Milena Pavlović Barili

Ona je žena-veo. Veo je često slikala. Veo je simbol slikarstva uopšte – slikarstvo je druga realnost, možda druga, a možda ona prava. Možda njene slike skidaju skramu vidljive realnosti sa naših očiju. Veo je i simbol njene modne slike. Ešarpa. Šal. Damski modni detalj. Veo skriva i razotkriva. Ili nam njene slike spuštaju laki zar na oči, da bez čula, a unutrašnjim okom, pogledamo u paralelnu realnost. Milena je bila ćerka jedinica Bruna Barilija i Danice Barili, rođene Pavlović. Nasledila je otmenu krv od oba roditelja. Otac je bio kompozitor i novinar, majka praunuka vožda Karađorđa i student umetnosti, a i raniji preci su bili ljudi od slikarstva ( Milenin deda je bio poznati slikar, kao i njen stric). Spojenost roditelja, tako bitna za razvoj deteta, u Mileninom slučaju je trajala tek nekoliko meseci. Bruno i Danica su se ubrzo posle njenog rođenja razišli, on je otišao u rodnu Italiju, a ona ostala u Požarevcu. Milena je živela samo sa majkom. U petoj godini nacrtala je „Damu sa naočarima“ koja ima ogroman perjani šešir na glavi, uzak struk, mider i elegantni kišobran. Od tada slikarstvo u njoj raste, kako je sama napisala u jednom pismu iz Njujorka.Danica Barili je u vreme Mileninog devojaštva postala ekonom na dvoru Aleksandra i Marije Karađorđević, a potom je brižno usmerila Milenu u Kraljevsku umetničku školu u Beogradu i likovnu akademiju u Minhenu (gde se njena sanjalačka priroda sreće sa krutošću i klasičnim slikarskim zadacima). Zna se da je Milenin uzor čuveni italijanski slikar Đorđo de Kiriko, a uticaj je vidljiv na prvi pogled. Ona je prvoj fazi slikanja utkala u sebe njegovu jednostavnu odsutnost, golu jezu, hladan mir koji samo što se ne rasprsne, preteću jednostavnost i prividno spokojnu nadrealnost.
Kakva je bila ta žena sa dva roditeljska prezimena? Živela je u Španiji, Rimu, Londonu, Parizu, bila je graciozna, elegantna, titravo obična, neobično svoja. Slike su joj iznedrene, isplakane, pred njima se ćuti (kao što je sat vremena ćutao Pol Valeri), pred njima se uranja u plavo, u san, u onostrani vid. A njena plava! Providno plava, prozirno plava, prodorno plava...Bila je rafinirana i dostojanstvena, nosila je čipku, velur, slikala je svoju kosu. Na slikama koje običnom pogledu izgledaju kao da se gledaju kroz razlivajuće staklo. Pariz je označio njen ulazak u svet, njen prvi javni gromki aplauz, jak i uticajan ( izložba na Jelisejskim poljima je ustalasala taj grad koji i usisava i poklanja iskustva, želje i težnje). Družila se sa Žanom Koktoom i Andreom Bretonom, prenosila na slike svoje snove, snoviđenja i poglede, tanane i gorke, teške i grčevite, crna lica, figure bez ruku, kipove bez muškosti...U Parizu upoznaje i Rodriga Gonzalesa, kubanskog pijanistu. Prijateljstvo sa njim se pretvorilo u ljubav. Velove je prvi put predstavila u Rimu, a u Veneciji stvara neke od svojih najpoetičnijih slika („Anđeli“, „Devojka sa svetiljkom na laguni“, „Venera sa lampom“). Volela je nakit i znala je da ga nosi. Jedan od omiljenih komada joj je bio i veliki španski češalj, koga je i naslikala, žena koja ga na slici nosi podseća na Španiju, ali ima i antički pogled i njuh.
Onda, „Žena u velu sa psom i detetom“, tu je veo boje kišnog neba, a dama je sa očima u kojima još uvek stanuje noćašnji san, sa očima istoka i stegnutim, prekrivenim poljupcem na usnama.
Milenine slike su slojevite. U jednom ženskom poprsju vidimo i skrivanje i otkrivanje, crni nežni ženski lik se propinje preko kameno-belog muškog, a u stvari su oni sjedinjeni. Milena slika vilovite i valovite kose, a velovi su boje mora, prozirni, teški, mramorni, starinski, jedva primetni, važni. Njena plava je ledeno plava, sivo-plava, jarko plava. Žene su krupnooke, dugovrate, prefinjene, mirne, gospodstvene, nadrealne, teše ih leptiri, tiho su tužne. Slikala je i smirene anđele (između „de Kirkovskih“ upornih, pomalo sablasnih svodova).
Kada je krajem tridesetih godina prošlog veka prekoračila Pariz, otplovila je za Njujork, gde se nastavila njena uporna borba za sopstvenu umetnost. Njujork još tada bio brz, često bezobziran grad, u kome se, kako je pisala majci u Požarevac, niko nije ni izvinjavao ni zahvaljivao, u Njujorku je radila noćima, ne štedeći se. Dobila je priliku da nacrta modnu ilustraciju za „Vog“. Rok za završetak je bio nekoliko dana. I, oduševila je uredništvo reklamom za kolonjsku vodu.
Onda su usledili dalji angažmani i za „Vog“ i za „Harpers Bazar“, gde je Milena dodavala svoj šarm u modu tog doba, slikala je gospođicu sa monoklom, ekstravagantnu svedenost, tokice, izdužene, ravne krojeve haljina, kratke ženske figure, ležerne dekoltee. U prvo vreme u Njujorku, da bi opstala, uopšte nije stizala da slika za sebe, baveći se samo dizajnom, reklamama za parfeme i naručenim portretima.
A kad je stigla da slika za sebe i sebe, nastali su portreti koji ostavljaju posmatrača bez daha. I ne mogu se svrstati nigde. Ni u jedan pravac. Ni u jednu reč ne mogu stati. Samo o Mileni mogu da govore. O njoj čarobnoj. U crnom. Sa finim vratom, „najlepšim rukama koje se mogu zamisliti“ (kako se za nju govorilo), sa čitavim jednim svetom crnih, bajkovitih, plavih, izmaštanih, mogućih likova u pogledu...Sa „tankim šlajerom sa srmom okolo“ (kako je pisala majci o autoportretu sa prozračnim velom).
Kompozitor Đan Karlo Menoti, jedan od njenih najboljih prijatelja, angažovao ju je da radi kostime za njegovu operu i balet. Kostime od sna i paperja.
A njene pesme! Reči su na italijanskom, francuskom, španskom i srpskom. Poezija od slika. A slike su razrezane, tečne, razlivene, upečatljive. Milena je u poeziji mudra, a osetljiva, svevideća, a melanholična, ponosna, a crna. Milena peva o „nejasnoj tugi“, o „zvezdanoj jezi“, opisuje svoje upinjanje da pređe svoje granice osećaja, ta divna, krhka žena prikazuje nam se sa zvezdanim čelom, „u neprekidnoj melodiji“, sa dugom kosom „sa hiljadama vitica“, i sa znanjem i sa neznanjem da je moćna.
Ona je žena-veo. Žena koja je duboko u sebi shvatila da „ovaj svet sanak je“, da živimo ispod nevidljivog pokrivača, ispod nevidljive maske (mada je ona pokušavala, i uspevala da je oslika). Ona je žena koja je u svojim slikama-snovima uspela da razgrne taj nevidljivi prekrivač i da nam prikaže bar delić onog drugog realnog, koje živi ispod centra čela, među očima, među prstima. Ona je žena koja je držala izduženu, tanku kičicu, posustajući, možda, u trenucima samoće, u svojim stanovima-ateljeima, posustajući u mislima, ali nikada vidljivo, nikada nije dozvolila sebi da stane. Živela je u vreme kada su otmeni sekreteri za pisma mirisali na pravo drvo, na ružin cvet, kada su šalovi bili od svile, kada se češljalo pred toaletnim stočićima.
Bila je maštar i stvaralac, jer je krojila svoje snove, bojila ih, kapali su iz njenih prstiju, topili se sa njene kože, na slike. Ona je znala da svoje kreativne, duhovne, slikarske tajne praktično upotrebi, što je posebna vrsta umeća, tj. umetnosti.
Bila je večito željna Srbije, majke, oca, pisala im je pisma, pokušavala da spoji njihovu razdvojenost.
Ona je primer neodustajanja od sopstvenog senzibiliteta, borbe sa tugom, vrednoće, upornosti.
Udala se u Njujorku pred kraj drugog svetskog rata, posle nekoliko razočaravajućih i neodgovarajućih veza, za Roberta Goslina, oficira američke avijacije. Volela ga je, bio je deset godina mlađi, bez porekla i obrazovanja. Tražila se, mislila je da se pronašla, a onda ga je videla kako vodi ljubav sa svojom majkom. Milena, sa načetim telom, bolnom dušom, nedosanjanim prstima, tamnom kosom, žednim usnama, nezbrinutim stihovima, gledala je taj prizor.
Pala je sa konja jednog dana. Mesecima se oporavljala, jedva docekavsi da opet počne da slika i piše. U Evropi i Srbiji je besneo rat, kontakt sa majkom je izostao nekoliko godina. Fašisti su u njenom domu pucali u njene slike, u ženske polove.
Umrla je u snu, ne dugo posle oporavka od pada. Umrla je od srčanog udara. Njen muž ju je balsamovao, a potom i kremirao, i odneo Brunu Bariliju u Italiju. Mnogo godina posle toga, njena majka, Danica Pavlović, otišla je da umre pored urne svoje ćerke i groba svog muža, i Milenina porodica se konačno ujedinila.
Milena je bila žena-veo. I žena sa lampom svoje bake.- Ana Atanasković,ELLE