POD ISTIM ZVEZDAMA

Nadvilo se nebo zvezdano iznad peska,
Iznad sumorne pustinje i poludelog mora,
Šumi pustoš i val o val u ušima treska.
Trepere, blistaju zvezde i iznad naših gora.

To isto nebo i nad mojim zavičajem visi,
To isto nebo gledaju bezbrojna moja braća.
Zar zaista večernjača ova i nad mojom domovinom visi?
I pogled se mog brata sa nje meni vraća?

Kroz rešetke gledaju studenih tamnica,
Drugi kroz snežno granje slobodnih šuma.
Snovi putuju zvezdanim kolima, putuju bez granica,
Srca trepere od tajnih talasa, zavičaj mi ne silazi s uma.

Miči se, zvezdo, sa moga malog prozora,
Siđi u moje snove, osvetli provalije mraka,
Gde kolo se krvavo vije sve dok ne cikne zora,
I dok ne istrči sunce sa vetrom svežega zraka.

PLAMENA ZAVESA

Očeličilo se nebo, pišti strava.
Jato bombardera ostrvilo se na luku Aleksandrije, na ratne brodove na njoj.
Mrak, ni sebe ne vidim.
A onda se provali. Bezbroj topova ruknu gromovsku vatru.
Zemlja se ispod nogu izmiče, srce se u grlo penje.
Sam na ulici. Kao u tunelu...(ako naiđe voz...)
Ko zna koliko traje. A onda muk.
Je li razvaljeno nebo? Ne, samo rastresene zvezde.
I kao devojka iza ugla, iziđe iz oblaka mesec.
I obasja, i obasja.

Gledaj onu poslednju crtu,
Koja se sa tvojim okom sliva:
tamo se more
u nebo uliva.

DEVOJKA BEZ MLADOSTI

Nerascvetano, neprobehareno devojče arabljansko
Raslo od Sunca,
Od teške materine brige,
Od ljutog jada sirotinjskog.
I zape jednog dana
Silnom begu.
I beg se dogovori s majkom
Da pozlati zeleno, malo devojče.

Uvredi je ceo svet,
I samo to Sunce i jarki cvet
Obliše se čemerom devojačkim
Strahom od sveta,
Strahom od svega
Zabole zauvek.

Ceo život joj po đavolu pođe.
Ali ni u igri plahovitoj,
Ali ni u ljubavi zverovitoj
Mladost joj nikad
Nikad ne dođe.

Strahom od sveta,
Strahom od svega
Bolovala je celog veka,
Neprocvetana njena mladost
Uvređena doveka.

POTUCALO

Na svetu čuda nema,
Jer sve je čudo pod kapom nebeskom.
Što se zovem Tucalo Potucalo čudo nije.
Dugo sam, još dečkom, na cesti kamen tuco,
Godinama se i godinama po svetu potuco.
Dalje mi se ne priča.
Hajdemo u onu šumu tamnu.
Kako je ozbiljna ova šuma!
Sednimo na ovo zeleno busenje,
Na mahovini finoj oči da odmorimo,
Oči naše umorne.
Sednimo.
Kako je hladno i zeleno ovde!
Takve su bile oči u majke moje,
Zelene i hladne.
U čamcu na moru me rodila.
Neki put ne znam koje to more beše:
Crno ili Jadransko More,
I to mi je tako svejedno.
Navikao sam da zavičaja nemam.
Al' opet, ponekad, misao me obuzme:
Da malo ja se smirim,
Zavičaj da potražim,
I u svet se ponovo otisnem ja.
Šta ti sve nisam bio do Čikaga!
Bubrege mi je pržila i džigerice ladjina utroba,
Ali moja utroba češto je gladna bila.
U pristaništu jednom zaradih grdne pare.
Nekoliko dana sam po obalama šetao,
Hteo sam baš da vidim kako je to biti čovek.
Nije ružno!
A posle, tamo, koliko mesa!
Više no ova šuma mesa.
Konzerve ja sam krao,
I zabranjeno piće pio.
Mnogo je oko pesnicu moju videlo.
Zardjale su mi oči tamo,
Od mržnje i prkosa.
Kao bespara sam bacan u Mičigan jezero,
Pa sa užasom ipak obale dohvaćao,
I dalje živeo.
Kakve li ono behu zore,da se setim..
Ugašen požar..
Zelena paljba..
Otrov zeleni u očima..
Umor i policija, to je zora u Čikagu.
Takva su naša jutra u svakom velikom gradu.
E, tu sam srce očeličio.
Tu sam ga, kanda, i izgubio.
Žena ga, bogme, nijedna našla nije.
A tako divnih po svetu ima žena.
Kažu bar tako, ja ne znam.
Ja volim ženu kad gospodara psuje,
Ili sa cvećem kad razgovara sama.
Ja volim jednako londonsku maglu
I aksam u Carigradu.
Engleski džin il' srpska rakija,
To mi je svejedno.
Čoveka nanjušim bolje no ikoje pseto.
Koliko sam puta spasio drugove od ljudi!
Gospode se čuvajte dobro, govorio sam.
Čak i onda kad istinu govore njima je dosadno.
I jadnika se čuvajte dobro, govorio sam.
Slugu i roblja prodatog čuvajte se.
Duše su njihove u tudjem novčaniku.
Da, naučio sam i ja štošta po ovom svetu golemom.


Pamtio nisam puno.
Ali moje oko nije spavalo.
O, koliko puta mi tabani proklijaše nemirom!
Bukne u meni tuga što poznanike drage oštavljam.
Što se novim i tudjim stranama u zagrljaj bacam.
Ali podjem.
Šta i mogu, drugo ja, u čamcu rodjeni Tucalo,
Potucalo po ovome svetu..
Ne grlim usput ni ljude ni žene,
A imao bih, čini mi se, nešto da im kažem.
Reč bi ta bila topla kao krv.
No pre ću ispljuvati svoju sopstvenu krv.
Pred vucima se smešiti treba.
A toliko, ipak, ljubavi i snova!
O, ti snovi, prokleti snovi,
Svuda su me pratili.
Po kiši, po travi, po selima kamenim,
Po travi zelenoj, po pločama,
Po suncu i pesku, po mračnim izbama.
Srce mi beše gnezdo, i njega dok ne izgubih.
Ruke mi oštadoše samo drage,
Ove dve sestre, hraniteljke moje, ruke.
Lebde mi u snu iznad glave kao barjaci.
Šta ti sve one nisu radile,moje ruke!
Nikad još ne rekoh taj i taj ne znam posao.
Šile su i krale, i po vilicama udarale,
Crnu utrobu zemljinu kopale i zlato vadile.
E, to ti beše život!
U crne dubine zemlje spuštao sam se hrabro,
Oči naprezao, te moje oči umorne,
Ruke istezao.
A uveče onda,
Kad sam se iz zemlje peo u zvezde,
Ja nalazih noć na istom mestu
Na kom je i sinoć bila.
Umorna, gruba.
Hvala neka je onome spadalu krezubom,
Poljak li beše ili Švedjanin,
Narečja njegovog ne sećam se.
Govorio je često, mnogo i brzo.
To zlato, reče, kopamo radi mindjuše jedne,
Mindjuše neke plitke žene,
Toliko plitke da nemaš ni zagaziti u šta.
Davno je to bilo i ja sam stalno mislio.
Od mindjuše su narasla velika brda zlata.
Sećam se.
Onda je planuo rat veliki i strašni.
Bilo je divota pogledati
Kako su ljudi hrabri.
Što je to bilo smešno, žalosno, očajno!
Imao je čovek vremena sto puta da poludi.

Sećam se.
I puklo mi je pred očima nešto ogromno i svetlo.
Pobegao sam, a za mnom se kotrljala Zemlja,
U blatu, u krvi, u ludilu.
Kotrlja se, a ja lutam,
Po ovoj šumi zverovitoj,
Punoj gvozdenog hlada.
A tamo negde Sunce,
Sve crvenije i crvenije.
Ali šta, šta je to sa mnom?
Koliko da čekam još ovde?
Hocu li iz ove šume ikada izići?
Gladan sam, prosto naprosto, i žedan.
Zaboravio sam da odem, zbilja.
Viču me ljudi, mnogo ih negde ima..
O noge ove proklete..
Kako sam zakovan..
I hladno mi je..


Tako je mislio i buncao Tucalo Potucalo.
Jedna šaka snažna zgrabi ga za rame:
-- Ko si ti?
-- Besposleni.
Smola od umora skinu se s trepavica,
On otvori širom kapke očiju:
Nije to šuma,
No klupa u parku velikog grada.

Po ulicama su rasle ogromne povorke,
Glas njihov nije više u pustinji glas,
Glas je to koji se pod kožu zavlači.
Pohod je to gladnih.
Pohod koji raste svaki čas.
Litije su to što grozu dostojanstva nose,
Povorke bespravnih orgnizovane svesti,
Ne mole oni od silnih mrvicu savesti,
Niti milostinju ičiju prose.
Poklič je to za pravom,
Poklič za pravom i hlebom,
Pod ovim ljudskim nebom.
Obnovljenom snagom,već zaboravio glad,
Tucalo stupi u redove.

Raste veliki grad.

VOJNICI

Noć aleksandriska:
Puno nebo ptica.
Crna, trezna i pijana, bela
Promiču lica.

Arapi i Južnoafrikanci,
Novozelandjani i razni Sloveni,
Englezi i Austrijanci -
Krklja pesma i mesec seni.

Bombardovan ljubavni kraj.
U senci ruševina šapuće Arapka.
Pijani mornari tetoviraju raj.
Psovke, prelivene smehom svaka.

Treba ga čuti, taj definitivni smeh,
Smeh u lice besmislenoj smrti.
Gladni sveta, žedni zaborava,
I uvek umorni, umorni vojnici.

PESNIK I MILICIJA

Sjajni pesnik Risto Ratković, malen, premalen rastom, odevao se u dućanima koji su prodavali konfekciju za decu. Sve je na njemu bilo malo. Male ruke. Male noge. Kratki, prekratki kaputi, kratke, prekratke pantalone. Malene cipele, broj trideset i četiri. I na tom malom telu – velika glava na neveselom vratu.
Ja ne mogu da budem profesor, često mi je govorio, jer bih uvek bio najmanji u razredu. I deca bi mi se smejala. Ali portir! Još kako. To bi bio idealan posao za mene. Sjajno bih izgledao iza šaltera. Jer gornji deo moga tela, od pojasa i glave, koja otkriva šalter, ne bi izazvao nikakvu sumnju.
Risto Ratković, pesnik, pisac NEVIDBOGA, smejao se lepim smehom. I taj osmeh ga je prolepšavao. To je bio radostan, detinji osmeh. Osmeh presrećnog čoveka. Osmeh koji se pamti. Jer osvaja. I žene je osvajao.
Ali jednom u nekoj muci, zajedno svratimo u Savez pisaca da se raspitamo za nekakv posao. Generalni sekretar, poznati zvanični pisac, ravnodušno nas odsluša. Meni obeća nešto neodređeno. Što odmah i zaboravi. Rista Ratkovića je odbio. Razlog? Nekad, nekom zgodom, pisao je nešto protiv nadrealista.
Te kobne noći, u društvu Đure Gavele i Desimira Blagojevića, dva prijatelja, sjajni pesnik i pripovedač, veliki poznavalac literature i svega na svetu, Risto Ratković, pijan, nemoćan kao čovjek, iz sveg glasa dozivao je miliciju.
Milicija. Milicijaa. Milicijaaaaa!
To je bio njegov poslednji ljudski i pesnički krik.
Pesnik „Ikone“ i „Ponoći mene“, nijednu drugu reč nije izgovorio. Umro je. U teškoj oskudici. Puki siromah.
Na sahrani, na Novom groblju u Beogradu, pesnik Slobodan Marković, pokušao je da pokojniku u sanduk uturi bocu pića. Za spokojniji put u večnost. Očajan, ogorčen, pijan, vikao je na zaprepašćenje mnogih ukopnika:
Alal ti vera, Risto. Alal ti vera što si umro. Na vreme!
Jad i očajanje.

Branko V. RADIČEVIĆ




* * *
Risto Ratković je sahranjen 25. juna 1954. Pjesnik Slobodan Marković, alias Libero Markoni, se od autora „Nevidboga“ oprostio uzbudljivim riječima u kojima je plamćeo bol za svojim starijim sabratom. Kazavši za Rista da je bio veliki pjesnik i divan čovjek, evocirajući njegove velike životne muke i udese, svoj govor je završio riječima: „Alal ti vera Risto – umro si na vreme!“Dobro se znalo da je to pohvala umrlom piscu za častan život i za poeziju. Ostalo je zapisano i da je, kada su kovčeg počeli da spuštaju u raku, skočio u nju i počeo da viče na okupljene: „Gde ste bili dok je gladovao“. Hoće da u Ristov sanduk stavi i bocu rakije. Kad su grobari uzeli lopate, Libero Markoni počinje da ih moli da zemlju bacaju rukama, ne lopatama, da bi im ljutito uzviknuo: „Znate li vi, bre, koga sahranjujete“.

SAHRANA RISTA RATKOVIĆA

Novo groblje u Beogradu.
Dan,20.jun,1954.
Sahrana pesnika Rista Ratkovića.
Slobodan Marković, Libero Markoni, se od autora „Nevidboga“ oprostio uzbudljivim riječima u kojima je plamćeo bol za svojim starijim sabratom. Kazavši za Rista da je bio veliki pjesnik i divan čovjek, evocirajući njegove velike životne muke i udese, svoj govor je završio riječima: „Alal ti vera Risto – umro si na vreme!“ Dobro se znalo da je to pohvala umrlom piscu za častan život i za poeziju. Ostalo je zapisano i da je, kada su kovčeg počeli da spuštaju u raku, skočio u nju i počeo da viče na okupljene: „Gde ste bili dok je gladovao“. Nesrećan, pijan, skače u raku.
Pokušava da pokojniku u sanduk uturi bocu pića.
Da mu se nađe.
Da spokojnije putuje.
Na licima prisutnih užas.
Oni sa Ristom nisu delili poslednje porcije čvaraka.
Grobari uzimaju lopate.
Libero ih hvata za ruke.Viče.Moli.
»Polako.
Ostavi lopatu.Ne lopatom.
Rukama.
Rukama zemlju.
Znate li vi,bre , koga sahranjujete.«
Javnost nije razumela tugu pesnika Markovića.
Javnost uopšte ne razume tugu....

DIO PREDAVANJA O RISTU RATKOVIĆU

Ako je život san, u kome se samo smjenjuju razne scene, onda je Risto Ratković neprestano prolazio kroz njih od tužnih, ružnih do rijetko ružičastih.
Sve je pokušavao, u svemu se iskušavao i najviše samo sebe slušao.
Slušao je i sebe i kad je (na hiljade kilometara daleko) čuo žubor zelenog Lima, i kad je osluškivao tajanstvene zvuke Svemira, i kad je na ikone mislio, i kad je iz suncokretovog cvijeta (preko antenskih sazvežđa Neba) tajne poruke voljenoj osobi (na udaljenu svevječnost) odašiljao.

I kad se, ako i rijetko, divio svojoj moći, i kad je tugu nemoćnika za svoju prihvatao, i kad se do iscrpljenja rvao sa sobom usamljenim – nije od sebe daleko odmicao.
U sve je uvlačio srce, dušu, bilo razuma, osjeta i osjećanja. I kad je njedra ljubljena mazio, i kad je u nadmoći sopstvene nemoći nijemio pred ljepotom bliske nagosti tijela žuđenog, i kad se čudu drugom čudio. I kad je (u najvećoj trezvenosti) za nečim (ili od nečega) ludio, nikad nije propuštio da sva ta htjenja i neostvarenja kroz filtere duševnih iskušenja provede.

Zato je takav čovjek morao stalno patiti i između Kostićevog sna i jave se klatiti.
Bio je svjestan da su mu nebeski pehari van dohvata i da ovozemni rijetko kad u prave ruke dođu, ali ga to nije kolebalo da skrene pogled sa bogojavljenskih hladnih noći i da o neponovljivosti ovozemnog sanjarenja svoje, makar i varljivo, tumačenje donese.
Život je zamišljao iskušeničkim prolazom, gdje sve dozvoljeno nije dobro, a sve dobro nije dozvoljeno.

Ipak je dozvoljavao sebi da u svemu, na svojstven način, uplit učini.
Otuda je poetsku raznolik, a raznolikošću mozaičan.
U ukletoj sudbini pjesnika Ratkovića poezija nije ukleta, iako se takvim motivima većinom bavi, optužujući čak i prirodu za nedosled.
Želeći da se odvoji od istine bježao je u sfere snova ili težio „snom silovati stvarnost“.
Stoga se užasavao pomisli na istinu i na logički normalan život.
I dok je Boalo tvrdio da „ništa nije lijepo ako nije istinito“, Ratković je uobražavao suprotno.
Ipak, od istine nije mogao pobjeći. Bila je jača od njegovih htjenja.
Drainčevo buncanje: „Zaboravi, o zaboravi, da je tuga najsvirepija fatalnost tvoje vrste“, paranoidno je pretvarao u osnovno načelo.
Zato mu je život bez svrhe činio svrhu života.
Što je Ratković sve kroz tragiku posmatrao razlog je što ga je, kako priznaje, „hvatao užas od ljudske istorije“.
Tako je zagledanik u „lijepo prokletstvo bola“ bolovao za svim i od svačega.
U tamninama života pogledi su morali tamniti, pa u i slike umišljene.
No katkad:
„Zažubori telo nečije, prekrasno pa ode,
Ostanu da vise u vazduhu samo oči“.
U početku su te oči „svetle i drage“, a onda počnu da „zare mračnim podrumom“.
A, „Izvana laje noć. Da li je pseto ili noć?
Slutimo da pravo jutro nikada neće nam doć“.
„Širom celoga sveta vrve divljaci i mudraci,
Umiru i ginu na sav glas
U ime nečega što ni sami nisu“.
I tako prolaze vjekovi i ljudi sa njima, a skoro da se ništa ne mijenja.
„Niže se dan za danom, vek za vekom, a tajna iz kamena, iz trave, iz sna i jave“, kao da čuva
„Mir nad istorijom!“
I mora tako jer,
„Težak je krst buntovnika“
Pa i,
„Ljepota prirode bednima nije data
Njima je ljepota opljačkana“.
Uprkos svemu, slijedi poruka:
„Pred vucima se smešiti ne treba“.

Ratkovićev talenat davao mu je snage da sve isprobava, da halucinantno pretvara u stvarno i obratno, ali i da napusti kad uspjeh ostvari. Tada bi tražio druge izazove gdje bi se iznova iskušavao.


To nije osobina varljivih znatiželjnika, već darovitih samopuzdanika kojima je pripadao.
Vidio je što bi rijetku vidjeli, a ostao kratkovid pred lako uočljivim.
Da bi se razumjela pjesma, treba razumjeti pjesnika. Tu se javljaju psihološka prožimanja.
Ratkovićeva zvjerogradska sredina nije bila za to sposobna.
Bez osvrta na to nastupao je u nadi da će do promjene doći.
A kad i dođoše u novom preokretnom preobuku (na posisu sopstvene krvi građanskog proloma) nije to bilo ono pravo, nekad očekivano. Pred njim je opet razmahivala ona strašna, ranije doživljavana „Fantom baba“ prijeteći:
„Obesiću na sunce zastavu crnu,
na sunce i na domove sve“.
Vidio je samo strašne talase neukrotive lavine od koje umak nije postojao.
Iznova je zarobio sebe u sebi, pokušavajući odagnati halucinantno od stvarnog.
Nevoljno je tražio uklop u daleko nasrtljivijem i drugačije fiksiranom sveopštem (ne avangardizmu već gardizmu) boljšebrozovskog tipa.
Ali, truskava vožnja u toj interkompoziciji bila mu je poznata još iz boravka u Moskvi, gdje je zapečatio razmišljenje i na „divit i hartiju“ ni pomišljao nije.
Suterenski smještaj u Beogradu bio mu je dovoljan.
I penzija isto tako.
Dijeleći pokoji presušeni čvarčić sa ugojenim mačorom Petkom, pjesnik je već istresao ionako prazne džepove sa godinama olinjale odjeće.
Spremao se za nečujni odlazak na vječno počivalište. U sfere gdje se gasne i pučinom nedohvata brodi.
Nije se osvrtao ni na onih imaginarnih „stotinu djevovojčica“, koje su mu se u ranoj pjesničkoj mladosti obraćale „sve u jedan glas“:
„Dužan si nam jedno nebo
Dužan si nam jedno nebo!“
Ili na svoj odgovor:
„Kad i posljednji komad mesa nestane sa mene...“
Opet je kao i u doba nastanka „Mrtvih rukavica“ ugledao „sebe kao visoku travu koja se povijala i diže...“
Teško mu se bilo povijati, ali drugog izbora bilo nije.
Pokušao se izmiriti sa sobom, a time i sa svim iz ovozemne prolaznosti.
I dok drugi žale za onim što ostavljaju, umorni poeta – mislilac nije imao šta žaliti.
Bližnji i ljubljeni otišli su prije njega.
Pa i drugar Petko, sa kojim se šetkao, pred tramvaj posrnu.
(Vjerovatno da je Ratkovićevo drugovanje s mačorom bilo i praktična potvrda dubokog razočarenja u ljudske poroke svakodnevnice. Biće nam jasnije ako se sjetimo petostihovne pjesme „Susret“:
„Ide mi u susret
nepoznat čovek
pa se obradovah.
Neću morati da se smešim
neću morati da lažem“.

(Čedomir M. LUĆIĆ – dio predavanja na naučnom skupu u CANU 2004 god, organizovanom povodom pola vijeka od Ratkovićeve smrti)

ONA

Izidje iz mora
Sva u goloj vodi.

Na glavi joj kapa:
Živa morska zvezda.

Kičma, bela zmija,
Puzi joj niz ledja.

Ристо Ратковић: ПОНОЋ МЕНЕ

Заспати или умрети…
Или се претворити у сунцокрет…
Да ли је она икада и била…
Али откуд њен лик наслућен у ваздуху чим погледам…

Њени прсти живели су у мојој руци и после њене смрти.
Ја сам их покретао и нисам разликовао
Да ли имају везу какву још са косом њеном,
Или са очима,
Или са хаљином новом што јој купих.

Тако сам ретко узимао и за њу и за се.
Тако често смо се свлачили као ведар дан.
И чини ми се да нема места на свету
Где нисмо заједно били.

Мртва си, а тебе нема.

Зашто ми не дођеш…
Та знаш ли како си обећала
Чешће да ћеш се мени јављати…

Можда ти и куцаш упорно на вид ми,
Можда су очи моје неспособне да те виде.
Осећам лобања цела тобом да ми је испуњена.

Воскресни!
Воскресни или себе или барем очи моје…

Слух ми је већ мало савршенији:
Зовнеш ли ме
Осетим и дах твој и мирис предсмртни,
Тамо где се надао не бих,
И срце ми је још способније
За откуцавање тајних знакова духа,
Духа или друге материје.

Ово чини да ноћу кадкад морам затворити врата од собе,
И осећам да лежиш поврх зелених сунцокрета,
У зеленој кошуљи
Преврнутим очима.

Ал` ми још дошла ниси,
И беше као равнодушна
Према страху мом што свака ствар беше загробно жива.

Мучиш се дуго у тој ноћи,
Један ми човек, сељачки одевен, исприча,
У гужви дима и људи по једном непознатом подруму,
Да има неко што додир наш спречава,
И што до мене ниси допутовала.
Поверих томе сумњивом пријатељу заверу своју
Да тог ћу духа полако убити из пушке,
Што смета нашем споразумевању.

Победићу га, мислим, гробом твојим,
ликом и косом црном твојом,
И цветом сасушеним који беше око твоје главе
на одру кад у недра ти приложих слику своју,
А цвет се прихвати рукава мог:
То ти ми као уздарје врати.

Помози ми, помози:
Виднија буди кад у ма коју собу уђеш.

Бар сад не бринем бриге сиротињске,
Јаднице моја!
Целог дана оног дана узалуд тражих паре,
И кад ти дођох - мртвој ти дођох…
Велика патнице моја,
Крваво те поздрављам.

CAR

Sunce, ah, u sve pore se uvlači.
Pune mi oči i puna utroba sunca.
Zatvaram se, zavese navlačim, a sunce tu.
Kad ga nepolju nema, ono je u meni.
Oh, umoran sam.

A tu negde blizu, i daleko tamo, rat.
I veličaju se junačka razbojništva.

Jedan proplanak zelene trave,
Jedan potočić vode hladne —
I ja bih bio car.

Kroz rešetke gledaju studenih tamnica,
Drugi kroz snežno granje slobodnih šuma.
Snovi putuju zvezdanim kolima, putuju bez granica,
Srca trepere od tajnih talasa, zavičaj mi ne silazi s uma.

Miči se, zvezdo, sa moga malog prozora,
Siđi u moje snove, osvetli provalije mraka,
Gde kolo se krvavo vije sve dok ne cikne zora,
I dok ne istrči sunce sa vetrom svežega zraka.