Hanif Kureishi CBE (5.12. 1954.-) je engleski dramatičar, scenarist i filmaš, romanopisac i pisac novela. Njegova djela se tematski uglavnom bave rasom, nacionalizmom, imigracijom i seksualnošću.

Biografija

Otac Hanifa Kureishija, Rafiusan Kureishi, je Pakistanac i potomak bogate muslimanske porodice iz Madrasa, koja se nakon podjele Indije sklonila u Pakistan. Rafiusan je došao u Englesku studirati pravo, ali se tamo trajno naselio i oženio Engleskinju Audrey, koja je 1954. rodila Hanifa.

Hanif Kureishi se obrazovao u srednjoj školi Bromley Technical, koju je, između ostalih, pohađao i David Bowie. Nakon studija u Leicesteru i Londonu je diplomirao filozofiju.

Kureishi je pažnju javnosti na sebe skrenuo godine 1985. scenarijem za My Beautiful Laundrette, hvaljeni film Stephena Frearsa o mladom homoseksualcu pakistanskog porijekla.

Njegovo najpoznatije djelo je bila knjiga The Buddha of Suburbia iz 1990. godine, koja je adaptirana u BBC-jevu TV-seriju za koju je zapaženi soundtrack napisao David Bowie.

Godine 1991. Kureishi je režirao svoj filmski debi - London Kills Me.

Kureishijev opus je izazivao dosta pažnje zbog kasnijih filmskih ekranizacija koje su izazivale kontroverze eksplicitnim, odnosno neglumljenim seksom. Takvi su primjeri Intimacy (1998) i njegova adaptacija u režiji Patricea Chereaua iz 2001. godine, odnosno drama The Mother koju je ekranizirao Roger Michell.

Kureishi je zbog navodnog iskrivljavanja istine u filmovima poluautobiografskog karaktera u sukobu s mnogim članovima svoje porodice, koji ga često optužuju za eksploataciju.


Bibliografija

Romani
1990 The Buddha of Suburbia. London: Faber and Faber.
1995 The Black Album. London: Faber and Faber.
1998 Intimacy. London: Faber and Faber.
2001 Gabriel's Gift. London: Faber and Faber.
2003 The Body. London: Faber and Faber.
2008 Something to Tell You. London: Faber and Faber.
Zbirke priča
1997 Love in a Blue Time London: Faber and Faber.
1999 Midnight All Day. London: Faber and Faber.
Drame i scenariji
1988 Sammy and Rosie Get Laid. London: Faber and Faber.
1991 London Kills Me. London: Faber and Faber.
1996 My Beautiful Laundrette and other writings. London: Faber and Faber.
1997 My Son The Fanatic. London: Faber and Faber.
1999 Hanif Kureishi Plays One. London: Faber and Faber.
1999 Sleep With Me. London: Faber and Faber.
2002 Collected Screenplays Volume I. London: Faber and Faber.
2003 The "Mother". London: Faber and Faber.
2007 Venus. London: Faber and Faber.
Publicistika
2002 Dreaming and Scheming: Reflections on Writing and Politics
2004 My Ear at His Heart. London: Faber and Faber.
2005 Word And The Bomb . London: Faber and Faber.
Uredništvo
1995 The Faber Book of Pop. London: Faber and Faber.
Kritičke studije Kureishija
Moore-Gilbert, Bart. Hanif Kureishi (Contemporary World Writers). Manchester: Manchester University Press, 2001.

Filmografija

Scnenariji
1985 My Beautiful Laundrette
1987 Sammy and Rosie Get Laid
1991 London Kills Me (kao režiser)
1993 The Buddha of Suburbia (TV-miniserija, temeljena na romanu)
1997 My Son the Fanatic (temeljena na noveli istoimenoj noveli)
1999 Mauvaise passe (aka The Escort, aka The Wrong Blonde) (ko-autor Michel Blanc)
2003 The God of Small Tales (kratkometražni) (ko-autor Akram Khan)
2003 The Mother (adaptiran od drame)
2006 Venus
2007 Weddings and Beheadings (2007)
Sinopsisi
2001 Intimacy
Producent
2006 Souvenir



wikipedia

Hanif Kurejši "Nešto da ti kažem"



"Gledao me je direktno u oči, premda zbunjeno kao svaki psihotičar. Nema sumnje da su me oduvek privlačili odredjeni tipovi psihotičara. Dopadalo mi se što su usredsredjeni i samouvereni, što nemaju nikakve simptome i što lako odbacuju neurotične strahove i zebnje koje nama ostalima zagorčavaju život. Psihotičari su naizgled, ljudi bez briga: lako podnose kritiku i dobri su lideri, generali, političari... Nažalost, slabost im je paranoja koja može da poprimi vrlo ozbiljne oblike. Neki od njih imaju čak vrlo prefinjenu inteligenciju. Ali vrlo brzo, nakon nekih pola sata, pokraj takve osobe počeli biste da osećate nemir i nervozu i da primećujete kako njoj ništa ne znači vaš emotivni doživljaj sveta. Ne samo to, već bi vam postavljali zahteve koje ne možete da ispunite. Čovek počne da se guši, čak se oseća napadnutim, a ponekad ima želju da pobegne."

"Svaka prostitutka će vam reći, a dve su mi bile pacijentkinje - da ponedeljkom imaju najviše posla. Nakon vikenda s porodicom, koliko muškaraca jedva čeka da otrči kod svoje omiljene plaćene bludnice?"

"Odlazim u park, posećujem prijatelje, bavim se jogom, kabalom, svim i svačim što ne traži da ikoga dodirujem. Ako se posle nedelju dana ne osetim sjajno, isprobam nešto novo. Sva samoubistva nekoga ubijaju, svesna sam toga, tako da za mene nema izlaza. Na kraju mi je lekar prepisao nešto..."
"Antidepresive?"
"Ne dozvoljavaju mi da onako strašno padnem. Želim da se osećam normalno."
"Normalnije je osećati se strašno nego ne osećati ništa."

"Nikada nisi volela decu, zar ne, mama?"
"Čovek im da sve", rekla je. "A onda, kad odrastu, jedva čekaju da kažu svom psihijatru koliko te mrze."

"Ne želim da budem donžuan. Niti sam jedan od onih koji smatraju da, u stalnim vezama, libido s vremenom opada i da je intimnost kontraerotična. Zapravo, seksualni odnosi izmedju dobrih poznanika kao što smo nas dvoje, mogu opasno da dobiju na zadovoljstvu i dubini. Gotovo da su incestuozni..."

"Trošenje novca je nekim ljudima, izgleda, postao jedini dokaz postojanja."

"Ako svi mogu da postanu slavni, a slavni ne mogu da kontrolišu sliku o sebi, više neće biti heroja i negativaca: živimo u demokratiji kojom vladaju ludaci, žrtve i egzibicionisti. Mediji su se pretvorili u cirkus s nakazama. Sada mogu svi da razotkrivaju sve - a niko ništa ne razume."

"Čehovljevi likovi večito trube o radu. Mora da se radi, ponavljaju. Nikada nisam shvatao zašto radinost smatraju takvom vrlinom?"
"Rad je cena krivice."

Hanif Kureishi: Something to Tell You
(oktobar 2013.)


U početku sam mislio da Hanif Kureiši, dok piše o zebnji i sjećanjima na jedan stari zločin koja muče i sustižu pakistansko-britanskog psihoanalitičara Džamala Kana, misli na to da je nemoguće sasvim pobjeći od vlastitog rasnog i vjerskog naslijeđa, ali kasnije se ispostavilo da je ovo prije roman o stanju ljudskih emocija u doba kada „svi sve pokazuju, ali niko ništa ne shvata“.

Kureiši je možda i najznačajniji predstavnik onoga što se naziva postkolonijalnom književnošću na engleskom jeziku i ja zaista volim da ga čitam, ali moram da priznam da sam ovaj put bio zamoren prenaglašenom i često pomjerenom seksualnošću skoro svakog njegovog lika. Naravno, svi oni u mračnim svingerskim klubovima i elitnim kuplerajima očajnički tragaju za iskrenom emocijom, ali možda bismo njihove probleme shvatili i uz manju količinu crne kože i ostalih bizarnih pomagala. Doktor Kan na kraju prevaziđe duhove prošlosti i pronađe način da prihvati starost, ali mene je poslije čitanja više zabrinuo Kureiši. Da li u svojim zrelim godinama više ne može pronaći nova interesovanja i inspiraciju ili je ovaj roman konačan pozdrav sa sex, drugs & r'n'r tematikom koju je godinama uspješno miješao sa pitanjem potkontinentalnog i muslimanskog identiteta. Ta čorba nekad je bila egzotična i uzbudljiva, ali sada je ukus već previše dobro poznat, a malo počinje i da zaudara na ustajalost.

Hanif Kurejši "Nešto da ti kažem"



"Od svih perverzija najčudniji je celibat: želja da se potre svaka žudnja i mrzi svaka žudnja. A ona ne dopušta da je jednom zasvagda uklonimo. Žudnja, kao i pokojnici, ili obrok koji ne prija - stalno se vraća - dok ne postane potpuno nesvarljiva. Za takve ljude užitak je vrtlog i ambis - ono što istovremeno prizivamo i čega se plašimo. Uživati znači isprljati ruke i misli i stajati ogoljen. To je strah, gadjenje, samoprezir i moralni pad. Uživati znači dobro se pomučiti, pa dosezanje užitka ne mogu podneti svi, čak možda ni većina nas."

"Tahir, moj prvi psihoanalitičar znao je da kaže: ljudi govore jer postoji nešto što ne žele da čuju; slušaju jer postoji nešto što ne žele da kažu."

"Jednom jedinom prilikom kada je otišao kod Frojda, Andre Breton se nepovratno razočarao u ovog velikog čoveka: u njegovu zgradu, njegove antikvitete, kancelariju, njegov krupni stas. Mnogi posetioci su se razočarali atmosferom u stilu Žaka Lakana - izlizani tepih, falusne naplavine na stočiću u čekaonici. U takvom okruženju čovek očekuje da će zateći nekog madjioničara ili maga, a dočeka vas običan čovek. Analiza je, u najmanju ruku, vežba razbijanja iluzija."

"Protiv smrti i autoritarizma postoji samo jedan lek", izjavio je jednom. "Ljubav?" nagadjao sam. "Ne, kultura! Daleko važnije. Svaki pajac može da se zaljubi i vodi ljubav, ali napisati dramu, naslikati jednog Rotkoa, ili dokučiti nesvesno - zar to nisu vanredni praznici mašte - jedino što u čoveku potire želju da ubija."

"Pacijenti su nesvesno stvaraoci sopstvene nesreće, a ono što nazivaju simptomom svoje bolesti zapravo čini njihov život i najbolje je da u njemu uživaju!"

"Ono što kod normalnosti zapanjuje jeste da u njoj nema ničeg normalnog: normalnost je fasada za uobičajeno ludilo. To me je podsetilo na priču o Prustu, koji je pred kraj svog života mahnito pretraživao stranice svoga dela "U traganju za izgubljenim vremenom", kada je u očajanju shvatio koliko su hiroviti, ako ne i nenormalni svi njegovi likovi. Kao da je moguće sačiniti roman, pa tako i društvo, samo od konvencionalnog i dosadnog."

"Telesna strast je najsavršenija manifestacija želje za životom!"

Hanif Kurejši "Nešto da ti kažem"


"Kao i mehaničar koji leži ispod kola, i ja radim s onim što se nalazi skriveno ispod fasade: uobraziljama, željama, lažima, snovima, košmarima - svetom ispod sveta, rečima istine ispod reči laži. Uzimam za ozbiljno ono što je krajnje bizarno i neuhvatljivo; zalazim tamo gde ne dopire reč, to jest tamo gde jezik prestaje - u ono što je 'neopisivo', i to od ranog jutra. Prljav je to posao, upoznavati izbliza ljudsku dušu."

"Prionuli smo na ručak. Kako se i očekivalo, Henri nije zatvarao usta: "Putujemo s lešem u prtljagu... Ibzen je time hteo da kaže kako su mrtvi - mrtvi očevi, zapravo živi mrtvaci - isto tako moćni, čak moćniji od onih živih."
Promrmljah: "Sačinjeni smo od drugih."
"Kako onda ubiti mrtvog oca? Čak bi i krivica bila stravična, zar ne?"
"Verovatno."
A onda se Henri nagnuo da uzme zalogaj sa mog tanjira. "Ovaj prijateljski čin agresije sigurno znači", kazao je podigavši zrno pasulja, "da sam čovek koji bi voleo da sa tobom podeli tvoju ženu?"

"Kada volite nekoga ko boluje, morate stalno da se pitate: volim li ja nju ili njenu bolest? Jesam li ja njen ljubavnik ili njen iscelitelj?"

"Za fetišistu koji želi samo cipelu, najveća je tragedija kad dobije celu ženu."

Knjizevna preporuka:

„Buda iz predgrađa“ – Hanif Kurejši

....


Kako sam zaljubljenik u britansku književnost i kulturu uopšte, bilo je samo pitanje trenutka kada ću početi da čitam Hanifa Kurejšija. Nakon više od 20 godina od objavljivanja njegovog romana„Buda iz predgrađa”, ova knjiga se smatra klasikom britanske savremene književnosti. Međutim, ona nije za svačiji ukus(kao i većina njegovih dela), pre svega zbog sveukupne provokativnosti, seksualne eksplicitnosti i oštrog jezika. Ako smatrate da vas to neće odbiti, onda vam preporučujem ovu veoma duhovitu knjigu koja se satiričnim tonom, kroz mnoštvo upečatljivih likova, bavi rasizmom, političkim aktivizmom i seksualnošću, i drži pažnju od početka do kraja.
Zašto baš Hanif Kurejši:Hanif Kurejši piše romane, kratke priče, filmske scenarije i pozorišne drame. Rođen je u Bromliju, predgrađu Londona, 1954. godine. Studirao je filozofiju na Kings koledžu u Londonu. Od 1979. do 1984. radio je uglavnom u pozorištu, a od 1982. godine dobija stalni angažman u Kraljevskom dvorskom pozorištu. Kasnije piše filmske scenarije koji mu donose relativnu finansijsku sigurnost, omogućivši mu da se posveti pisanju romana. Njegov scenario za film „My beautiful laundrette” je 1987. godine bio nominovan za Oskara. Njegov prvi roman, „Buda iz predgrađa”, objavljen je 1990.godine i osvojio je Vitbredovu književnu nagradu za najbolji prvi roman. Objavio je još nekoliko romana, zbirki kratkih priča i eseja. Oženjen je po drugi put i ima tri sina.
Kurejši potiče iz mešovitog braka; majka mu je Engleskinja, a otac Pakistanac. Većinu inspiracije za svoja dela Hanif Kurejši crpi iz svog života. Bavi se temama rasizma, imigracije, seksualnosti, kao i definisanjem pojma „dom” i potrebom za pripadnošću. Posebno se bavi predgrađem 70.-ih u smislu odnosa prema imigrantima i kulturološkog miljea. Veoma važnu ulogu u njegovim delima ima muzika. Kurejšijevi književni uzori su veoma šaroliki- od ruskih klasičara, preko Kafke i Beketa, do savremenih pisaca poput Ruždija, koji ga je svojevremeno podstaknuo da piše romane. Karakterističan humor provejava svim njegovim delima i on je, po njegovim rečima, nastao kao kombinacija porodičnog i humora britanskih sitkoma. Njegov uspeh otvorio je vrata tzv. književnosti manjina.

Zašto baš „Buda iz predgrađa”:Glavni junak i narator je tinejdžer Karim Amir koji pripoveda o svom odrastanju u Bromliju, predgrađu u južnom delu Londona 70.-ih. Kao sin oca Indijca i majke Engleskinje, Karim se stalno suočava sa rasizmom i društvenom nejednakošću. On se bori da nađe svoje mesto i otkrije svoj društveni i seksualni identitet.Put Karimovog samootkrivanja u stvari pokreće njegov otac Harun, „Buda” iz naslova knjige. Tokom dana birokrata u Londonu, Harun se uveče pretvara u istočnjačkog gurua koji prenosi budističke savete i mudrosti duhovno osiromašenim hipijima. Uporedo sa svojom novom ulogom, on napušta svoju ženu Margaret i počinje vezu sa Evom Kej, sa kojom deli interesovanje za budizam i istočnjačku filozofiju. Upravo Eva otvara vrata novog sveta za Karima, a to je centar Londona. Dok Karim napreduje od periferije ka samom srcu grada u potrazi za sobom, ispostavlja se da ni grad ni predgrađe nisu ono što on i čitalac očekuju.
Jedan od najupečatljivijih podzapleta u knjizi je imigrantska komedija o Džamili, ćerki Harunovog prijatelja Anvara i Karimovoj najboljoj drugarici.Ona živi sa svojim roditeljima iznad njihove prodavnice u kraju prepunom neofašista, gde njena porodica živi u stalnom strahu od nasilja.Džamila je liberalna, seksualno slobodna i politički angažovana muslimanka rođena u Engleskoj. Problem nastaje kada je njen tradicionalno orijentisan otac ucenama natera da se uda za Čangeza, mladoženju iz Indije koga je on izabrao za nju. Niz urnebesno komičnih ali i tužnih situacija proizilazi iz ovog tipičnog sukoba prve i druge generacije imigranata. Naravno, ispostavlja se da je Čangez jedanako razočarenje i za Džamilu i za Anvara, ali ga njegova beskrajna toleratnost i naivnost čine veoma simpatičnim likom.
.....

............

Sasvim logično, rasizam je jedna od najvažnijih tema ovog romana. U periodu o kome govori knjiga, imigranti su bili tretirani kao uljezi. Harun, Karimov otac, je zajedno sa prijateljem Anvarom došao u Englesku da se školuje i tu ostao. Oni su želeli bolji život, ali umesto zemlje njihovih snova, suočili su se sasiromaštvom, rasizmom, predrasudama i diskriminacijom. Isto tako, kao sin oca Indijca i majke Engleskinje, Karim čezne za osećajem pripadnosti bilo Englezima, bilo imigrantskoj zajednici.Međutim, on se nalazi u međuprostoru; nije dovoljno Englez (suviše je taman), a nije ni dovoljno Indijac (nikad nije bio u Indiji).
Meni je ova knjiga otkrila jedan potpuno novi svet-svet londonskih predgrađa koja su veoma retko u centru pažnje britanske književnosti. Nekako mi se nužno nametnulo poređenje sa odnosom između naše prestonice i unutrašnjosti. Karimova porodica živi u kraju koji naseljava pretežno belački niži srednji sloj. Oni su stalno izloženi rasističkim napadima. Međutim, pisac nam kroz Harunov lik ukazuje na svojevrsnu ironiju koja je vladala u to vreme. Dok su ga s jedne strane vređali, s druge strane su mu se okretali u potrazi za duhovnošću, što je tada bio sveopšti trend posebno među muzičarima koji su se, usled duhovne ispraznosti Zapada, okretali prema Istoku u potrazi za inspiracijom i duhovnim vođstvom. Pored toga, predgrađe je u romanu sinonim za konformizam i uniformisanost. Dok Eva Kej pokušava da postane metropolita, Karim joj se podsmeva i smatra da je to nemoguće jer čovek ne može pobeći iz predgrađa u sebi. Karim maštari o Londonu i svemu onome što ga tamo čeka. Iako je udaljen samo 30-ak kilometara, on je potpuna suprotnost predgrađu i predstavlja centar kulture, slobodu i anonimnost.
Veoma su zanimljive mnogobrojne reference iz kako pop, tako i visoke kulture u romanu. One služe tome da se likovi stave u jasan društveni kontekst na osnovu onoga što vole. Karim dopunjuje svoje tinejdžerske avanture aluzijama na muziku, filmove i knjige. Iako neobrazovan i bez želje da dalje uči, on je neuobičajeno načitan i često pravi poređenja i citira velika imena svetske književnosti, a ljude iz predgrađa procenjuje na osnovu sadržaja njihovih polica za knjige (ukoliko ih uopšte imaju).
„Buda iz predgrađa” je, po rečima samog autora, polu-autobiografski roman. U vreme kada je knjiga izašla, vodile su se u javnosti debate oko toga šta znači biti Britanac u svetlu posleratne imigracije. Ova knjiga je, zajedno sa Kurejšijevim filmovima, u značajnoj meri doprinela da multikulturalizam postane mejnstrim.
+1 gratis: Tri godine nakon objavljivanja, ovaj roman je adaptiran za istoimenu Bibisijevu mini seriju, za koju je muziku napisao Dejvid Bouvi, još jedno dete iz Bromlija. Preporučujem, pre svega zbog izvrsne glumačke podele, ali tek nakon što pročitate knjigu.

leskovackevesti.rs

Knjigu sam procitala.
Knjigu sam poklanjala osobama koje znaju sta je prava knjizevnost.
Smela, provokativna, duhovita, neobicna.
Saznacete mnogo o savremenom britanskom
drustvu.

"Intimnost"





...

Roman "Intimnost" mnogi upoređuju sa prozom Prusta, Virdžinije Vulf ili Kamija.
Kurejši je ovde gotovo šokantan. Bez ulepšavanja ili ustezanja on opisuje bolne
procese ostavljanja, umiranja ljubavi, potrebe i ostvarivanja intimnosti s nekim
drugim. Njegov junak je pisac srednjih godina koji napušta svoju ženu i njihovu
dvojicu sinova odlazeći mlađoj ženi koja je za njega ispunjenje svih seksualnih
snova i strasne ljubavi. U noći pre nego što napusti svoju porodicu on sumira
prethodni život i mi pratimo njegove misli i dileme o opravdanosti takve odluke.
U motivisanju sopstvenih postupaka i samoopravdavanju on je bezosećajan ali

izražava kukavičluk jer pravi razlog zapravo i ne postoji. Uzdržanost i odmerenost
njegovih unutrašnjih monologa ili ispovesti prijatelima i razmatranja o razlici između
porodične intimnosti i seksualne, u suprotnosti su sa vulgarnim i bestidnim

doživljavanjem seksa. Velika požuda postaje njegova fatalna opsesija i životno,
filozofsko načelo. Kurejši nam pokazuje besmislenost življenja i otuđenost usled
dostupnosti svih egzistencijalnih i materijalnih dobara u tipičnoj puritanskoj porodici.
Ova priča sugeriše nam da prazninu koja nastaje ispraznim življenjem ne može
nadomestiti prolazna strast, baš kao što se njome ne može ostvariti i postići suštinska
intimnost.


knjigaknjiga.com

Roman „Poslednja reč“ Hanifa Kurejšija u knjižarama

Izdavačka kuća Booka objavila je roman „Poslednja reč“ velikog savremenog
 britanskog pisca Hanifa Kurejšija koji se proslavio kultnim naslovima „Crni album“
i „Buda iz predgrađa“.
Mamun je priznati pisac koji je, mada rođen u Indiji, napravio karijeru u Engleskoj.
 Sada je već prevalio sedamdesetu, reputacija mu bledi, knjige se više ne prodaju
 kao nekada, a njegova nova supruga ima skup ukus.
Mladi pisac Hari prihvata ponudu sumanutog izdavača Roba da napiše biografiju
 koja bi osvežila Mamunovu karijeru i bankovni račun. On se iskreno divi velikom
 umetniku i želi da otkrije istinu o njegovom životu. Rob pak traži ogoljeniju istinu,
 pikantnu priču o seksu i skandalima koja bi dospela na naslovne strane. A Mamun
u međuvremenu traga za istinom na sasvim drugom mestu.



Hari i Mamun počinju da odmeravaju snage, ali čija će reč biti poslednja?
U toj borbi za nadmoć, na površinu isplivavaju pitanja ljubavi i žudnje, odanosti i izdaje,
 i jaz između staračke slabosti i mladalačke bahatosti. Demoni prošlosti obojice aktera
 prete da sruše ionako krhku građu njihovog odnosa.
Hanif Kurejši je napisao priču koja pršti od mladalačkog poleta, istovremeno urnebesnu
 i dirljivu, vajldovski lucidnu, prepunu sočnih dijaloga i replika za pamćenje u kojoj reči
imaju snagu da promene svet.



Londonu. Za drame Outskirts i Borderline dobio je 1981. godine nagradu „Džordž Devin“, a za
 scenario za film Moja lepa perionica (1984) nominovan je za Oskara. Njegov roman Buda iz
 predgrađa dobio je 1990. godine Vitbredovu nagradu za najbolji prvi roman. Roman je kasnije
 adaptiran u BBC-jevu TV-seriju za koju je zapaženi soundtrack napisao Dejvid Bouvi.
Svojim drugim romanom Crni album potvrdio se kao jedan od vodećih savremenih britanskih pisaca.
 Treći roman Intimnost, objavljen je 1998, a film istog naslova, zasnovan na romanu i kratkim
 pričama, u režiji Patrisa Šeroa osvojio je 2001. godine Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom
festivalu. Među njegova poznata dela ubrajaju se i romani Telo i Nešto da ti kažem.
Kurejšiju je dodeljena francuska titula viteza Reda umetnosti i književnosti, kao i orden Britanskog
carstva za doprinos književnosti. Njegova dela su prevedena na trideset šest jezika, a 2010. godine
 dobio je nagradu „Harold Pinter“, koju dodeljuje međunarodni PEN.

citymagazine.rs

Odlomak iz romana "Poslednja rec"

Hanif Kureishi - Svjetska književna zvijezda/ jedan od intervijua/

Razgovor s britanskim književnikom čije knjige često izazivaju burne reakcije stvarnosti, bilo zbog načina na kojima je u njima prikazao svoje bližnje, bilo zbog suprotstavljanja islamskom fundamentalizmu, o tome zašto ne želi pisati za Hollywood premda je već bio nominiran za Oscara, odnosu njegovih romana i scenarija te filmu 'Majka' koji je upravo promovirao u Cannesu
Jedan od najpoznatijih britanskih i svjetskih pisaca Hanif Kureishi (48) prošlog je tjedna boravio na filmskom festivalu u Cannesu zbog premijere filma “The Mother” za koji je napisao scenarij. Kao i u mnogim svojim dosadašnjim knjigama, od kojih je većina postala predložak za film, i u ovom se Kureishi bavi svojom omiljenim temama kao što su hladan seks bez emocija, konfuzni odnosi između roditelja i djece, kao i nemogućnost ljubavi. Film nije bio u konkurenciji za Zlatnu palmu, ali je kritika oduševljena filmom a osobito hvali Kureishijev predložak.
U filmu “The Mother”, koji je režirao Roger Michell, May (Anne Reid) dolazi u London sa suprugom Tootsom (Peter Vaughan) kako bi posjetili djecu i ununke. Njihov sin Bobby (Steve Mackintosh) i supruga Helen (Anna Wilson Jones) radoholičari su s dvoje djece. Njihova kći Paula (Cathryn Bradshaw), samohrana majka, ima ljubavnika Darrena, građevinskog radnika koji je Bobbyjev prijatelj. Toots umire od srčanog udara, a 65-godišnja udovica May upušta se u ljubavnu vezu s upola mlađim Darrenom, ljubavnikom svoje kćeri.
Kureishi je sin Indijca i Britanke, odrastao u Londonu. Već kao tinejdžer opsesivno je pisao romane koje je slao izdavačima a prvi veći uspjeh postigao je 1981. kada se njegovo djelo “The King and Me and Outskirts” postavlja u kazalištu. Već je tada vodio tečajeve kreativnog pisanja, što je pomalo čudno ako se zna da je bio problematičan učenik u školi i da je izbačen s prve godine studija filozofije. Najveće uspjehe doživio je 1986. prvim scenarijem za film “Moja lijepa praonica” za što je odmah nominiran za Oscara za scenarij te 1990. kad objavljuje prvi roman “Buddha iz predgrađa” te osvaja uglednu nagradu Whitbread za najbolji debitantski roman. Slijedilo je niz knjiga, kratkih priča i filmskih scenarija a vjerojatno se najviše prašine diglo oko dva posljednja filma na temelju njegovih priča, “Intimnost” i “Moj sin fanatik”. U “Intimnosti” redatelja Patricea Chereaua priča se vrti oko Jaya, pisca koji iza sebe ima nominaciju za Oscara, napušta svoju djevojku i dvoje djece radi mlađe žene. Problem je nastao kad se shvatilo da se radi o autobiografskoj Kureishijevoj priči, zbog čega su ga napali bivša djevojka Tracey Scoffield, ali i njegova majka i sestra. U filmu i knjizi “Moj sin fanatik” tenzije su podignute jer je Kureihi, kao i mnogo puta do tada, kritizirao islamski ekstremizam protiv kojeg je dignuo glas nakon što su pisca Salmana Rushdieja islamski fundamentalisti 1989. osudili na smrt zbog knjige “Sotonski stihovi”.
Kada smo se susreli u Cannesu, Kureishi je bio nervozan i umoran. Priznao je da teško podnosi kad cijeli dan mora davati intervjue novinarima, iako je jasno da je i to dio njegova posla.
NACIONAL: Kakva je razlika između pisanja filmskog scenarija i pisanja knjige? – Priča je priča i u oba slučaja ja pričam te priče. Međutim, pisanje scenarija nije književnost. Svojim scenarijem ja zapravo usmjeravam redatelju i stvaram pretpostavke za glumačke izvedbe. Pisanje scenarija za film tek je početak velikog projekta, to nije nešto što funkcionira samo za sebe. Uostalom, kao čitatelj nikada ne bih mogao čitati filmski scenarij i nikada ga ne bih mogao prezentirati kao književnost.
NACIONAL: Može li se dogoditi da vaš filmski scenarij nekada ne bude dobro prenesen na filmsko platno? – Moja djela mogu biti uspješno prenesena na filmsko platno, ali mogu doživjeti i filmski neuspjeh. Sve ovisi o redateljima a ja sam imao sreće da sam dosad uvijek radio s odličnim redateljima kao što su Patrice Chereau, Stephen Frears i Roger Michell. Imao sam sreće s redateljima i načinom na koji su oni stvorili filmove po mojim predlošcima.
NACIONAL: Ponovno ste snimili film s Rogerom Michellom s kojim ste već radili film “Buddha iz predgrađa”. Tko je koga ovaj put izabrao za partnera? – Ovaj sam put pisao za film, imao sam ideju i napravio scenarij za film. Nakon toga odlazite k redatelju i pitate ga je li zainteresiran za ekraniziranje vaše priče. Zato, kad pišete scenarij, morate imati u vidu i redatelja kojem bi se takav scenarij mogao svidjeti, za razliku od redatelja koji ne vole filmske teme o majkama nego bi voljeli vidjeti priču filma o očevima, sinovima ili nečem trećem.
NACIONAL: Film “The Mother” uklapa se u noviji trend filmova u kojem sredovječne žene otvoreno pokazuju svoju seksualnost. – Nije moja krivnja što su redatelji i publika opsjednuti idealizacijom tijela mladih ljudi. U filmovima se većinom snimaju tijela prekrasnih mladih ljudi. Razlozi za to su očiti, većina ljudi ne izgleda tako i zato je njihov seksualni život ispunjen strahovima, sramom, uznemirenošću i raznim drugim teškoćama. Poznate osobe imaju savršeno tijelo, ali većina ga ljudi uopće nema. Zato se sada pojavljuju redatelji koji filmski istražuju što se zapravo događa u spavaćim sobama običnih ljudi.
NACIONAL: Čini li vam se da je seks odraslih osoba postao tabu tema? – Upravo tako, jer se starije žene prihvaćaju samo kao majke. Ako si majka, tvoj je zadatak da se brineš o djeci. Ako si majka, tvoj je posao da budeš dobra supruga. Žene koje to prihvaćaju jako uznemirava kad se žele pokazati i kao bića koja zanima seks. Uznemiruje ih to što bi njihovi sinovi mogli shvatiti da u njih ulazi penis. Sve je to vrlo komplicirano.
NACIONAL: Koliko bi ovaj film bio drukčiji da ste ga vi sami režirali? – Bio bi mnogo lošiji. Ne bi bio ovako dobar, vjerujte mi, ja nisam redatelj, iako sam svojedobno režirao. Racionalno razmišljam i znam da sam bolji pisac nego redatelj.
NACIONAL: Biste li ikad dopustili da netko prepravlja vaš scenarij? – Dopuštam to redatelju. Redatelj smisao mog scenarija odvodi u određenom smjeru. Tu nema treće osobe, samo redatelj i scenarist, pri čemu redatelj objasni scenaristu kakav film hoće stvoriti od njegova scenarija. Volim takav odnos s redateljem. Znam da se danas u Hollywoodu nekoliko scenarista bavi jednim scenarijem, ali s mojim se scenarijima to ne može raditi. Nemoguće je da bi netko uzeo moju priču “Moja lijepa praonica”, dao ga drugom scenaristu i rekao “možeš li od ovog stvoriti nešto bolje”. To je zato što su moje priče i moji filmovi vrlo individualni.
NACIONAL: Pogledate li ponekad, u slobodno vrijeme, “Moju lijepu praonicu” ili neki drugi film prema svojoj knjizi? – Ne, nikad mi se nije dogodilo da ih izvučem iz videoteke i pogledam ih. Pogledam samo dijelove ponekog filma koji se prikazuje na televiziji. Ali samo dijelove.
NACIONAL: Zašto su konfuzni obiteljski odnosi i nemogućnost osvarivanja ljubavi tako česta tema vaših knjiga? – Zato što mi svi to proživljavamo, konfuzni odnosi između muškarca i žene je ono što dobijete kad dođete kući. Naši roditelji su to proživjeli. Djeca to proživljavaju gledajući svoje roditelje, i to cijelo vrijeme. Uostalom, ne mogu zamisliti život bez takve konfuzije. To je konfuzija koja život čini zadovoljstvom, čini ga zanimljivijim.
NACIONAL: Kako ste rješili probleme s majkom koja je bila nezadovoljna time što ste svoj privatni život izložili u knjizi i filmu “Intimnost”? – Nije bilo ničeg posebnog, jednostavno smo zaboravili na sve što se dogodilo. Želio bih da moja majka pogleda ovaj film, siguran sam da će joj biti zanimljiv.
NACIONAL: Jeste li u priči za film “The Mother” pronalazili inspiraciju u vlastitom životu? – O priči ovog filma razmišljao sam godinama, o starenju, o tome što se tada događa s vašim tijelom i kako se osjećate kad drugi ljudi dodiruju, odnosno ne dodiruju vaše tijelo. Razmišljao sam o tom što će se dogoditi kad budete imali 70 godina, hoćete li još uvijek osjećati želju za seksom i kako će ona izgledati. Kako će izgledati vaš život kad vas drugi proglase starcem. Kad sam bio klinac, mislio sam za nekoga tko ima 30 godina da je 100 godina star. Razmišljao sam o tim stvarima i stvorio priču od tog razmišljanja.
NACIONAL: Gledajući ovaj film, čini se da imate poseban senzibiltet prema ženama i njihovim životima. – Sada volim pisati o ženama, iako to nekoć nisam volio. Pišući o ženama nastojim razumijeti što žene vole, koliko se razlikuju od muškaraca, što osjećaju spram svog tijela.
NACIONAL: Kakva je reakcija žena na vaš novi film i na prethodni film “Intimnost”? – Film “The Mother” im se sviđa, ali još im se više sviđao “Intimnost”, više nego muškarcima. Žene su lakše shvatile što se događa u tom filmu, kolika je u njemu strast. Vrlo sam ponosan na taj film, iako ga mnogo ljudi mrzi.
NACIONAL: Često pišete o strastima. Koja je vaša strast? – Moja je strast da budem pisac, otac, muž i građanin.
NACIONAL: Volite pisati kratke priče, mislite li da se od njih mogu napraviti kratki filmovi? – Ne nužno. Nitko ne voli gledati kratke filmove osim drugih redatelja koji snimaju kratke filmove. Ja sam ipak zainteresiran za širu publiku, što mi omogućuje da normalno živim.
NACIONAL: S obzirom na vaš poznati negativan stav o fundametalizmu i islamskom radikalizmu, jeste li u posljednjih nekoliko mjeseci, s obzirom na rat u Iraku, dobivali ponude za pisanje filmskih scenarija? – Mnogo sam puta pisao i govorio o fundamentalizmu, zbog čega od mene stalno traže, ne samo u svjetlu posljednjih događaja u Iraku, da pišem o tome. No s tim je gotovo, od mene nećete više ništa čuti. Ljudi me stalno pitaju što mislim o ratu u Iraku a ja im odgovaram da sam o tome pisao i govorio prije pet godina. Sada odjednom svi o tome pišu i razmišljaju, ali ja doista nemam više što originalno reći o tome.
NACIONAL: Postoji li neka vaša knjiga koja bi se mogla transformirati u film? – “The Black Album” nije ekraniziran a ja mislim da bi to doista mogao biti dobar film. Već sam razgovarao s Rogerom Michellom. Ta knjiga nikada nije ekranizirana jer sam vrlo brzo nakon nje objavio knjigu “Moj sin fanatik”, koja je ubrzo pretvorena u film. “The Black Album” ostao je filmski neiskorišten.
NACIONAL: Pisanje je najčešće posve individualan posao za usamljene ljude. Izbjegavate li zbog toga režiranje filmova jer je ono timski rad? – Mogao bih se složiti. Volim biti usamljen, svojedobno sam bio sam 30 godina, zatvoren u sobi u kojoj sam pisao priče. Sretan sam zbog toga. To zna biti dosadno, može vas izluditi, ali ja imam ženu i djecu te sam preko njih ostvarivao kontakt s ljudskim bićima.
NACIONAL: U posljednje je vrijeme napravljeno dosta filmova o piscima koji se ne mogu koncentrirati na pisanje priče. Kako se vi koncentrirate? – Koncentriram se kad mi djeca odu u školu. Doista, filmovi kao što su “Sati”, “Adaptacija”, “Bolje ne može” i drugi bave se piscima. Očito, pisci su vruća tema u Hollywoodu. To je nevjerojatno, posebno ako znamo da su pisci ljudi koji samo sjede pred pisaćim strojem i ne rade ništa drugo.
NACIONAL: Na koji način vi pišete, služite li se računalom ili ne? – Pišem rukom a zatim prebacujem tekst u računalo.
NACIONAL: Jeste li ikad doživjeli mentalnu blokadu pa niste mogli ništa napisati? – To mi se znalo dogoditi dok sam bio mlađi. Danas si takvo što ne mogu dopustiti jer imam troje djece a ona moraju nešto jesti. Ne bih im mogao reći: “Danas nemamo ništa za jelo jer imam mentalnu blokadu i ne mogu ništa napisati.” U takvim situacijama pronalazim načina da se natjeram na pisanje. Ponekad odem na odmor, ponekad prošetam, ponekad posjetim svog psihoterapeuta.
NACIONAL: Koja je najgora mentalna blokada koju ste ikad doživjeli? – Bilo je to ranih 80-ih, prije nego što sam napisao “Moju lijepu praonicu”, trajalo je dvije ili tri godine. Ne bih rekao da nisam mogao pisati zbog mentalne blokade nego zbog depresije u koju sam bio upao. U određenim trenucima mentalna blokada i depresija za pisce su jedno te isto.
NACIONAL: Jedan ste od najpoznatijih svjetskih pisaca a kažete da morate pisati kako biste preživjeli. Zar niste već zaradili dovoljno za normalan i ugodan život? – Moji prihodi ne mogu se usporediti s prihodima pisca scenarija hollywoodskog filma. Takav pisac za jedan scenarij zaradi koliko sam ja zaradio u cijelom životu.
NACIONAL: Zašto barem jednom ne napišete scenarij za neki hollywoodski film? – Uvijek kažem da ću to napraviti a onda sam sebe zapitam želim li provesti godinu dana radeći neko sranje koje ne želim raditi. Da sam scenarij za film “The Mother” ponudio nekom hollywoodskom redatelju, on ga ne bi ni dodirnuo. Zar mislite da bi u Hollywoodu netko želio režirati film o starijoj ženi koju jebe građevinski radnik? Pa jeste li vi ludi? Ta priča s Hollywoodom već mi je dosadila. S druge strane, BBC ne plaća previše za scenarije prema kojima snimaju filmove.
NACIONAL: Razmišljate li o pisanju za kazalište? – Moja nova priča bit će postavljena na kazališne daske u siječnju i bit će premijerno prikazana u Londonu i Parizu. Radnja tog djela vrti se oko žene koju su prije mnogo godina očuh seksualno iskorištavao i počinje njezinim povratkom kući gdje ga ponovno susreće. S nožem u ruci. To je triler.
NACIONAL: Što radite kada ne pišete? – Učim ljude pisati. Ja sam učitelj i uvijek sam to radio. Ne radim to na fakultetu, jer to nikada ne bih želio, učim ljude pisati u kazalištu. Pisanje nije i ne može biti predmet na fakultetu. To je kao da na fakultetu učite nekoga da igra nogomet ili da svira gitaru poput Jimija Hendrixa. Na fakultetima vlada sterilna atmosfera, tamo nema ničeg kreativnog.
NACIONAL: Kako vaša djeca reagiraju na vaše knjige i teme koje obrađujete u njima? – U ovom filmu moja dva sina blizanca glume jednu te istu ulogu a moja ga je bivša supruga producirala. Što se tiče mojih knjiga, nije nužno da ih moja djeca u ovom trenutku mogu do kraja shvatiti. Sretan sam što im kroz knjige mogu objasniti što se događa. Ne sramim se ni zbog čega što sam objavio u svojim knjigama i sretan sam što tako objašnjavam što se događa s ljudskim životima. U svojim knjigama opisujem što odrasli ljudi rade, kako grozne stvari čine još groznijima, ali oni to žele raditi, kao što će i moja djeca to raditi.
Napisao sam priču u kojoj majka od 65 godina spava sa ljubavnikom svoje kćerke: to mnoge uznemiruje jer se starije žene prihvaćaju samo kao majke Pišem od konfuznim odnosima između muškarca i žene jer to dobijete kada dođete kući. Naši roditelji su to proživjeli. Djeca to proživljavaju gledajući svoje roditelje: uostalom, ne mogu zamisliti život bez takve konfuzije, ona život čini interesantnim HANIF KUREISHI
ROĐEN 5. PROSINCA 1954. U BROOMLEYJU
– Filmski scenariji:
1985. My Beautiful Landrette (Moja lijepa praonica
1998. Sammy and Rose get Laid
1992. London Kills Me
1997. My Son the Fanatic (Moj sin fanatik)
2000. Intimacy (Intimnost)
2003. The Mother (Majka) – Knjige:
1990. The Buddha of Suburbia (prevedeno na hrvatski: Buddha iz predgrađa)
1995. The Black Album (prev. Crni album)
1997. Love in a Blue Time
1999. Midnight All Day (prev. Ponoć cijeli dan)
2001. Gabriel’s Gift (prev. Gabrielov dar) – Kazališne drame:
1980. The King and Me
1981. Outskirts
1983. Birds of Passage
1999. Sleep with Me – Radiodrame:
1980. You Can’t Go Home
1982. The Trial

Znam da je ljubav mračna rabota; moraju da se uprljaju ruke. Suzdržavaš li se, ništa zanimljivo se neće desiti. u isto vreme, moraš da pronađeš pravo odstojanje u odnosu naljude.
Ako si preblizu, smlaviće te; ako si predaleko napustiće te.Kako to održati u pravom odnosu.

(Hanif Kurejši-Intimnost)

"Ana Frojd, večita devica, rekla je da čovek u mašti može da pripremi jaja kako god želi, ali ne može da ih pojede. Kada se oslanjate na fantazije, to je kao da pokušavate da pojedete jelovnik umesto samog jela."

"Margaret Tačer je smatrala da će u to doba, 'na kraju istorije', klasa koja vlada televizijom - kilava ako ne i beživotna gomila starkelja sa Oksforda, sve sa kraljevskom porodicom i crkvom - biti zamenjena 'narodom', pod kojim je, izgleda, podrazumevala neobrazovan svet i neopevane sirovine. Šezdesetih i sedamdesetih godina, kada su napadali koncept patrijarha i falusa, pojavio se kult rušenja očeva. I šta nam je ostalo nakon te ikonoklastične decenije? Tačerka: usud gori od muškarca. Sada, naravno, svi živimo u okvirima 'tačerske psihe', ako ne i u anusu iste, u svetu koji je ona stvorila od konkurencije, potrošačke groznice, kulta poznatih, kao i dobrotvornog rada - tog kopileta griže savesti!"

"Većina ljudi se ionako preterano suzdržava. Do groba se pitaju nije li trebalo nekome da pokažu zube, a znaju da je odgovor potvrdan."

(o psihijatrima) "Neko raskine s devojkom a oni mu daju lekove, kao da je bol nešto neprirodno."

"Telesna želja je seme volje za životom. I zaista se može reći da je čovek konkretizovana seksualna želja; potekao je iz čina parenja i njegova želja nad željama je čin parenja; sama ova tendencija pokreće i održava čitavu njegovu fenomenalnu egzistenciju."
Hanif Kurejši "Nešto da ti kažem"

"Ana Frojd, večita devica, rekla je da čovek u mašti može da pripremi jaja kako god želi, ali ne može da ih pojede. Kada se oslanjate na fantazije, to je kao da pokušavate da pojedete jelovnik umesto samog jela."

"Margaret Tačer je smatrala da će u to doba, 'na kraju istorije', klasa koja vlada televizijom - kilava ako ne i beživotna gomila starkelja sa Oksforda, sve sa kraljevskom porodicom i crkvom - biti zamenjena 'narodom', pod kojim je, izgleda, podrazumevala neobrazovan svet i neopevane sirovine. Šezdesetih i sedamdesetih godina, kada su napadali koncept patrijarha i falusa, pojavio se kult rušenja očeva. I šta nam je ostalo nakon te ikonoklastične decenije? Tačerka: usud gori od muškarca. Sada, naravno, svi živimo u okvirima 'tačerske psihe', ako ne i u anusu iste, u svetu koji je ona stvorila od konkurencije, potrošačke groznice, kulta poznatih, kao i dobrotvornog rada - tog kopileta griže savesti!"

"Većina ljudi se ionako preterano suzdržava. Do groba se pitaju nije li trebalo nekome da pokažu zube, a znaju da je odgovor potvrdan."

(o psihijatrima) "Neko raskine s devojkom a oni mu daju lekove, kao da je bol nešto neprirodno."

"Telesna želja je seme volje za životom. I zaista se može reći da je čovek konkretizovana seksualna želja; potekao je iz čina parenja i njegova želja nad željama je čin parenja; sama ova tendencija pokreće i održava čitavu njegovu fenomenalnu egzistenciju."

"Gledao me je direktno u oči, premda zbunjeno kao svaki psihotičar. Nema sumnje da su me oduvek privlačili odredjeni tipovi psihotičara. Dopadalo mi se što su usredsredjeni i samouvereni, što nemaju nikakve simptome i što lako odbacuju neurotične strahove i zebnje koje nama ostalima zagorčavaju život. Psihotičari su naizgled, ljudi bez briga: lako podnose kritiku i dobri su lideri, generali, političari... Nažalost, slabost im je paranoja koja može da poprimi vrlo ozbiljne oblike. Neki od njih imaju čak vrlo prefinjenu inteligenciju. Ali vrlo brzo, nakon nekih pola sata, pokraj takve osobe počeli biste da osećate nemir i nervozu i da primećujete kako njoj ništa ne znači vaš emotivni doživljaj sveta. Ne samo to, već bi vam postavljali zahteve koje ne možete da ispunite. Čovek počne da se guši, čak se oseća napadnutim, a ponekad ima želju da pobegne."

"Svaka prostitutka će vam reći, a dve su mi bile pacijentkinje - da ponedeljkom imaju najviše posla. Nakon vikenda s porodicom, koliko muškaraca jedva čeka da otrči kod svoje omiljene plaćene bludnice?"

"Odlazim u park, posećujem prijatelje, bavim se jogom, kabalom, svim i svačim što ne traži da ikoga dodirujem. Ako se posle nedelju dana ne osetim sjajno, isprobam nešto novo. Sva samoubistva nekoga ubijaju, svesna sam toga, tako da za mene nema izlaza. Na kraju mi je lekar prepisao nešto..."
"Antidepresive?"
"Ne dozvoljavaju mi da onako strašno padnem. Želim da se osećam normalno."
"Normalnije je osećati se strašno nego ne osećati ništa."

"Nikada nisi volela decu, zar ne, mama?"
"Čovek im da sve", rekla je. "A onda, kad odrastu, jedva čekaju da kažu svom psihijatru koliko te mrze."

"Ne želim da budem donžuan. Niti sam jedan od onih koji smatraju da, u stalnim vezama, libido s vremenom opada i da je intimnost kontraerotična. Zapravo, seksualni odnosi izmedju dobrih poznanika kao što smo nas dvoje, mogu opasno da dobiju na zadovoljstvu i dubini. Gotovo da su incestuozni..."

"Trošenje novca je nekim ljudima, izgleda, postao jedini dokaz postojanja."

"Ako svi mogu da postanu slavni, a slavni ne mogu da kontrolišu sliku o sebi, više neće biti heroja i negativaca: živimo u demokratiji kojom vladaju ludaci, žrtve i egzibicionisti. Mediji su se pretvorili u cirkus s nakazama. Sada mogu svi da razotkrivaju sve - a niko ništa ne razume."

"Čehovljevi likovi večito trube o radu. Mora da se radi, ponavljaju. Nikada nisam shvatao zašto radinost smatraju takvom vrlinom?"
"Rad je cena krivice."

"Od svih perverzija najčudniji je celibat: želja da se potre svaka žudnja i mrzi svaka žudnja. A ona ne dopušta da je jednom zasvagda uklonimo. Žudnja, kao i pokojnici, ili obrok koji ne prija - stalno se vraća - dok ne postane potpuno nesvarljiva. Za takve ljude užitak je vrtlog i ambis - ono što istovremeno prizivamo i čega se plašimo. Uživati znači isprljati ruke i misli i stajati ogoljen. To je strah, gadjenje, samoprezir i moralni pad. Uživati znači dobro se pomučiti, pa dosezanje užitka ne mogu podneti svi, čak možda ni većina nas."

"Tahir, moj prvi psihoanalitičar znao je da kaže: ljudi govore jer postoji nešto što ne žele da čuju; slušaju jer postoji nešto što ne žele da kažu."

"Jednom jedinom prilikom kada je otišao kod Frojda, Andre Breton se nepovratno razočarao u ovog velikog čoveka: u njegovu zgradu, njegove antikvitete, kancelariju, njegov krupni stas. Mnogi posetioci su se razočarali atmosferom u stilu Žaka Lakana - izlizani tepih, falusne naplavine na stočiću u čekaonici. U takvom okruženju čovek očekuje da će zateći nekog madjioničara ili maga, a dočeka vas običan čovek. Analiza je, u najmanju ruku, vežba razbijanja iluzija."

"Protiv smrti i autoritarizma postoji samo jedan lek", izjavio je jednom. "Ljubav?" nagadjao sam. "Ne, kultura! Daleko važnije. Svaki pajac može da se zaljubi i vodi ljubav, ali napisati dramu, naslikati jednog Rotkoa, ili dokučiti nesvesno - zar to nisu vanredni praznici mašte - jedino što u čoveku potire želju da ubija."

"Pacijenti su nesvesno stvaraoci sopstvene nesreće, a ono što nazivaju simptomom svoje bolesti zapravo čini njihov život i najbolje je da u njemu uživaju!"

"Ono što kod normalnosti zapanjuje jeste da u njoj nema ničeg normalnog: normalnost je fasada za uobičajeno ludilo. To me je podsetilo na priču o Prustu, koji je pred kraj svog života mahnito pretraživao stranice svoga dela "U traganju za izgubljenim vremenom", kada je u očajanju shvatio koliko su hiroviti, ako ne i nenormalni svi njegovi likovi. Kao da je moguće sačiniti roman, pa tako i društvo, samo od konvencionalnog i dosadnog."

"Telesna strast je najsavršenija manifestacija želje za životom!"

"Kao i mehaničar koji leži ispod kola, i ja radim s onim što se nalazi skriveno ispod fasade: uobraziljama, željama, lažima, snovima, košmarima - svetom ispod sveta, rečima istine ispod reči laži. Uzimam za ozbiljno ono što je krajnje bizarno i neuhvatljivo; zalazim tamo gde ne dopire reč, to jest tamo gde jezik prestaje - u ono što je 'neopisivo', i to od ranog jutra. Prljav je to posao, upoznavati izbliza ljudsku dušu."

"Prionuli smo na ručak. Kako se i očekivalo, Henri nije zatvarao usta: "Putujemo s lešem u prtljagu... Ibzen je time hteo da kaže kako su mrtvi - mrtvi očevi, zapravo živi mrtvaci - isto tako moćni, čak moćniji od onih živih."
Promrmljah: "Sačinjeni smo od drugih."
"Kako onda ubiti mrtvog oca? Čak bi i krivica bila stravična, zar ne?"
"Verovatno."
A onda se Henri nagnuo da uzme zalogaj sa mog tanjira. "Ovaj prijateljski čin agresije sigurno znači", kazao je podigavši zrno pasulja, "da sam čovek koji bi voleo da sa tobom podeli tvoju ženu?"

"Kada volite nekoga ko boluje, morate stalno da se pitate: volim li ja nju ili njenu bolest? Jesam li ja njen ljubavnik ili njen iscelitelj?"

"Za fetišistu koji želi samo cipelu, najveća je tragedija kad dobije celu ženu."

INTIMACY
Hanif Kureishi
'It is the saddest night, for I am leaving and not coming back.'

Jay is leaving his partner and their two sons. As the long night before his departure unfolds, in an unforgettable, and often pitiless, reflection on their time together he analyses the joys and agonies of trying to make a life with another person.

COLLECTED ESSAYS
Hanif Kureishi
This collection begins in the early 1980s with The Rainbow Sign, which was written as the Introduction to the screenplay of My Beautiful Laundrette. It allowed Kureishi to expand upon the issues raised by the film : race, class, sexuality - issues that were provoked by his childhood and family situation. In the ensuing decades, he has developed these initial ideas, especially as the issue of Islam's relation to the West has become one of the burning issues of the time.

Kureishi shows how flexible a form the essay can be - as intellectual as Sontag or Adam Phillips, as informal and casual as Max Beerbohm, as cool and minimalist as Joan Didion, or as provocative as Norman Mailer. As with his fictional work, these essays display Kureishi's ability to capture the temper of the times.

LOVE IN A BLUE TIME
Hanif Kureishi
This provocative collection of short stories charts the growth of a generation from the liberating irreverence of the late 1970s to the dilemmas of responsibility and fidelity of the 1990s. The stories resonate with Hanif Kureishi's dead-on observations of human passion and folly, his brilliant depiction of seedy locales and magical characters, and his original, wicked sense of humour.

MY BEAUTIFUL LAUNDRETTE
Hanif Kureishi
Omar is a restless young Asian man, caring for his alcoholic father in the hustling London of the mid-1980s. His uncle, a keen Thatcherite, offers Omar an entrepreneurial opportunity to revamp a dingy laundrette, and ambitious Omar rolls up his sleeves, enlisting the assistance of his old school-friend Johnny, who has since fallen in with a gang of neo-fascists. Omar and Johnny soon form an unlikely alliance that leads to business success, as well as other, more intimate surprises.

LOVE + HATE
Hanif Kureishi
Hate skews reality even more than love.

In the story of a Pakistani woman who has begun a new life in Paris, an essay about the writing of Kureishi's acclaimed film Le Week-End, and an account of Kafka's relationship with his father, readers will find Kureishi also exploring the topics that he continues to make new, and make his own: growing up and growing old; betrayal and loyalty; imagination and repression; marriage and fatherhood.

The collection ends with a bravura piece of very personal reportage about the conman who stole Kureishi's life savings - a man who provoked both admiration and disgust, obsession and revulsion, love and hate.