Miloš-čobaninu: „Čuješ more mlađano Bugarče, hoćeš dati konja na razmjenu? Daćemo ti konja još boljega, i još prida stotinu dukata, i suviše ralo i volove, pak ti ori, te se ljebom rani. Veli njima Miloš Vojinović: „Prođ'te me se, do tri šićardžije! Boljeg konja od ovog ne tražim, ni ovoga umirit ne mogu; što će mene stotina dukata ? Na kantar ih mjeriti ne znadem, a brojem ih brojiti ne um'jem; što će mene ralo i volovi? Mene nije ni otac orao, pak je mene ljebom odranio. Tad govore do tri šićardžije: „Čuješ more, mlađano Bugarče, ako ne daš konja na razmjenu, mi ćemo ga nasilu oteti! Al' govori Miloš Vojinović: „Sila otme zemlju i gradove, kamol' mene konja otet neće! Volim dati konja na razmjenu, jer ne mogu pješke putovati." Pa ustavi svojega kulaša, pružn ruku ispod međedine, oni misle bakračliju skida, al' on skida zlatna šestoperca, te udara Đakovicu Vuka: koliko ga lako udario, tri puta se Vuče premetnuo. Veli njemu Miloš Vojinović: „Toliki ti rodili grozdovi u pitomoj tvojoj Đakovici!" Pobježe mu Nestopoljče Janko, stiže njega Miloš na kulašu, udari ga među pleći žive, četiri se puta premetnuo: „Drž' se dobro, Nestopoljče Janko! Tolike ti jabuke rodile u pitomu Nestopolju tvome!" Bježi jadno momče Prijepoljče, dostiže ga Miloš na kulašu, te i njega kucnu šestopercem, sedam se je puta premetnulo: „Drž' se dobro, momče Prijepoljče, pa kad dođeš Prijepolju tvome, povali se među đevojkama đe s' oteo konja od Bugara!" Pa okrenu konja za svatovi. Kad dođoše bijelu Leđanu, razapeše po polju šatore. Zob iziđe konjma carevijem, nema ništa konju Miloševu. Kad to viđe Miloš Vojinović, uze torbu na lijevu ruku od zobnice jedne te do druge, dok je svoju punu napunio. Pa on ode tražit mehandžiju: „Mehandžija, daj da pijem vina!" Mehandžija njemu odgovara: „Id' odatle, crni Bugarine! Da s' donio bugarsku kopanju, ako bih ti i usuo vina; za te nisu čaše pozlaćene! Pogleda ga Miloš poprijeko, udari ga rukom uz obraze: koliko ga lako udario, tri mu zuba u grlo sasuo. Moli mu se mladi mehandžija: „Ne udri me više, Bugarine! Biće tebe vina izobila, ako caru neće ni dostati." Miloš više ne šće ni iskati, već sam uze, pak se napi vina. Dok se Miloš malo ponačini, u tom svanu i ogranu sunce. Al' povika sa grada Latinče: „Oj čuješ li, srpski car-Stjepane, eto dolje pod gradom Leđanom izišo je kraljev zatočniče, zove tebe na mejdan junački; valja ići mejdan dijeliti, ili nećeš odavde izići, ni izvesti svata nijednoga, akamoli Roksandu đevojku ! Kad to začu srpski car-Stjepane, on telala pusti u svatove, telal viče i tamo i amo: „Nije l' majka rodila junaka i u svate caru opremila, da za cara na mejdan iziđe ? Čestita bi njega učinio." Al' se nitko naći ne mogaše. Car s' udari rukom po koljenu: „Jao mene do Boga miloga! Sad da su mi dva sestrića moja, dva sestrića, dva Vojinovića, sad bi oni na mejdan izišli." Istom care u besjedi bješe, Miloš ide, a kulaša vodi do pred šator srpskog car-Stjepana: „Je l' slobodno, care gospodine, da ja idem na mejdan u polje ?" Veli njemu srpski car Stjepane: Jest slobodno, mlađano Bugarče, jest slobodno, al' nije prilike; ako zgubiš mlada zatočnika, čestita ću tebe učiniti." Uzja Miloš pomamna kulaša, pa okrenu od b'jela šatora zametnuvši koplje naopako. Govori mu srpski car Stjepane: „Ne nos', sinko, koplje naopako, već okreni koplje unapredak, jer će ti se smijati Latini." Veli njemu Miloš Vojinović: „Čuvaj, care, ti gospodstva tvoga: ako mene do nevolje bude, ja ću lasno koplje okrenuti: ako li mi ne bude nevolje, doneti ga mogu i ovako." Pa otide niz polje leđansko. Gledale ga Latinke đevojke, gledale ga, pak su govorile: „Bo'že mili, čuda velikoga! Kakva je to careva zamjena ? Ta na njemu ni haljina nema! Veseli se,kraljev zatočniče, nemaš na što sablje izvaditi, nit' je imaš o što krvaviti." U to doba dođe do šatora, đe zatočnik sjedi pod šatorom, za koplje je svezao dorata. Veli njemu Miloš Vojinović: „Ustan' more, bijelo Latinče, da junački mejdan dijelimo!" Al' govori bijelo Latinče: „Id' odatle, crni Bugarine! Nemam o što sablje poganiti, kad na tebe ni haljina nema." Ražljuti se Miloš Vojinović: „Ustan' more, bijelo Latinče! Na tebe su pobolje haljine, s tebe ću ih na sebe obući! Tad Latinče na noge poskoči, pak posjede pomamna dorata, odmah ode poljem razigravat. Miloš njemu stade na biljezi. Baci koplje bijelo Latinče na Miloša u prsi junačke; Miloš drži zlatna šestoperca, na njega je koplje dočekao, prebio ga na tri polovine. Veli njemu bijelo Latinče: „Čekaj malo, crni Bugarine, loše su mi koplje podmetnuli, dok otidem da koplje prom'jenim." Pak pobježe preko polja ravna. Al' povika Miloš Vojinović: „Stani malo, bijelo Latinče, milo bi ti bilo pobjegnuti!" Pak poćera po polju Latinče, doćera ga do leđanskih vrata, al' leđanska vrata zatvorena. Pusti koplje Miloš Vojinović te prikova bijelo Latinče, prikova ga za leđanska vrata, pak mu rusu odsiječe glavu, kulašu je baci u zobnicu; pa uvati njegova dorata, odvede ga caru čestitome: „Eto, care, zatočnika glave! Car mu dade blago nebrojeno: „Idi, sinko, te se napij vina; čestita ću tebe učiniti!" Tek što Miloš sjede piti vino, al' povika sa grada Latinče: „Eto, care, pod Leđanom gradom na livadi tri konja viteza, pod sedlima i pod ratovima, i na njima tri plamena mača, vrhovi im nebu okrenuti: da preskočiš tri konja viteza! Ako li ih preskočiti nećeš, nećeš izić, ni izvest đevojke. Opet viknu telal po svatov'ma: „Nije l' majka rodila junaka i u svate caru opremila, da preskoči tri konja viteza i na njima tri plamena mača ? Taj se junak naći ne mogaše. Al' eto ti mlada Bugarina pred šatora srpskog car-Stjepana: „Je l' slobodno care gospodine, da preskočim tri konja viteza?" — „Jest slobodno, moje drago d'jete! - Nego skini bugar-kabanicu: Bog ubio onoga terziju koji tije toliku srezao Govori mu Miloš Vojinović: „Sjedi, care, pak pij rujno vino, ne brini se mojom kabanicom; ako bude srce u junaku, kabanica neće ništa smesti: kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nije ni ovce ni runa!" Pa on ode u polje lađansko. Kada dođe do dobrijeh konja, on provodi svojega kulaša, pa kulašu svome progovara: „Čekaj mene u sedlo, kulašu! A on prođe s one druge strane, zaigra se preko polja ravna i preskoči tri konja viteza i na njima tri plamena mača, ustavi se na svojem kulašu; pa on uze tri konja viteza, odvede ih srpskom car-Stjepanu. Malo vreme zatim postojalo, al' povika sa grada Latinče: „Hajde sada, care Srbljanine, pod najvišu kulu u Leđanu, na kuli je koplje udareno, na koplju je od zlata jabuka: ti strijeljaj kroz prsten jabuku! Miloš više ne šće ni čekati, već on pita cara čestitoga: „Je l' slobodno, care gospodine, da strijeljam kroz prsten jabuku?" „Jest slobodno, moj rođeni sinko! Ode Miloš pod bijelu kulu, zape str'jelu za zlatnu tetivu, ustrijeli kroz prsten jabuku, pak je uze u bijele ruke, odnese je caru čestitome. Lijepo ga care obdario. Malo vreme zatim postajalo, al' povika sa grada Latinče: „Eto, care, pod bijelom kulom izišla su dva kraljeva sina, izveli su tri l'jepe đevojke, tri đevojke, sve tri jednolike, i na njima ruho jednoliko: idi poznaj koje je Roksanda; ako li se koje druge mašiš, nećeš izić ni iznijet glave, akamoli izvesti đevojke!" Kad je care r'ječi razumio, on doziva Todora vezira: „Idi, slugo, te poznaj đevojku!" Todor mu se pravo kunijaše; „Nijesam je, care, ni viđeo, jer su mi je po mraku izveli, kada sam je ja prstenovao." Car s' udarn rukom po koljenu: „Jao mene do Boga miloga! Nadmudrismo i nadjunačismo, pak nam osta cura na sramotu!" Kad to začu Miloš Vojinović, on otide caru čestitome: „Je l' slobodno, care gospodine, da ja poznam Roksandu đevojku ?" - „Jest slobodno moje drago d'jete, al' je jadno u te pouzdanje: kako ćeš ti poznati đevojku, kadje nigda ni viđeo nisi?" Al' govori Miloš Vojinović: „Ne brini se, care gospodine! Kad ja bijah u Šari planini kod ovaca dvanaest hiljada, za noć bude po trista janjaca; ja sam svako po ovci poznavb: Roksandu ću po braći poznati." Veli njemu srpski car Stjepane: „Idi, idi, moje drago d'jete! Ako Bog da te poznaš Roksandu, dapu tebe zemlju Skenderiju u državu za života tvoga." Ode Miloš niz polje široko. Kada dođe đe stoje đevojke, zbaci s glave bugarsku šubaru, skide s leđa bugar-kabanicu (zasija se skerlet i kadifa, zasjaše se toke na prsima i zlaćene kovče na nogama: sinu Miloš u polju zelenu kao jarko iza gore sunce!) pak je prostre po zelenoj travi, prosu po njoj burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje; tad izvadi mača zelenoga, pa govori trima đevojkama: „Koja je tu Roksanda đevojka, nek savije skute i rukave, neka kupi burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje; ako li se koja druga maši, vjera moja tako mi pomogla, osjeć' ću joj ruke do lakata!" Kad to čuše tri l'jepe đevojke, obje krajnje srednju pogledaše, a Roksanda u zelenu travu; savi skute i svil'ne rukave, pak pokupi burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje; a đevojke dvije pobjegoše Ali Miloš uteć im ne dade, veće obje uvati za ruke, sve tri vodi pred cara Stjepana; caru dade Roksandu đevojku, i dade mu jednu uz Roksandu, a treću je sebi ustavio. Car Miloša među oči ljubi, al' još ne zna tko je i otkud je. Povikaše kićeni čauši: „Spremajte se, kićeni svatovi, vrijeme je dvoru putovati!" Spremiše se ***** i svatovi, povedoše Roksandu đevojku, Kad su bili malo iza grada, al' govori Miloš Vojinović: „Gospodine, srpski car-Stjepane, ovđe ima u Leđanu gradu, ima jedan Balačko vojvoda, ja ga znadem, i on me poznaje; kralj ga rani sedam godin' dana da rašćera kićene svatove i da otme Roksandu đevojku; sad će njega za nama poslati. Na Balačku jesu do tri glave: iz jedne mu modar plamen bije, a iz druge ladan vjetar duva; kad dva vjetra iz glave iziđu, Balačkaje lasno pogubiti; već vi id'te, vodite đevojku, ja ću ovđe čekati Balačka, ne bi li ga kako ustavio." Otidoše kićeni svatovi, odvedoše lijepu đevojku; osta Miloš u gori zelenoj i sa njime tri stotine druga. Kad odoše svati iz Leđana, kralj doziva Balačka vojvodu: „O Balačko, moja vjerna slugo, možeš li se u se pouzdati da rašćeraš careve svatove i da otmeš Roksandu đevojku?" Pita njega Balačko vojvoda: „Gospodine, od Leđana kralju, kakav bješe junak u svatov'ma, što najveće otvori junaštvo? Veli njemu leđanska kraljica: „Slugo naša, Balačko vojvoda, tu ne ima ni jednog junaka, osim jednog crna Bugarina, i to mlado, još golobradasto." Al' govori Balačko vojvoda: „Nije ono crni Bugarine, već je ono Miloš Vojinović, ni car Stjepan njega ne poznaje, al' ja njega odavna poznajem." Veli njemu leđanska kraljica: „Idi, slugo, Balačko vojvoda, te mi otmi puru od Srbalja, a ja ću je tebe pokloniti." Tad Balačko spremi bedeviju, pa otrča drumom za svatovi sa šest stotin' latinskih katana. Kad su bili u gori zelenoj, kulaš stoji na drumu široku, a za njime Miloš Vojinović; viknu njega Balačko vojvoda: „O Milošu, zar se mene nadaš?" Pa on pusti jedan plamen modar, opali mu crnu međedinu; a kad viđe da mu ne naudi, onda pusti vjetra studenoga: tri puta se kulaš premetnuo, al' Milošu ništa ne dosadi; viknu Miloš iz grla bijela: „Eto tebe od šta se ne nadaš! Pa on pusti zlatna šestoperca: koliko ga lako udario, iz bojna ga sedla izbacio; pak poteže koplje ubojito, pribode ga u zelenu travu, pak mu sve tri odsiječe glave, kulašu ih baci u zobnicu. Tad učini juriš u katane sa svojijeh tri stotine druga: odsjekoše tri stotine glava, pa odoše drumom za svatovi. Kad stigoše cara i svatove, pred njeg baci Balačkovu glavu; car mu dade hiljadu dukata, pa odoše bijelu Prizrenu,
|
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Uto 27 Sep - 19:49 | |
| Bugarštice Bugarštice su najstarije narodne epske pesme ,datiraju iz 15. veka i dugog su stiha, a najstarija sačuvana zbirka ovih pesama jeste "Erlangenski rukopis" s početka 18. veka. Epske narodne pesme kratkog stiha su deseteračke,a deseterački ritam ovog vida narodnog pesništva preuzet je iz zvuka narodnog instrumenta uz koji se pevala pesma o junacima,u bogatoj i raskošnoj riznici pesama čije se savršenstvo, složenost i lepota često mogu meriti sa vrhovima svetske klasične poezije. I pesme dugog i pesme kratkog stiha su spevane tako da se pevaju,ali ne *na glas* ,kao što se pevaju lirske peme,već uz pratnju gusala ili nekog drugog muzičkog instrumenta.Ne zna se tačno uz kakvu muziku su se "bugarile" pesme dugog stiha - bugarštice,ali se zna da je pesma bila praćena udaranjem u neki muzički instrument. Deseteračke pesme se *kazuju* uz gusle - ova vrst pevanja je više kazivanje ili pričanje dogadjaja koji pesam opisuje. O guslarima - pevačima iz starih vremena se ne zna mnogo,o njima se saznaje nešto više tek od vremena Vuka Karadžića kada je počeo skupljati narodne pesme. Vuk beleži: "Pjesme jenačke po narodu najviše raznose slijepci, i putnici i hajduci. Slijepci radi prošnje idu jednako po svemu narodu od kuće do kuće, i pred svakom kućom ispevaju po jednu pjesmu, pa onda ištu da im se udijeli, a đe ih ko ponudi, onđe pjevaju i više; a o praznicima idu k namastirima i k crkvama na sabore i na panađure, pa pjevaju po čitav dan. Tako putnik, kad dođe u kakvu kuću na konak, obično je da ga uveče ponude guslama da pjeva, a osim toga putem po hanovima i po krčmama svud imaju gusle, pa putnici uveče pjevaju i slušaju; a hajduci zimi na jataku danju leže u potaji, a po svu noć piju i pjevaju uz gusle i to najviše pjesme od hajduka." wikipedija |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Sre 28 Sep - 13:53 | |
| SRPSKE EPSKE NARODNE PESME
"Naše narodne epske pesme nastale su u periodu duge i teške borbe protiv turskih osvaiača. Takav život i borba bili su neiscrpni izvor stvaranja narodnih epskih pesama. U našim narodnim epskim pesmama opevani su junački podvizi naših predaka i ratni događaji: od kosovske bitke pa sve do oslobođenja zemlje posle prvog svetskog rata.
Naše narodne epske pesme grupisane su oko jedne ličnosti ili jednog događaja. U ovim pesmama slavili su se junaci ili stalno podsećalo na neki značajni ratni događaj. Takvo grupisanje pesama oko jednog junaka ili događaja zove se — cikliziranje, a grupa pesama — ciklus".
Prema događaju i vremenu, kao i junacima, naše narodne epske pesme delimo na devet ciklusa:
— Mitoločki (neistorijski), — Pretkosovski, — Kosovski, — Ciklus Kraljevića Marka, — Pokosovski (o Brankovićima i Jakšićima, Crnojevićima), — Hajdučki, — Uskočki, — Ciklus oslobođenja Srbije, i — Ciklus oslobođenja Crne Gore
NEISTORIJSKI CIKLUS
Ko krsno ime slavi, onom i pomaže Ognjena Marija u paklu Opet to, ali drukčije Sveti Nikola Sveci blago dijele
PRETKOSOVSKE PESME
Ban Milutin i Duka Hercegovac Banović Strahinja Dijete Jovan i ćerka cara Stefana Dušan hoće sestru da uzme Ženidba Dušanova Ženidba kneza Lazara Ženidba kralja Vukašina Zidanje Ravanice Zidanje Ravanice, opet Zidanje Skadra Kako se krsno ime služi Miloš u Latinima Nahod Momir Sveti Savo Smrt Dušanova Smrt cara Uroša Tri dobra junaka Udaja sestre Dušanove Uroš i Mrnjavčevići Carica Milica i zmaj od Jastrepca
KOSOVSKE PESME
Kneževa večera Kneževa kletva Kosančić Ivan uhodi Turke Kosovka devojka Kosovka djevojka Kosovski boj Musić Stevan Obretenije glave kneza Lazara Propast carstva srpskoga Sluga Milutin Smrt majke Jugovića Smrt Miloša Dragilovića (Obilića) Car Lazar i carica Milica, o boju Kosovskom Car Lazar se privoleva carstvu nebeskom Carica Milica i Vladeta vojvoda
PESME O MARKU KRALJEVIĆU
Gorom jezdi kraljeviću Marko Djevojka nadmudrila Marka Ženidba Marka Kraljevića Lov Markov sa Turcima Marko Kraljević i 12 Arapa Marko Kraljević i Alil-aga Marko Kraljević i Arapin Marko Kraljević i beg Kostadin Marko Kraljević i brat mu Andrijaš Marko Kraljević i vila Marko Kraljević i Vujović Matija Marko Kraljević i Vuča dženeral Marko Kraljević i Đemo Brđanin Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga Marko Kraljević i Ljutica Bogdan Marko Kraljević i Mina od Kostura Marko Kraljević i Musa Kesedžija Marko Kraljević i orao Marko Kraljević i soko Marko Kraljević i Filip Madžarin Marko Kraljević u Azačkoj tamnici Marko Kraljević ukida svadbarinu Marko pije uz ramazan vino Marko poznaje očinu sablju Oranje Marka Kraljevića Smrt Kraljevića Marka Turci u Marka na slavi
POKOSOVSKI CIKLUS
Bolani Dojčin Dioba Jakšića Đurđeva Jerina Ženidba Đurđa Smederevca Ženidba Maksima Crnojevića Kad je Vuk Ognjeni umro šta je naredio na smrti Margita djevojka i vojvoda Rajko Oslobođenje Beča od Turaka Porča od Avale i Zmajognjeni Vuk Sestra Leke kapetana Smrt vojvode Kajice Smrt vojvode Prijezde Smrt Maksima Crnojevića
PESME O HAJDUCIMA I USKOCIMA
Ivo Senković i aga od Ribnika Ženidba od Zadra Todora Mali Radojica Otac Predrag i Nenad Ropstvo Janković Stojana Smrt Senjanina Iva Stari Vujadin Starina Novak i knez Bogosav
PESME O OSLOBOĐENJU SRBIJE I CRNE GORE
Boj na Mišaru Boj na Salašu Boj na Čokešini Ženidba Todora od Stalaća Knez Ivan Knežević Lazar Mutap i Arapin Perović Batrić Početak bune protiv dahija Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom Tri sužnja Uzimanje Užica
NERAZVRSTANE
Ban Milutin i Duka Hercegovac Bog nikom dužan ne ostaje Braća i sestra Darovi svetog Jovana Vladimira Dunav se Savom oženio Đakon Stefan i dva anđela Žali Zare da žalimo Ženidba Popović Stojana Zaručnica Laza Radanovića Jovan i divski starješina Jurišić Janko Kralj Vladimir i Sveti Naum Kumovanje Grčića Manojla Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija Ni zorice, ni bijela danka Oblak Radosav Popijevka Radića Vukojevića Put kralja Vladimira San carice Milice Sekula se u zmiju pretvorio
Epske narodne pesme dele se na pesme dugog stiha — bugarštice i na pesme kratkog stiha — deseteračke ili guslarske. Naziv guslarske dobile su po tome što su pevane uz gusle, a deseteračke zato što se svaki stih epske pesme sastoji od deset slogova.
Naše narodne epske pesme predstavljaju veliko kulturno blago— i imaju veliku istorijsku i vaspitnu vrednost.
izvor:riznicasrpska
|
| | | Princess Elita
Poruka : 1160
Učlanjen : 12.05.2011
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Čet 29 Sep - 16:13 | |
| ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА
Цар Лазаре сједе за вечеру, Покрај њега царица Милица; Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазарем српска круно златна, Ти полазиш сјутра у Косово, С собом водиш слуге и војводе, А код двора никог не остављаш, Царе Лазо, од мушкијех глава, Да ти може књигу однијети У косово и натраг вратити; Одводиш ми девет миле браће, Девет браће, девет Југовића: Остави ми брата бар једнога, Једног брата сестри од заклетве!"
Њој говори српски кнез Лазаре: "Госпо моја, царице Милице, Кога би ти брата највољела Да т' оставим у бијелу двору?" - "Остави ми Бошка Југовића."
Тада рече српски кнез Лазаре: "Госпо моја, царице Милице, Када сјутра бијел дан осване, Дан осване и огране сунце, И врата се отворе на граду, Ти ишетај граду на капију: Туд ће проћи војска на алаје, Све коњици под бојним копљима, Пред њима је Бошко Југовићу, И он носи крсташа барјака; Кажи њему од мене благосов, Нек да барјак коме њему драго, Па нек с тобом код двора остане."
Кад ујутру јутро освануло И градска се отворише врата, Тад ишета царица Милица, Она стаде граду код капије: Ал' ето ти војске на алаје, Све коњици под бојним копљима, Пред њима је Бошко Југовићу Н алату, вас у чистом злату, Крсташ га је барјак поклопио, Побратиме, до коња алата: На барјаку од злата јабука, Из јабуке од злата крстови, Од крстова златне књиге висе, Те куцају Бошка по плећима; Примаче се царица Милица, Па ухвати за узду алата, Руке склопи брату око врата, Па му поче тихо говорити: "О мој брате, Бошко Југовићу, Цар је тебе мене поклонио Да не идеш на бој на Косово, и тебе је благосов казао Да даш барјак коме тебе драго, Да останеш са мном у Крушевцу, Да имадем брата од заклетве." Ал' говори Бошко Југовићу: "Иди,сестро, на бијелу кулу; А ја ти се не бих повратио, Ни из руке крсташ барјак дао, Да ми царе поклони Крушевац; Да ми рече дружина остала: - "Гле страшивца Бошка Југовића! Он не смједе поћи у Косово За крст часни крвцу прољевати И за своју вјеру умријети!" Пак проћера коња на капију. Ал' ето ти старог Југ-Богдана И за њиме седам Југовића, Све је седам устављала редом, Ал' ниједан ни гледати неће. Мало време затим постајало, Ал' ето ти Југовић-Војина, И он води цареве једеке, Покривене сувијем златом, Она под њим ухвати кулаша, И склопи му руке око врата, Па и њему стаде говорити: "О мој брате, Југовић-Војине, Цар је тебе мене поклонио, И тебе је благосов казао Да даш једек' коме тебе драго, Да останеш са мном у Крушевцу, Да имадем брата од заклетве."
Вели њојзи Југовић Војине: "Иди, сестро, на бијелу кулу; Не бих ти се, јунак, повратио, Ни цареве једеке пустио, Да бих знао да бих погинуо! Идем, сејо, у Косово равно За крст часни крвцу пролијевати И за вјеру с браћом умријети." Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица, Она паде на камен студени, Она паде, пак се обезнани.
Ал' ето ти славнога Лазара. Када виђе госпу Милицу, Удрише му сузе низ образе; Он с' обзире с десна на лијево, Те дозивље слугу Голубана: "Голубане, моја вјерна слуго, Ти одјаши од коња лабуда, Узми госпу на бијеле руке Пак је носи на танану кулу; Од мене ти Богом просто било, Немој ићи на бој на Косово, Већ остани у бијелу двору!" Кад то зачу слуга Голубане, Проли сузе низ бијело лице, Па одсједе од коња лабуда, Узе госпу на бијеле руке, Однесе је на танану кулу; Ал' свом срцу одољет' не може Да не иде на бој на Косово, Већ се врати до коња лабуда, посједе га, оде у Косово. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Ned 7 Okt - 1:43 | |
| Легендарна биографија Марка Краљевића Од свих личности српске средњовековне историје краљ Марко, син краља Вукашина Мрњавчевића, једини је присутан у свим облицима усменог књижевног стваралаштва. По броју умотворина у којима се јавља са њиме се може поредити можда још само свети Сава, али у народној епици која се сматра врхунцем усменог стваралаштва Марку Краљевићу припада изразито важно место па изучаваоци чак издвајају и посебан циклус песама о овој личности. Настанак ове епске традиције, њен однос према историји и многа друга питања већ деценијама привлаче пажњу бројних истраживача српске прошлости. Ипак и у оквирима народне епике Марков лик је приказан на разноврсне начине тако да је могуће издвојити више његових легендарних портрета. **Ђура Јакшић**, Мaрко Краљевић, уље на платну из 1856. године. Према речима Јована Деретића, српског историчара књижевности, Марко Краљевић је присутан у свим врстама усмене књижевности: епским и лирским песмама, баладама, романсама, приповеткама, пословицама и у предању. У предању као најслободнијој од ових епских форми, где је константно присутно преплитање реалног и фантастичног, Марков живот је испраћен од рођења до смрти. На основу народног предања могуће је стога формирати Маркову биографију која је много потпунија од оне која би се формирала на основу епских песама. Постоје приче о његовом рођењу, склоности ка вину, о томе како је пронашао коња Шарца, о помагању сиромашних и унижених, о односу према ватреном оружју о чему нема трагова у епској песми и на крају о Марковој смрти. Верзије предања о Марковој смрти богате су разноврсним подацима од оне коју доноси песма Смрт Марка Краљевића коју је Вук Стефановић Караџић забележио од Филипа Вишњића. Такође предање о Марковој смрти садржи више историчних појединости, а легендарни крај умногоме се разликује од Вишњићеве песме. У песми Маркова смрт је последица Божје воље, а у предању он гине у боју што одговара историјским сазнањима. Нека предања дају још детаљнију верзију: погинуо је у боју на Ровинама где су се борили Турци и Каравласи, а у боју је учествовао и влашки војвода Мирчета. Предања која локализују битку потичу из оних крајева где се битка заиста и одиграла или из њихове близине. Предање такође наводи да је у бици страдало толико људи да су коњи и преживели ратници пливали по крви и да је Марко онда завапио Богу за помоћ који се смиловао и пренео њега и Шарца у неку пећину где и даље живе. Овај мотив успаваног хероја или владара присутан је и у другим епским традицијама (на пример у грчкој приповести о последњем византијском цару Константину XI Драгашу). У пећини Шарац једе маховину која лагано расте, а Марко је своју сабљу склонио на сигурно место одакле мало по мало излази. И када Маркова сабља испадне испод греде или из камена и када Шарац буде појео маховину Марко ће се пробудити из свог сна. Овај мотив био је у више наврата обрађиван и у српској уметничкој књижевности 19. века: Јован Стерија Поповић искористио га је као основу за своју драмску алегорију Сан Марка Краљевића, Јован Ђорђевић за драмску фантазију Маркова сабља и Радоје Домановић за сатиричну приповетку Марко Краљевић по други пут међу Србима. |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Srpske epske narodne pesme Pet 4 Jan - 23:55 | |
| Најстарији стихови у којој се помиње Београд налазе се у Националној библиотеци Сечењи у Будимпешти као једини сачувани примерак мађарске епске песме. Тек после ње долазе чувена певања султановог песника Белгради Наџмија у спеву „Шах о геда” око 1521. године... Nепознати певач није жалио ни гласа ни времена да у 150 стихова, у десетерцу, испева епску (јуначку) песму „Szabacs viadala” (Опсада Шапца), нешто мало после 1476. године. У њој су, у оквиру борбе мађарског краља Матије Корвина против Турака, описана 33 дана опсаде града на Сави, од 12. јануара до 15. фебруара 1476. године. Иначе, детаљан опис битке дао је италијански хроничар Антонио Бонфини (1434–1503), лични познаник Леонарда да Винчија, у свом делу „Десет векова мађарске повести”. Не зна се ни ко је ни када записао песму „Опсада Шапца”. Извесно је само да је 1871. године рукопис открио мађарски научник Верхај Деже и да се данас чува у Националној библиотеци Сечењи у Будимпешти, као и да је то најстарија, у оригиналу сачувана, мађарска историјска песма којој, видљиво је, недостаје почетак. Код нас се њени први спорадични преводи појављују 1937/1939, заправо десетак стихова у „Прилозима проучавању народне поезије” Светислава Стефановића, а 1957. године Енвер Чолаковић у Загребу, у „Златној књизи мађарске књижевности”, објављује делове песме. Mоже да се каже да је песма „Опсада Шапца” или „Десетерац о Павлу Стријемљанину и Ђерзелез Алији”, како је код нас преведена, најстарији облик десетерца, и први запис уопште епске песме на овим просторима. Знајући да је реч о средњевековном аутору, по форми „chanson de jeste”, садржај детаљно описује српске народне јунаке у књижевном и повесном смислу. У општем смислу, пак, постоји сагласност о допирању десетерачких форми с Југа у мађарску ренесансну књижевност која употребљава израз „у српском маниру”, а све да би упутила на облик десетерца у националној поезији. У сваком случају, ова песма је доказ о великим и далекосежним преплитањима српске културе са важни европским центрима. Iако није прави образац српске песме, она је несумњиво први запис епског десетерца из трезора наше баштине. У њој се пева о јунацима српске епске књижевности, Павлу Стријемљанину и Ђерзелез Алији. И не само о њима, историјски догађај десетерца обухвата још ширу галерију српских епских јунака, као и значајних историјских личности ван књижевне жиже, попут Митра Јакшића, Вука Змај Огњеног, али и Влада Цепеша и султана Мехмеда Другог. Дакле, овде је реч о најстаријем запису десетерца у вези с традицијом епске народне песме у којој су српски јунаци ( што се поткрепљује у чињеници да је песма научно датирана пре датума две наше најстарије бугарштице, бугарштице о Рибању и бугарштице о Сибињанин Јанку), већ и о најстаријем оригиналном запису десетерачке форме. Спев је вредан доказ везе европског дворског пентаметра са српским епским десетерцем, пре свега изражено кроз „geste de roi” и херојски дистих. Опсада Шапца ........................ А Стријемљанин што се ту стеко Дубину рова дуго је гледо – Јер онај што Шабац створи На топове се многе ослони – Па се врати хитро белом граду Краљевоме граду Београду И бродова што је тамо било До Дунава града опловило Матија их Савом повукао И Шапцу их граду дотеглао: Рају силну у круг поставио Вел’ку тврђу води направио Силне лађе у ровове пловне Топовима да бедем оброне Све бродове и дрвене шајке. Кремен пушка’ са тврђаве ројним И стрелама многим и надбројним С анџаром и ђулетом грдним Абердаром оловитим срдним Тукли су их хитро, без одмора Да их сатру данцу до помора Бише силно, до милости лоше Огромну им штету нанесоше Угри лете боју на мегдана Али многих допадоше рана Неки од њих живот изгубише А за краља часно погибоше Прв’ погибе млади Симон Вардај Кукала му мати сиња вазда. Беше богме, јунак над јунаком Кад погибе од таната лаког Други беше чешки дели-јунак – Обојица Богу до додвора! Нек је чврста вера вама свима Да ће огња ватра сила жива И све друге што ће бојак бити Богу милом чисто гнездо вити! Молимо се за душе јунака Богу слава и Богу је хвала Све је добро што дао је нама За добитак шабачкога града Делије су Богу навек миле Вишњи даје јуначкоме срцу Вишњи хвали витеза јунака Какав бој се Шапцем збио То зна онај који га је био Све јунаци силнији од силнијих Који краљу јесу од највернијих Што опсаду ласно спроведоше И на добар глас изађоше Подно тврђе ако Чеси бришу Погибоше смело у јуришу Нарочиту борбу заподеше А јунаштво свету наденуше Но кад Чеси грунуше унутра Шапца наста покољ невиђени – Чеси дају, а Турци уздају – С куле Турци огањ отворише Са чаршије крвав бој разнеше Многи јунак погибе онамо Што од зрна што од рова хладног Клета нек је храброст Османина Падоше од обести тиранина Колко јоште од чојаства свога! (Но сад доста од такве кукњаве Вратимо се на јуначко уздање) Петнаест хиљад стиже коњаника Да помогне Шапца бојаника Уто ето славног бег-Алије И са њиме јахача делије Испред Шапца на збор поче звати Хтеде савет о боју им дати Ал не успе јер се Угри множе А кад Краље поче беседити: Бубњи ставни громко забубњаше Трубе зурли гласно затрубише, Небо буком ко да распеше, А делије силне заурлаше, Да ордије не би говор чуле Да не приме савете бегове. Залуду је беше Шапцу дошо Горе пошо а још горе дошо Од тог гласа војске уплашише А делије гредом зачудише Тешка срца а спуштених глава Од помоћи буди Боже с нама! Не имаше до друга избора Да се врате кући од покуда. А ето ти младог Турчин Хамзе Ка мађарским дели-јунацима Да некога од својих нађе Из Шапца испред турске тврђе. И побеже славном краљу Матији, Указа му место погодито Одакле ће боље Шабац бити И лакше га тако освојити - С тог белега поче грмљавина Са свих страна муња абердима И шанчева што је свега било Свако зрно сврху погодило Са Турцима још се приповеда И зрну се право у циљ гледа Голем јад на некрста сађе А хришћанству тад сунце изађе Виде Турци да губе тврђаву А султану да јаве не смеју Већ стадоше да већају боље: Нека иде ко је какве воље, Коме вођи да се приклањају - Ко султану, ко угарском краљу, А да блага од шабачког града Не узима никоја посада У Шапцу га дакле оставише А град Шабац краљу поклонише. Да краљево Слово што доноси Изнутра ниједан не покоси То они добро спроведоше Да се краљу већма допадоше. Драго беше њему и народу, Што узеше у погодбу правду А достоји свакога владара Да опрости заточнику права Те за пример и свима онима Што је дато ка другим људима На које се вољом смиловао И милости своје показао. Тако паде шабачка тврђава И по њози тушта абердара На то мноштво краљ додаде више А град Шабац часно утврдише И јунаке у њему остави Да зијана нико не направи Кад је било како је и било И Турцима кад је опростио А краље се ка Будиму врати Са послугом турском да га прати Краљ се врати, а сви се чудише Чаршијама будимским пудише Кад у двору премудрога краља Гледали су раскоши Турака Милостивног краља што га служе По гласима што о двору круже А кад абер у Турску стизаше Турски цар их бесно проклињашe. Превод: М. Чудић – Л. Кузмановић Dакле, најстарији примери епских јуначких песама у Срба су, хронолошки: „ Szabacs viadala” 1476. година, бугарштица о Сибињанин Јанку (Djoja del Kole, година 1497, Izabele del Balco) и П. Хекторовић „Рибање и рибарско приговарање”, 1555. година. politikinzabavnik |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Ned 12 Maj - 0:13 | |
| Kneževa večera
Kneževa večera je epska narodna pesma u kojoj je opevana zdravica kneza Lazara srpskim velikašima i vitezovima i odgovor Miloša Obilića na kneževu zdravicu.
Skup kneza Lazara sa srpskim velikašima i vitezovima odigrao se na tajnom mestu u Kruševcu, noć uoči bitke na Kosovu polju. Svi su za stolom imali svoje mesto i bili su raspoređeni po važnosti. Na čelu stola sedeo je Lazar, s njegove desne strane stari Jug Bogdan i devet Jugovića, a sa leve strane Vuk Branković i ostala gospoda. Na dnu stola, naspram kneza Lazara sedeo je njegov najveći i najbolji vitez, Miloš Obilić. U svojoj zdravici Knez Lazar nazdravlja svojim gostima po njihovoj važnosti i osobinama, prvo po stareštvu, pa po gospodstvu, milosti, lepoti, visini i na kraju po junaštvu. Zaplet nastaje kada knez nazdravi Milošu Obiliću i svojim rečima iskaže sumnju u njegovu vernost. Kneževe reči prekora su pune blagosti, jer umesto pretnje kaznom on Milošu nudi nagradu za dotadašnju vernost. Nepravedno optužen za izdaju i osramoćen pred ostalom srpskom gospodom, Miloš Obilić na kneževe blage reči je reagovao burno. Došlo je do sukoba između dve centralne ličnosti kosovskog epa. Miloš se zahvalio knezu na daru, ali ne i na njegovoj besedi. Za sebe je rekao da nikada nije bio, niti će biti izdajnik i upozorio je kneza da je pravi izdajnik onaj ko je njemu najbliži. Miloš je sumnjao da su klevete potekle od Vuka Brankovića i znao je da svoju čast može odbraniti samo junačkom borbom u boju na Kosovu. Da bi dokazao svoju ispravnost i odanost bio je spreman i da umre. Zbog toga je dao zakletvu pred svim gostima da će ubiti turskog cara Murata i da će se, ako kojim slučajem preživi, osvetiti Vuku Brankoviću zbog klevete.
U ovoj pesmi kroz knaževu zdravicu kataloški su nabrojana imena srpskih junaka prema njihovoj važnosti i epskoj slavi, a glavni motiv pesme su sumnja na izdaju, međusobno nepoverenje i svesno žrtvovanje junaka za odbranu svoje časti.
Epska pesma iz kosovskog ciklusa pesama
Tema Sumnja kneza Lazara u njegovog najboljeg i najvećeg viteza Mikoša Obilića, sukob ove dve centralne ličnosti kosovskog boja, Milošev zavet i pretnja Vuku Brankoviću.
Glavni likovi Knez Lazar i Miloš Obilić
Ostali likovi - kataloški nanizani kosovski junaci Jug Bogdan, Vuk Branković, devet Jugovića, Kosančić Ivan, Toplica Milan
Mesto i vreme odvijanja radnje Tajno mesto u Kruševcu gradu, noć uoči bitke na Kosovu
Analiza Kneževa večera je predstavljena kao dramska scena. Ona podseća na tajnu večeru apostola. Zaplet počinje kada se knez Lazar obrati Milošu Obiliću na vrlo neobičan, za Miloša uvredljiv način. Nazdravljanje je često korišćena situacija. Dramatizuje radnju i podstiče na dalji tok. Dok nazdravlja knez Lazar nabraja kosovske junake, tako da je funkcija ove pesme kataloško nizanje junaka po njihovoj važnosti i epskoj slavi. Taj postupak prikazivanja junaka naziva se epski katalog junaka. U ovom odlomku najupečatljivije je predstavljanje Miloša Obilića i Vuka Brankovića. Oni su predstavljen kao suprotnosti. Miloševa odrednica je junaštvo, a Vukova gospodstvo. Pošto je Miloš poginuo na Kosovu polju, a Vuk Branković je izvukao živu glavu, na toj istorijskoj činjenici se izgradila legenda o izdaji, tako da su, pre nego što su istoričari dokazali suprotno, motiv izdaje i Vuk Branković kao negativan junak i izdajnik ušli u narodnu književnost.
Ovaj odlomak o Kosovskom boju je najznačajniji i najpoznatiji u kosovskom ciklusu pesama, a pojavio se u narodnom predanju krajem 15. veka.
Kneževa večera
Slavu slavi srpski knez Lazare U Kruševcu mjestu skrovitome, Svu gospodu za sofru sjedao, Svu gospodu i gospodičiće: S desne strane starog Jug Bogdana, I do njega devet Jugovića; A s lijeve Vuka Brankovića, I osralu gospodu redom: U zastavu vojvodu Miloša, I do njega dv'je sprske vojvode: Jedno mu je Kosančić Ivane. A drugo Toplica Milane. Car uzima zlatan pehar vina, Pa govori svoj gospodi srpskoj: "Kome ć' ovu čašu nazdraviti? Ako ću je napit' po starještstvu, Napiću je starom Jug-Bogdanu; Ako ću je napit' po gospodstvu Napiću je Vuku Brankoviću; Ako ću je napit' po milosti, Napiću je mojim devet šura, Devet šura, devet Jugovića; Ako ću je napit' po ljepoti, Napiću je Kosančić-Ivanu; Ako ću je napit' po visini, napiću je Toplici Milanu: Ako ću je napit' po junaštvu, Napiću je vojvodi Milošu. Ta nikom je drugom napit' neću, Već u zdravlje Miloš-Obilića: Zdrav Milošu, vjero i nevjero! Prava vjero, potonja nevjero! Sjutra ćeš me izdat' na Kosovu, I odbjeći turskom car-Muratu; Zdrav mi budi i zdravicu popij; Vino popij, a na čast ti pehar!" Skoči Miloš na nogi lagane, Pa se klanja do zemljice crne: "Vala tebe, slavni knez-Lazare! Vala tebe na tvojoj zdravici, Na zdravici i na daru tvome; Al' ne vala na takvoj besjedi; Jer, tako me vjera ne ubila! Ja nevjera nikad bio nisam, Nit' sam bio, niti ću kad biti, Nego sjutra mislim na Kosovu Za rišćansku vjeru poginuti; Nevjera ti sjedi uz koljeno, Ispod skuta pije ladno vino: A prokleti Vuče Brankoviću, Sjutra jeste lijep Vidov danak, Viđećemo u polju Kosovu, Ko je vjera, ko li je nevjera, A tako mi Boga velikoga! Ja ću otić' sjutra u Kosovo, I zaklaću turskog car-Murata, I staću mu nogom po gr'oce; Ako li mi Bog i sreća dade, Te se zdravo u Kruševac vratim, Uhvatiću vuka Brankovića, vezaću ga uz to bojno koplje, Kao žena kuđelj' uz preslicu, Nosiću ga u polje Kosovo."
Boske. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | Abu Dabi MODERATOR
Poruka : 130824
Učlanjen : 07.04.2011
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Uto 8 Okt - 11:56 | |
| Бог ником дужан не остаје
(Вук Караџић, 1845.)
Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела; То не била два бора зелена, Ни међ' њима танковрха јела, Већ то била два брата рођена: Једно Павле, а друго Радуле, Међу њима сестрица Јелица Браћа сеју врло миловала, Сваку су јој милост доносила, Најпослије ноже оковане, Оковане сребром, позлаћене Кад то вид'ла млада Павловица, Завидила својој заовици, Па дозива љубу Радулову: "Јетрвице, по Богу сестрице! "Не знаш кака биља од омразе? "Да омразим брата и сестрицу." Ал' говори љуба Радулова. "ој Бога ми, моја јетрвице! "Ја не знадем биља од омразе, "А и да знам, не бих ти казала: "И мене су браћа миловала, "И милост ми сваку доносила." Кад то зачу млада Павловица, Она оде коњма на ливаду, Те убоде вранца на ливади, Па говори своме господару: "На зло, Павле, сеју миловао, "На горе јој милост доносио! "Убола ти вранца на ливади." Павле пита сестрицу Јелицу: "Зашто, сејо? да од Бога нађеш!" Сестрица се брату кунијаше: "Нисам, брате, живота ми мога! "Живота ми и мога и твога!" То је братац сеји вјеровао Кад то виђе млада Павловица, Она оде ноћу у градину, Т заклала сивога сокола, Па говори своме господару: "На зло, Павле, сеју миловао, "На горе јој милост доносио! "Заклала ти сивога сокола." Павле пита сестрицу Јелицу: "Зашто, сејо? да од Бога нађеш!" Сестрица се брату кунијаше: "Нисам, брате, живота ми мога! "Живота ми и мога и твога!" И то братац сеји вјеровао. Кад то виђе млада Павловица, Она оде вече по вечери, Те украде ноже заовине, Њима закла чедо у колевци. Кад у јутру јутро освануло, Она трчи своме господару Кукајући и лице грдећи: "На зло, Павле, сеју миловао, "На горе јој милост доносио! "Заклала ти чедо у колевци; "Ако ли се мене не вјерујеш, "Извади јој ноже од појаса." Скочи Павле, кан' да се помами, Па он трчи на горње чардаке, Ал' још сестра у душеку спава, Под главом јој злаћени ножеви; Павле узе злаћене ножеве, Па их вади из сребрних кора, Али ножи у крви огрезли; Кад то виђе Павле господару, Трже сестру за бијелу руку: "Сејо моја, да те Бог убије! "Буд ми закла коња на ливади "И сокола у зеленој башчи, "Зашт' ми закла чедо у колевци?" Сестрица се брату кунијаше: "Нисам, брате, живота ми мога! "Живота ми и мога и твога! "Ако ли ми не вјерујеш клетви, "Изведи ме у поље широко, "Па ме свежи коњма за репове, "Растргни ме на четири стране." Ал' то братац сеји не вјерова, Већ је узе за бијелу руку, Изведе је у поље широко, Привеза је коњма за репове, Па их одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте смиље и босиље; Ђе је она сама собом пала, Онђе се је црква саградила. Мало време за тим постајало, Разбоље се млада Павловица, Боловала девет годин' дана, Кроз кости јој трава проницала, У трави се љуте змије легу, Очи пију, у траву се крију. Љуто тужи млада Павловица, Па говори своме господару: "Ој чујеш ли, Павле господару! "Води мене заовиној цркви, "Не би ли ме црква опростила." Кад то чуо Павле господару, Поведе је заовиној цркви; Кад су били близу б'јеле цркве, Ал' из цркве нешто проговара: "Не ид' амо, млада Павловице: "Црква тебе опростити не ће." Кад то зачу млада Павловица, Она моли свога господара: "Ој Бога ти, Павле господару! "Не води ме двору бијеломе, "Већ ме свежи коњма за репове, "Па ме одби низ поље широко, "Нек ме живу коњи растргају." То је Павле љубу послушао: Привеза је коњма за репове, Па је одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте трње и коприве; Ђе је она сама собом пала, Језеро се онђе провалило, По језеру вранац коњиц плива, А за њиме злаћена колевка, На колевци соко тица сива, У колевци оно мушко чедо, Под грлом му рука материна, А у руци теткини ножеви. |
| | | Abu Dabi MODERATOR
Poruka : 130824
Učlanjen : 07.04.2011
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Uto 8 Okt - 12:00 | |
| Браћа и сестра
(Вук Караџић, 1845.)
Рани мајка девет мили сина И десету шћерцу мљезиницу; Ранила их док их одранила, Докле били сини на женидбу, А ђевојка била на удају, Њу ми просе млоги просиоци Једно бане, друго џенерале, Треће проси из села комшија Мајка даје у село комшији, Браћа дају с преко мора бану, Још су браћа сестри бесједила: "Ја ти пођи, наша мила сејо, "Ја ти пођи с преко мора бану, "Ми ћемо те често походити: "У години свакога мјесеца, "У мјесецу сваке неђељице." То је сестра браћу послушала, Она пође с преко мора бану. Ал' да видиш чуда великога! Ја Бог пушћа од себе морију, Те помори девет милих брата, Сама оста саморана мајка. Тако стаде три године дана. Љуто пишти сестрица Јелица: "Мили Боже, чуда великога! "Што сам врло браћи згријешила, "Те ме браћа походити не ће?" Њу ми коре млоге јетрвице: "Кучко једна, наша јетрвице! "Ти си врло браћи омрзнула, "Те те браћа походити не ће." Љуто пишти сестрица Јелица, Љуто пишти јутром и вечером. Ал' се милу Богу ражалило, Па он посла два своја анђела: "Ид'те доље, два моја анђела, "До бијела гроба Јованова, "Јованова, брата најмлађега, "Вашијем га духом заданите, "Од гроба му коња начините, "Од земљице мијес'те колаче, "Од покрова режите дарове; "Спремите га сестри у походе." Хитро иду два Божја анђела До бијела гроба Јованова, Од гроба му коња начинише, Њинијем га духом задануше, Од земљице мијесе колаче, Од покрова резаше дарове; Спремише га сестри у походе. Хитро иде нејачак Јоване; Кад је био двору на помолу, Далеко га сеја угледала, Мало ближе пред њег' ишетала, Од жалости врло заплакала, Руке шире, у лице се љубе; Па је сеја брату бесједила: "Јесте л' ми се, брате, затјецали, "Кад сте мене младу удавали, "Да ћете ме често походити: "У години свакога мјесеца, "У мјесецу сваке неђељице? "Ево данас три године дана "Нијесте ме јоште походили!" Још је њему сеја бесједила: "Што си тако, брате, потавњео "Баш кан' да си под земљицом био?" Бесједи јој нејачак Јоване: "Шути, сејо, ако Бога знадеш! "Мене јесте голема невоља: "Док сам осам брата оженио, "И дворио осам милих снаха; "А како се браћа иженише, "Девет б'јелих кућа начинисмо; "За то сам ти поцрњео, сејо." И он био три бијела дана. Опрема се сестрица Јелица, И опрема господске дарове, Да дарује браћу и снашице: Браћи реже свилене кошуље, А снахама бурме и прстење. Ал' је Јово врло устављаше: "Ти не иди, моја мила сејо, "Док још браће у походе дође." Ал' Јелица останути не ће; Она спреми господске дарове; Отале се Јово подигао И са шњиме сестрица Јелица. А кад близу двора долазише, Код двора је пребијела црква. Па бесједи нејачак Јоване: "Ти почекај, моја мила сејо, "Док ја одем за бијелу цркву: "Кад смо средњег брата оженили, "Ја сам златан прстен изгубио, "Да потражим, моја мила сејо." Оде у гроб нејачак Јоване, А остаде сестрица Јелица Чекајући нејачка Јована. Чекала га, па га потражила, Ал' код цркве млого ново гробље: Ту се одмах јаду осјетила, Ђе ј' умр'о нејачак Јоване. Хитро иде двору бијеломе; Кад је близу двора долазила, Ал' у двору кука кукавица; То не била сиња кукавица, Веће њина остарила мајка. А Јелица на врата долази, Она виче из грла бијела: "Јадна мајко, отвори ми врата." Стара мајка из двора бесједи: "Ид' одатле, од Бога моријо, "Девет си ми сина уморила, "И мен' хоћеш остарилу мајку?" А Јелица била бесједила: "Јадна мајко, отвори ми врата, "Ово није од Бога морија, "Већ Јелица твоја мила шћерца." Па јој мајка отворила врата, Закукаше, кано кукавице, Рукама се б'јелим загрлише, Обје мртве на земљу падоше. |
| | | Abu Dabi MODERATOR
Poruka : 130824
Učlanjen : 07.04.2011
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Uto 8 Okt - 12:01 | |
| Ко крсно име слави, оном и помаже
(Вук Караџић, 1845.)
Што протужи рано у недељу, У недељу прије јарког сунца, У соколу граду бијеломе У тамници Петра Мркоњића? Огласује, да је соко сиви, По истини војвода Тодоре. Ако тужи, за невољу му је: Сутра му је крсно име свето, Крсно име, свети Ђеорђије, А нема га чиме прославити, Пак братими капиџију млада: "Богом брате, капиџија млади! "Отвори ми на тамници врата, "Да ја идем Петру Мркоњићу, "Да се молим Пери господару, "Да ме пусти на Бога на јемца, "Да отидем на вашу чаршију, "На чаршију тамо међ' трговце, "Да попросим и леба и вина, "Да нараним сужње по тамници "Ради Бога и крсног имена." Капиџија за Бога примио, Па он пусти војводу Тодора, Пусти њега Петру Мркоњићу, Пусти г' Петар на Бога на јемца, Оде Тодор тамо на чаршију, На чаршију тамо међ' трговце; У Тодора нигди ништа нема, Разма једни ножи позлаћени, Сребрни су, пак су позлаћени; Он изнесе ноже међ' трговце, Трговци му цијенили ноже: Та један му два дуката даје, А други му три дуката даје, Трећи смисли и Бога и душу, Те му даде четири дуката. Дукат узе леба бијелога, Други дукат вина и ракије, Трећи дукат сваке ђаконије И убаве оне јасне свеће, А четврти дукат оставио, Да дарује сужње по тамници Ради Бога и крсног имена. Па је Тодор ужегао свећу, Па отиде доле у тамницу, Те ставио сужњем вечерати, Вечерају, пију вино ладно, Сетише се лепе славе Божје, Уста Тодор, у славу напија: "О убава лепа славо Божја! "Свети Ђорђе, крсно име моје! "Опрости ме тамнице проклете!" Теке Тодор у славу напија, У то доба јунак пред тамницу! Пак дозива војводу Тодора: "Чујеш брате, војвода Тодоре! "Оди к мене, брате, пред тамницу, "Да ти кажем до две до три речи А беседи војвода Тодоре: "Опрости ми, незнана делијо, "Ја би каил пред тамницу доћи, "Ал' је пуста синоћ затворена. "И кључеви двору однешени." - "Оди к мене, војвода Тодоре! "На тамници отворена врата, "Отворена врата деветора "И десето брава Дубровничка." Тад' изиђе војвода Тодоре, Пред тамницом чудан добар јунак На витезу коњу зеленоме, И на њему чисти зелен скерлет, На глави му красан самур:калпак, За калпаком ноја птића крило, Те сен чини коњу и јунаку, Да му лице не смагне од сунца; Пак Тодору јунак проговара: "Чујеш брате, војвода Тодоре! "Ти се дижи ноћас из тамнице, "Пак не иди покрај мора сиња, "Јер су честе у Латина страже, "Пак се бојим, да те не увате, "Већ ти иди преко горе чарне, "Докле дођеш двору господскоме Осврте се војвода Тодоре, Да јунаку даде чашу вина, Ал' нестаде коња и јунака! Оде Тодор доле у тамницу, Те казује међу сужњевима. Кад видеше тридесет сужања На тамници отворена врата, Оставише и лебац и вино, Отидоше свак' на своју страну Оде Тодор преко горе чарне. Каде дође двору господскоме, Али љуба крсно име служи, Сазвала је госте и званице, И кумове и све пријатеље, Па госпођа крсно име служи, И госпођа у славу напија: "Помоз' Боже и свети Ђорђије, "Крсно име господара мога! "Опрости га тамнице проклете! "Донеси га двору господскоме!" У то доба Тодор у дворове, Од госпође чашу приватио, Те напио у славу Божију, Послужио крсно име своје, А у своме двору бијеломе, Почастио госте и званице И кумове и све пријатеље. |
| | | Abu Dabi MODERATOR
Poruka : 130824
Učlanjen : 07.04.2011
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Sre 9 Okt - 1:48 | |
| Огњена Марија у паклу
(Вук Караџић, 1845.)
"Дај ми, Боже, од рајевах кључе, "Да од раја отворимо врата, "Да ја дођем проз рај у пакао, "Да ја виђу остаралу мајку, "Не бих ли јој душу избавила!" Бога моли, и умолила га, Од раја јој кључе поклонио, И шњом посла Петра апостола, Те од раја отворише врата, И прођоше проз рај у пакао; Ал' три друга по паклу шетају Једном другу нога горијаше, А другоме рука до рамена, А трећему глава горијаше. Но Марија апостола пита: "Што су, Петре, Богу згријешили, "Те се муче муках жестокијех?" - "Казаћу ти, Огњана Марија! "Што овоме руса гори глава, "Овај није даровао куму: "Кума њему светога Јована, "А он њојзи паре ни динара; "Што овоме гори десна рука, "Њом је клао овце преходнице; "Што овоме трећем нога гори, "Њом је био и оца и мајку." Њих минуше, напријед прођоше, Али сједе до два стара старца, Њима горе и браде и главе. Но Марија апостола пита: "Кажуј, Петре, што су згријешили?"- "Казаћу ти, моја мила секо! "Ово бјеху од земље судије, "Мирили су мртве и рањене "И у кмество сиједали криво, "И проклето узимали мито; "А нијесу јоште дочекали, "Што чињаху, кад они могаху, "Каматника, секо, и митника "До два тези Боже проклетника." Па минуше мало понапријед, Ту нађоше једну невјестицу, Ђе јој горе и ноге и руке, А пропа' јој језик проз вилице, А висе јој змије о дојаках; Кад је виђе Огњана Марија, Он' ијетко апостола пита: "Што је, кучка, Богу згријешила, "Те се мучи муках жестокијех?"- "Казаћу ти, моја мила секо! "Гријешница ј' крчмарица била, "У вино је воду присипала "И за воду паре узимала; "Имала је обречена мужа, "Ходила је шњега на другога; "Кад се млада вјенчавала шњиме, "Бачила је на себе мађије, "Да шњим нема од срца порода, "А Бог јој је писа' седам синах, "Ето јој их, секо, о дојаках, "Са њима ће пред Господом поћи." И пођоше мало понапријед, А нађоше бабу остаралу, То је мајка Огњане Марије, Њојзи горе и ноге и руке, И гори јој коса наврх главе; А Марија стаде поред мајке, Па упита остаралу мајку: "Кажи, мајко, што си згријешила? "Не бих ли ти душу избавила." Но Марији мајка говорила: "Ја немам што, до камена казат': "Кад ја бијах на бијес ђевојка, "Једно јутро ускрсење дође, "Моја мајка до пред цркву пође, "Мен' остави да сигурам ручак, "Кад ми мајка испред цркве дође, "Мене голу у хаљине нађе, "Удари ме руком и прстеном, "Ја шњом уд'рих о дувар од куле, "Таде ме је проклињала мајка ""Залуду се удавала, синко!" "Удавах се три четири пута, "И ту ја бих у Бога злочеста, "Не одржах мужа ни једнога. "Кад се, синко, удадох четвртом, "Ту ја нађох двоје пасторчади, "Једно лудо од двије године, "Друго, синко, од пуне четири, "Узеше ме ђеца Богом мајку: "Кад ми ђеца из игре дођоше, "Код мене се оба заплакаше, "Плачући ми стариј' говораше: ""Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу." "Мјерих му је о камену станцу". "Млађи рече: ""Дај ми љеба, мајко"" "Ја му дадох комат земље црне " Још се баба јадити хоћаше, Но јој не да Петре апостоле. Но је Петар за руку дофати, И бачи је међу ђаволима: "Чекај враже, држи је ђаволе!" То је било, а Боже помози! |
| | | Ivkic
Poruka : 16424
Godina : 41
Lokacija : Negde u Srbiji
Učlanjen : 05.09.2012
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Čet 31 Okt - 22:39 | |
| Кнежева вечера Славу слави српски кнез Лазаре У Крушевцу мјесту скровитоме. Сву господу за софру сједао, Сву господу и господичиће: С десне стране старог Југ-Богдана, И до њега девет Југовића; А с лијеве Вука Бранковића, И осталу сву господу редом: У заставу војводу Милоша, И до њега дв'је српске војводе: Једно ми је Косанчић Иване, А друго је Топлица Милане. Цар узима златан пехар вина, Па говори свој господи српској: "Коме ћ' ову чашу наздравити? Ако ћу је напит' по старјешству, Напићу је старом Југ-Богдану; Ако ћу је напит' по господству, Напићу је Вуку Бранковићу; Ако ћу је напит' по милости, Напићу је мојим девет шура, Девет шура, девет Југовића; Ако ћу је напит' по љепоти, Напићу је Косанчић-Ивану; Ако ћу је напит' по висини, Напићу је Топлици Милану; Ако ћу је напит' по јунаштву, Напићу је војводи Милошу. - Та ником је другом напит' нећу, Већ у здравље Милош-Обилића! Здрав, Милошу, вјеро и невјеро! Прва вјеро, потоња невјеро! Сјутра ћеш ме издат' на Косову, И одбјећи турском цар-Мурату! Здрав ми буди, и здравицу попој, Вино попиј а на част ти пехар!" Скочи Милош на ноге лагане, Пак се клања до земљице црне: "Хвала тебе, славни кнез-Лазаре, Хвала тебе на твојој здравици, На здравици и на дару твоме: Ал' не хвала на таквој бесједи! Јер, тако ме вјера не убила! Ја невјера никад био нисам, Нит' сам био нити ћу кад бити, Него сјутра мислим у Косову За хришћанску вјеру погинути; Невјера ти сједи уз кољено, Испод скута пије хладно вино! "- А проклети Вуче Бранковићу! Сјутра јесте лијеп Видов данак, Виђећемо у пољу Косову Ко је вјера, ко ли је невјера! А тако ми Бога великога, Ја ћу отић' сјутра у Косово И заклаћу турског цар-Мурата, И стаћу му ногом под гр'оце; Ако ли ми Бог и срећа даде, Те се здраво у Крушевац вратим, Ухватићу Вука Бранковића, Везаћу га уз то бојно копље, Као жена куђељ' уз преслицу, Носићу га у поље Косово!"
Poslednji izmenio Ivkic dana Čet 31 Okt - 22:44, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | Ivkic
Poruka : 16424
Godina : 41
Lokacija : Negde u Srbiji
Učlanjen : 05.09.2012
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Čet 31 Okt - 22:43 | |
| Косовка девојка (Вук Караџић, 1845.) Уранила Косовка девојка, Уранила рано у недељу, У недељу прије јарка сунца; Засукала бијеле рукаве, Засукала до белих лаката; На плећима носи хлеба бела, У рукама два кондира златна, У једноме хлађане водице, У другоме руменога вина; Она иде на Косово равно, Па се шеће по разбоју млада, По разбоју честитога кнеза, Те преврће по крви јунаке: Ког јунака у животу нађе, Умива га хлађаном водицом, Причешћује вином црвенијем И залаже хлебом бијелијем. Намера је намерила била На јунака Орловића Павла, На кнежева млада барјактара: И њега је нашла у животу, Десна му је рука одсечена И лијева нога до колена; Вита су му ребра изломљена: Виде му се џигерице беле; Измиче га из те многе крвце, Умива га хлађаном водицом, Причешћује вином црвенијем И залаже хлебом бијелијем. Кад јунаку срце заиграло, Проговара Орловићу Павле: "Сестро драга, Косовко девојко, Која ти је голема невоља Те преврћеш по крви јунаке? Кога тражиш по разбопју млада: Или брата, или братучеда, Ал' по греху стара родитеља?" Проговара Косовка девојка: "Драги брато, делијо незнана, Ја од рода никога не тражим: Нити брата, нити братучеда, Ни по греху стара родитеља. Мож ли знати, делијо незнана, Кад кнез Лаза причешћива војску Код прекрасне Самодреже цркве - Три недеље тридест калуђера? Сва се српска причестила војска, Најпослије три војводе бојне: Једно јесте Милошу војвода, А друго је Косанчић Иване, А треће је Топлица Милане; Ја се онде десих на вратима, Кад се шета војвода Милошу, Красан јунак на овом свету, Сабља му се по калдрми вуче, Свилен калпак, оковано перје; На јунаку коласта аздија, око врата свилена марама; Обазре се и погледа на ме, С себе скиде коласту аздију, С себе скиде, па је мени даде: - "На девојко, коласту аздију, По чему ћеш мене споменути, По аздији по имену моме: Ево т' идем погинути, душо, У табору честитога кнеза; Моли бога, драга душо моја, Да ти с' здраво из табора вратим, А и тебе добра срећа нађе, Узећу те за Милана мога, За Милана Богом побратима, Кој' је мене Богом побратио, Вишњим Богом и светим Јованом; Ја ћу теби кум венчани бити." За њим иде Косанчић Иване, Красан јунак на овоме свету, Сабља му се по калдрми вуче, Свилен калпак, оковаљно перје; На јунаку коласта аздија, Око врата свилена марама, На руци му бурма позлаћена; Обазре се и погледа на ме, С руке скиде бурму позлаћену, С руке скиде па је мени даде: - "На девојко, бурму позлаћену, По чему ћеш мене споменути, А по бурми по имену моме: Ево т' идем погинути, душо, У табору честитога кнеза; моли Бога, моја душо драга, Да ти с' здраво из табора вратим, А и тебе добра срећа нађе, Узећу те за Милана мога, За Милана Богом побратима, Кој' је мене Богом побратио, Вишњим Богом и светим Јованом; Ја ћу теби ручни девер бити." За њим иде Топлица Милане, Красан јунак на овоме свету, Сабља му се по калдрми вуче, Свилен калпак, оковано перје; На јунаку коласта аздија Око врата свилена марама, На руци му копрена од злата; Обазре се и погледа на ме, С руке скиде копрену од злата, С руке скиде, па је мени даде: - "На девојко, копрену од злата, По чему ћеш мене споменути, По копрени по имену моме: Ево т' идем погинути, душо, У табору честитога кнеза; Моли Бога, моја душо драга, Да ти с' здраво из табора вратим, Тебе, душо, добра срећа нађе, Узећу те за верну љубовцу." И одоше три војводе бојне: Њих ја данас по разбоју тражим." Ал' беседи Орловићу Павле: "Сестро драга, Косовко девојко, Видиш, душо, она копља бојна, Понајвиша а и понајгушћа: Онде ј' пала крвца од јунака, Та доброме коњу до стремена, До стремена и до узенђије, А јунаку од свилена паса, - Онде су ти сва три погинула! Већ ти иди двору бијеломе, На крвави скута и рукава." Кад девојка саслушала речи, Проли сузе низ бијело лице, Она оде свом бијелу двору, Кукајући из бијела грла: "Јао, јадна, худе сам ти среће! Да се, јадна, за зелен бор 'ватим, И он би се зелен осушио!"
|
| | | Ivkic
Poruka : 16424
Godina : 41
Lokacija : Negde u Srbiji
Učlanjen : 05.09.2012
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Čet 31 Okt - 22:52 | |
| Марко Краљевић и бег Костадин (Вук Караџић, 1845.) Коње јашу до два побратима, Бег Костадин и Краљевић Марко, Бег Костадин беседио Марку, "Побратиме, Краљевићу Марко, Да ти мени о јесени дођеш, О јесени, о Дмитрову данку, А о моме крсноме имену, Па да видиш части и поштења, А и лепа, брате, дочекања, И господске ђаконије редом." Ал' беседи Краљевићу Марко: "Не хвали се, беже, с дочекањем! Кад ја тражих брата Андријаша, Ја се десих у двору твојему О јесени, о Дмитрову данку, А о твоме крсноме имену: Видио сам твоје дочекање, И видих ти до три нечовештва." Ал' беседи беже Костадине: "Побратиме, Краљевићу Марко, Та каква ми нечовештва кажеш?" Вели њему Краљевићу Марко: "Прво ти је, брате, нечовештво: Дођоше ти до две сиротице, Да ј' нахраниш хлеба бијелога И напојиш вина црвенога; А ти велиш дема сиротама: - "Ид'т одатле, један људски гаде! Не гад'те ми пред господом вина!" А мени је жао, беше, било, Жао било двеју сиротица, Па ја узех до две сиротице, Одведох их доле на чаршију, Нахраних их хлеба бијелога И напојих вина црвенога, Па покројих на њих чисти скерлет, Чисти скерлет и зелену свилу, Па их онда послах двору твоме; А ја, беже, гледам из прикрајка Како ћеш их онда дочекати; А ти узе једно сирочади, Узе њега у лијеву руку, Друго узе на десницу руку, Однесе их удворе за столе: "Јед'те пијте, господски синови!" Друго ти је, беже, нечовјештво: Што су били стари господари, Ша су своју хазну изгубили, И на њима стари скерлет беше, Оне мећеш у доњу трпезу; А који су нови господари И одскора хазну заметнули, И на њима нови скерлет беше, Оне мећеш у горњу трпезу, Пред њих носиш вино и ракију И господску ђаконију редом. Треће ти је, беже, нечовештво: Ти имадеш и оца и мајку, - Ни једнога у асталу нема, Да ти пије прву чашу вина!"
|
| | | Ivkic
Poruka : 16424
Godina : 41
Lokacija : Negde u Srbiji
Učlanjen : 05.09.2012
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Čet 31 Okt - 22:57 | |
| Мали Радојица Мили Боже, чуда големога, ја ли грми, ја л' се земља тресе, ја се бије море о мраморје, ја се бију на Попина виле? Нити грми, нит се земља тресе, ни се бије море о мраморје, ни се бију на Попина виле; већ пуцају на Задру топови, шенлук чини ага Бећир-ага, уватио Малог Радојицу, па га меће на дно у тавницу. У тавници двадесет сужања, а сви плачу, један попијева, те остало друштво разговара: "Не бојте се, браћо моја драга, еда Бог да каква гођ јунака који ће нас јунак избавити!" А кад к њима Радојица дође, сви у једно грло заплакаше, Радојицу љуто проклињаху: "Радојица, допаднуо мука! И ми смо се и уздали у те да ћеш ти нас кадгођ избавити, ето и ти саде к нама дође - ко ли ће нас јунак избавити?" Вели њима Мали Радојица: "Не бојте се, браћо моја драга, већ ујутру кад данак осване, ви дозов'те агу Бећир-агу, па му каж'те да ј' умро Раде не би ли ме ага закопао!" Кад свануло и сунце грануло, а повика двадесет сужања: "Бог т' убио, ага Бећир-ага, што доведе к нама Радојицу? Јер га синоћ објесио ниси, већ се код нас ноћас преставио - хоће ли нас поморити смрадом?" Отворише на тавници врата, изнесоше пред тавницу Рада. Онда вели ага Бећир-ага: "Нос'те, сужња, те га закопајте!" Ал' говори Бећир-агиница: "Ев', богами, ниј' умро Раде, ниј' умро већ се ућутио - налож'те му ватру на прсима, хоће ли се помакнути, курва!" Ложе њему ватру на прсима, ал' је Раде срца јуначкога - ни се миче, ни помиче Раде. Опет вели Бећир-агиница: "А, богами, ниј' умро Раде, ниј' умро, већ се ућутио - већ уват'те змију присојкињу, те турајте Раду у њедарца, хоће ли се од ње уплашити, хоће ли се, курва, помакнути!" Уватише змију присојкињу, па турају Раду у њедарца, ал' је Раде срца јуначкога - ни се миче, ни се од ње плаши! Опет вели Бећир-агиница: "А, богами, ниј' умро Раде, ниј' умро, већ се ућутио - већ узмите двадесет клинаца, удрите их под ноктове Раду, хоће ли се помакнути, курва!" И узеше двадесет клинаца, ударају под ноктове* Раду; и ту Раде тврда срца био - ни се миче, ни душицом дише. Опет вели Бећир-агиница: "А, богами, ниј' умро Раде, ниј' умро, већ се ућутио - сакупите кола ђевојака и пред њима лијепу Хајкуну, хоће ли се насмијати на њу!" Сакупише коло ђевојака и пред њима лијепу Хајкуну. На Рада је коло наводила, преко Рада ногама играла. А каква је, да је Бог убије, од свију је и већа и љепша, љепотом је коло зачинила, а висином коло надвисила - стоји звека на врату ђердана, стоји шкрипа гаћа од сандала! Кад је згледа Мали Радојица, лијевијем оком прогледује, деснијем се брком насмијава. А кад вид'ла Хајкуна ђевојка, она сними свилена јаглука, њиме покри Рада по очима а да друге не виде ђевојке; па је своме баби говорила: "Јадан бабо, не гријеши душе, већ носите сужња, закопајте!" Онда вели Бећир-агиница: "Бре, немојте закопати курве, већ га бац'те у дебело море те наран'те рибе приморкиње лијепијем хајдучкијем месом!" Узе њега ага Бећир-ага, па га баци у дебело море. Ал' је Раде чудан пливач био! Далеко је Раде отпливао, пак изиђе на бријегу мора, па повика из грла бијела: "Јао, моји б'јели ситни зуби, повад'те ми клинце из ноката!" И он сједе и ноге прекрсти, и повади двадесет клинаца, па их метну себи у њедарца. Опет неће да мирује Раде. Кад је тавна ноћца настанула, иде двору аге Бећир-аге, па постаја мало код пенџера. Истом ага за вечеру сио, па с кадуном својом бесједио: "Моја кадо, моја вјерна љубо, ево има девет годин' дана као ј' отишо Раде у хајдуке, да не могох сербес вечерати све од страха Малог Радојице - Богу вала кад га данас нема, и кад њему хака главе дођох! И оно ћу двадес'т објесити док ујутру бијел дан осване!" А то Раде и слуша и гледа, па у собу к њему улетио, за вечером агу ухватио, ухвати га за врат до рамена, истрже му главу из рамена. Па увати Бећир-агиницу, па потеже клинце из њедара, удара их под ноктове кади; док је пола клина ударио, и душу је, кучка, испустила. Њој говори Мали Радојица: "Нека знадеш, Бећир-агинице, да каква је мука од клинаца!" Па ухвати Хајкуну ђевојку: "О Хајкуна, срце из њедара, дај ми нађи од тавнице кључе да испустим двадесет сужања." Нађе Хајка од тавнице кључе, он испусти двадесет сужања. Опет јој је Раде говорио: "О Хајкуна, душо моја драга, дај ми нађи од ризнице кључе да што мало од ашлука тражим - далеко ми ј' дому путовати, треба ми се путем понапити!" Отвори му сандук од тал'јера; онда јој је Раде бесједио: "О Хајкуна, срце моје драго, што ће мени таке плочетине - коња немам да с њима поткивам? Отвори ми сандук од дуката!" Он на друштво дукате дијели. Па увати Хајкуну ђевојку, одведе је у земљу Србију, Доведе је у бијелу цркву, Од Хајкуне гради Анђелију, па је узе за вјерну љубовцу. |
| | | Ivkic
Poruka : 16424
Godina : 41
Lokacija : Negde u Srbiji
Učlanjen : 05.09.2012
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Čet 31 Okt - 23:02 | |
| Бановић Страхиња Нетко бјеше Страхинићу бане, Бјеше бане у маленој Бањској, У маленој Бањској крај Косова, Да такога не има сокола. Једно јутро бане подранио, Зове слуге и к себе призивље: "Слуге моје! хитро похитајте, "Седлајте ми од мегдана ђога, "Окитите, што љепше можете, "Опашите, што тврђе можете; "Јел ја, ђецо, мислим путовати: "Хоћу Бањску оставити града, "Мислим ђога коња уморити "И у гости, ђецо, одлазити, "У тазбину у била Крушевца, "К милу тасту старцу Југ-Богдану, "Ка шурева девет Југовића; "Тазбина ме та жељкује моја." Господара слуге послушаше, Те сокола ђога оседлаше, Опреми се Страхинићу бане, Уд'ри на се дибу и калифу, Поноситу чоху сајалију, Што од воде чоха црвенија, А од сунца чоха руменија; Окити се један Српски соко, Па посједе ђога од мегдана, Одмах пође, у тазбину дође, У тазбину у била Крушевца, Ђе од скоро царство постануло, А виђе га старац Југ Богдане, И виђе га девет милих шура, Соколова девет Југовића, Мила зета једва дочекаше, У наруче зета загрлише, Вјерне слуге коња прифатише, Зета воде на френђију кулу, Код готове совре засједоше, Те господску ријеч бесјеђају; Навалише слуге и слушкиње, Неко двори, неко вино служи. Што бијаше ришћанске господе, Посједаше, те пијаху вино: Уврх совре стари Југ Богдане, С десне стране уза рамо своје Сједе зета Страхинића бана, И ту сједе девет Југовића, Низа совру остала господа; Ко л' је млађи, двори господаре. Но бијеше то девет шурњаја, Но шурњаје дворе упоредо, Дворе свекра силна Југ-Богдана, И двораху своје господаре, А највише зета поносита; А слуга им једна вино служи, Служи вино једном купом златном. Златна купа девет бере литар; Ја да видиш друге ђаконије, Ђаконије, млоге госпоштине! Како, брате, ђе је царевина. Позадуго бане гостовао, Позадуго бане зачамао, Поноси се бане у тазбини. Госпоштине што је у Крушевцу, Досадише јутром и вечером Молећи се силну Југ-Богдану: "Господару, силан Југ-Богдане! "Љубимо ти свиленога скута "И десницу твоју билу руку, "Ну потруди чудо и госпоство, "И поведи мила зета твога, "Ну доведи Страхинића бана "У дворове и у куће наше, "Да ми неку пошту учинимо." Сваком Јуже хатар навршује. Доке тако изредили били, Дуго било и вријеме прође, И задуго бане зачамао; Но да видиш јада изненада! Једно јутро, кад огрија сунце, Мезил стиже и бијела књига Баш од Бањске од малена града, Од његове остарјеле мајке, Бану књига на кољено паде, Кад разгледа и проучи књигу, Ал' му књига доста грдно каже, Књига каже, ђе га куне мајка: "Ђе си, сине, Страхинићу бане? "Зло ти било у Крушевцу вино! "Зло ти вино, несретна тазбина! "Виђи књигу, нечувених јада! "Из убаха једна паде сила, "Турски, сине, од Једрене царе, "А цар паде у поље Косово, "А цар паде, доведе везире, "А везире, несретне већиле. "Што је земље те облада царе, "Сву је Турску силу подигао, "У Косово поље искупио, "Притискао све поље Косово, "Уватио воде обадвије: "Покрај Лаба и воде Ситнице "Све Косово сила притиснула. "Кажу, сине, и причају људи: "Од мрамора до сува јавора, "Од јавора, сине, до Сазлије, "До Сазлије на ћемер ћуприје, "Од ћуприје, сине, до Звечана, "Од Звечана кажу од Чечана, "Од Чечана врху до планине "Турска сила притисла Косово. "Под број, сине, на тефтере кажу "Но у цара сто хиљада војске "Некаквога царева спахије, "Што имају по земљи тимаре "И што једу љеба царевога "И што јашу коње од мегдана, "Што не носе по млого оружа, "До по једну о појасу сабљу; "У Турчина, у Турскога цара, "Кажу, сине, другу војску силну "Огњевите јањичаре Турке, "Што Једрене држе кућу билу, "Јањичара кажу сто хиљада; "Кажу, сине, и говоре људи "У Турчина трећу војску силну "Некакога Туку и Манџуку, "А што хуче, а што грдно туче. "У Турчина војске свакојаке, "У Турчина једну кажу силу, "Самовољна Турчин-Влах-Алију, "Те не слуша цара честитога, "За везире никад и не мисли, "За цареву сву осталу војску "А колико мраве по земљици; "Такву силу у Турчина кажу; "Он беза зла, сине, проћи не шће, "Не шће с царем, сине, на Косово, "Окренуо друмом лијевијем, "Те на нашу Бањску ударио, "Те ти Бањску, сине, ојадио "И живијем огњем попалио, "И најдоњи камен растурио, "Вјерне твоје слуге разагнао, "Стару мајку твоју ојадио, "Са коњем јој кости изломио, "Вјерну твоју љубу заробио, "Одвео је у поље Косово, "Љуби твоју љубу под чадором, "А ја, сине, кукам на гаришту, "А ти вино пијеш у Крушевцу! "Зло ти вино напокоње било!" Ја кад бане књигу проучио, Мука му је и жао је било, У образ је сјетно невесело, Мрке брке ниско објесио, Мрки брци пали на рамена, У образ се љуто намрдио, Готове му сузе ударити. А виђе га старац Југ Богдане, Виђе зета јутру на уранку, Плану Јуже, како огањ живи, Страхинићу зету проговара; "О мој зете, Бог ми с тобом био! "Што си, зете, јутрос подранио? "Д у образ сјетно невесело? "Од шта си се, зете, раздертио? "На кога си с', зете, ражљутио? "Ал' се шуре тебе насмијаше, "У јеглени ружно говорише? "Ал' шурњаје тебе не дворише? "Ал' махану тој тазбини нађе? "Кажи, зете, шта је и како је?" Плану бане па му проговара: "Прођ' се тасте, стари Југ-Богдане! "Ја сам с шурам' био у лијепо, "А шурњаје господске госпође "Дивно зборе, а дивно ме дворе, "Тој тазбини мојој мане нема, "Но да видиш, што сам невесео: "Стиже књига од малене Бањске, "Баш од моје остарјеле мајке;" Каже јаде тасту на уранку, Како су му двори похарани, Како су му слуге разагнате, Како ли је мајка прегажена, Како ли је љуба заробљена: "Но мој тасте, стари Југ-Богдане! "И ако је моја данас љуба, "Љуба моја, ал' је шћера твоја: "Срамота је и мене и тебе; "Но мој тасте, старац Југ-Богдане! "Мислиш ли ме мртва пожалити, "Пожали ме док сам у животу. "Молим ти се и љубим ти руку, "Да даш мене ђеце деветоро, "Ђецу твоју, а шуреве моје, "Да ја, тасте, у Косово пођем, "Да потражим душманина мога, "А царева грдна хаинина, "Који ми је робље заробио; "А немој се, тасте, препанути, "Ни за твоју ђецу убринути; "Ја ћу ђеци, мојим шуревима, "Хоћу њима рухо пром'јенити, "А у Турско рухо облачити: "Око главе бијеле кауке, "А на плећи зелене доламе, "А на ноге меневиш чакшире, "О појасу сабље пламените; "Призват' слуге и казаћу јунак, "Нека слуге коње оседлају, "Оседлају, тврдо опасују, "Нек пригрћу мрким међединам': "Учинићу ђецу јањичаре; "Ја ћу ђецу шуре сјетовати, "Каде са мном биду кроз Косово, "А кроз војску цара ка Косову, "Пред њима ћу бити делибаша, "Нек се стиде и нек се препану, "Нек се свога боје старјешине; "Когођ стане у царевој војсци, "Когођ стане с нама говорити, "Стане Турски, окрене Мановски, "Ја с Турцима могу проговорит', "Могу Турски, и могу Мановски, "И Арапски језик разумијем, "И на крпат ситно Арнаутски; "Проводићу ђецу кроз Косово, "Сву ћу војску Турску уводити, "Док ја нађем душманина мога, "А Турчина силна Влах-Алију, "Који ми је робље поробио; "Нек шуреви биду у невољи, "Ел сам, тасте, могу погинути, "Код шурева не ћу погинути "Јали ране ласно допанути." Кад то зачу стари Југ Богдане, Плану Јуже, како огањ живи, Страхињ-бану зету проговара: "Страхињ-бане, ти мој зете мили! "Виђех јутрос, да памети немаш. "Што ми ђеце иштеш деветоро, "Да ми ђецу водиш у Косово, "У Косово, да их кољу Турци, "Немој, зете, више проговарат', "Не дам ђеце водит' у Косово, "Макар шћери нигда не видио. "Мио зете, дели Страхињ-бане! "Рашта си се тако раздертио? "Знаш ли, зете? не зна ли те људи! "Ал' ако је једну ноћ ноћила, "Једну ноћцу шњиме под чадором, "Не може ти више мила бити, "Бог ј' убио, па је то проклето, "Воли њему, него тебе, сине; "Нека иде, враг је однесао! "Бољом ћу те оженити љубом, "С тобом хоћу ладно пити вино, "Пријатељи бити до вијека; "А не дам ти ђецу у Косово." Плану бане, како огањ живи, У иједу и тој муци љутој Не шће викнут' ни призвати слугу, За сеиза ни хабера нема, Но сам оде к ђогу у ахаре, Ја како га бане оседлао! Како ли га тврдо опасао! Па заузда ђемом од челика, Пред дворе га води у авлију К бињекташу бијелу камену, Па се ђогу фати на рамена Погледује девет својих шура, А шуреви у земљицу црну. Бан погледну пашенога свога, Некакога млада Немањића, А Немањић гледа у земљицу. Кад пијаху вино и ракију, Сви се фале за добре јунаке, Фале с' зету и Богом се куну: "Волимо те, Страхинићу бане! "Но сву земљу нашу царевину;" Ал' да видиш јада на невољи! Бану јутрос нема пријатеља: Није ласно у Косово поћи. Виђе бане, ђе му друга нема, Сам отиде пољем Крушевачким Ја кад био низ широко поље, Обзире се ка Крушевцу б'јелу, Не ће ли се шуре присјетити, Не ће ли се њима ражалити; А кад виђе јутрос на невољи Ђе му нема главна пријатеља, Паде на ум, па се досјетио За његова хрта Карамана, Кога воли него добра ђога, Те привикну из бијела грла, Остало је хрче у ахару; Зачу гласа, хитро потрчало Док у пољу пристиже ђогина, Покрај ђога хрче поскакује, А златан му литар позвекује, Мило било, разговори с' бане Оде Бане на коњу ђогину, Те пријеђе поља и планине, Ја кад дође у поље Косово, Кад сагледа по Косову силу, Ал' се бане мало препануо, Па помену Бога истинога, У ордију пурску угазио. Иде бане по пољу Косову, Иде бане на четири стране, Тражи бане силна Влах-Алију, Ал' не може бане да га нађе; Спушти с' бане ка води Ситници, На једно је чудо нагазио: На обали до воде Ситнице Један зелен ту бијаше чадор, Широк чадор поље притиснуо, На чадору од злата јабука, Она сија, како јарко сунце, Пред чадором побијено копље, А за копље вранац коњиц свезан; На глави му маха Стамболија Бије ногом десном и лијевом. Кад го виђе Страхинићу бане, Прохесапи и умом премисли, Баш је чадор силна Влах-Алије, Те ђогина коња пригоњаше, Копље јунак скиде са рамена, Те чадору врата отворио, А да види, ко је под чадором, Не бијаше силан Влах-Алија, Но бијаше један стари дервиш, Бијела му прошла појас брада, Шњиме нема нитко под чадором, Бекрија је тај несрећан дервиш, Пије Турчин вино кондијером, Но сам лије, но сам чашу пије, Крвав дервиш бјеше до очију; Кад га виђе Страхинићу бане, Те му селам Турски називаше, Пијан дервиш оком разгледаше, Па му мучну ријеч проговара: "Да си здраво! дели Страхин-бане "Од малене Бањске крај Косова." Плану бане, препаде се љуто, Те дервишу Турски одговара: "Бре! дервишу, несретна ти мајка! "Рашта пијеш? рашта се опијаш "Те у пићу грдно проговараш "И Турчина зовеш каурином. "Шта помињеш некакога бана? "Ово није Страхинићу бане, "Но ја јесам цареви делија, "Једеци се царски покидаше, "У ордију Турску побјегоше, "Све делије хитро потрчаше, "Да једеке цару пофатамо; "Ако кажем цару, ја везиру, "Коју си ми ријеч бесједио, "Хоћеш, стари, јада допанути." Грохотом се дервиш осмјенуо: "Ти делијо, Страхинићу бане! "Знаш ли, бане, Не знали те јади! "Да сам саде на Голеч-планини, "Да те видим у царевој војсци, "Познао бих тебе и ђогина, "И твојега хрта Карамана, "Кога волиш, него добра ђога. "Знаш ли, бане од малене Бањске "Познајем ти чело како ти је, "И под челом очи обадвије, "И познајем оба мрка брка. "Знаш ли бане? не знало те чудо! "Кад западох ропства у вијеку, "Пандури ме твоји ухитише "У Сухари врху на планини, "У руке ме твоје додадоше, "Ти ме баци на дно од тамнице, "Те робовах и тамницу трпљех "И зачамах за девет година, "Девет прође, а стиже десета, "А тебе се, бане, ражалило, "Те ти зовну Рада тамничара, "Твој тамничар на тамничка врата, "Изведе ме к тебе у авлију. "Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу? "Кад запита и мене упита: ""Ропче моје, змијо од Турака! ""Ђе пропаде у тамници мојој! ""Мож' ли с', робе, јунак откупити."" "Ти ме питаш, ја право казујем: ""Могао бих живот откупити! ""Тек да ми се двора доватити, ""Очевине и пак постојбине; ""Имао сам нешто мало блага, ""Млоге лаве и млоге тимаре, ""Могао бих откуп саставити; ""Ал' ми, бане, вјеровати не ћеш, ""Да ме пустиш двору бијеломе: ""Тврда ћу ти јамца оставити, ""Тврда јамца, Бога истинога, ""Другог јамца Божу вјеру тврду, ""Како ћу ти откуп донијети."" "И ти, бане, повјерова мене, "И пушта ме двору бијеломе, "Очевини и тој постојбини; "А кад дођох грдној постојбини, "Тамо су ме јади забушили: "У дворове, постојбину моју, "У дворове куга ударила, "Поморила и мушко и женско, "На оџаку нико не остао, "Но ти моји двори пропанули, "Пропанули, па су опанули, "Из дувара зовке проникнуле; "Што су били лави и тимари, "Појагмили Турци на миразе; "Кад ја виђех дворе затворене: "Неста блага, неста пријатеља; "Нешто мислих, па на једно смислих: "Мезилских се ја дофатих коња, "Те отидох граду Једренету, "Одох к цару и одох к везиру, "Виђе везир, па доказа цару, "Ја какав сам јунак за мегдана; "Ођеде ме цареви везире, "Ођеде ме и чадор ми даде; "Цар ми даде од мегдана вранца, "И даде ми свијетло оруже; "Потписа ме цареви везире, "Да сам војник цару до вијека. "А ти, бане, данас к мене дође, "Да ти узмеш твоје дуговање, "А ја, бане, ни динара немам. "Страхинићу, јада допануо! "Ђе ти дође, да погинеш лудо "У Косову у војсци царевој!" Виђе бане, познаде дервиша, Од ђогата коња одсједаше, Пак загрли стариша дервиша: "Богом брате! старишу дервишу! "На поклон ти моје дуговање! "Ја не тражим, брате, ни динара, "Ни ја тражим твоје дуговање, "Но ја тражим силна Влах-Алију, "Који ми је дворе растурио, "Који ми је љубу заробио; "Кажи мене, старишу дервишу, "Кажи мене мога душманина? "Братимим те и јоште један пут, "Немој мене војсци проказати, "Да ме војска Турска не опколи." Но се дервиш Богом проклињаше: "Ти соколе, Страхинићу бане! "Тврђа ми је вјера од камена, "Да ћеш саде сабљу повадити, "Да ћеш пола војске погубити, "Невјерети учинити не ћу, "Ни твојега љеба погазити "И ако сам био у тамници, "Доста си ме вином напојио, "Бијелијем љебом наранио, "А често се сунца огријао, "Пуштио си мене вересијом; "Не издадох ни додадох тебе, "Не свјеровах, ели немах откуд; "Од мене се немој побојати. "А што питаш и разбираш, бане, "За Турчина силна Влах-Алију, "Он је бијел чадор разапео "На Голечу високој планини; "Тек ти хоћу, бане, проговорит': "Јаши ђога, бјежи из Косова, "Ел ћеш, бане, погинути лудо: "У себе се поуздати немој, "Ни у руку, ни у бритку сабљу, "Ни у твоје копље отровано, "Турчину ћеш на планину доћи, "Хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи "Код оружа и код коња твога "Жива ће те у руке фатити, "Хоће твоје саломити руке, "Живу ће ти очи извадити " Насмија се Страхинићу бане: "Богом брате, старишу дервишу! "Не жали ме, брате, од једнога, "Тек ме војсци Турској не прокажи." А Турчин му ријеч проговара: "Чујеш ли ме, дели Страхин-бане! "Тврђа ми је Вјера од камена, "Да ћеш саде ђога наљутити, "Да ћеш саде сабљу повадити, "Да ћеш сатрт' пола цару војске, "Невјере ти учинити не ћу, "Ни Турцима проказати тебе." Збори бане, не подрани отлен, Обраћа се са коња ђогина: "О мој брате, старишу дервишу! "појиш коња јутром и вечером, "појиш коња на води Ситници, "Ну увјеџбај, и право ми кажи, "Ђе су броди на тој води ладној, Да ја мога коња не углибим?" А дервиш му право проговара: "Страхин-бане, ти соколе Српски! "Твоме ђогу и твоме јунаштву "Свуд су броди, ђегођ дођеш води." Бан удари, воду пребродио, И прими се на коњу ђогину, Прими с' бане уз Голеч планину, Он је оздо, а сунашце озго, Те огрија све поље Косово, И обасја сву цареву војску. Ал' да видиш силна Влах-Алије! Сву ноћ љуби Страхињову љубу На планини Турчин под чадором; У Турчина грдан адет бјеше. Канал сваки заспат' на уранку, На уранку, кад огр'јева сунце; Очи склопи, те борави санак; Колико је њему мила била Та робиња љуба Страхинова, Пануо јој главом на криоце, Она држи силна Влах-Алију, Па чадору отворила врата, Она гледа у поље Косово, Те ти Турску силу разгледује. Прегледује каки су чадори, Прегледује коње и јунаке; За јад јој се очи откинуше, Те погледну низ Голеч планину, Виђе оком коња и јунака. Како виђе и оком разгледа, Турчина је дланом ошинула, Ошину га по десном образу, Ошину га, па му проговара: "Господаре, силан Влах-Алија! "Ну се дигни, главу не дигао! "Ну опасуј мукадем-појаса, "И припасуј свијетло оруже, "Ето к нама Страхинића бана, "Сад ће твоју главу укинути, "Са ће мене очи извадити." Плану Турчин, како огањ живи, Плану Турчин и оком погледну, Па се Турчин гротом насмијао: "Душо моја, Страхињова љубо! "Чудно ли те влашче препануло! "Од њега си џаса задобила, "Кад т' одведем граду Једренету, "Бан ће ти се и онђе призират'; "Оно није Страхинићу бане, "Већ је оно царев делибаша, "К мене га је царе оправио, "Јал' је царе, јал' Мемед везире, "Да ме царе зове на предају, "Да ја војску цару не растурам: "Препали се цареви везири, "Да им почем сабљу не ударим; "Но да можеш оком погледати, "Ти се, душо, немој препанути, "Кад потегнем моју бритку сабљу, "Те ошинем цар'ва делибашу, "Нека другог већ не шиље к мене." Страхинова проговара љуба: "Господаре, силан Влах-Алија! "Та л' не видиш? испале ти очи! "Ово није цареви делија, "Мој господар Страхинићу бане, "Ја познајем чело како му је "И под челом очи обадвије, "И његова оба мрка брка, "И под њиме пуљата ђогата, "И жутога хрта Карамана; "Не шали се главом, господару!" Ја кад зачу Туре Влах-Алија, Како ли се Туре придрнуло, Те поскочи на лагане ноге, Опасује мукадем-појаса, А пињале остре за појаса, И ту бритку сабљу припасује, А све врана коња погледује. У то доба бане пристасао, Мудар бане, пак је иштетио: На јутру му не зва добро јутро, Нити Турски салем називаше, Но му грдну ријеч проговара: "А ту ли си? јадан копилане! "Копилане, царев хаинине! "Чије ли си дворе похарао? "Чије ли си робље поробио? "Чију л' љубиш под чадором љубу? "Излази ми на мегдан јуначки!" Скочи Турчин ка' да се придрну, Једном крочи, до коња докрочи, Другом крочи, коња појахао, Притегну му обадва дизђена. Ал' не чека Страхинићу бане, Но на њега ђога нагоњаше, Па на њега бојно копље пушти; Удари се јунак на јунака, Пружи руке силан Влах-Алија, У руку му копље уфатио, Па ти бану ријеч проговара: "Копилане, Страхинићу бане! "А шта ли си, влашче, промислило? "Није с' ове бабе Шумадијнске, "Да разгониш и да набрекујеш, "Но је ово силан Влах-Алија, "Што с' не боји цара ни везира, "Што ј' у цара војске државине, "Чини ми се сва царева војска, "Као мрави по зеленој трави; "А ти, море! мегдан да дијелиш!" То му рече, бојно копље пушти, Од прве га обранити шћаше, Бог поможе Страхинићу бану, Има ђога коња од мегдана, Како копље на планини звизну, Соко ђого паде на кољена, Изнад њега копље прелетало, Ударило о камен студени, На троје се копље саломило: До јабуке и до десне руке. Док сатрше она копља бојна, Потегоше перне буздохане: Кад удара силан Влах-Алија, Кад удара Страхинића бана, Из седла га коњу изгоњаше, А на уши ђогу нагоњаше, Бог поможе Страхинићу бану, Има ђога коња од мегдана, Што га данас у Србина нема, У Србина, нити у Турчина, Узмахује и главом и снагом, Те у седло баца господара; Кад удара Страхинићу бане Мучну алу силна Влах-Алију, Из седла га маћи не могаше, Тону вранцу коњу до кољена У земљицу ноге све четири. Буздохане перне поломише, Поломише, и пера просуше, Па су бритке сабље повадили, Да јуначки мегдан подијеле. Но да видиш Страхинића бана! Кажу има сабљу о појасу: Ковала су сабљу два ковача, Два ковача и три помагача, Од неђеље опет до неђеље, Од челика сабљу претопили, У острицу сабљу угодили; Турчин ману, а дочека бане, На сабљу му сабљу дочекао, По поли му сабљу пресјекао: Виђе бане, па се разрадова, Љуто сави и отуд и отуд, Еда би му главу осјекао, Јал' Турчину руке обранио; Удари се Јунак на Јунака, Не да Турчин главу укинути, Не да своје руке иштетати, Но се брани с оном половином: Половину на врат натураше, И својега врата заклоњаше, И банову сабљу оштрпкује, Све откида по комат и комат Обадвије сабље исјекоше, До балчака сабља догонише, Побацише њине одломчине, Од хитријех коња одскочише, За била се грла доватише, Те се двије але понијеше На Голечу на равној планини; Носише се љетни дан до подне, Док Турчина пјене попануше, Бијеле су како горски снијег, Страхин:бана б'јеле, па крваве, Искрвави низ прси хаљине, Искрвави чизме обадвије. А кад бану мука досадила, Тада бане ријеч проговара "Љубо моја, тебе бог убио! "Које јаде гледаш на планини? "Но ти подби један комат сабље, "Удри, љубо, мене, ја Турчина: "Мисли, љубо, кога тебе драго." Али Турчин љуто проговара: "Душо моја, Страхињина љубо! Немој мене, но удри Страхина, "Нигда њему мила бити не ћеш, "Пријекорна бити до вијека: "Кориће те јутром и вечером, "Ђе си била са мном под чадором; "Мене бити мила до вијека, "Одвешћу те Једренету граду, "Наредићу тридест слушкињица, "Нек ти држе скуте и рукаве, "Ранићу те медом и шећером, "Окитити тебе дукатима "Саврх главе до зелене траве; "Удри саде Страхинића бана!" Женску страну ласно преварити: Лако скочи, ка' да се помами, Она нађе један комат сабље, Зави комат у везени јаглук, Да јој билу руку не обрани, Па облеће и отуд и отуд, Чува главу Турчин-Влах-Алије, А ошину господара свога, Господара Страхинића бана, Поврх главе по чекрк-челенци И по њег'ву бијелу кауку, Прес'јече му златали челенку, И прес'јече бијела каука, Мало рани главу на јунаку, Поли крвца низ јуначко лице, Шћаше залит' очи обадвије. Препаде се Страхинићу бане, Ђе погибе лудо и безумно, А нешто се бане домислио, Викну бане из бијела грла Некакога хрта Карамана, Што је хрче на лов научио, Викну бане и опет привикну, Скочи хрче и одмах дотрча, Те банову љубу доватило; Ал' је женска страна страшивица, Страшивица свака од пашчади, Баци комат у зелену траву, Љуто врисну, далеко се чује, Жута хрта за уши подбила, Те се шњиме коље низ планину, А Турчину очи испадоше, Колико му нешто жао бјеше, Те он гледа, што се чини шњоме; Али бану друга снага дође, Друга снага и срце јуначко, Те оману тамо и овамо, Док Турчина с ногу укинуо. Колико се бане уострио, Он не тражи ништа од оружа Но му грлом бане запињаше, А под грло зубом доваташе, Закла њега како вуче јагње; Скочи бане, па из грла викну, Те набрекну оног хрта жута, Доке своју курталиса љубу. Запе љуба бјежат' низ планину, Она шћаше бјежат' у Турака, Не даде јој Страхинићу бане, За десну је руку ухитио, Приведе је к пуљату ђогату, Па се ђогу фати на рамена, Тури љубу за се на ђогина, Па побјеже бане упријеко, Упријеко, али попријеко, Отклони се од те силе Турске, Те долази у равна Крушевца, У Крушевац, у тазбину своју. Виђе њега старац Југ Богдане, А срете га девет милих шура, Руке шире, у лице се љубе, За лако се упиташе здравље. А кад виђе стари Југ Богдане Обрањена зета у челенку. Просу сузе низ господско лице: "Весела ти наша царевина! "Међер има у цара Турака, "Међер има силнијех јунака, "Који зета обранише мога, "Кога данас у далеко нема." Шуреви се њему препадоше. Проговара Страхинићу бане: "Немој ми се, тасте, раскарити, "Ни ви, моје шуре, препанути; "У цара се не нађе јунака, "Да дохака мене и обрани; "Да ви кажем, ко ме обранио, "Од кога сам ране допануо: "Кад дијелих мегдан са Турчином, "О мој тасте, стари Југ-Богдане! "Онда мене љуба обранила, "Љуба моја, мила шћера твоја, "Не шће мене, поможе Турчину." Плану Јуже, како огањ живи, Викну Јуже ђеце деветоро: "Повадите ноже деветоре, "На комате кују искидајте." Силна ђеца баба послушаше, Те на своју сестру кидисаше, Ал' је не да Страхинићу бане, Шуревима ријеч говораше: "Шуре моје, девет Југовића! "Што се, браћо, данас обрукасте? "На кога сте ноже потргнули? "Кад сте, браћо, ви таки јунаци, "Камо ножи, камо ваше сабље, "Те не бисте са мном на Косову. "Да чините с Турцима јунаштво, "Десите се мене у невољи? "Не дам вашу сестру похарчити, "Без вас бих је могао стопити, "Ал' ћу стопит' сву тазбину моју, "Немам с киме ладно пити вино; "Но сам љуби мојој поклонио." Помало је такијех јунака, Ка' што бјеше Страхинићу бане. |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Epska narodna pesma Sre 8 Jan - 21:22 | |
| EPSKE - JUNAČKE PJESME
| Pretkosovski ciklus | Kosovski ciklus | Ciklus pjesama o Marku Kraljeviću | Pokosovski ciklus | Hajdučki ciklus |
| Uskočki ciklus | Ciklus oslobođenja Srbije | Ciklus pjesama o borbi za slobodu naroda Crne Gore |
Pjevaju o borbama, dogadjajima, junaštvima i zbivanjima na bojištima i o junacima. U junačke borbe miješaju se, ponekad, i natprirodna bića /vile, guje/, kao što je slučaj u klasičnim epovima starih Grka /»Ilijada» i «Odiseja»/ i starih Rimljana. Ime su dobile po grčkoj riječi EPOS, što znači dogadjaj, zbivanje, a ispjevane su u desetercu /deset slogova u stihu/.
Ukoliko se u epskim pjesmama opjevaju dogadjaji i junaci nepoznati istoriji, te se pjesme nazivaju NEISTORIJSKE, a ukoliko su ovi dogadjaji i junaci istorijski poznati, onda su to ISTORIJSKE pjesme.
Istorijske epske pjesme: Predrag i Nenad, Jetrvica adamsko koleno...
Prema tome koje dogadjaje i junake poznate u istoriji opjevaju, sve epske pjesme svrstane su u osam grupa – ciklusa:
Pretkosovski ciklus
Pjesme ovog ciklusa pjevaju o dogadjajima i junacima prije Kosovskog boja – 28.juna 1389.godine. U njima se pjeva o srpskim velikašima: Nemanjićima, Mrnjavčevićima, Vojinovićima i Dejanovićima.
Pjesme: Ženidba Dušanova, Uroš i Mrnjavčevići...
Kosovski ciklus
Narodni pjevači su u pjesmama ovog ciklusa opjevali tragičan poraz srpske vojske u Kosovskom boju na Vidovdan, 28.juna 1389.godine, kao i dogadjaje neposredno prije i poslije boja. U pjesmama koje opjevaju dogadjaje uoči samog boja iznosi se predosjećanje našeg nacionalnog udesa /»San Carice Milice»/, strah i slutnje – opisom brojnosti i snage turske vojske /»Kosančić Ivan uhodi Turke»/. Iako sam boj nije opjevan ni u jednoj cjelovitoj pjesmi, već se nalazi u odlomcima pojedinih pjesama, izuzetno je dramatično dočarana njegova atmosfera, a naročito nevidjena, hiperbolična junaštva Miloša Obilića, Kosančić Ivana, Toplice Milana, devet Jugovića, Banović Strahinje, Srdje Zlopgledje. Narodni pjevači nalaze razlog našeg poraza u izdajstvu Vuka Brankovića /što nije istorijski tačno/, a ne u brojnosti, snazi i fanatičnosti turske vojske.
U pjesmama j»Smrt majke Jugovića» i «Kosovka djevojka», narodni pjevač opjeva dogadjaje neposredno poslije odigranog boja na Kosovu polju /nedaleko od današnje Prištine/, čime upotpunjuje tematsko jedinstvo ovoga ciklusa – dogadjaji prije, za vrijeme i poslije boja. U njima je sa tragika našeg pčoraza i tužna i nesrećna najava našeg petovjekodnog robavanja pod Turcima.
Pjesme: Kneževa večera, Kosančić Ivan uhodi Turke, Car Lazar i carica Milica, Propast carstva srpskog, Sluga Milutin, Smrt majke Jugovića, Kosovka djevojka...
Ciklus pjesama o Marku Kraljeviću
Marko Kraljević, sin Vukašinov, vladao je, poslije očeve smrti 1371.godine, predjelima današnje Makedonije, oko grada Prilepa, priznajući tursku vrhovnu vlast. Poginuo je u boju na Rovinama /u narodnim pjesmama Urvine planine/ 1395.godine boreći se na strani Turaka protiv Ugara /Madjara/.
U našoj narodnoj poeziji Marko je najomiljeniji lik i najveći junak. Plemenit i nježan, vjeran drug i iskren prijatelj ljudima, sirotinji raji, vilama, pticama i životinjama, pokušava da spese veliko Dušanovo carstvo od grabljivih velikaša, dijeli pravdu, kažnjava tursko zlo i nepravdu.
On je naš nacionalni junak, oličenje našeg srpskog naroda, jer su, kroz pjesme o Marku, narodni pjevači opjevali osobine i težnje, želje i nade cijelog našeg naroda. Zato, pored pomenutih vrlina, ima i običnih ljudskih mana: dobro i rado pije, lako zameće kavgu, umije da bude i surov. Prema narodnom predanju nije umro, već samo zaspao, a probudiće se kada bude došlo vrijeme.
Pjesme: Marko Kraljević poznaje očinu sablju, Marko Kraljević ukida svadbarnu, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Marko Kraljević i orao, i mnoge, mnoge druge. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | Sponsored content
| Naslov: Re: Epska narodna pesma | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 4 | Idi na stranu : 1, 2, 3, 4 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 644 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 644 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|