Albert Ajnštajn

   Albert Ajnštajn (nem. Albert Einstein) je bio teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta. Rođen je u Ulmu, Nemačka, 14. marta, 1879, a preminuo je u Prinstonu, Nju Džersi, SAD, 18. aprila, 1955.

      Albert Ajnštajn je formulisao Specijalnu i Opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprineo je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc2), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u -Annus Mirabilis- ili “Godini čuda”) kao i za doprinos razvoju teorijske fizike. U narodu, ime Ajnštajn je sinonim za čoveka visoke inteligencije ili za genija.

   Predmet njegovih istraživanja su bile Kapilarne sile, Specijalna teorija relativnosti (kojom je ujedinio zakone mehanike i elektromagnetike), Opšta teorija relativnosti (uopštenje Specijalne teorije kojim obuhvaćeno ubrzano kretanje i gravitacija), kosmologija, statistička mehanika, Braunovo kretanje, kritična opalescencija, verovatnoća elektronskih prelaza u atomu, problemi probablističke interpretacije kvantne teorije, termodinamika svetlosti pri maloj gustini zračenja, fotoelektrični efekat, Fotoluminiscencija, Fotojonizacija, Voltin efekat, sekundarni katodni zraci, zakočno zračenje, stimulisana emisija zračenja, ujedinjene teorije polja, unifikacija bazičnih fizičkih koncepata preko njihove geometrizacije itd.


   Biografija

  Detinjstvo i srednjoškolsko doba

   Albert je rođen 14. marta, 1879. godine, otprilike u 11.30 časova pre podne, u jevrejskoj familiji, nastanjenoj u gradu Ulm u oblasti Virtemberg, Nemačka, što je oko 100 km istočno od nešto poznatijeg Štutgarta. Njegov otac bio je Herman Ajnštajn, po zanimanju trgovac, koji se kasnije bavio elektrohemijskim poslovima, a majka mu je bila Paulina Ajnštajn, devojačko Koh.
Oni su se venčali u Štutgart-Bad Kanštatu (nem. Stuttgart-Bad Cannstatt). Po Albertovom rođenju, njegova majka navodno je bila zaplašena, jer je mislila da je glava njenog novorođenčeta previše velika i da je loše oblikovana.

Pošto je veličina njegove glave, čini se, bila manje vredna zapažanja kako je on bivao stariji, (što je očigledno sa svih Ajnštajnovih fotografija na kojima se vidi da mu je glava bila proporcionalna veličini tela u svim periodima života), ovu njegovu „osobinu“ na dalje su tretirali kao neku vrstu „benigne makrocefalnosti“ odnosno smatrali su da „proporcije njegove glave“ nisu ni u kakvoj vezi sa nekom eventualnom bolešću, niti da imaju bilo kakvog uticaja na njegove kognitivne-saznajne sposobnosti.


   Još jedan, poznatiji, aspekt Ajnštajnovog detinjstva predstavlja činjenica da je on progovorio kasnije nego većina prosečne dece. Ajnštajn je sam tvrdio da nije progovorio pre svoje treće godine i da je i tada to nevoljko činio sve do uzrasta od devet godina (videti deo „Spekulacije i kontroverze“). Zbog ovog Ajnštajnovog zakasnelog razvoja govornih sposobnosti i njegove kasnije dečačke sklonosti da izbegava svaku temu u školi koja mu je dosadna, a da se intenzivno koncentriše samo na ono što ga interesuje, neki od njegovih poznavalaca iz tog vremena, kao na primer jedna porodična kućna pomoćnica, sugerisali su čak da je on možda „retardiran“.

Ovo poslednje zapažanje nije, međutim, bilo i jedino u Ajnštajnovom životu koje je išlo za tim da mu se prikače nekakvi kontroverzni epiteti ili da se etiketira nekom „patološkom nalepnicom“ (videti opet „Spekulacije i kontroverze“). Pošto se niko od članova Albertove porodice nije strogo pridržavao jevrejskih verskih običaja, i za njega je bilo dozvoljeno da pohađa Katoličku osnovnu školu. Iako mu se u početku nisu baš sviđale sve lekcije koje je čuo u toj školi, a neretko ih je i preskakao, on je kasnije, na primer, često nalazio veliko zadovoljstvo i utehu u Mocartovim violinskim sonatama.

   Kada je Ajnštajnu bilo pet godina, njegov otac mu je pokazao mali džepni kompas i Ajnštajn je tada shvatio da nešto u „praznom” prostoru deluje na magnetnu iglu kompasa, da bi kasnije ovaj doživljaj opisao kao najveći otkrivački događaj njegovog života. On je, zabave radi, pravio modele i mehaničke spravice pokazujući tako od malena velike tehničke i matematičke sposobnosti.


   Počev od godine 1889, student medicine po imenu Maks Talmud (Max Talmud - kasnije: Talmey), koji je četvrtkom uveče posećivao Ajnštajnove u toku šest godina, upoznaje Ajnštajna sa ključnim naučnim i filozofskim tekstovima, uključujući Kantovu Kritiku čistog uma. Dvojica od njegovih ujaka na dalje će “hraniti” ovu njegovu intelektualnu radoznalost, tokom njegovog kasnijeg detinjstva i perioda rane adolescencije, nabavljajući mu ili mu preporučavajući za čitanje knjige iz oblasti nauke, matematike i filozofije.

Ajnštajn je pohađao Luitpold gimnaziju (Luitpold Gymnasium), gde je stekao relativno napredno i za to vreme moderno obrazovanje. Sa učenjem matematike započeo je negde oko dvanaeste godine, 1891, učeći samostalno iz školskih udžbenika Euklidovu geometriju u ravni, a infinitezimalni račun počeo je da izučava četiri godine kasnije. Ajnštajn je shvatio kolika je moć aksiomatskog, deduktivnog, razmišljanja proučavajući Euklidove “ Elemente”, koje je on nazivao „svetom geometrijskom knjižicom“ (prema tvrđenju Maksa Talmuda). Dok je bio u gimnaziji, Ajnštajn se često sukobljavao sa školskim autoritetima i vređao upravu, verujući da je duh učenja i kreativnog razmišljanja izgubljen usled nastojanja na čistoj memorizaciji gradiva.

   Godine 1894, nakon propasti elektrohemijskih poslova njegovog oca Hermana Ajnštajna, Albert se seli iz Minhena u Paviju, italijanski grad blizu Milana. Ajnštajnov prvi naučni rad, pod nazivom "Istraživanje stanja etra u magnetnom polju", bio je ujedno tada napisan i za jednog od njegovih ujaka. Albert je ostao u Minhenu želeći da završi školu, ali je završio samo jedan semestar, pre nego što je napustio gimnaziju u proleće 1895, da bi se pridružio svojoj familiji u Paviji. On napušta školu godinu i po dana pre završnih ispita, ne govoreći o tome ništa svojim roditeljima, uveravajući školsku upravu da mu dozvole odlazak uz pomoć lekarskog uverenja dobijenog od jednog prijateljski nastrojenog doktora. Ali to je ujedno značilo i da neće dobiti svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. Te godine, u uzrastu od 16 godina, on preduzima misaoni eksperiment poznat kao “Ajnštajnovo ogledalo” (“Albert Einstein's mirror”). Zureći u ogledalo, on je pokušavao da dokuči šta bi se desilo sa njegovom ogledalskom slikom ako bi on počeo da se kreće brzinom svetlosti. Njegov zaključak, da je brzina svetlosti nezavisna od brzine posmatrača (brzine njenog izvora), koji je, između ostalog, bio podstaknut i ovim razmišljanjem, kasnije će postati jedan od dva postulata specijalne relativnosti.

   Mada je pokazao odličan uspeh na matematičkom i naučnom delu prijemnog ispita za upis na Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih, njegov neuspeh u delu ispita iz slobodnih veština osujetio je ove njegove planove. Njegova porodica šalje ga tada u Arau u Švajcarskoj da završi srednju školu, tako da postaje jasno da on neće biti inžinjer elektrotehnike, kao što se njegov otac dotada nadao. Tamo, on sluša povremena predavanja iz Maksvelove elektromagnetne teorije i konačno prima svoju diplomu septembra meseca 1896. godine. U to vreme on je bio na stanovanju u porodici profesora Josta Vintelera (Jost Winteler) gde se zaljubljuje u Sofiju Mariju-Janu Amandu Vinteler (Sofia Marie-Jeanne Amanda Winteler), obično pominjanu kao Sofija ili Marija, ćerku profesora Vintelera i Ajnštajnovu prvu draganu.

Ajnštajnova sestra Maja, koja je verovatno bila njemu najbliža osoba od poverenja, kasnije će se udati za Vintelerovog sina Pola, a Ajnštajnov prijatelj Mišel Beso (Michele Besso) oženiće Vintelerovu drugu kćerku, Anu. Ajnštajn se zatim upisuje na Savezni politehnički institut, u oktobru mesecu, i prelazi u Cirih, dok Marija odlazi u Olsberg u Švajcarskoj gde je čeka posao učiteljice. Iste godine, on obnavlja svoje virtemberško državljanstvo.

   U jesen 1896, Srpkinja Mileva Marić započinje svoje studije medicine na Univerzitetu Cirih, da bi se već posle prvog semestra prebacila na Savezni politehnički institut gde, kao jedina žena upisana te godine, studira na istom smeru kao i Ajnštajn. Milevino druženje sa Ajnštajnom razviće se u pravu ljubavnu romansu tokom sledećih par godina, i pored povike njegove majke kojoj je smetalo to što je ona previše stara za njega, što nije Jevrejka, i što ima fizičku manu (jedna noga bila joj je nešto kraća od druge).

   U 1900-toj godini, Ajnštajn je stekao diplomu Saveznog politehničkog instituta koja mu je omogućavala da se bavi nastavnim radom. Iste godine on prijavljuje za objavljivanje svoj prvi rad o kapilarnim silama, pod naslovom "Folgerungen aus den Capillaritätserscheinungen", ili u prevodu "Rezultati posmatranja kapilarnih pojava" (može se naći u “Analima fizike” tom 4, strana 513).


U ovom svom radu, on pokušava da ujedini različite zakone fizike, dakle čini pokušaj u onome što će bez prekida nastojati da čini tokom celog svog života. Preko svoga prijatelja, inžinjera Mišela Besoa, Ajnštajn će se upoznati sa delom Ernsta Maha, kojeg će kasnije nazivati „najboljom rezonatorskom kutijom Evrope“ za fizičke ideje. Tokom tog vremena, Ajnštajn razmenjuje i deli svoja naučna interesovanja sa grupom bliskih prijatelja, uključujući Besoa i Marićevu.


Oni tada sami sebe nazivaju „Olimpija Akademijom“. Ajnštajn i Marićeva dobijaju u to vreme vanbračnu ćerku, Lizerl Ajnštajn (Lieserl Einstein), rođenu januara 1902. Sudbina ovoga deteta do danas je nepoznata. Neki veruju da je ona umrla odmah po rođenju, dok drugi veruju da su je roditelji dali na usvajanje.

Zaposlenje i doktorat


Ajnštajn posle diplomiranja nije mogao odmah da nađe nastavničko zaposlenje, ponajviše zato što je kao mladić svojom drskošću očigledno iritirao većinu svojih profesora. Otac prijatelja sa klase zato mu je pomogao da se domogne zaposlenja kao pomoćni tehnički ispitivač u Švajcarskom birou za patente1902 godine. Tu je Ajnštajn procenjivao vrednost patenata raznih pronalazača, koji su se prijavljivali u ovaj biro, kao i mogućnosti primene tih patenata u tehničkim uređajima, radio je dakle posao koji je ipak zahtevao poznavanje njegove struke, fizike. A posebno je bio zadužen da ocenjuje patente koji su u nekoj vezi sa elektromagnetnim uređajima. On je takođe morao ovde da nauči kako da raspozna suštinu primene patenta usprkos ponekad veoma šturog opisa, a i njegov direktor poučio ga je kako „samog sebe da izrazi korektno“. Dok je ocenjivao praktičnost njihovog rada on je povremeno i ispravljao greške u njihovim dizajnima.

Ajnštajn je oženio Milevu Marić 6. januara, 1903. Ajnštajnova ženidba sa Marićevom, koja je bila matematičarka, predstavljala je u isto vreme i lično ali i intelektualno partnerstvo i vezu. Za Milevu Ajnštajn je govorio: „Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja“. Ronald Klark (Ronald W. Clark), Ajnštajnov biograf, tvrdi da distanca koja je postojala u Ajnštajnovom braku sa Milevom, za njega bila preko potrebna, jer da bi upotpunio svoj rad on je morao da postigne neku vrstu intelektualne izolacije. Abram Jofe (Abram Joffe), sovjetski fizičar koji je poznavo Ajnštajna, u jednoj smrtovnici piše o njemu “Autor radova iz 1905 bio je... birokrata u Patentnom birou u Bernu, Ajnštajn-Marić”, i ovo je nedavno bilo uzeto kao dokaz saradničke strane njihove veze. Međutim, prema Albertu Martinezu (Alberto A. Martínez) iz Centra za studije Ajnštajna Univerziteta Boston, Jofe je jedino time pripisao autorstvo Ajnštajnu, jer, kako on misli, bio je to uvreženi švajcarski običaj da se dodaje ženino prezime iza muževljevog imena.Ipak, razmere Milevinog uticaja na Ajnštajnovo delo još uvek su kontroverzno i diskutabilno pitanje.

1903. godine, Ajnštajnovo zaposlenje u Švajcarskom patentnom birou postalo je stalno, mada ga je unapređenje mimoišlo sve dok “se u potpunosti ne usavrši za mašinsku tehnologiju”. On stiče svoj doktorat pod mentorstvom Alfreda Klajnera (Alfred Kleiner) na Univerzitetu Cirih, nakon prijavljivanja svoje doktorske teze pod nazivom "Jedno novo određivanje molekularnih dimenzija" ("Eine neue Bestimmung der Moleküldimensionen") u 1905. godini.


Naucni radovi

Tokom 1905. godine, u svoje slobodno vreme, on je napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike, bez mnogo naučne literature na koju bi se mogao pozvati ili mnogo kolega naučnika sa kojima bi o tome mogao prodiskutovati. Većina fizičara se slaže da su tri od ovih članaka (o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti zasluživali da budu nagrađeni Nobelovom nagradom. Ali samo rad o fotoelektričnom efektu bio je spomenut od strane Nobelovog komiteta prilikom dodeljivanja nagrade, jer je u to vreme samo iza njega stajalo mnogo neospornih, eksperimentalnih, dokaza, dok je za druge Ajnštajnove radove Nobelov komitet izrazio mišljenje da bi oni trebalo da budu potvrđeni u toku budućeg vremena.

Neko bi mogao da smatra ironičnim što je nagrada dodeljena za fotoelektrični efekat, ne samo zato što je Ajnštajn najviše poznat po teoriji relativnosti već takođe i zato što je fotoefekat kvantni fenomen, a Ajnštajn je, zbog nečega, kasnije postao razočaran kursem koji kvantna teorija zauzela u svome daljem razvoju.

Maks Plank daruje Ajnštajna Maks Plankovom medaljom, Berlin 28. jun, 1929.

Ajnštajn je objavio seriju ovih naučnih radova u ”Analima fizike” (Annalen der Physik). Uobičajeno je da se oni danas nazivaju Annus Mirabilis naučni radovi (od latinske fraze Annus mirabilis što na latinskom znači “Godina čuda”). Međunarodna unija za čistu i primenjenu fiziku (The International Union of Pure and Applied Physics, IUPAP) obeležila je 100. godinu od objavljivanja njegovih opsežnih naučnih radova u 1905. kao Svetsku godinu fizike 2005 (World Year of Physics 2005).

Prvi rad, nazvan "O jednom heurističkom gledanju na proizvođenje i transformaciju svetlosti" ("On a Heuristic Viewpoint Concerning the Production and Transformation of Light", ili u originalu na nemačkom, "Über einen die Erzeugung und Verwandlung des Lichtes betreffenden heuristischen Gesichtspunkt") bio je posebno citiran u saopštenju povodom dodele Nobelove nagrade. U ovom radu, Ajnštajn proširuje Maks Plankovu hipotezu (E = hν) o diskretnim delićima energije, na svoju vlastitu hipotezu da se elektromagnetna energija (svetlost) takođe emituje iz materije ili apsorbuje u diskretnim delićima-kvantima čiji je iznos hν (gde je h Plankova konstanta, a ν je frekvencija svetlosti predlažući tako novi zakon kao objašnjenje fotoelektričnog efekta, jednako kao i svojstava drugih pojava fotoluminiscencije i fotojonizacije. U kasnijim radovima, Ajnštajn koristi ovaj zakon da opiše Voltin efekat (1906), nastanak sekundarnih katodnih zrakova (1909) i visokofrekventnu granicu zakočnog zračenja (1911). Ključni Ajnštajnov doprinos je u njegovom tvrđenju da je kvantizacija energije uopšte, suštinsko svojstvo svetlosti a ne samo, kao što je Maks Plank verovao, neka vrsta ograničenja u interakciji između svetlosti i materije.

Jedan drugi, često previđani, doprinos ovoga rada predstavlja Ajnštajnova izvanredna procena (6.17 1023) Avogadrovog broja (6.02 1023). Međutim, kako Ajnštajn u ovom radu „nije“ predložio da je svetlost sastavljena od čestica, koncept svetlosti kao snopa „fotona“ neće ni biti predložen sve do 1909 (videti ispod). Njegov drugi članak 1905, pod nazivom "O kretanju—zahtevano od strane Molekularne kinetičke teorije toplote—malih čestica suspendovanih u nepokretnoj tečnosti" ("On the Motion—Required by the Molecular Kinetic Theory of Heat—of Small Particles Suspended in a Stationary Liquid", ili na nemačkom, "Über die von der molekularkinetischen Theorie der Wärme geforderte Bewegung von in ruhenden Flüssigkeiten suspendierten Teilchen"), pokriva njegovu studiju Braunovog kretanja i obezbeđuje emprijske dokaze za postojanje atoma. Pre pojave ovog članka, atom je bio prihvaćen kao koristan koncept, ali fizičari i hemičari su se vatreno raspravljali da li su atomi realni entiteti ili nisu.

Ajnštajnovo statističko razmatranje ponašanja atoma dalo je eksperimentatorima način da broje atome gledajući kroz obični mikroskop. Vilhelm Osvald (Wilhelm Ostwald), jedan od vođa anti-atomske škole, kasnije se poverio Arnoldu Zomerfeldu (Arnold Sommerfeld) da se njegova sumnja u atome preobratila u verovanje zahvaljujući Ajnštajnovom potpunom objašnjenju Braunovog kretanja. Braunovo kretanje bilo je takođe objašnjeno i od strane Luja Bašelijera (Louis Bachelier) 1900. godine. Ajnštajnov treći rad iste godine, "O elektrodinamici pokretnih tela" ("On the Electrodynamics of Moving Bodies", ili u originalu, "Zur Elektrodynamik bewegter Körper"), bio je objavljen juna meseca 1905. Ovaj rad predstavlja uvod u Specijalnu teoriju relativnosti kao teoriju vremena, prostora, mase i energije, koja je u saglasnosti sa teorijom elektromagnetizma, ali ne opisuje pojavu gravitacije. Dok je razvijao ovaj svoj članak, Ajnštajn je o njemu pisao Milevi kao o „našem radu o relativnom kretanju“, i ovo je navelo neke da pretpostave da je i Mileva imala svoju ulogu u stvaranju ovog čuvenog naučnog rada.

Nekolicina istoričara nauke veruju da su i Ajnštajn i njegova žena oboje bili upoznati sa time da je čuveni francuski matematički fizičar Anri Poenkare bio već objavio relativističke jednačine, par nedelja pre nego što je Ajnštajn prijavio svoj rad za objavljivanje. Ali mnogi veruju da je njihov rad nezavisan i da se razlikuje od Poenkareovog rada u mnogo prelomnih momenata, naime, u pogledu „etera“, Ajnštajn odriče postojanje etera, dok ga Poenkare smatra suvišnim. Slično tome, još uvek je diskutabilno da li je on znao za rad iz 1904 Hendrika Antona Lorenca, koji sadrži u sebi veći deo jednačina ove teorije i na koga se Poenkare poziva u svom radu. Većina istoričara, međutim, veruje da se ajnštajnovska relativnost razlikuje na mnogo ključnih načina od drugih teorija relativnosti koje su kružile u to vreme, i da mnoga pitanja u vezi sa prioritetom ovog otkrića izrastaju iz obmanjive slike Ajnštajna kao genija koji je radio u potpunoj izolaciji. Mada je sigurno da je Ajnštajn diskutovao o fizici sa Milevom, ne postoje solidni dokazi o tome da je ona učinila neki značajan doprinos njegovom radu.

U četvrtom radu, "Da li inercija tela zavisi od njegovog energetskog sadržaja?" ("Does the Inertia of a Body Depend Upon Its Energy Content?", ili u originalu "Ist die Trägheit eines Körpers von seinem Energieinhalt abhängig?"), objavljenom krajem 1905, on pokazuje da je iz relativističkih aksioma moguće izvesti čuvenu jednakost koja izražava ekvivalenciju između mase i energije. Energetski ekvivalent (E) nekog iznosa mase (m) jednak je masi pomnoženoj sa kvadratom brzine svetlosti (c): E = mc2. Međutim, Poenkare je bio prvi koji je objavio ovu “energetsku jednakost” 1900. godine, u neznatno drugačijoj formi, naime kao: m = E / c2

Religijski pogledi



   Rabindranat Tagor sedi sa Ajnštajnom za vreme njihove naširoko-publikovane konverzacije 14. jul, 1930

   Ajnštajn je bio počasni član Racionalističkog novinskog udruženja, počev od 1934. i bio je veliki poklonik Etničke kulture. Bio je član i savetodavnog veća Prvog udruženja humanista Njujorka.

   Izjave o religiji

   Ja sam zapao — mada sam bio dete potpuno ireligioznih (jevrejskih) roditelja — u duboku religioznost, koja je, međutim, dostigla iznenadni završetak u uzrastu od dvanaest godina.
   Ja ne mislim da su neophodni slučajevi u kojima su nauka i religija u prirodnoj suprotnosti. U stvari, ja mislim da ima veoma malo veze između ovo dvoje. Dalje, ja mislim da je nauka bez religije hroma i, u obrnutom smislu, da je religija bez nauke slepa. Oboje su značajni i zato treba da rade ruku pod ruku.
   Jevrej koji odbaci usput svoju veru, ili koji čak preuzme neku drugu, još uvek je Jevrej.

   Kao odrastao čovek on je nazivao svoju religiju „kosmičkim religioznim osećajem“.

   U „Svetu kako ga ja vidim“ on je napisao: “Teško ćete naći bar jednog među sortom dubokih naučničkih umova bez naročitog religioznog osećanja koje je njegovo lično. Ali to je drugačije od religije naivnog čoveka.”

   “Najposle, Bog je biće od koga traže nečiju želju da nagradi i nečiji strah da kazni, sublimacija osećanja bliskim onima koje gaji dete prema svome ocu, biće u odnosu na koje neko stoji do određene mere u ličnom odnosu, makoliko duboko to bilo obojeno sa strahopoštovanjem.”

   “Ali naučnik je opsednut osećajem za univerzalnu kauzalnost. Budućnost je, za njega, do svake sitnice jednako neophodna i određena kao i prošlost. Nema ničeg božanskog u moralnos*** to je čisto čovekova stvar. Njegov religiozni osećaj uzima formu ushićene zadivljenosti pred harmonijom prirodnih zakona, koji otkrivaju inteligenciju takve nadmoćnosti da, u poređenju sa tim, sve sistematsko razmišljanje i delovanje ljudskih bića je sasvim beznačajna refleksija.”

   Odazivajući se na telegramsko pitanje njujorškog Rabina Herberta S. Goldštajna, 1929: „Da li vi verujete u Boga? Stop.Odgovorite mi u 50 reči.“, Ajnštajn odgovara „Ja verujem u Spinozinog boga, koji otkriva samog sebe u zakonitoj harmoniji sveta, ali ne u Boga čiji je vlastita briga vera i činjenje ljudskih bića.“ Ajnštajnov odgovor sadržavao je samo 25 (nemačkih) reči. Spinoza je bio naturalistički panteista.


   Naučna filozofija

   U “Kopenhagenskom tumačenju”, deo (1.3.2.) iznad, navedena je primedba o neslaganju u pogledu Ajnštajnove trenutne pozicije u odnosu na kvantnu teoriju. Čuvena izjava "Bog se ne igra kockom" često je korišćena da podrži mišljenje većine kako se njemu nije sviđala ova teorija zbog njenog indeterminizma.

   Drugi navode slučajeve za jedan drugačiji pogled na ovo pitanje. Oni napominju da se izjava o “kocki”, iz 1926, pojavljuje u vreme kada je kvantna teorija tek u prvoj godnini svoga otkrića i da u sledećih 30 godina njegovog života teško bi se mogao naći neki njegov sličan komentar o ovome. Umesto toga Ajnštajn se koncentriše na konceptualno nezavisan problem “nepotpunosti” kvantne mehanike. Njegovo ukazivanje na “nepotpunost” iskazano je u njegovom EPR članku iz 1935, kao i u “Registraciona traka Gajgerovog brojača” misaonom eksperimentu iz 1949 (videti deo 1.3.2.2.). Dodatna potvrda protiv “Ajnštajn-determinista” viđenja je i Paulijeva izjava: “on (Ajnštajn) "odbija” da je ikada koristio kao kriterijum za prihvatljivost neke teorije pitanje 'Da li je ona rigorozno deterministička?'".

   U korist determinističkog viđenja su sledeće Ajnštajnove izjave:
   Ali naučnik je opsednut osećajem za univerzalnu kauzalnost. Budućnost je, za njega, do svake sitnice neophodna i determinisana kao i prošlost.

   Kao i:
   Ljudi poput nas, koji veruju u fiziku, znaju da je razlika između prošlos*** sadašnjosti i budućnosti ništa drugo nego tvrdoglavo postojana iluzija.

   Njegova privrženost Šopenhaueru trebalo bi takođe da se citira:
   Ja ne verujem u slobodu volje. Šopenhauerove reči: “Čovek može da čini šta hoće da čini, ali ne može da želi ono što želi” pratile su me u svim situacijama u mome životu i pomirile me sa delovanjima drugih ljudi čak i kada su ona bila prilično bolna za mene samog. Ova svest o nedostatku slobodne volje sačuvala me je od toga da previše ozbiljno shvatim samoga sebe kao i moje prijatelje kada su delovali i odlučivali individualno, a sačuvala me je i da ne izgubim svoje živce.

   Ajnštajn je verovao da svaki istinski teoretičar uvek zauzima i poziciju metafizičara bez obzira šta radio:
   Ja verujem da je svaki istinski teoretičar neka vrsta pripitomljenog metafizičara, bez obzira koliko čistim pozitivistom on samoga sebe smatrao. Metafizičar veruje da je ono što je logički jednostavno takođe i realno. Pripitomljeni metafizičar veruje da nije sve ono što je logički jednostavno istovremeno i uključeno u iskustvenu realnost, ali da se zato sveukupnost svih čulnih iskustava može razumeti na bazi konceptualnog sistema izgrađenog na premisama velike jednostavnosti.

   Sledeća opšta ocena je data od strane njegovog kolege Natana Rozena:
   Ja mislim da je stvar koja me je kod njega najviše impresionirala bila jednostavnost njegovog mišljenja i njegova vera u sposobnost ljudskog uma da razume delovanja prirode. Kroz ceo svoj život, Ajnštajn je verovao da je ljudski razum sposoban da nas dovede do teorije koja će nam omogućiti ispravan opis fizičkih pojava. U izgrađivanju teorija, on je imao pristup sličan pristupu jednog umetnika; on je žudeo za jednostavnošću i lepotom (a lepota je za njega bila, na kraju krajeva, opet u suštini jednostavnost). Krucijalno pitanje koje bi on pitao, dok je odvagavao neke od elemenata teorije bilo je: "Da li je ovo razumno?" Bez obzira kako uspešnom bi se neka teorija činila, ukoliko bi mu se učinilo da ona nije i razumna (nemačka reč koju je on koristio bila je "vernunftig"), on bi bio ubeđen da ta teorija ne može da obezbedi zaista fundamentalno razumevanje prirode.


  Zabava

   Albert  Ajnštajn je postao subjekt mnogobrojnih novela, filmova i igranih komada, uključujući Žan-Klod Karierovu francusku novelu iz 2005, “Ajnštajne molim vas” (“Einstein S'il Vous Plait”), Nikolas Regov film “Beznačajnost” (Insignificance), Fred Šepisijev film I. Ku. (I.Q.) (gde ga je glumio Volter Matau. Alan Lajtmanovu novelu “Ajnštajnovi snovi”, i Stiv Martinov komični komad “Pikaso na Lapen Agilu” (Picasso at the Lapin Agile). On je bio i subjekt Filip Glasove opere iz 1976 “Ajnštajn na plaži”. Njegova humoristička strana takođe je tema i Ed Mecgerove monodrame “Albert Ajnštajn praktični Bohemijanac”.

   On je takođe često korišćen kao model za oslikavanje likova ludog naučnika ili rasejanog profesora u raznim delima i romanima, pošto njegov karakter i prepoznatljiva frizura sugerišu ekscentričnost, ili čak i ludilo, zbog čega je naširoko kopiran ili karikiran. Saradnik časopisa TAJM, Frederik Golden, referisao je o Ajnštajnu kao o “Ostvarenju snova svih karikaturista”.

   Na Ajnštajnov 72. rođendan, 1951, fotograf UPI-ja (United Press International) Artur Sase (Arthur Sasse) pokušavao je da ga nagovori da se nasmeši u kameru. Pošto je to već učinio mnogo puta tog dana, Ajnštajn je umesto osmeha isplazio svoj jezik. Ova slika postala je ikona pop kulture zbog njenog kontrasta genijalnog naučnika koji se prikazuje u momentu svoje lakomislenosti. Jahu Sirius (Yahoo Serious) australijski film mejker, koristio je ovu fotografiju kao inspiraciju za svoj namerno anahronistički film “Mladi Ajnštajn”. Ova slika je takođe korišćena kao poster u Britaniji kao deo edukativnog programa o disleksiji, na kojem je postojala niska postera velikih naučnika, mislilaca i umetnika i vođen je razgovor o neosnovanim tvrđenjima da su oni imali disleksiju.


   Počasti i priznanja



   Ajnštajn na naslovnoj strani Tajma kao ličnost veka.

   Ajnštajn je posthumno primio veliki broj priznanja. Na primer:
   U 1999. godini, on je proglašen za ličnost veka u anketi Tajm magazina.
   UNESKO je 2005. proglasio “Svetskom godinom fizike” u čast stogodišnjice objavljivanja Ajnštajnovih “Annus Mirabilis” naučnih radova.
   Po narudžbi Nacionalne akademije nauka SAD-a, u njenom kampusu u Vašingtonu podignuta je monumentalna bronzana skulptura Alberta Ajnštajna.

   Među mnogim stvarima koje su nazvane po Ajnštajnovom imenu su:
   jedinica koja se koristi u fotohemiji, “Ajnštajn”.
   Hemijski element čiji je redni broj 99 pod nazivom ajnštajnijum.
   Asteroid 2001 Ajnštajn.
   Nagrada Albert Ajnštajn.
   Albert Ajnštajn nagrada za mir.
   Fakultet medicine Albert Ajnštajn na Ješiva univerzitetu (Yeshiva University) otvoren 1955.
   Albert Ajnštajn medicinski centar u Filadelfiji, Pensilvanija.



wikipedija

Spekulacije i kontroverze  


Postoji bezbroj spekulacija kojima se sugeriše da je Ajnštajn bio slab student, spor u učenju, ili da je imao neki oblik autizma (kao što je Visoko-funkcijski autizam (High-functioning autism), ili Aspergerov sindrom (Asperger syndrome), disleksija, ili nedistatak pažnje usled hiperaktivne neusresređenosti (attention-deficit hyperactivity disorder).

Prema biografiji koju je napisao Abraham Pais (Abraham Pais) (strana 36, između ostalih), sve ove spekulacije su neosnovane. Neki istraživači periodično su davali drugačija tvrđenja, ali većina istoričara i doktora su sumnjičavi po pitanju retrospektivne medicinske dijagnoze, posebno kod kompleksnih oboljenja, a u slučaju ADHD radi se i o kontroverznom stanju zdravlja. Ispitivanja Ajnštajnovog mozga nakon njegove smrti nisu dala nikakav presudan dokaz za bilo koje od ovih stanja.

Često ponavljano govorkanje da je Ajnštajn u toku njegovog školovanja imao slabu ocenu iz matematike je netačno. Naprotiv, Ajnštajn je uvek pokazivao veliki talenat iz matematike. A kada je stekao svoju matursku diplomu imao je najveće moguće ocene (6/6) upravo iz algebre, geometrije i fizike. Sistem ocenjivanja u Švajcarskoj, gde je “6” najbolja ocena možda je mogao izazvati konfuziju u poređenju sa nemačkim sistemom gde je “1” najbolja ocena. Kada je imao 15 godina, međutim, Albert Ajnštajn je dobio slabe ocene iz istorije, jezika i geografije. .

Što se tiče Ajnštajnovog zakasnelog razvoja govora (ovo je samo po sebi argument protiv spekulacija da je imao Aspergerov sindrom jer klinički opis ovog sindroma ne uključuje zakasneli razvoj govora), pojedini spekulišu da je on imao vrstu izborne mutavosti (elective mutism), pa je zbog toga odbijao da govori dok nije bio u stanju da sastavlja kompletne rečenice.

Mada se ova verzija uklapa sa profilom osetljivog perfekcioniste (kada je Ajnštajn progovorio, on bi obično meko “uvežbavao” ono što bi hteo da kaže pre nego što bi to jasno i glasno i izgovorio), to se zbog nečega povezuje sa selektivnom mutavošću- kao što je sada poznato- to se više ne smatra stanjem dobrovoljne ćutljivosti već se povezuje sa pojedincima koji imaju verbalne sposobnosti ali nisu u stanju da govore u određenim socijalnim situacijama. Ovo se ne može primeniti na Ajnštajna koji nije mogao da govori uopšte do vremena kada je to počeo da čini.



znanje.org

Specijalna teorija relativnosti

Ajnštajn je imao potpuno novi pogled na svet, kakav niko pre njega nije imao. Tako je 1905. godine postavio svoju poznatu Specijalnu Teoriju Relativnosti (STR). Te godine je objavio još neke radove, među kojima je i rad o fotoelektričnom efektu za koji je 16 godina kasnije dobio Nobelovu nagradu za fiziku.

U svojoj STR Ajnštajn je krenuo od dva postulata. Prvi postulat govori da je brzina svetlosti je konstantna i nepromenljiva u vakuumu. Ona je ista u svim inercijalnim sistemima i brzina svetosti je najveća moguća brzina prenošenja informacija, dok drugi postulat kaže da su svi zakoni fizike nepromenljivi u inercijalnim sistemima, odnosno sistemima koji se kreću ravnomerno pravolinijski.

Galilej je rekao da su svi mehanički zakoni isti u svim sistemima koji se kreću pravolinijski sa nepromenljivom brzinom. Ajnštajn je ovaj princip proširio na celu fiziku, a ne samo na mehaničke zakone.

STR je tada bila veoma teško prihvatljiva većini tadašnjih naučnika. Ona je menjala do tada njihov ustaljeni njutnovski pogled na svet. U njutnovoj fizici nije bilo ograničenja u pogledu postizanja velikih brzina u prirodi. Međutim, po STR najveća brzina u prirodi je brzina svetlosti i ona iznosi približno 300 000 km/s i obeležava se sa c. Ne postoji materijalno telo koje može da dostigle brzinu svetlosti, a to je objašnjeno preko Ajnštajnove najpoznatije formule.

Njegovo razmatranje prostora i vremena je ukazalo na još jednu posledicu njegovog shvatanja sveta. Ono što je shvatio jeste da se prostor i vreme ne mogu posmatrati odvojeno, kao što je do tada smatrano i da oni čine jednu celinu. Odnosno, čine četvorodimenzionalni prostor u kome su povezane 3 prostorne i jedna vremenska dimenzija.

Čuvena formula

U svom radu iz 1906. godine, „Da li inercija tela zavisi od njegove količine energije„, razmatrajući veoma kompleksnu oblast u odnosima mase, energije i inercije, Ajnštajn zaključuje: „Ako telo odaje energiju u obliku zračenja, onda se njegova masa smanjuje sa količnikom te energije i kvadrata brzine prostiranja svetlosti.“

Iz ovog zaključka je Anštajn došao do svoje čuvene formule da je energije datog tela jednaka proizvodu njegove mase i brzine svetlosti na kvadrat:

Formula

Prema ovoj jednačini je najveća količina energije, koja se iz jednog tela može dobiti i pretvoriti u koristan rad, jednaka masi tela pomnoženoj kvadratom brzine svetlosti.

Ovom formulom je pokazano da su masa i energija međusobno povezane veličine, odnosno da su ekvivalentne. Pomoću nje su objašnjeni mnogi problemi koji do tada nisu mogli da se reše, a jedna od njih je ogromna količina energije koje Sunce odašilje sa svoje površine.

Ova formula je bila osnov za početak razvoja atomske, a kasnije i nuklearne fizike. Takođe je bilo osnov za izradu prve atomske bombe, zbog čega je kasnije Ajnštajn mnogo žalio.



svemir.wordpress.com

Karijera i porodica

Ajnštajnova velika ljubav iz studentskih dana bila je Mileva Marić. Nakon studija, tražili su načina da ostanu zajedno, ali uslov je bio da Ajnštajn nađe stalno zaposlenje, dok je ona za to vreme bila kod roditelja u Srbiji. To mu je teško polazilo za rukom, jer nije dobio mesto asistenta na svom fakultetu, a na svim mestima gde je slao pisma i tražio posao bio je odbijen. Onda, 1901. godine saznaju da je Mileva trudna. To je celu njihovu situaciju dovelo u još teži položaj.

Ipak, nakon puno neuspeha u pronalaženju posla, polovinom 1902. godine dobija posao, preko oca svog kolege, u Patentnom zavodu u Bernu. Krajem godine je Mileva doputovala kod njega, ali bez deteta. Kako stvari stoje o tom detetu se prvi put saznalo pre nekih 35 godina iz starih Ajnštajnovih pisama. Pretpostavlja se da je dete umrlo septembra 1903. godine, dok se sa malo većom sigurnošu zna da je u pitanju bila devojčica.. Međutim, 1904. godine dobijaju prvog sina kome su dali ime Hans- Albert, dok 1910. godine dobijaju i drugog sina Edvarda.

U vreme obavljanja poslova u Patentnom zavodu, niko nije naslućivao da mladi Ajnštajn priprema teoriju koja će promeniti pogled na svet. Pošto u zavodu nije imao previše obaveza, imao je vremena za svoja istraživanja. Poznato je da je od „alata“ koje je koristo za svoje ideje koristio samo papir i olovku.

Zvanje doktora nauka dobio je 1906. godine uz malo poteškoća jer mu je doktorska teza, po mišljenju komisije, bila prekratka. Međutim, kako je kasnije rekao, u radu je dodao samo jednu rečenicu. Mada, njegovi naučni radovi su imali svega nekoliko stranica, što je govorilo u prilog tome da je na svet imao jednostavan pogled i da je sa neverovantim razumevanjem posmatrao procese koji su se dešavali u njemu.

Nakon objavljivanja STR Ajnštajn stiče svetsku slavu pomoću koje dobija poziv Univerziteta u Cirihu, gde 15. oktobra 1909. godine počinje njegova univerzitetska karijera.Nakon toga, mnogi univerzitetu u Evropi su želeli da u svojim redovima imaju ovog fizičara.

Zato je ubrzo usledio poziv nemačkog Univerziteta u Pragu, na kome je postojalo jedno upražnjeno mesto za redovnog profesora za teorijsku fiziku, a za to mesto su želeli lično Ajnštajna. On je to radno mesto prihvatio, a zadržao se samo 3 semestra. Razlog je bio još jedan poziv, ovoga puta da predaje na Saveznoj visokoj školi u Cirihu, odnosno školi u kojoj je diplomirao. Ponovo je držao katedru za teorijsku fiziku. To je veoma odgovaralo i njegovoj porodici, jer je Mileva dugo pokušavala da ga nagovori da se vrate u Švajcarsku. To je bila zemlja u kojoj su studirali zajedno i sredina koju su poznavali.

Međutim, u vreme njihovog boravka u Pragu i Cirihu u Nemačkoj se sve više ulagalo u nauku. Otvarani su mnogi specijalizovani instituti i mnoga naučna društva koja su u svetu bila dobro poznata. Posebno se izdvaja „Kajzler – Vilhelmovo“ društvo, osnovano 1911.godine, gde se kasnije osniva institut za hemiju i institut za fizičku hemiju i elektrohemiju, gde je direktor bio Fric Haber, kasnije najozloglašeniji hemičar u Nemačkoj za vreme drugog svetskog rata.

Maks Plank, osnivač kvantne mehanike i sekretar Pruske akademije nauka je izrazio želju da dovede Ajnštajna u njihov institut. U to vreme odnosi između Mileve i Ajnštajna počinju da se hlade, jer je on održavao paralelnu vezu sa svojom sestrom od tetke Elizabetom u Berlinu, gde je često ostajao. Na kraju je, 1913. godine, lično doputovao u Cirih da bi ponudio Ajnštajnu mesto redovnog profesora. Ajnštajn se malo dvoumio, ali je na kraju ipak prihvatio. Jedan od razloga je i narušeni odnosi sa Milevom i činjenica da je njegova buduća žena, Elizabeta, živela u Berlinu. U Berlin se preselio u martu 1914. godine.



Elza i Ajnštajn

Rastanak sa porodicom mu je bio težak, a kako navode njegovi biografi, na rastanku na železničkoj stanici je plakao drugi put u životu. Međutim, u Berlinu nije imao previše vremena da misli na porodične probleme, jer je bio prezauzet društvenim obavezama. Kako zbog popularnosti tako i zbog rešavanja svojih naučnih problema.

Tako je ostavio ženu koja je patila od depresije i dva sina, od kojih je mlađi bolovao od teške psihičke bolesti. Od iste bolesti je bolovala i Milevina rođena sestra. Edvard je umro 1965. godine u psihijatrijskoj bolnici.

U to vreme je pokušavao da Specijalnu teoriju relativnosti proširi i na problem gravitacije. Ključno pitanje je bio odnos svetlosti i gravitacije, odnosno pojave koje se dešavaju u ubrzanim, neinercijalnim sistemima.

Opšta teorija relativnosti

Ajnštajn je još za vreme boravka u Pragu počeo da se se bavi pitanjem neinercijalnih sistema, pokušavajući da otkrije kako će se ponašati odgovarajući prirodni zakoni. U okviru Specijalne teorije relativnosti imao je nekoliko prethodnika, ali je problematika Opšte teorije relativnosti (OTR) čisto Ajnštajnovo delo.

Prvi rad koji se odnosio na OTR Ajnštajn je objavio 1911. godine, pod nazivom „O uticaju sile teže na širenje svetlosti“. Kasnije je počeo upoznavanje svojih kolega o problematici OTR. Mali broj tadašnjih naučnika je iz prvog pokušaja uspelo da shvati o čemu se radi. Zatim je 04. 11. 1915. godine ovaj svoj rad pročitao Pruskoj akademiji nauka i od tada i zvanično počinje izgradnja OTR.

Proučavajući kretanje svetlosti kroz gravitaciono polje, Ajnštajn je otkrio da će svetlost trpeti delovanje gravitacionog polja i da će doći do izvestog skretanja svetlosnog zraka (fotona). Međutim, on je do tog zaključka došao teorijski, bez direktnih dokaza.

Ajnštajnova zapažanja su pravazilazila granice zdravorazumskog zaključivanja, a dokazivanje ovih teorija je bilo moguće samo uz njegove „teorijske eksperimente“.

Masivna tela svojim gravitacionim delovanjem menjaju strukturu prostora oko sebe. Isto se dešava i sa Suncem. Godine 1919. za vreme potpunog pomračenja Sunca astronom Edington i njegova grupa naučnika su otkrili da je istina da svetlosni zraci skreću sa pravolinijske putanje. Do zaključka su došli dok su posmatrali položaj nekoliko zvezda u blizini Sunca za vreme potpunog pomračenja. Pokazalo se da je došlo do određenog prividnog pomeranja položaja zvezda, a što je ustvari bio uzrok promene putanje svetlosnih zraka koji su putovali od zvezde do Zemlje.

Na taj način je i eksperimentalno dokazana OTR, kao i mnogo puta nakon toga.

Ubrzo posle ovog dokaza, Ajnštajn je stekao svetsku slavu kao naučnik koji je promenio pogled na jedan svet za koji je do tada važio viševekovni Njutnov uticaj.

Ipak, godine 1921. dok je bio na putu za Japan, na brodu mu je stigla vest da je dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Priča se da je Ajnštajn delovao veoma hladno i uzdržano, možda zbog činjenice da mu je ova nagrada dodeljena za istraživački rad vezan za fotoelektrični efekat, a ne za teoriju relativnosti.

Fotoelektrični efekat je pojava emisije elektrona sa površine metala pod dejstvom elektromagnetnog zračenja.

Godine starosti

Decembra 1932. godine Ajnštajn, pod pritiskom nacista napušta Nemačku i odlazi u Prinston u Nju Džersiju, SAD. Ranijim odlascima u SAD Ajnštajn je sklopio poznanstva koja su mu u ovom slučaju omogućila lak prelazak sa jednog kontinenta na drugi i nastavak naučno-istraživačkog rada.

Veći de o vremena nakon odlaska u SAD Ajnštajn je provodio radeći na svojoj objedinjenoj teoriji polja. Kvantna fizika objašnjava ponašanje pojava u mikrosvetu (atoma i elektrona), dok njegove teorije objašnjavaju pojave u makrosvetu (zvezde, galaksije).

Kvantna fizika nema objašnjenja za makrosvet, a relativnost za mikrosvet. Verovao je da isti zakoni vladaju u ova dva sveta. Zato je Ajnštajn poslednje godine života proveo stvarajući objedinjenu teoriju polja, u čemu  nažalost nije uspeo. Međutim, ta teorija je i danas veliki problem u fizici i još uvek niko nije pronašao rešenje.

Ipak, osećao se neprijatno zato što je primao platu samo za svoj naučno-istraživački rad, pa je zato često držao predavanja raznim, pojedincima, stručnjacima, studenskim grupama i svima ostalima koji su želeli da se usavrše u oblasti u kojoj je Ajnštajn dostigao svetsku slavu.

Ajnštajn nije bio religiozan u običnom i dogmatskom smislu reči.
Sledi odlomak iz rada Alberta Ajnštajna pod naslovom „Kako vidim svet“:

Najlepše što možemo doživeti je ono što je tajanstveno. To je temeljni osećaj koji stoji u zametku svake nauke i umetnosti. Ko ga ne poznaje, ko se ne može čuditi, ko se ne može više diviti, taj je takoreći mrtav, a njegovo oko ugašeno. Doživljavanje tajanstvenog – pa makar i sa primesom straha – stvorilo je religiju. Spoznaja da postoji nešto što nam je nedohvatljivo, prikazivanja najdubljeg uma i najsjajnije lepote koji su našem razboru pristupačni u najjednostavnijim oblicima – ta spoznaja i osećaj čine pravu religioznost; u tom smislu, i samo u tom, ja spadam u najdublje religiozne ljude.

Međutim, boga, koji proizvode svog stvaranja nagrađuje i kažnjava i koji, uopšteno gledano, iskazuje volju nalik onoj koju mi doživljavamo na sebi samima, takvog boga ja sebi ne mogu da predstavim. A ni da zamislim; neki ljudi slabog duha hrane se takvim mislima zbog straha ili smešnog egoizma.

Meni je dovoljna misterija večosti života i svesti i naslućivanje o čudesnoj građi postojanja, kao i stalno stremljenje prema shvatanjima makar i sasvim malog dela razumnosti koje se izražava u prirodi.

Izvor:

„Albert Ajnštajn – život i delo“ – Vojislav Gledić

Jednom prilikom je rekao:

„Voleo bi da znam kao je bog stvorio ovaj svet. Mene ne interesuje ovaj ili onaj fenomen, spektar ovog ili onog elementa. Ja želim da znam njegove misli, ostalo su detalji.“

Penzionisan je aprila 1944. godine, ali se njegov život nije značajno izmenio. I dalje je svakog dana odlazio u svoj kabinet u Institutu za visoke studije u Prinstonu, ostajao u proseku po dva sata i vraćao se kući. Tako je bilo i 12. aprila 1955. godine, iako tog dana nije izgledao potpuno zdrav. Sutradan mu se naglo pogoršalo zdravlje i završio je u bolničkom krevetu zbog problema sa srcem. U jedan sat nakon ponoći, 18. aprila, medicinska sestra je čula da se Ajnštajn uznemirio u svom bolničkom krevetu i tada je izgovorio nešto na nemačkom, a što medicinska sestra nije razumela. Tako je ostalo nepoznato šta je zadnje rekao, a nama ostaje samo da nagađmo. Te noći je preminuo u 76-oj godini života kao jedan od najcenjenijih naučnika u istoriji sveta.

Pre njegove smrti neki lekari su želeli da nakon njegove smrti ispitaju njegov mozak. Prema nekim pričama on se sa tim složio, dok neki kažu da za to niko nije dao odobrenje, ali je ipak urađeno. To je uradio patolog Tomas Harvi sa Prinston univerziteta. Tako se i danas njegov mozak ispituje, a nađeno je nešto što se ipak razlikuje od običnih ljudi. Nije bila u pitanju veličina mozga , već složenija struktura dela mozga.

Nekoliko dana pre smrti, osećajući da mu se bliži kraj, zatražio je olovku i papir i rekao: “ Treba još nešto da izračunam“.

svemir.wordpress.com

Godišnjica rođenja genija: Top 10 citata Alberta Einsteina



DANAS se obilježava godišnjica rođenja jednog od najvećih znanstvenih genija svih vremena, fizičara Alberta Einsteina. Einstein je rođen 14. ožujka 1879. godine u Ulmu u Njemačkoj. Osim u Njemačkoj, školovao se i u Italiji te Švicarskoj. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti, 1921. godine je Nobelovom nagradom za fiziku nagrađen za objašnjenje fotoelektričnog efekta. Preminuo je 18. travnja 1955. godine u Princetonu, u SAD-u.



U nastavku pročitajte neke od Einsteinovih najpoznatijih citata:

1. "Svaka inteligentna budala može napraviti stvari većima, kompleksnijima i nasilnijima, ali je potreban dodir genija i mnogo hrabrosti za pokrenuti stvari u suprotnom smjeru".

2. "Gravitacija nije odgovorna za to što ljudi padaju jedni na druge (zaljubljuju se)".

3. "Jedina istinski vrijedna stvar je intuicija".

4. "Nikad ne razmišljam o budućnosti, ionako stiže dovoljno brzo".

5. "Oni koji nikad nisu pogriješili, nikad nisu ni isprobali nešto novo".

6. "Zdrav razum je kolekcija predrasuda stečenih do 18. godine života".

7. "Mir se ne može održati silom, može ga se jedino usvojiti razumijevanjem".

8. "Probleme ne možemo riješiti razmišljajući na isti način kao kad smo ih stvarali".

9. "Strah od smrti je jedan od najneopravdanijih strahova jer ne postoji rizik od nesreće za nekog tko je mrtav".

10. "Dvije su stvari beskonačne - svemir i ljudska glupost. Za svemir nisam siguran".

(Index.hr)

Oni su se voleli: Albert Einstein i Mileva Marić

Ona je bila student Politehnike u Cirihu i to u vreme kada su se teško primali i muškarci, a o ženama i da ne govorimo. Nauku nije zadužila koliko je mogla, jer je svoj život podredila geniju. Susret sa pet godina mlađim Albertom Ajnštajnom (Albert Einstein) u njoj je probudio uspavanu ženu.



Dva topla oka, škrt osmeh, u jednu nogu hroma – to je ona

Voleli su se, ali je on ipak od nje više voleo nauku. Ona je zajedno sa njim proširila granice ljudskoga saznanja i posle tri veka poništila Njutnovu (Isaac Newton) doktrinu ispisujući jednačinu koja je ostavila bez daha celi svet. Čovečanstvo je posledice tog otkrića osetilo i na svojoj koži. Ostala je krvlju oblivena opomena – Hirošima.



Pored sebe je imao ženu koja mu je bila nesebično posvećena. Ta nesebičnost će je skupo koštati
Neki su smatrali da je njena genijalnost veća od genijalnosti samog Ajnštajna, dok su joj oni malo umereniji priznali veliki udeo u stvaranju teorije relativiteta. Žena iz senke. To je bila ona. Plovila je bračnim vodama sa rastresenim genijem, ali je zato izgubila svoje mesto u svetskoj nauci. Na kraju, on dobija Nobelovu nagradu i slavu, a ona razoren brak i obolelo dete.


Obolelo dete nije znalo da je sin slavnog naučnika

Polovinu iznosa Nobelove nagrade Ajnštajn je prepustio Milevi, te se zaputio preko Atlantika u novi život sa novom ženom. S vremena na vreme, Mileva je pokušavala da ga dobije telefonom, ali on joj se nije javljao. U njenim snovima oni su i dalje bili zajedno, sa zajedničkim planovima za budućnost. Ujutro, kada bi je snovi napustili, imala je običaj dugo da plače.

Ajnštajn nikada nije saznao kako su tekli njeni poslednji dani

On je jedne godine javno izjavio kako je veliki samo onaj život koji se proživi za druge. Da li je na taj način pokušavao da je uteši, to nikad niko nije uspeo da sazna. Milevu su godine pretvorile u sićušnu staricu koja izaziva sažaljenje, a svet nije ni slutio da genije ima duševno obolelog sina. Kada se Milevin život ugasio, sahranjena je o trošku države. Ajnštajn, kome je svet priznao jedino genijalnost, svoj život nikada nije doveo u vezu sa njom i bolesnim detetom. Voleli su se, ali je njegova sebičnost i glad za priznanjima uspela da uništi ono u šta je Mileva jedino i verovala. Verovala je u ljubav za čitav život. U ljubav čiji je teret odnela sa sobom u grob.

Period putivanja i 40 dana u Japanu - Albert Ajnštajn

Godine 1919., na osnovu zapažanja tokom pomračenja Sunca, dokazano je da je teorija relativiteta tačna i Ajnštajn tada postaje jedan od najpoznatijih ljudi svijeta. Dobija pozive za učešće na mnogim konferencijama od univerziteta širom svijeta i tako konačno počinju njegova putovanja ne samo po Evropi i Americi, već i u Japan m Južnu Ameriku i na mnoga druga mjesta. Tokom svih tih putovanja nije sebe smatrao predstavnikom Njemačke, svoje zemlje, već "građaninom cijelog svijeta". Van predavanja koja je držao, imao je priliku da kao turista obilazi nova i interesantna mjesta. Naročito je volio putovanja brodom, kada bi za to našao vremena, zbog mira i opuštenosti koje su mu takva putovanja pružala.
Do njegove posjete Japanu došlo je zahvaljujući pozivu jedne izdavačke kuće, a sastojala se od niza konferencija na univerzitetima i naučnim institucijama u toj zemlji. Tamo je proveo 40 dana, tokom kojih je imao čitav niz ispunjenih aktivnosti. Počeo je od grada Sendai na sjeveru zemlje, a završio u Fukuoki, na jugu, izazivajući burne reakcije japanskog naroda, gdje god bi krenuo. Bio je zadivljen prirodnim ljepotama Japana i posjetio je mnogo zanimljivih mjesta. Surova istina je da je Hirošima, zbog čijeg će se kasnijeg uništenja atomskom bombom osjećati krivim do kraja života, na njega ostavila najjači utisak. Probao je specijalitete japanske kuhinje, prisustvovao tradicionalnim festivalima, provodio se sa čuvenim japanskim gejšama i proslavio Novu godinu sa japanskim narodom. Priča se da je, kada su ga pozvali da se provoza tradicionalnim dvokolicama koje su vukli ljudi, to odbio rekavši da je čovjek koji služi kao transportno sredstvo za drugog čovjeka ništa drugo do rob. Ovaj je slučaj pokazao osjećajnost ovog velikog naučnika. U pismu jednom svom prijatelju, u kome opisuje svoje putovanje po Japanu, rekao je:" Japan i Japanci su me očarali i oduševili".

Priče o planiranom ubistvu

Direktor FBI-a je u vrijeme Alberta Ajnštajna bio Džej Edgar Kuver - čovjek podozriv i pakostan sa paranoidnim sklonostima. Sumnjao je da je Ajnštajn komunista i ruski špijun. Nije mogao da naredi sprovođenje istrage, niti da mu prisluškuje telefonske razgovore, što je i inače radio, zato ga je stavio pod prismotru i tražio da se odmah prijave sve sumnjive radnje, pošto se govorkalo da Ajnštajn potajno radi na stvaranju laserskih zraka za detekciju aviona. Kada se rat završio, Ajnštajn se zalagao za razoružanje u svijetu i osnovanje svjetske vlade, doprinoseći time da Huverove sumnje postanu jače, što je na kraju kulminiralo Ajnštajnovim hapšenjem 1951.godine. On je smislio plan kako da izvuče informacije od Ajnštajnove sekretarice Helene Dukas, ali su njegovi pokušaji obustavljeni zato što su se ostali članovi istražnog tima pribojavali da je angažovanje Ajnštajna i Helene Dukas u komunističkim redovima samo proizvod direktorove mašte, i nisu željeli da se nađu u središtu skandala koji bi počivao na bilo kakvim neosnovanim sumnjama. Međutim, zategnuti odnosi između pacifistički nastrojenog naučnika i američkih vlasti potakli su priču o tome da služba FBI-a pokušava da ubije slavnog naučnika. Kada je primljen u bolnicu zbog posljedica srčanog udara, u času njegove smrti bila je prisutna samo jedna medicinska sestra. Svako je mogao sasvim lako da mu naudi, a da za sobom ne ostavi značajan trag. Prihvaćena je priča da je umro prirodnom smrću, koja je usljedila zbog bolesti srca, kao i poodmaklih godina koje nisu dozvoljavale hirurški zahvat.

Misteriozna kćerka

Zna se da je Albert Ajnštajn u braku sa Milevom Marić, ženom srpskog porijekla, imao dvoje djece. Međutim. 1901.godine, dvije godine prije nego što su se vjenčali i kada je Ajnštajnu bilo 22 godine, Mileva je zatrudnila. U to vrijeme još nisu bili stekli finansijsku nezavisnost i uz činjenicu da njegovi roditelji nisu davali saglasnost da se on oženi Milevom Marić, ona se vraća u svoju domovinu gdje je rodila djevojčicu koju je nazvala Lizerl. Najraširenija priča je da je malecka data na usvajanje i da niko ništa do dana današnjeg ne zna o tome, a sam Ajnštajn nikada nije pomenuo njeno postojanje. Arhiva o Ajnštajnu pri Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu sadrži mnogo dokumenata o životu i djelu ovog velikog naučnika.
Sve ovo skoro nikada nije objavljivano, u skladu sa njegovim nalozima, pošto Albert nije želio da se objavljuju određene pojedinosti iz njegovog života. Postoje tek pretpostavke da pomenuta dokumentacija sadrži Ajnštajnovu prepisku sa usvojiteljem djevojčice, kao i njenu sliku, koju je uvijek nosio sa sobom. Po ovoj verziji, izvjesno vrijeme nakon njenog usvajanja, Ajnštajn je uspostavio dokumentaciju sa samom Lizerl, ili pak sa osobama iz njenog okruženja.
Ali, to je tek još jedna priča...

Čarli Čapil i Ajnštajn

Ajnštajn je sa suprugom bio pozvan i na prvu ekranizaciju Čaplinovog filma "Svjetlosti velegrada", a kada je par sa zakašnjenjem stigao u pozorište u Los Anđelesu, publika i Čaplin su ih pozdravili burnim aplauzom i velikim oduševljenjem. Začuđen, Ajnštajn je tom prilikom upitao Čaplina:"Zašto se ovi ljudi ovako ponašaju?", a glumac mu je sasvim ozbiljan odgovorio:" Iz jednog posebnog razloga". Ajnštajn, koji je iznenada stekao ogromnu slavu, nije mogao da sakrije svoju zbunjenost zbog tako toplog pozdrava publike. Ali Čaplin se mnogo razlikovao od Ajnštajna. On je već bio naviknut na to kako na poznate ličnosti reaguje publika. Za večerom, Čaplin je rekao Ajnštajnu:" Meni aplaudiraju zato što svako razunije ono što je radim. Vama su aplaudirali zato što niko od njih ne razumije ono što Vi radite." Nakon ovog razgovora, Ajnštajn je shvatio da su ljudi, uprkos vrlikim teškoćama u razumijevanju teorije relativiteta, već shvatili njen značaj i veličinu.

Marija Kiri i Ajnštajn

Marija Kiri, velika naučnica bila je 12 godina starija od Ajnštajna i jedina žena koja je razumijela teoriju relativiteta, a prema Ajnštajnu se odnosila sa sestrinskom osjećajnošću. Svojim su teorijama zadivili jedno drugo i vezalo ih je posebno prijateljsvo. Marija Kiri je bila u braku sa francuskim fizičarem Pjerom Kirijem, koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku - 1903.godine.
Ona je Nobelovu nagradu za hemiju dobila 1011.godine, zbog otkrića radijuma i polonijuma i smatrali su je najistaknutijim naučnikom svih vremena. Priče se da je Ajnštajn jednom, kada su išli na planinarenje, bio toliko zadubljen u razgovor sa Marijom da zamalo nije upao u ponor.
Po pitanju žena, Ajnštajn je vjerovao da je "priroda stvorila pol bez mozga" i smatrao je da žene nisu sposobne za analitičko razmišljanje. U slučaju Marije Kiri, Ajnštajn se distancirao od pitanja pola i smatrao ju je jednom od nainteligentnijih osoba koju je ikada sreo u životu.
Povodom njene smrti, godine 1942., rekao je da je ona bila izvanredna žena i da njena slava nikada neće umrijeti.

Mahatma Gandi i Ajnštajn

Ajnštajn je osjećao ogromno poštovanje prema Gandiju.
"Vjerujem da su Gandijeve ideje prosvećenije od ideja bilo koje druge političke figure našeg vremena. Svi treba da se rukovodimo u skladu sa njegovim mišljenjem, i da se distanciramo od onoga što se smatra zlim i nemoralnim, " rekao je u jednoj svojoj izjavi.
Gandi je bio centralna figura narodnog pokreta za nezavisnost Indije i zagovarao metod pasivnog otpora prema neprijatelju i uzdržavanje od nasilja. Njega nisu obožavali samo njegovi sunarodnjaci, već je takvim svojim stavom stekao poštovanje i podršku ljudi širom svijeta. Zvali su ga "mahatma", što znači "velika duša", a Ajnštajn je bio jedan od najvećih njegovih pristalica.
U pismu Gandiju, 1931.godine, on piše:
"Svojim postupcima ste pokazali da je moguće ostvariti ciljeve i bez upotrebe nasilja, čak i onima koji se i dalje ne uzdržavaju od njega. Nadajmo se da će se Vaš primjer proširiti i izvan granica Vaše zemlje i da će to pomoći da se Vaš princip usvoji na međunarodnom nivou i postane opšteprihvaćen kao zamjena za rat. Nadam se da ću jednog dana biti u prilici da Vas upoznam."
Gandijev odgovor je glasio:
"Poštovani prijatelju,
Vaše divno pismo je mojoj duši podarilo veliku radost. Pričinjava mi veliku utjehu saznanje da Vam se dopadaju moji postupci. Nadam se da ćemo moći da se sretnemo i Ašramu, u Indiji."
Ova dva velika čovjeka se nisu sreli, ali je Gandijeva filozofija izvršila direktan uticaj na Ajnštajnove pacifističke aktivnosti.

Otkrivena tajna Ajnštajnove genijalnosti

Ako ste se nekad pitali šta je to Alberta Ajnštajna učinilo jednim od najvećih umova u istoriji sveta, osim svesrdne pomoći njegove supruge Mileve Marić, imamo odgovor – drugačiji oblik mozga. Tako bar pokazuje sprovedeno istraživanje, tokom kojeg je mozak slavnog genije upoređen sa 85 mozgova običnih ljudi.


Neki delovi Ajnštajnovog mozga, poput moždane kore, čeonog, temenog i potiljačnog režnja, prilično su posebni, pa naučnici misle da tu leži osnova njegove genijalnosti


- Iako su veličina i asimetričan oblik Ajnštajnovog mozga bili normalni, neki delovi, poput moždane kore, čeonog, temenog i potiljačnog režnja, prilično su posebni. Postoji verovatnoća da je upravo to omogućilo određene neurološke impulse koji su zaslužni za njegove načine povezivanja i matematičke sposobnosti - izjavila je Din Folk, profesorka antropologije na Univerzitetu u Floridi, javlja Sajnsi dejli.

Inače, Ajnštajnov mozak je, uz dozvolu naučnikove porodice, fotografisan posle njegove smrti 1955. godine.

Albert Ajnštajn je formulisao Specijalnu i Opštu teoriju relativiteta kojima je uneo revoluciju u modernu fiziku. Nobelovu nagradu dobio je 1921.godine. A, mnogi veruju da je za Ajnštajnova naučna dostignuća zaslužna i njegova supruga Mileva Marić.


Vesti

Ajnštajnov mozak se i danas čuva u staklenoj tegli u Vičiti , u Kanzasu.Dok je njegovo telo kremirano , a pepeo rasut na nepoznatoj teritoriji.

Šta je to relativnost

Alberta Ajnštajna su često pitali da objasni generalnu teoriju relativnosti.

“Stavite vašu ruku na vrelu ringlu, držite je jedan minut i izgledaće
kao ceo sat”, reče on jednom. “S druge strane, sedite s lepom devojkom i
jedan sat će izgledati kao minut. To je relativnost”.

Da li ste znali da je Albert Ajnštajn do svoje devete godine malo i teško govorio?!
Albertov otac je jednom prilikom rekao svojoj ženi da mu se čini da je Albert priglup, a sam Albert Ajnštajn je za sebe rekao: " Moj intelektualni razvoj bio je retardiran, tako da sam ja počeo da razmišljam o prostoru i vremenu kada sam već bio odrastao, kada sam mogao da dublje razmišljam o tom problemu nego deca sa normalnim razvojem!"

Na pitanje šta misli o elektronskom računaru, Ajnštajn je odgovorio: "Ova đavolija sprava tako brzo računa, da samo za jednu sekundu može da načini više grešaka, nego pedeset vrijednih matematičara za dvadeset godina računanja". pored toga, Ajnštajn je o elektronskoj mašini rekao:" Mašina može da riješi sve probleme koji joj se postave, a ne može da sastavi ni jedan.To radi matematika."

Za početak Ajnštajn se nije mnogo bavio urednošću svog radnog prostora. Jednom je čak rekao:

“Ako je nered na radnom stolu znak da je nered i u glavi, šta onda govori prazan sto?!”

Pismo iz 1939. godine u kojem Albert Ajnštajn upozorava na “kobnu opasnost” koja preti Jevrejima od nacista je prodato na aukciji za skoro 14.000 dolara. Pismo zahvalnosti fizičara ovenčanog Nobelovom nagradom, poslato njujorškom biznismenu Hajmanu Cinu, dostiglo je duplu cenu od ponuđene na aukciji u Kaliforniji

U pismi kucanim na pisačoj mašini, Ajnštajn hvali Cina zbog njegovog zalaganja na pomoći Jevrejima u begu od progona Hitlerove Nemačke.

Ajnštajn je takođe napustio Nemačku i otišao u Sjedinjene Države kada je Hitler došao na vlast 1933. godine.

“To mora biti izvor dubokog zadovoljstva za tebe što činiš tako značajan doprinos u spašavanju naših progonjenih Jevreja iz kobne opasnosti ka boljoj budućnosti”, napisao je on.

Pismo, opisano kao “veoma dobro, gotovo savršeno očuvano” je prodato za 13.936 dolara, saopštila je losanđeleska aukcijska kuća Nate D Sanders.

Pismo datirano na 10. jun 1939., sadrži utisnutu adresu slavnog naučnika na Univerzitetu Prinstaun i originalnu poštansku kovertu. Početna cena pisma je bila između 5.000 i 7.000 dolara.

Autor teorije relativiteta je napisao: “Moć otpora koja je omogućila jevrejskom narodu da preživi hiljade godina je bila bazirana na tradiciji međusobne predusetljivosti”.

“U ovim nevoljnim godinama naša volja da pomognemo jedni drugima je stavljena na posebno težak test. Neka izdržimo ovaj test kao što su i naši očevi učinili pre nas”.

U pismu se navodi i da Jevreji "nemaju druga sredstva samoodbrane od solidarnosti i znanja da je stvar za koju patimo sveta".

Šta Ajnštajn duguje Milevi Marić


Anastasija Hajdi Larvol, sa Univerziteta u Oslu, predstavlja rezultate analize do
sada nepoznatih ljubavnih, porodičnih i poslovnih odnosa između Alberta i Mileve Ajnštajn.




Da je ljubav relativna, ukleta i intrigantna, baš kao Teorija relativiteta, koju je otkrio jedan od najvećih umova u istoriji sveta Albert Ajnštajn, pokazuje upravo njegov melodramski i iznad svega, komplikovani odnos sa suprugom Milevom.

Da li je njihov brakorazvodni ugovor zaista imao klauzulu koja je obavezivala Ajnštajna da svojoj ženi prepusti novac od Nobelove nagrade? Da li je novac koji je Mileva od bivšeg muža dobijala do kraja života, isplaćivan na ime alimentacije, dečjeg nasledstva ili njenog naučnog rada – bila su neistražena i misteriozna pitanja koja su decenijama bila poprište ostrašćenih nagađanja pristalica i protivnika dela Alberta Ajnštajna.

Jedna od takvih kontroverzi bila je da li je Ajnštajn svojoj supruzi zaista dao celokupan iznos Nobelove nagrade za fiziku, koju je dobio 1922. godine, za rad iz 1905. i 1906.

– Došla sam do nepobitnih dokaza da je Ajnštajn čitav iznos Nobelove nagrade morao da prepusti Milevi Ajnštajn, nakon mnogih peripetija, čija je zamršenost do sada vrlo efikasno sprečavala naučnike da raspetljaju, popišu i saberu sve stavke ovog porodičnog trilera – kaže magistar istorije Anastasija Hajdi Larvol, sa Univerziteta u Oslu.

Ova istoričarka čija je majka Srpkinja, danas će u Matematičkom institutu SANU održati predavanje i predstaviti rezultate analize do sada neosvetljenih ljubavnih, porodičnih i poslovnih odnosa između Alberta i Mileve Ajnštajn.

Većina pisane zaostavštine Ajnštajnovih bila je do 2006. skrivena od javnosti. Primarni izvor istoričarke dr Radmile Milentijević (izašao 2010. godine), otkriva mnoštvo podataka iz Albertovog arhiva u Jerusalimu, na osnovu kojih je, zajedno sa drugim podacima, sada moguće rekonstruisati događaje posle razvoda Ajnštajnovih, od 1919. do 1948. godine, kada je Mileva preminula u Cirihu. Značajan broj ljudi u Srbiji veruje da je Albert Ajnštajn u tom braku prisvojio dosta njenih ideja i da je ona ostala nezasluženo u njegovoj senci.  

– Njihov ljubavni odnos bio je izrazito strastven i erotičan. Mileva je radila na matematičkim dokazima svih Ajnštajnovih radova do 1911. Tu spadaju i njegovi najpoznatiji, kao i dva rada nagrađena Nobelovom nagradom. Zaključak moje prve analize jeste da su se njih dvoje dogovorili da pod imenom jednog naučnika – Alberta, prezentiraju naučne radove i „dobiju” dobro plaćeno profesorsko mesto. Razlozi za to jesu ti što je Albert bio harizmatičan i kao Nemac, mogao je mnogo bolje da predaje, a nikako nije mogao da dobije mesto čak ni asistenta nijednog univerziteta u Evropi. Pisma kazuju da je na mnoga mesta uzalud slao molbe. Mileva nije bila harizmatična i nemački je govorila sa srpskim akcentom, ali je odlično podyčavala materiju i bila vrstan matematičar. Ona zbog trudnoće nije diplomirala na vreme, a pre svega joj je bilo važno da zarade novac, jer je ponovo bila u drugom stanju. Ludo je volela Ajnštajna, a njemu su matematika i dokazni procesi bila slaba strana koju je nadomeštavala Mileva – napominje naša sagovornica.

Postoje mnogo indikacija da su njih dvoje zajedno, u dogovoru, pokupili znanje i drugih naučnika, kao što su Anri Poenkare, koji je zapravo otac Teorije relativiteta ili matematičar Hilbert. To je još jedan razlog zašto Mileva nikada nije objavila svoj veliki udeo u Albertovom radu, iako se on ponekada prema njoj ponašao izrazito beskrupulozno.

Međutim, iako je prema Milevi često bio i grub i pokvaren, on joj se uvek vraćao i vodio je računa o njoj i posle njihovog razvoda.

Ali, kada je dobio profesorsko mesto u Berlinu, 1914. godine, sreo je svoju blisku rođaku Elzu Levental-Ajnštajn i zaljubio se u nju. Tada je napustio Milevu.

– Brakorazvodni ugovor je sklopljen 14. februara 1919. godine. Albert je priznao preljubu i brak se zbog toga razveo. U tački 3. brakorazvodnog ugovora, navedeno je da Ajnštajn, u slučaju da dobije Nobelovu nagradu, mora da glavnicu iznosa od Nobelove nagrade uplati na račun Mileve Ajnštajn i da je deponuje u Švajcarsku banku, čime taj novac postaje vlasništvo Mileve Ajnštajn. Takođe se u ugovoru navodi da Mileva Ajnštajn slobodno može raspolagati kamatom, dok se za glavnicu mora dogovoriti sa Albertom Ajnštajnom. U slučaju njene preudaje ili smrti, 40.000 maraka koje je Ajnštajn morao da deponuje po razvodu, vraćaju se njemu, dok glavnica Nobelove nagrade pripada deci – pojašnjava Anastasija Hajdi Larvol.

Posle Prvog svetskog rata, Mileva je kupila dve zgrade koje je preuredila i koristila za izdavanje stanova i tako zarađivala novac za porodicu i školovanje. Sve vreme, ona se dopisuje sa Albertom o tim zgradama, tako da nema dileme ni oko vlasništva ni oko porekla tih para.

– Mileva je kupila te dve zgrade od novca od Nobelove nagrade i to nedvosmisleno pokazuju pisma iz njihove međusobne i advokatske korespondencije – naglašava istoričarka.

Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 26.11.2013.
politika.rs