|
| |
Autor | Poruka |
---|
zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Dinastija Karađorđević Ned 16 Okt - 0:31 | |
| Porodično stablo Dinastije Karađorđević
Đorđe Petrović, zvani Karađorđe Srpski vrhovni vožd (1804-1813) 1762-1817
1768 Jelena Jovanović,1754-1842
Knez Aleksandar Vladajući Knez Srbije (1842-1858) 1806-1885
1830 Persida Nenadović
Petar I Kralj Srbije(1903-1918) Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1921) 1844-1921
1833 Ljubica,zvana Zorka, princeza Petrović –Njegoš od Crne Gore (1834 1864-1890)
Aleksandar I Princ-regent Srbije(1914-1918) Regent Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1921) Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921-1929) Kralj Jugoslavije (1929-1934) 1888-1934
1922 Marija, princeza od Rumunije i Hoencolerna 1900-1961
Petar II Kralj Jugoslavije (1934-1970,u egzilu od 1941) 1923-1970 1944 Aleksandra,princeza od Grčke, (1921-1993)
Aleksandar II Prestolonaslednik (1945-) (kao Aleksandar II od 1970-) 1985 Katarina Batis, 1943 Starija linija (od kralja Petra I)
1.Kralj Petar I Karađorđević (1844-1921), sin kneza Aleksandra Kneginja Zorka Karađorđević (rođena kao Ljubica) (1864-1890), supruga kralja Petra I, kći crnogorskog kralja Nikole I
1.Kneginja Jelena Karađorđević (1884-1962), kći kralja Petra I, udata za ruskog velikog kneza Ivana Konstantinoviča Romanova
2.Kneginja Milena Karađorđević (1886-1887), kći kralja Petra I
3.Kraljević Đorđe (Petrov) Karađorđević (1887-1972), sin kralja Petra I Radmila Karađorđević (1907-1993), supruga kraljevića Đorđa
4.Kralj Aleksandar I Karađorđević (1888-1934), sin kralja Petra I Kraljica Marija Karađorđević (1900-1961), supruga kralja Aleksandra I, kći rumunskog Kralja Ferdinanda I
1.Kralj Petar II Karađorđević (1923-1970), sin kralja Aleksandra I Kraljica Aleksandra Karađorđević (el: Αλεξάνδρα) (1921-1993), supruga kralja Petra II, kći grčkog kralja Aleksandrosa I
1.Prestolonaslednik Aleksandar (Petrov) Karađorđević (1945-), sin kralja Petra II, trenutni starešina kraljevskog doma; u javnosti se pojavljuje kao Nj.K.B. Prestolonaslednik Aleksandar II Katarina Karađorđević (1943-), supruga Aleksandra Karađorđevića
1.Petar (Aleksandrov) Karađorđević (1980-), sin Aleksandra Karađorđevića
2.Filip (Aleksandrov) Karađorđević (1982-), sin Aleksandra Karađorđevića
3.Aleksandar (Aleksandrov) Karađorđević (1982-), sin Aleksandra Karađorđevića
2.Kraljević Tomislav Karađorđević (1928-2000), sin kralja Aleksandra I (Margarita od Badena (1932-), prva supruga kraljevića Tomislava, do 1982.) Linda Karađorđević (Linda) (1949-), supruga kraljevića Tomislava
1.Nikola Karađorđević (1958-), sin kraljevića Tomislava Ljiljana Karađorđević (1959-), supruga Nikole Karađorđevića
1.Marija Karađorđević (1993-), kći Nikole Karađorđevića
2.Katarina Karađorđević (1959-), kći kraljevića Tomislava, udata za Dezmonda de Silvu
3.Đorđe (Tomislavljev) Karađorđević (1984-), sin kraljevića Tomislava
4.Mihailo (Tomislavljev) Karađorđević (1985-), sin kraljevića Tomislava
3.Kraljević Andrej Karađorđević (1929-1990), sin kralja Aleksandra I Eva-Marija Karađorđević (rođena kao Milica) (1926-), supruga kraljevića Andreja
1.Tatjana Karađorđević (1957-), kći kraljevića Andreja, udata Gregorija Tune-Larsena
2.Hristofor Karađorđević (1960-1994), sin kraljevića Andreja
3.Lavinija Karađorđević (1961-), usvojena kći kraljevića Andreja, udavana za Erastosa Sidiropulosa (brak razveden) i Ostina Prišard-Levija
4.Vladimir Karađorđević (1964-), sin kraljevića Andreja Brigita Karađorđević (Brigitte) (1956-), supruga Vladimira Karađorđevića
5.Dimitrije (Andrejev) Karađorđević (1965-), sin kraljevića Andreja
5.Knez Andrija Karađorđević (1890-1890), sin kralja Petra I Mlađa linija (od kneza Arsena)
1.knez Arsen Karađorđević (1859-1938), sin kneza Aleksandra, mlađi brat kralja Petra I
1.Knez Pavle Karađorđević (1893-1976), sin kneza Arsena, knez-namesnik 1934-1941 Kneginja Olga Karađorđević (1903-1997), supruga kneza Pavla, unuka grčkog kralja Jorgosa I
1.Knez Aleksandar (Pavlov) Karađorđević (1924-), sin kneza Pavla Barbara Karađorđević (1942), supruga kneza Aleksandra (1942-)
1.Dimitrije (Aleksandrov) Karađorđević(1958-)
2.Mihailo (Aleksandrov) Karađorđević (1958-)
3.Sergije Karađorđević (1963-)
4.Jelena (Aleksandrova) Karađorđević (1963-), udata za Terija Gobera
5.Dušan Karađorđević (1977-)
2.Knez Nikola Karađorđević (1928-1954)
3.Kneginja Jelisaveta Karađorđević (1936-), udavana za Hauarda Oksenberga (brak razveden, ćerke Kristina i Katarina Oksenberg), Nila Balfura (brak razveden, sin Nikolas Avgustus Balfur) i Manuela Uljou Elijasa (preminuo) Između dve najveće srpske vladarske porodice (Nemanjići i Karađorđevići) postoji krvna veza. Ona doduše nije direktna nasledna (po muškoj liniji), već uključuje nekoliko bočnih grana, preko drugih evropskih vladarskih porodica (Kotromanići, Celjski, Habzburzi, portugalska i rumunska kraljevska porodica).
1.Zavida (XI vek-posle 1127), srpski župan
2.Stefan Nemanja (1113-1199) (Sveti Simeon Mirotočivi), Veliki župan srpski – supruga Ana (Sv. Anastasia)
3.Stefan Prvovenčani (1165-1227) (Sveti Simon) Kralj srpski – supruga Ana, unuka venecijanskog dužda Enrika Dandola
4.Stefan Uroš I, (1221-1280) (monah Simeon) Kralj srpski – supruga Jelena (Sv. Jelena) Princeza od Anžuj- Sicilije
5.Stefan Dragutin (1251-1315) (Sv. Teoktist) Kralj srpski, Kralj sremski – supruga Katalena, ugarska Princeza
6.Jelisaveta (1270-1331) – suprug Stefan I Kotromanić, Ban bosanski
1.Stefan II Kotromanić (1292-1353) Ban Bosanski – supruga Elizabeta Pjast, kujavska Princeza
2.Katarina Kotromanić (1336-1396) – suprug Herman grof Celjski
3.Herman II grof Celjski (1365-1436) – supruga Ana, Grofica od Šaunberga
4.Barbara Celjska (1392-1451) – suprug Sigismund od Luksemburga, Kralj ugarski, češki i nemački. Car rumunski
5.Elizabeta Luksemburška (1409-1442) – suprug Albreht II [1] Vojvoda austrijski, Kralj ugarski češki i rimski
6.Elizabeta Habzburška (1437-1505) – suprug Kazimir IV [2] grof Jagelon, Veliki knez litvanski, Kralj poljski
7.Vladislav II Jagelonac (1456-1516) Kralj češki i ugarski – supruga Ana [3] Grofica od Kandala
8.Ana Jagelonska (1503-1547) – suprug Ferdinand I Nadvojvoda austrijski, Kralj češki, Car rimski
9.Karl II Nadvojvoda štajerski – supruga Marija [4] Vojvotkinja bavarska
10.Ferdinand II (1578-1637) Car rimski, Kralj ugarski i češki – supruga Marija Ana [5], Vojvotkinja bavarska
11.Ferdinand III (1608-1657) Car rimski, Kralj ugarski i češki – supruga Marija Ana [6], Infantkinja španska
12.Leopold I (1640-1705) Car rimski, Kralj ugarski i češki – supruga Eleonora [7], Grofica Palatinata rajnskog
13.Marija Ana Jozefa (1683-1754) – suprug Žuan V [8] od Bragance, Kralj portugalski i algarveški
14.Pedro III od Portugala (1717-1786) Kralj portugalski i algarveški – supruga Marija [9] Kraljica portugalska i algarveška
15.Žuan VI (1767-1826) Kralj portugalski i algarveški, Car brazilski – supruga Šarlota [10] Kraljica portugalska i španska princeza
16.Pedro IV (I) (1798-1834) Kralj portugalski i algarveški, Car brazilski – supruga Leopoldina [11] Nadvojvotkinja austrijska
17.Marija II od Portugala (1819-1853) Kraljica portugalska i algarveška, – suprug Ferdinand [12] Princ Saks-Koburg Gotski, Kralj-suprug portugalski i algarveški
18.Antonija (1845-1913) – suprug Leopold [13] Princ hoencoleriski
19.Ferdinand (1865-1927) Kralj rumunski – supruga Marija [14], Princeza britanska i Saks- Koburg gotska
1.Marija (1900-1961) – suprug Aleksandar I Karađorđević, Kralj Srpsko-hrvatsko- slovenački, Kralj jugoslovenski
2.Petar II (1923-1970) Kralj jugoslovenski – supruga Aleksandra, Princeza grčka i danska
3.Aleksandar II (1945-) Titularni Kralj srpski i jugoslovenski – supruga Katarina Batis
4.Petar (1980-), Filip, Aleksandar, Kraljevići, Prinčevi srpski i jugoslovenski
izvor:klubmonarhista.rs |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 16 Okt - 0:35 | |
| NJ. K. V. Predstolonalednik Aleksandar II Karađorđević [You must be registered and logged in to see this image.]Kralj Petar II se oženio 1944.godine u Londonu princezom Aleksandrom od Grčke i Danske, ćerkom Nj.K.V. grčkog Kralja Aleksandra i Aspazije Manos. Kraljica Aleksandra je 17. jula 1945. u londonskom hotelu Kleridžis (Claridges) u kojem su stanovali, rodila sina – Nj.K.V. Prestolonaslednika Jugoslavije Aleksandra. Da bi Naslednik prestola bio rođen na jugoslovenskom tlu, britanska vlada je, po instrukcijama predsednika vlade Vinstona Čerčila, proglasila hotelski apartman broj 212 jugoslovenskom teritorijom. Krštenje Prestolonaslednika izvršio je u Vestminsterskoj opatiji Njegova Svetost Patrijarh Gavrilo, a kumovi su bili Kralj Džordž VI i njegova ćerka, tadašnja Princeza Elizabeta, sada Njeno Veličanstvo Kraljica Elizabeta II. Po završetku rata, komunistički režim koji je uzurpirao vlast u Beogradu nezakonito je sprečio Kralja Petra II da se vrati u svoju domovinu. Nj.K.V. Kralj Petar nije nikada abdicirao. Godine 1947. komunistička vlast je oduzela državljanstvo i konfiskovala imovinu Kraljevskoj Porodici. Kralj i Kraljica živeli su u izgnanstvu u više zemalja (SAD, Francuska, Italija i Engleska). Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II školovao se u Le Rozeju (Le Rosey), Švajcarska, Vojnoj akademiji Kalver (Culver Military Academy), Indijana, SAD, Gordonston (Gordonstoun School), Škotska, i Milfildu (Millfield), Engleska. Potom je stupio u Kraljevsku vojnu akademiju Velike Britanije. Od 1966. godine, kao oficir britanske vojske u kojoj je napredovao do čina kapetana, služio je u 16./5. puku Kraljevskih Kopljanika na Bliskom Istoku, u Italiji i Zapadnoj Nemačkoj. Pošto je napustio vojnu službu 1972. godine, Prestolonaslednik Aleksandar II, koji govori nekoliko jezika, posvetio se međunarodnoj poslovnoj karijeri. Iako je Kralj Petar II umro nakon duge bolesti 1970. godine, Prestolonaslednik je odlučio da u tom trenutku ne koristi titulu Kralja za koju je verovao da ne predstavlja mnogo dok je u egzilu. U isto vreme, jasno je stavio do znanja da se ne odriče titule niti dinastičkih prava na tron. Godine 1991. Prestolonaslednik Aleksandar u pratnji svoje supruge Nj.K.V. Princeze Katarine i sinova Nj.K.V. Princa Naslednika Petra, Nj.K.V. Princa Filipa i Nj.K.V. Princa Aleksandra doputovao je u Srbiju.Tom prilikom oduševljeno su ih pozdravile stotine hiljada ljudi koji u Prestolonasledniku vide oličenje svega najboljeg za demokratsku budućnost u obliku ustavne parlamentarne monarhije. Pre revolucionarnih promena 5. oktobra 2000, Prestolonaslednik je posetio Srbiju 1992, 1995.i 2000. godine. On je takođe posetio Crnu Goru i Kosovo i Metohiju 1999. godine, a Bosnu i ponovo Crnu Goru 2000. godine. Prestolonaslednik sa porodicom živi u Kraljevskom dvoru u Beogradu od jula 2001. godine. Kao ubeđeni borac za demokratiju i ljudska prava, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo je odlučio 1989. godine da se veoma aktivno pridruži borbi svog naroda da se oslobodi nasleđa decenija diktature i autoritarnih režima. Prestolonaslednik Aleksandar imao je sastanke i bio u stalnom kontaktu sa demokratskom opozicijom i demokratski orijentisanim ljudima širom bivše Jugoslavije. U novembru 1999. godine Prestolonaslednik je sazvao u Budimpešti veliku konferenciju demokratske opozicije. Posle Budimpešte, usledio je sastanak u Banja Luci u januaru 2000. godine. U aprilu iste godine Prestolonaslednik je sazvao veliki ključni skup u prestonici Grčke, Atini. Ovi sastanci doveli su do ubedljive izborne pobede tadašnje srpske opozicije za septembarskim izborima 2000. godine.Prestolonaslednik Aleksandar neumorno doprinosi saradnji i jedinstvu među demokratskim političkim strankama u procesu preobražaja svoje otadžbine u jedno istinski demokratsko drustvo za sve građane, bez obzira na njihovo političko ubeđenje, veroispovest i etničko poreklo. Prestolonaslednik mnogo putuje, sreće se sa velikim brojem svetskih lidera, političara i parlamentaraca i daje mnogobrojne intervjue medijima. Njegovo Kraljevsko Visočanstvo venčao se 1972. godine u Vilamanrike de la Kondesa (Villamanrique de la Condesa) u Španiji sa Njenim Carskim i Kraljevskim Visočanstvom Princezom Marijom da Glorijom od Orleana i Bragance, iz brazilskog Carskog Doma. U tom braku rođena su tri sina: najstariji – Princ Naslednik Petar – rođen 1980. godine u Čikagu, u američkoj državi Ilinoj, i blizanci – Prinčevi Filip i Aleksandar – 1982. godine u Ferfaksu, u američkoj državi Virdžinija. Brak je okončan 1983. godine. Prestolonaslednik se oženio 1985. godine u Londonu Katarinom Batis izAtine. Kum na venčanju bio je Njegovo Veličanstvo grčki Kralj Konstantin, a svedok je bio Nj. K. V. Tomislav Princ Jugoslavije, stric Prestolonaslednika Aleksandra. Venčanje je obavljeno u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Londonu. Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II voli skijanje, jedrenje, skijanje na vodi, ronjenje i podvodnu fotografiju. Titulu šampiona britanske vojske u skijanju osvojio je 1972. godine. U krug Prestolonaslednikovog interesovanja spadaju i muzika, pozorište, informaciona tehnologija i tekući događaji širom sveta. izvor:klubmonarhista.rs |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 16 Okt - 0:44 | |
|
NJ. K. V. Princeza Katarina [You must be registered and logged in to see this image.]Njeno Kraljevsko Visočanstvo Princeza Katarina rođena je u Atini 13. novembra 1943. godine, od oca Roberta Batis i majke Ane. Princeza Katarina školovala se u Atini i Lozani (Švajcarska). Nj.K.V. je studirala biznis na Univerzitetu Denver u Koloradu, i na Univerzitetu Dalas u Teksasu. Princeza Katarina bavila se nekoliko godina biznisom u Sjedinjenim Državama. Njeno Kraljevsko Visočanstvo bila je prethodno udata i ima dvoje dece: Dejvida i Alison. Dejvid ima sina Aleksandra dok Alison ima četvoro dece: Amandu, Stefani, Nikolasa i Majkla sa kojima živi u Grčkoj. Princeza Katarina je mnogo putovala, a živela je u Australiji, Africi i Sjedinjenim Državama. Princeza Katarina upoznala je Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednika Aleksandra 1984. godine u Vašingtonu (SAD), a venčalisu se u Londonu 21. septembra 1985. godine. Kum im je bio Nj.K.V.grčki Kralj Konstantin, a stari svat Nj.K.V. Kraljević Tomislav, stric Prestolonaslednika Aleksandra. Princeza Katarina veoma je aktivna na polju humanitarnog rada, naročito nakon izbijanja sukoba na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Njeno Kraljevsko Visočanstvo pomaže posebno deci i starijim licima, a zatim i svima kojima je pomoć potrebna bez obzira na njihovo versko ili etničko poreklo. Princeza Katarina je pokrovitelj mnogobrojnih humanitarnih organizacija, uključujući humanitarnu organizaciju „Lajflajn“ (Lifeline Humanitarian Organization), „SOS – Apil for lajf“ (SOS – Appeal for life) i „Junajted ortodoks ejd“ (United Orthodox Aid).Početkom avgusta 2001 u Beogradu je osnovana Fondacija Nj.K.V. Princeze Katarine, sa zadatkom da nastavi i proširi humanitarne aktivnosti. Godine 1991. Prestolonaslednik Aleksandar u pratnji svoje supruge Nj.K.V. Princeze Katarine i sinova Nj.K.V. Princa Naslednika Petra, Nj.K.V. Princa Filipa i Nj.K.V. Princa Aleksandra doputovao je u Srbiju.Tom prilikom oduševljeno su ih pozdravile stotine hiljada ljudi koji u Prestolonasledniku vide oličenje svega najboljeg za demokratsku budućnost u obliku ustavne parlamentarne monarhije. Pre 5. oktobra 2000, Princeza je takođe posetila Srbiju 1992, 1993, 1994, 1995, i 2000. Ona je takođe posetila Crnu Goru i Kosovo 1999. godine, a Bosnu 2000. godine. Princeza Katarina i Kraljevska porodica nastanili su se u Kraljevskom Dvoru u Beogradu 17. jula 2001. Njeno Kraljevsko Visočanstvo govori grčki, engleski i francuski, služi se španskim i uči srpski jezik. Princeza Katarina voli muziku, književnost i sve aktivnosti u vezi sa decom, kao i kulinarstvo, pozorište i kros-kantri skijanje. izvor:klubmonarhista.rs |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 16 Okt - 0:49 | |
|
NJ. K.V. Princ Naslednik Perar [You must be registered and logged in to see this image.]NjegovonKraljevsko Visočanstvo Princ Naslednik Petar rođen je u Čikagu, Ilinois, SAD, 5. februara 1980. godine. On je najstariji sin Nj.K.V. Princa Prestolonaslednika Aleksandra II i Njenog Carskog i Kraljevskog Visočanstva Princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance. Princ Naslednik Petar je unuk Nj.V. Kralja Petra II. Kršteni kum mu je Nj.K.V.Knez Aleksandar, sin Nj.K.V. Kneza – Namesnika Pavla. Nj.K.V. Princ Naslednik Petar živeo je u Čikagu do kraja 1981. godine, a potom se sa roditeljima preselio u Virdžiniju. Godine 1983. krenuo je prvo u obdanište u Tajson Korneru u Virdžiniji, a potom u osnovnu školu. Kada je napunio osam godina, 1988. godine postao je učenik jedne od najboljih osnovnih škola u Londonu. U junu 1998. maturirao je na Kraljevskoj Školi u Kanterberiju u Engleskoj. U proleće 1999. godine Princ Naslednik završio je osnove umetnosti na Kambervel Koledžu Umetnosti (Londonski Institut). U maju 2000. godine Princ Petar završio je u Evropi, uglavnom u Barseloni i Sevilji (Španija) niz kurseva iz oblasti umetnosti. Princ Petar proveo je školsku 1999-2000 godinu na Roud Ajlend Školi za dizajn (RISD), vrhunskom koledžu na istočnoj obali Sjedinjenih Država. On trenutno radi u oblasti grafičkog dizajna i kompjuterske tehnologije. Princ Naslednik govori engleski, španski i francuski, a usavršava svoj srpski jezik. izvor:klubmonarhista.rs |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 16 Okt - 0:52 | |
|
NJ.K.V. Princ Filip [You must be registered and logged in to see this image.]Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Princ Filip rođen je u Ferfaksu u Virdžiniji, SAD, 15. januara 1982. On je brat blizanac Nj.K.V. Kraljevića Aleksandra, i drugi u redu nasleđa Prestola (posle Princa Naslednika Petra). Sin je Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra II i Njenog Carskog i Kraljevskog Visočanstva Princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance. Kraljević Filip je unuk Nj.V. Kralja Petra II i Nj.V. Kraljice Aleksandre. Kršteni kumovi su mu Nj. V. grčki Kralj Konstantin, Nj. V. španska Kraljica Sofija i Nj. K. V. Vojvotkinja od Kalabrije. Nj.K.V. Princ Filip živeo je u Virdžiniji do 1984. godine. Zajedno sa svojim bratom blizancem Princom Aleksandrom krenuo je prvo u obdanište u Londonu. Sa osam godina Nj.K.V. Princ Filip je 1990. godine postao učenik jedne od najboljih osnovnih škola u Londonu. U junu 2000. godine Princ Filip maturirao je na Kraljevskoj Školi u Kanterberiju u Engleskoj, gde je postigao odlične rezultate iz španskog, vladavine i politike kao i iz geografije. U školskoj 2003. – 2004. godini učestvovao je u programu razmene studenata na jednom španskom Univerzitetu u Madridu. Princ Filip je diplomirao na Londonskom Univerzitetu (UCL) – odsek za umetnost. Nj.K.V. govori engleski, španski i francuski, a usavršava svoj srpski jezik. Princ Filip je ljubitelj skejtborda, surfinga, ronjenja i skijanja na dasci. Interesuje ga slikarstvo, muzika, kompjuteri i prirodne nauke. Pre 5. oktobra 2000. godine Nj.K.V. posetio je Srbiju 1991. godine i Bosnu 2000. godine. Princ Filip i Kraljevska porodica nastanili su se u Kraljevskom Dvoru u Beogradu 17. jula 2001. Putovao je po Evropi, SAD a posetio je i Bliski Istok, Severnu Afriku, Jugoistočnu Aziju, Srednju i Južnu Ameriku. izvor:klubmonarhista.rs |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Pet 16 Mar - 9:28 | |
| Epska tragedija Makrene Spasojević Isplela je čarape i otišla čak do albanskih gudura da ih da sinu jedincu. Naišla je na kralja Petra, njemu ih dala da se ugreje, uz molbu da ih preda njenom vojniku. Ostaće zabeleženo da je kralj Petar jedini vladar koji je podigao spomenik podanicima - toj običnoj ženi iz sela Slovac i njenom sinu Marinku. [You must be registered and logged in to see this image.]Pa da neko zasluži da mu se posle šest i po decenija očisti grob i obnovi spomenik, da mu se čitav vek nakon smrti održi parastos i pomene ime, a da pritom nema baš nikog od živih potomaka, znači da je dobrano zadužio narod iz koga je potekao. A upravo se to dogodilo Makreni Spasojević, samohranoj majci iz sela Slovac kod Lajkovca, kojoj su članovi Društva srpskih domaćina nedavno obnovili humku i postavili spomen-obeležje, premda je od njene smrti prošlo, bezmalo, punih devedeset godina. Verovatno bi se, da može, čudila i sama Makrena, baš kao što su se nedavno čudili i meštani Slovca kada su neki strani, njima nepoznati ljudi, krenuli strmim putem uz brdo ka malom seoskom groblju, kako bi odali počast njihovoj davno zaboravljenoj komšinici. Čudila bi se Makrena i ranije, još u vreme kada je jedan kralj odlučio da njenom sinu i njoj podigne spomenik, ali i kasnije, kada su ga pristalice nekog drugog vladara rušile i skrnavile. Pitala bi se i čime je to zaslužila da je jedan pisac „metne" u knjige, a još više, možda, zašto bi neko početkom 21. veka prevalio pola sveta, da bi samo njoj ukazao počast. A opet, mesta za čuđenje baš i nema. Jer, iako ni po čemu osobita, Makrena je uistinu tragični simbol nesrećne žene i majke, glavna heroina epske tragedije koja bi i danas, verovatno, umela da slomi roditeljsko srce. Tragom ove priče uputila se i ekipa Pressmagazina, ali u Slovcu, mestu gde počiva ova div-žena, osim novog spomenika i davnašnjeg zaborava, nismo zabeležili ništa vredno. Jednostavno, ovde niko, pa čak ni oni najvremešniji, ne pamti svedočenje o Makreninoj nesrećnoj sudbini, baš kao što su je zaboravili i savremenici neposredno posle smrti. Ali, ono što je promaklo narodu nije i jednom kralju, čime je i sam dospeo u središte neobične priče koju danas pripovedamo. [You must be registered and logged in to see this image.]Vezirov most - Makrena je srela kralja Petra dok je srpska vojska prelazila Crni Drim A sve je počelo početkom proleća ratne i hladne 1915. godine, kada su u Srbiji, na trenutak, zaćutali rika topova i zlokobni zvuk artiljerijskih granata. Dok su zaraćene strane lizale rane, ljudi su na poljima žurili da zaseju useve i prikupe letinu. Znali su da predah neće potrajati, da se austrijska i švapska soldateska, posle teških poraza na Ceru i Kolubari, svaki čas mogu uspraviti. Makrena Spasojević o tome nije razmišljala. Otkako zna za sebe bavila se jedino njivom, štalom, kućom i okućnicom. Sve drugo bilo je izvan njenog sveta, daleko, zamršeno i teško dokučivo. Nije razumela pa nije ni marila. Živela je na selu i od sela, živela je za sina jedinca i za dan kada će ga oženiti. Otkako je ostala udovica, samo je o tome mislila. Da snaju dovede i unuke na put izvede, da joj se kuća ne zatre i slavska sveća zauvek ne ugasi. A i to će se, Bogu hvala, uskoro dogoditi. Curu je već odabrala, samo da se jesen primakne. Tako je majka snevala, ali tako nije bilo. Već u avgustu, ratni vihor ponovo je zahvatio Srbiju. Tutnjali su ratni doboši od Save i Dunava, do Drine i Morave. Austrijanci i Švabe su udarali s preda, a Bugari s leđa, kako znaju i kako im dolikuje. Iscrpljena srpska vojska, proređena bolestima i ratnim strahotama, povlačila se ka jugu vodeći sa sobom stare i izmučene, mlade i neiskusne. Svakog ko je pušku mogao da nosi i zemlju na umoru da brani. Ponela je ratna stihija i Makreninog Marinka, jedinoga sina, iako ni prag punoletstva nije video. Krenuo je sin za vojskom, a majka za sinom. Vunene čarape je isplela, prtenu košulju ponela. Leto je bilo i vruće kad je polazio, a sad već kiše udarile i studen pritisla. Išla je majka za sinom, ali je vojska brže izmicala. Tek pred vratima Albanije pokolebala se i na očajnički korak odlučila. Zamoliće lično kralja da čarape ponese i svom vojniku preda. Jer, zaboga, ko će znati gde je vojnik, ako ne zna njegov kralj. Dugo je stajala pred Vezirovim mostom preko Crnog Drima, zagledajući svakog vojnika koji je na njega zakoračio. Košulju je dala jednom ranjeniku, a čarape je čuvala za sina. Tamo je bila i kada je na most sa svojom skromnom pratnjom stupio kralj Petar. Već ga je videla u porti manastira Gračanice, bila je tamo posle božije službe, ali mu nije smela prići. Sada više nije imala kud. Prišla mu je i pružila čarape. - Uzmi ovo, gospodaru, i navuci preko čizama, tako ćeš lakše preći preko mosta - rekla je Makrena dok su vojnici slušali, a njene reči mnogo kasnije Bogosav Marjanović preneo na papir. - Kad pređeš most, tebi one neće trebati, gospodaru. Skini ih i potraži moga sina Marinka Spasojevića, iz valjevskog sela Slovca, tvoga vojnika, u Užičkoj je vojsci. Tako se, rekli su mi, zove njegova jedinica. Ako iko mog Marinka, a daće bog da je živ, može naći, možeš samo ti, gospodaru, i neka ti je to pred bogom najveći amanet". Poljubila mu je ruku, okrenula se i krenula nazad put svoga Slovca. Kralj Petar se na svom mukotrpnom putu kroz albanske gudure, pored svih drugih briga i nedaća stalno raspitivao za vojnika Marinka Spasojevića, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Sve dok sudbina i puki slučaj nisu umešali svoje prste. [You must be registered and logged in to see this image.]Narodni kralj - Petar Karađorđević je do kraja života pamtio susret sa Makrenom Makrena se vratila u Slovac gde se, u međuvremenu, smestio manji austrijski odred sa pet teških i nepokretnih ranjenika. Dok je tuđin čuvao most preko Kolubare, u selo su pristizale crne vesti sa ratišta. Skoro svakodnevno se po neka kuća oblačila u crno ruho, a lelek i kuknjava su budili selo. Slušali su to i Austrijanci, naročito ranjenici, koje je bolni jauk podsećao i na njihov neumitni kraj. U naricanju za svojim ranije umrlim suprugom i poginulim mladićima iz sela prednjačila je Makrena. Zapazio ju je jedan vojnik, teško ranjeni momak, koga je podsetila na njegovu majku. Na samrti je zavetovao svoje drugove da ga isprati baš ona. Pozvali su je kada je umro, ali je ona odbila. Nije bilo para, niti sile koja bi je na to mogla naterati. Sve dok joj ne rekoše da je to bila poslednja želja umrloga, te da je u njenom naricanju prepoznao glas svoje majke koja boluje za njim. Tek tada je poklekla. Setila se svog Marinka, svog jedinca, za kim niko neće zakukati. I kukala je Makrena kako već samo majka može da zaplače. Naricala je na grobu neprijateljskog vojnika, oplakujući svoga sina o kome ništa nije znala. Kukala i presvisla. Kad je kovčeg spuštan u raku, kada su prvi grumeni zemlje zadobovali po dasci, Makrena je posrnula. Ostala je bez glasa i pala u grob. Kada su je izvadili, bila je mrtva. Makrena nije dočekala vesti o svom sinu. A one nisu bile nimalo vesele. U potrazi za izgubljenim vojnikom, jedne studene zimske večeri kralj Petar je zastao. Kraj puta, kraj strme kozje staze pažnju mu je privukla grupa mrtvih, smrznutih vojnika. Njih petorica sedela su oko vatre koja je dogorevala, ukočenog lica, smrznutog pogleda. Kao da je nešto predosećao, kralj je naredio pratiocima da ih pretresu i pronađu vojne bukvice. U jednoj od njih je pisalo: „Marinko Spasojević, selo Slovac, srez Valjevski, vojska Užička..." Kralj Petar nije ima srca da crni glas pošalje u otadžbinu. Ćutao je, ali nesrećnu ženu sa Vezirovog mosta nije zaboravio. I dalje je čuvao vunene čarape od kojih se nikada nije odvajao. Tek po povratku u zemlju, već oronuo i teško oboleo, kralj je poslao profesora i državnog savetnika Iliju Đukanovića u Slovac. Majku da pronađe, saučešće da izrazi, ali da detalje smrti njenog sina ne pominje. Kao da je bela smrt u ledenim gudurama Albanije bila u kobnoj vezi upravo sa čarapama koje su danima tragale za svojim nesuđenim vlasnikom. Đukanović je otišao, ali Makrenu u životu nije zatekao. Tu je i saznao za detalje njene smrti, ali o tome nije mogao da izvesti kralja. Rekao je samo da je Makrena umrla, da u Slovcu nije imala nikog svog, te da su na nju već svi zaboravili. - Smrtna bila, pa umrla - kralj Petar je sa olakšanjem primio ovu vest - Gospod bog se smilovao da sudbinu svog sina nikada ne sazna. Ali, nije zaboravljena. Ako su je drugi u sećanju zametnuli, ja nikako ne mogu! Pružio je Đukanoviću svežanj novčanica i zamolio da ponovo ode u Slovac i na Makreninom grobu podigne spomenik. Na njemu je bilo isklesano: „Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije." Koliko se zna, ovo je jedini primer da jedan vladar o svom trošku podigao spomenik podaniku. Ali ni to ne beše kraj priče o kralju Petru, vunenim čarapama i Makreninoj posmrtnoj sudbini. Jer, kada je kralj nedugo posle toga umro, na njegovim nogama, po njegovoj naredbi, bile su Marinkove seljačke čarape. U svojoj knjizi „Čarape kralja Petra" Milovan Vitezović je zapisao da se tog vrelog letnjeg dana, 16. avgusta 1921. godine, u Pavlovića vili na Topčiderskom brdu oko samrtne kraljeve postelje okupio brojan lekarski konzilijum. No, pomoći više nije bilo. Bolničar koji je prišao da popravi ležaj iznenadio se kada je pod jastukom našao seljačke debele čarape. - Obuj mi ih, da ugrejem noge. Pri obrazu umreću - jedva čujno je izgovorio umirući vladar i zauvek sklopio oči. Vest o smrti omiljenog kralja odjeknula je širom Srbije. Retko su koje novine propustile priliku da napišu nešto o njegovom skromnom i ubogom životu, a najbolja ilustracija za to bio je upravo gvozdeni vojnički krevet na kome je izdahnuo, i obične, seljačke čarape, u kojima je umro. Malo je ko uistinu znao priču o Makreni, Vezirovom mostu i smrznutom srpskom vojniku. Još manje su o tome, očigledno, znale i posleratne vlasti, kada su 1945. godine naredile da se spomenik sruši. Nije ih zanimala sudbina nesrećne srpske majke, ali im je na spomeniku smetalo ime člana omrznute dinastije, od koje se nisu libili sve da preotmu. Ipak, da tako ne ostane, 65 godina kasnije potrudilo se Društvo srpskih domaćina, pre svih njihov predsednik Nićifor Aničić, poslovni čovek iz Johanesburga a rodom sa Jadovnika, kome nije bilo skupo da izdvoji najveći prilog za podizanje novog spomenika, ali ni previše teško da na njegovo otkrivanje zapuca čak iz Južne Afrike. A ono što je 14. maja rekao nad humkom umalo zaboravljene Makrene, prenosimo u celosti: - Dragi braćo i sestre, dragi domaćini, ne znam da li se ikad igde dogodilo da jedan vladar podigne spomenik običnoj seljanki - rekao je Aničić. - Učinio je to kralj Petar Prvi Karađorđević. Skroman, kakav je bio, nije dao da o tome pričaju radio stanice i pišu novine. Kralj Petar je, očigledno, znao da se pred onog gore ide praznih ruku i punog srca, podizao je spomenik ljubavi, ne očekujući pritom nikakve hvale ili slave. Učinio je to i Nićifor Aničić, dokazujući da u našem narodu još ima ljudi spremnih da učine nešto dobro za rod iz koga potiču, baš kao što je svojevremeno učinila i Makrena Spasojević, obična žena i majka, koja je na branik otadžbine dala jedino vredno što je imala i što je mogla dati. (Vlada Arsić) |
| | | dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Čet 1 Nov - 16:33 | |
| Raša Popov
Kako je kralj Pera stišao razdor
Stari vladar je „cinkarenje” (otkucavanje) smatrao klicom moralne truleži i raspada
Stil vladavine državom prepoznaje se po duševnom raspoloženju stanovnika. Stari kralj Petar Prvi Karađorđević je ovladao Srbijom već u drugoj fazi svoga života. Jedan od umnih naših ljudi s kraja dvadesetog veka, Radomir Konstantinović, smatrao je „čika Perinu” vladavinu svojevrsnim čudom: tokom njenog trajanja u Srbiji je nestalo razdora. Pre nje duhovi su bili razdraženi, po vašarima su se čule opsednute narikače i kobni zloguci što prizivaju radovanjsku kletvu, da se sekira podigne opet i osveti voždovu glavu. Međustranačka omraza divljala je zemljom, poslednji Obrenović nije imao smirujuće magije ni blagosti reči. Demonstracije koje su nasrtale od Terazija ka dvoru obuzdavane su uz silan napor i žrtve. Ali revolt i razdor nisu obuzdani. Vladavina se završila mučnim pokoljem dve krunisane glave, koji je užasno odjeknuo Evropom. Ne mislim da je dostojno ružiti poslednjeg Obrenovića. On je za inat zvaničnom Carigradu (Stambolu) posetio Svetu Goru i doneo Miroslavljevo jevanđelje u Srbiju, a bio je retki monarh koji prisustvuje obnovljenoj Olimpijadi u Atini 1896. Bio je tamo otmen pod crnim cilindrom uz ruskog carskog princa. Sasvim savremen, svetski čovek. No pao je kao žrtva razdrte kraljevine kojom vlada. Nije mu pomoglo ni pismo abdiciranog kralja, oca Milana, koji ga je opomenuo: „Ti vladaš zemljom u kojoj se s većim poštovanjem govori o nekom robijašu, nego o tebi kao krunisanoj glavi otadžbine...” Što je značilo: „Krajnja opreznost ti je nužna!” Ali, kad je kralj Petar Prvi pozvan iz emigracije u Švajcarskoj da bude krunisan, duhovi su se smirili. Jeziva sukobljenost svih sa svima stišala se! To je pomenuti Konstantinović smatrao začuđujućim. Ali prateći život starog kralja pronađem jednom u antikvarnici crveno ukoričenu knjižicu njegovih javnih beseda i govora. Najviše sam se obradovao vladarevoj poseti kongresu svih učitelja Srbije. Tamo je besedio, kratko i plemenito. U plemenitosti njegovih reči, a naročito u jednom detalju, našao sam odgovor na pitanje – čime li je to stari kralj oplemenio duhovnu atmosferu u našoj zemlji? Usred govora kralj Petar Prvi se obrati celom učiteljskom staležu jednom molbom: moli ih da pri odgoju dece nikad ne podstiču tužakanje i potkazivanje! Očevidno je bilo da stari vladar „cinkarenje” (otkucavanje) smatra klicom moralne truleži i raspada. On je tad bacio pogled na svoj dugi, izbeglički život, na svoje ratno junaštvo, kad je u Francusko-pruskom ratu pobegao po ciči zimi iz pruskog ropstva pa preplivao rečicu kojom plove sante... Rekao je učiteljima: „Ja sam i sam u svom životu stradao od potkazivača!” Starina je govorio kao mudrac koga život nije milovao. Poželeo je da učitelji postanu sejači dobrote i međuljudske solidarnosti. To je onaj pravi vladarski stil koji svoj narod vaspitava u demokratskom i naprednom duhu, ne podjarujući sile razrovanosti, razdora i neprijateljstva u sopstvenoj državi. Ali svakako najčudnovatiji podatak o ovom vođi Srba daje ona izgleda istinita anegdota iz švajcarske berbernice jutro posle ubistva Aleksandra i Drage (1903). Petar Karađorđević, emigrant, sin prognanog knjaza Aleksandra Karađorđevića (185, uđe kod berberina. Ovaj mu poleti u susret i pokaže stolicu pored ogledala, govoreći: „Izvolite, Vaše veličanstvo!” Građanin Petar ga začuđeno pogleda! Da nije neka ružna šala? Nije još pročitao novine. Berberin mu rekne da je kralj Srbije ubijen, i da je on sada kralj. Petar s protivljenjem reče: „Valjda predsednik republike?” Berberin nije znao, a ni mnogi drugi ne znaju da je taj građanin, sedeći 41 godinu u emigraciji preveo na srpski slobodarske misli Džona Stjuarta Mila.
Raša Popov objavljeno: 08.06.2012. Izvor Politika |
| | | dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Sre 14 Nov - 16:57 | |
| Мартовски дани кнеза Павла
НЕСАНИЦЕ УСАМЉЕНОГ
Командант ваздухопловства био је јасан: „Ја једва држим у рукама своје официре и може се десити на случај погрешних одлука да бомбардују прво мене... па и Вас у Белом двору...!” Кнез га је ћутке слушао, игра мачке и миша ближила се крају...
Jуна 1939. године југословенски кнез намесник Павле Карађорђевић званично је посетио Берлин. Било су то неизвесна и тешка времена: Хитлер је управо окупирао Чешку (март исте године), Мусолинијева Италија упала је у Албанију (април), потписан је „челични пак” Хитлер-Мусолини (мај). Почетак општег рата био је на видику. За Павлову посету Берлину 1939. године немачка страна помно се припремила. Немци су издвојили 30 милиона марака за дочек, 30.000 припадника „јуришних одреда” било је задужено за безбедност, док су се недељу дана украшавале улице, а штампа и радио данима обасипали слушаоце похвалним приказима о „Југославији- земљи чуда” и о њеним вођама. Школе и продавнице нису радиле током проласка кнеза и његове супруге кроз Берлин са чијих улица су поздрављале стотине хиљада људи. Триста авиона прелетело је изнад гостију у знак поздрава. Био је то, како је написао један историчар, „прави излив политичке љубави”, додуше сасвим дволичан и неискрен, каква је била и цела Хитлерова политика. Југословени су били задовољни јер је током званичне вечере фирер изјавио да Немачка нема никакве територијалне захтеве према Југославији (Југославија и Немачка постали су суседи након припајања Аустрије Рајху).
Хитлер је све своје трикове политичког хипнотизера и демагога великог стила користио како би убедио скептичног саговорника да Југославија напусти неутралан положај: од ласкања и примамљивих понуда, до посредних или непосредних упозорења. Југославија се ипак упорно држала свог прогласа о политичкој и војној неутралности. Фирер је добро разумео тактику југословенског намесника: Павле је сменио пронемачког председника владе Стојадиновића, држао је јаке везе с Британцима, није желео да да било какву изјаву у корист Сила осовине. Све то је потицало фирера да на Југославију гледа као на „непоуздану земљу”. Немачки вођа и југословенски намесник имали су неколико вишесатних разговора. Домаћин је упорно покушавао да свога госта наведе на прихватање бар неког од немачких захтева: на пример, да Југославија иступи из Друштва народа, да напусти Балкански пакт, или да приђе осовини Берлин–Рим. Без резултата. „Кнез Павле је умео да ћути”, каже за њега Милош Црњански. Након завршног састанка, „Хитлер при напуштању одаје није покушао да сакрије своје незадовољство резултатом преговора. Његов мрки поглед и нервозно мицање усана је то доказивао” (В. Ваухник). Између два државника није се родила никаква симпатија. На кнеза Павла Хитлер је оставио утисак опасног „лудака”.
„Руке су му меке, као краци медузе. Осећате језу од његовог додира. Лице жуто као у воштане фигуре”. С друге стране, ни Хитлер није био опчињен својим посетиоцем. Павла Карађорђевића оценио је као „изразитог слабића” који је сваки пут успевао да се „измигољи као јегуља: кад год човек помисли да ће од њега извући неки чврсти договор, он се сакрије иза свог парламента”. Хитлер је прокоментарисао да је кнез позванији да буде „начелник одељења у неком музеју него државник”.
Међутим, посета је на намесника оставила јак утисак. Након повратка записао је да је сада уверен у „неизбежност избијања рата”. Југословенска влада донела је одлуку о убрзавању наоружања војске, а специјални војни изасланик, генерал Пешић, упућен је у Париз и Лондон на тајне договоре. Добар део југословенских златних резерви пребачен је у Велику Британију и у САД. Немачки вођа је у бесу неосновано потцењивао југословенског намесника знајући за велику кнежеву склоност за уметност. Пре него што је након атентата у Марсељу 1934. године постао „први намесник” Краљевине Југославије, кнез Павле је са задовољством носио функцију главног шефа свих државних музеја. „Веома осећајан, мисаон и повучен” Павле није био рођен да влада. Једино дете (рођен 1893. године) из краткотрајног брака принца-пустолова и коцкара Арсена Карађорђевића с богатом руском наследницом Аурором Демидовом, он је рано детињство провео код свога стрица, будућег краља Петра I Карађорђевића. Након што је као двогодишње дете после развода родитеља растављен од мајке, срео ју је још само два пута пре него што је умрла када је он имао десет година. Љубав према уметности и лепим стварима наследио је од богатих ујака и познатих мецена, принчева од Сан Доната. Ипак, највећи утицај на стварање Павлове личности оставиле су године које је провео као ђак и студент у Енглеској (1913-1922). Боравак на универзитету у Оксфорду значио је „нову зору у његовом животу – буђење које ће заувек уобличити његов дух” (Нил Балфур). Постаће и до краја живота остаће англофил, што је било прилична реткост међу српским интелектуалцима или државницима, углавном образованим у Француској, Русији или по земљама немачког језичког подручја.
Као роб на галији
Од 1925. године Павле је са супругом Олгом, грчком принцезом, стално живео у Југославији. Иако је још од детињства био близак свом старијем брату од стрица краљу Александру I, Павле је до краљеве погибије био врло слабо укључен у државне послове. Уз повремен протоколаран рад, бавио се својом породицом, колекционарством и оснивањем првог музеја модерне уметности у Београду (Музеј кнеза Павла). Убиство краља Александра из основа је променило кнежев живот. Повучени, дискретни, интелигентни и у себе несигурни љубитељ уметности, одједном се нашао на челу државе растрзане унутрашњим споровима, споља угрожене, у најтеже време успона нацизма у Европи. Павле је „преко ноћи упао у послове управљања земљом чија га је војска нерадо прихватила, а чији су га политичари доводили до лудила” (Н. Балфур).
|
| | | dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Sre 14 Nov - 17:00 | |
| Половином 1935. године Павле је изабрао политичког сарадника који ће му омогућити да бар једно време управља земљом на дискретнији начин. Способни и окретни Милан Стојадиновић је као председник владе и министар спољних послова у току скоро четири године добрим делом имао водећу реч у унутрашњој и спољној политици Југославије. Али он је изгубио власт када је кнез намесник схватио да је председник владе почео да делује иза његових леђа. „Блиски контакт с политичарима не подиже веру у људску природу”, жалио се Павле пријатељици. „Ја сад водим напоран и тежак живот... Морао сам да се одрекнем свега онога што волим и сад сам принуђен да живим као роб на галији...” Након пада владе Стојадиновића (фебруар 1939) нови премијер Драгиша Цветковић постигао је договор са хрватским вођом Мачеком о стварању Бановине Хрватске у оквиру Југославије. Пет дана пред избијање Другог светског рата направљена је влада Цветковић-Мачек. Ово је без сумње био најважнији Павлов подухват у унутрашњој политици. Међутим споразум је повећао опозицију и неомиљеност кнеза намесника и нове владе у Србији. Избијањем рата у септембру 1939. године међународна игра постајала је све сложенија, бржа и опаснија. Околности су се мењале са променама на бојиштима. Немачкој, окупираном ратом против Пољске и западних сила, у прво време након почетка непријатељстава одговарала је прокламована неутралност које се држала југословенска влада. Међутим, могући напад Италије било је стална претња за Југославију. „Дуче је говорио о Хрватској, записао је гроф Ћано, „већ га сврбе руке. Намерава убрзати догађаје да искористи неред који влада у Европи”. Да би ојачао свој положај, Београд је у априлу 1940. године успоставио дипломатске односе са СССР. Капитулација Француске (јуна 1940) потврдила је Хитлерову надмоћ у Европи и оставила мале земље на европском југоистоку на милост и немилост Немачкој. Немци су дошли до француских војних архива на основу којих су сазнали за тајне везе Француске и Југославије током рата, чиме је још више повећано неповерење Хитлера према властима у Београду. Немачка, Италија и Јапан су септембра 1940. године закључиле Тројни пакт којим су најавиле стварање „новог поретка”. Бирајући између напада на Југославију или на Грчку, Мусолини је одлучио да (не питајући Хитлера) средином октобра 1940. године упадне у Грчку. Рат се опасно примакао Југославији. У два наврата, италијански авиони су „грешком” бомбардовали Битољ. Кнез Павле је тада сменио начелника генералштаба Милана Недића који се отворено залагао за савез Југославије са Хитлером. „Италијанско-грчким ратом почела је борба између Немачке и Британије око Југославије... Ниједна велесила није хтела неутралну Југославију. Черчилу и Рузвелту југословенска неутралност била је исто тако одбојна као и Хитлеру и Мусолинију“ (Ј. Хоптнер). У новембру 1940. Мађарска, Румунија и Словачка приступиле су Тројном пакту. У октобру 1940. немачке трупе су преко Мађарске почеле да улазе у Румунију. Обруч око Југославије се затварао. Кнез Павле био је у тешкој ситуацији. „Много пуши, описао га је Слободан Јовановић, потамнео је у лицу... Он је затворен човек, мало општљив. Никоме се не открива. Ја га жалим. Усамљен је, изолован. Нема коме да се повери...” Од када је средином 1940. године Хитлер одлучио да припреми напад на СССР желео је да себи обезбеди „чисту ситуацију” на југоистоку Европе. Ипак, надао се и даље да ће Југославију да придобије убеђивањем и дипломатијом а не ратом. У писму Мусолинију од 20. новембра 1940. Хитлер поручио је: „Морамо наговорити Југославију да промени своју садашњу политику и заинтересовати је на стварну сарадњу са нама, да би решили грчко питање”. Југославија је одбијала да дозволи превоз оружја или опреме за италијанску војску у Грчкој али је с друге стране, тајно олакшавала снабдевање грчке војске. Немци су због тога прекинули отпрему договорених ваздухопловних набавки за Југославију. Децембра 1940. Хитлер је позвао кнеза Павла у Берлин да му предложи „савез”. Овај је отезао с одговором. Наступило је неколико драматичних месеци. Игра „мачке и миша” се продужила. У децембру 1940. потписан је уговор о „вечном пријатељству” између Југославије и Мађарске. Важиће једва четири месеца. С друге стране, ни Енглези нису мировали. Черчил је упутио наређење својим сарадницима да „натерају Југославију и Турску да се боре...” У наређењу свом амбасадору у Београду Кембелу наложио је да примени све дипломатске мере и да „гњави, мучи и уједа” кнеза и његове министре, како би спречио њихово пристајање уз Немачку. Међутим, Енглези нису нудили готово никакву практичну помоћ у случају рата Југославије са Силама осовине. Кнез Павле осећао се изолованим у земљи, здравље и поверење у себе су му били на критичној тачки. Пред њим су стајале драматичне одлуке. Вајкао се: „Непојмљиво ми је како ови људи (Хитлер и Мусолини) могу бити увек тако сигурни у своје мишљење... Кад ја треба да донесем неку одлуку, мучим се целу ноћ пре и после тога...” Према његовим речима, крајем 1940. године осећао се физички и психички потпуно измождено и једва је чекао да краљ Петар II постане пунолетан како би му предао власт. Под притиском политичких свађа у земљи и ратних збивања у Европи, намесник је при крају 1940. године у очајању решио да поднесе оставку: „Мој главни циљ увек је био да изгладим домаћа неслагања и очувам мир на границама... Могу само рећи да нисам успео...” Ипак, након дужег убеђивања његови саветници су га навели да одустане од оставке. У говору на радију поводом прославе уједињења 1. децембра 1940. рекао је: „Потребно је сачувати сву озбиљност и хладнокрвност да би се сачувала земља од ратног пожара.” Кнез намесник знао је да Немачка припрема напад на СССР. И даље је настојао да добије на времену. Крајем децембра 1940. југословенски министар иностраних послова Цинцар Марковић упутио се у Немачку. Хитлер му је рекао да је „крајњи тренутак” да се Југославија на време „определи и осигура место у новом европском поретку”. Цинцар Марковић ништа конкретно није могао да одговори. Притисак и претње из Берлина, уз обећања и понуде, расли су скоро свакодневно. Средином фебруара 1941. године Хитлера је посетио и председник владе Цветковић. Речено му је, као и раније Цинцар Марковићу, да Југославија треба да „искористи јединствену историјску прилику” и да одмах приступи Тројном пакту. Хитлер је понудио и један мамац: да Југославија добије луку Солун након што Немци и Италијани поразе Грке. Војни напад на СССР се убрзано припремао. Хитлер је поручио Фон Херену немачком амбасадору у Београду да предузме све како би Југославија „не за неколико недеља већ сад одмах” приступила Тројном пакту. Поново је тражио да га кнез Павле што пре посети. Вест која је пристигла у зору 1. марта 1941. године нагнала је кнеза да се одмах припреми за пут у Немачку: Бугарска је и званично приступила Тројном пакту. Немачке дивизије су истог дана из Румуније већ умарширале у Бугарску и кренуле ка грчкој граници! Кнез се присетио реченице свог председника владе Цветковића: „Једна ствар је ван сумње: силазак Немаца на југ преко Бугарске значи за нас смртну опасност”. Вест да су се малобројне енглеске јединице почеле да се искрцавају у грчкој луци Пиреј није пружала озбиљну наду да Велика Британија може да помогне. И много година касније кнез Павле је могао јасно да се присети оних величанствених алпских призора планина и шума и снегом прекривених врхова док се тог 4. марта 1941. године у колони аутомобила успињао кривудавим путем ка Бергхофу, на састанак у Хитлеровом летњиковцу, на самом југу Баварске. Ни лепшег призора, ни мучнијег дана за југословенског регента. О последњем, петосатном састанку кнеза Павла са Хитлером у Бергхофу 4. марта 1941. године, кнез је оставио писано сведочанство. „Хитлер је почео један од својих дугих монолога, описујући ми шта је он све учинио од свог доласка на власт... Директно је затражио од мене да приступимо Тројном пакту...” Павле је одговорио да не може да склопи споразум с Италијанима „који су убили краља Александра” прорекавши да „неће на власти остати ни шест дана“ ако потпише документ који му је Хитлер понудио. Фирер је и даље наваљивао. Кнез је на крају рекао да мора претходно још једном да обави разговоре у земљи. „Немци су одредили тачан датум до којег би требало да одговоримо на њихов захтев...” Павле се вратио у Београд потиштен и несигуран. Био је убеђен „да је рат неизбежан али да нам треба времена да извршимо мобилизацију”. „Ми нећемо капитулирати, рекао је америчком амбасадору Лејну, ми никад нећемо пасти на колена”. Али након састанка Крунског савета, променио је мишљење. Шестог марта 1941. у Београду је одржана кључна седница Крунског савета, на коме је на највишем државном нивоу одлучивано шта да се ради. Министар војске Пешић дао је процену развоја прилике у случају рата: у најбољем случају, Немци ће врло брзо окупирати север Југославије (Словенију, Хрватску, Војводину) док би војска могла да се бори у планинама (Босна) још неколико недеља пре потпуне капитулације. Хрватски министар Мачек и Словенац Куловец изјавили су да не могу да прихвате улазак у рат у коме ће Хрватска и Словенија одмах бити прегажене. Након тешке и напете расправе чланови савета су гласали. Свих девет чланова су се у начелу изјаснили за потписивање Тројног пакта, али уз додатне услове: да се Југославија војно не укључује у ратовању и да фашистичке војске на пролазе кроз Југославију. Тешки преговори са Немцима настављени су и наредних недеља. У том раздобљу, Крунски савет је одржао још пет драматичних седница. Немци су више пута упућивали ултиматум. Фон Рибентроп је немачком амбасадору у Београду поручио: „Реците тој господи у Београду како је ово јединствена прилика коју нипошто не смеју да пропусте... Ја сам прихватио њихове предлоге и то се питање не може одложити...” Павле је на последњој седници Крунског савета рекао: „Ја имам и своју савест и не смем да водим свој народ у рат, када у самом почетку знам да би нас водио у сигуран пораз”. На одлучујућој седници Цветковићеве владе одржаној 20. марта 1941. министри су се појединачно изјаснили: њих 16 било је за прихватање Пакта према 3 који су били против. Због оставке три министра, избила је краткотрајна криза владе. Ипак, након новог немачког ултиматума, Павле је обавестио немачког амбасадора да ће председник владе Цветковић и министар спољних послова Цинцар Марковић 25. марта отпутовати у Беч како би закључили споразум о приступању Тројном пакту. Игра „мачке и мишаà ближила се крају. Кнез Павле је водио спољну и унутрашњу политику на коју су га присиљавале околности, али за коју нимало није припремио домаћу јавност. Већина у Србији је и даље била против пакта. Патријарх Гаврило се супротставио закључењу споразума са Немачком и одбио да подржи намесника. Београд је потмуло гунђао. Командант ваздухопловства, генерал Симовић је 23. марта тражио пријем код кнеза Павла да би га упозорио: „Ја једва држим у рукама своје официре и може се десити на случај погрешних одлука, да бомбардују прво мене... па и Вас у Белом двору...” И поред ове готово нескривене претње, кнеза Павле је оставио Симовића на командном положају. Као да више није имао снаге за борбу. Након што су се после приступања Тројном пакту председник владе Цветковић и министар Цинцар Марковић вратили из Беча, кнез Павле је решио да „оде на одмор” у своју кућу на Брду код Крања. И поред напете атмосфере и гласина о могућности државног удара, напустио је престоницу и возом се упутио за Словенију. Када су га у рано јутро 27. марта 1941. године на станици у Загребу војници обавестили „у име краља и нове владе” да више није намесник и да мора да се врати у Београд како би потписао абдикацију, Павле је „прихватио ситуацију мирно и филозофски”. Изјавио да само жели да што пре са породицом напусти земљу. Исто вече изгнан је за Грчку. Више никада неће видети Београд. Тог дана Черчил је на радију објавио: „Југославија је нашла своју душу”. Увече истог дана Хитлер је издао директиву бр. 25 у којој је наредио: „Југославија... мора бити сматрана непријатељем и мора бити побеђена што је брже могуће”. * * * Два мартовска дана – дан пакта и дан пуча – заувек су обележила живот и историјску личност кнеза Павла. Остаће запамћен и обележен као „онај који је прихватио пакт са Хитлером и кога је са власти оборио антифашистички удар”. И поред свих напора, није успео да спречи рат и катастрофу. Професор Слободан Јовановић једном је кнезу дао следећи савет: „Када се води једна непопуларна спољна политика, онда је мора водити влада у коју народ има поверење... Може се водити ненародна унутрашња политика, али се онда мора водити популарна спољна... и обрнуто”. Међутим, кнез Павле није био политичар који би био у стању да спроведе такву политику, а питање је да ли би то ико у Југославији усред зараћене Европе и могао. Као што бујица носи утопљеника ка понору водопада, тако су збивања и ратни догађаји одвукли кнеза Павла право ка провалији коју је годинама покушавао да избегне. [You must be registered and logged in to see this image.]Izvor Politikin zabavnik |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Sub 2 Mar - 21:57 | |
| Човечност краља Петра [You must be registered and logged in to see this image.]Краљ Петар Карађорђевић Славни Аустријанци од Аустерлица и Солферина Вест о другој великој офанзиви аустроугрске војске и повлачењу Срба из северозападне Србије почетком септембра 1914. године, седамдесетогодишњи краљ је дочекао у Врањској бањи, где се лечио од реуматизма. Незадовољство српских војника је било јако велико па су њени поједини делови почели да отказују послушност својим старешинама. Бринући за своје породице и у жељи да их склоне на сигурно место, нарочито они војници из околине Шапца и Подриња, нису презали да чак и дезертирају, због чега су неки били и стрељани. Вести о врењу у српској војсци, припремама за евакуацију Крагујевца иприближавању непријатеља Тополи, месту које је имало велики значај за старог краља, чиниле су да се он осећа нерасположеним и ћутљивим. 30. новембра кренуо је на ручак насмејан, а никоме из краљеве околине није било јасно шта је узрок таквом његовом расположењу. Старац подиже главу и рече: – Поћи ћемо да видимо те славне Аустријанце од Аустерлица и Солферина. Ове речи изненадише све окупљене. Стари краљ није хтео да послуша ни савет лекара и већ сутрадан је отпутовао упркос противљењу његових синова, владе и главног штаба. Дошао је на прву линију фронта и затекао очајно стање. деморалисану српску војску непрекидно су надлетали аустријски авиони који су бацали на десетине хиљада летака у којима су позивали војнике на дезертерство. Дошавши до војника Степе Степановића, краљ им се обрати речима: “Децо, у току последње две године ви сте се, савлађујући неизмерне тешкоће, јуначки борили са Турцима, Бугарима и Албанцима. Китећи беспримерном славом себе и своје оружје, ви сте победили непријатеље. А сада, опет, четири је месеца већ од како се борите са новим, силнијим и боље опремљеним непријатељем, чија снага надмаша нашу неколико пута. Јунаци, ви сте се уморили, ви сте малаксали, подносећи натчовечанске напоре у овој борби, ви већ желите да се вратите својим кућама, да видите своју децу и своје жене. И они страхују за вашу судбу и очекују вас са сузним очима. Межутим, отаџбини је потребна ваша заштита, ви сте се заклели отаџбини и мени да ћете се борити до последње капи крви, но, ја вас разумем. Жеље ваше и ваших породица су оправдане. И стога ја ослобађам од заклетве свакога онога који хоће да иде кући, нека му је Богом просто! Идите својим кућама и дајем вам часну реч да због тога никога неће ни глава заболети. А ја, ваш стари краљ, заједно са својим синовима, остајем овде да умрем на овим позицијама, јер Србију непријатељ може заузети само преко трупа вашег краља и његових синова”. Овај дирљиви говор краља имао је снажан утицај на војнике. Многи су под набојем и заплакали. А онда је реч узео војвода Степа Степановић који се обрати краљу: “Ваше Величанство! У Србији нема ниједног војника који би хтео издати свога господара. Сви ћемо ми пре изгинути на бојноме пољу, него што ћемо оставити свога господара и своју отаџбину. Ми ћемо се борити докле и један од нас траје.” Као одговор на ове војводине речи из грла војника је одјекнуло: “Живео краљ!” Овај догађај се попут ветра брзо прочуо међу српским војницима, дајући им нову снагу да истрају у свом задатку. Пролазећи тако ровове, краљ је разговарао са војницима и питао их да ли су уморни. Добио је следећи одговор: – Нисмо ми господару уморни од боја него од одступања. Али ми смо срећни што тебе видимо у нашој средини. То је знак да нема више одступања, то је знак да настаје наступање. – Тако је! -одговори краљ. Да би делом потврдио своје речи, краљ оде у ров прве линије и скиде пушку једног мртвог војника, а потом рече: – Дајте ми педесет метака! Ко хоће, браћо, да се бори са Швабама – напред! А ко се боји, нека остави своју пушку, па нек иде кући својој…” Као врстан стрелац у младости, приближи пушку оку и поче да пуца. Охрабрени војници појурише напред, док је краљевић Ђорђе правио неку врсту столице од једне камене плоче и два сандука од муниције. Стари краљ је ту сео и са очију није скидао двоглед. Наједанпут устаде, испружи руку у правцу запада и весело рече: – Ја видим… ја видим непријатеља! Непријатељ бежи! Честитам вам! Краљ Петар је за кратко време посетио све три армије и био у непрекидном додиру са самим војницима. Његов боравак на фронту и опасност којој се изложио бранећи отаџбину толико су охрабрили изморене војнике да су се команданти дивили и чудили одушевљењу које је наједном овладало међу њима. Рањени војници који су касније донети у болнице, причали су како је сам краљ лично гађао из топова на непријатеља и како је говорио војницима “да нема лакше и драже смрти од оне која се у одбрани отаџбине поднесе”. [You must be registered and logged in to see this image.]Краљ Петар на ратишту |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Sub 2 Mar - 21:58 | |
| Ослобођење Београда
У својим колима, краљ Петар је силно журио према Београду, стално говорећи своме шоферу: “Брже! Брже!”
Дошавши до Авале, могао је да посматра упорне борбе око српске престонице, узимајући и сам учешћа у борби. Воници, знајући да их стари краљ посматра из близине, борили су се као лавови стално јуришајући. Пред тим силним јуришима, непријатељ је са ужасом бежао, остављајући дуж путева бројна тела својих погинулих војника.
2. децембра 1914. године, у 9 сати док је још одјекивао прасак пушака, краљ Петар је дојурио у свом аутомобилу испред Саборне цркве. Била је затворена. Када је касније ушао у њу, клекао је пред двери и почео да се захваљује Богу на великој победи.
Напуштајући Београд, Аустријанци су у журби заборавили и своју заставу на двору. Њу су касније скинули један књижевник и сликар из Београда. Са том заставом у рукама дочекали су долазак српског краља на улазу у двор, а затим су је прострли испред краља да преко ње пређе. Газећи ту жуто-црну крпу, краљ је пљунуо на њу, а свет које је почео да се окупља око двора викао је: “Живео краљ!” |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Sub 2 Mar - 21:59 | |
| Краљ Петрова четири вола Макензенова офанзива у јесен 1915. године је била прејак испит за изнурену српску војску. Донета је одлука да се војска хитно повуче ка југу. Заједно са њом, у страху се повлачило и српско становништво. Призори које је Петар видео у Крушевцу, страшно су утицали на његову душу. У овом грау се слила цела Србија, и старо и младо. Ту је краљ на лицу места први пут опазио да су грађани изгубили сваку веру у успех, а јако су били приметни и знаци расула, нереда и безвлашћа. Потресен до суза, обратио се својој околини: – Нећу овде да останем, нећу. Овде су се сви поплашили. Водите ме војсци, тамо ми је лакше, тамо још верују. Пролазећи поред колона избеглица, краљ је саучествовао у болу својих бедних грађана. Било му је јако тешко што се он вози у аутомобилу, а народ гази дубоко блато. Био би најсрећнији када би свима помогао, када би их могао све повести. Чак је био донекле и срећан када се његов аутомобил заглибио у блато. Одмах је пристао да иде пешке. – Ићи ћемо! Када могу жене и деца, могу и ја! – рекао је. Друмом је пролазило доста војних кола, које су волови са муком теглили. Једна таква кола, која су вукла четири мала и мршава вола, која су превозила муницију заустави краљев ађутант. Воловима су управљали трећепозивци, који су у рукама имали одељане гране. – Војници! – рече им ађутант. – Зауставите мало, чекајте да повезете свога краља. – Краља!? – упиташе и престрављено кренуше да скину шајкаче, гледајући притом уморног старца који је повијен стајао поред пута, ослањајући се на једну батину. – Јесте, јесте, краља! – одговори им старац, потврђујући ађутантове речи. – Биће ти незгодно господару, тврдо је на кари! – узе да се извињава вођа волова. – Је ли теби незгодно? Је ли теби тврдо кад седнеш на кару? – упита краљ. – Ја? Друго сам ја. Ја… – Шта друго, исто је. Кад можеш ти, могу и ја. Оди, помози ми да се попнем! – Чекај да подметнем што! – рече трећепозивац и скиде ћебе којим се био обавио. Сави га два пута и положи на даску на коју је краљ требао да седне, Ађутант на својим снажним рукама сам подиже краља и кола су кренула заједно са масом која су прекрила друм. Стари војници који су познавали свога краља, склањали су се са пута, док је маса младих регрута ишла поред њега носећи муницију, не знајући притом ко се налази на колима. – Како децо, можете ли? – упита их краљ са кола. – Можемо чича, можемо! – одговарају регрути. Трећепозивци су уздигнуто корачали поред волова и као да су Богу захваљивали на части коју им је указао, да баш они буду ти који ће у овако тешком тренутку чувати и носити краља. Понекад би онако рођачки упитали краља Петра: “Је л’ можеш да седиш господару?” или би га опоменули речима: “Пази господару, овде изривен друм!” Пут је био доста заморан. Колона се споро кретала и сваки час заустављала. На једном таквом месту где су се кола зауставила, појавио се један ратни сликар са фотографским апаратом и усликао је овај детаљ. Краљ се болно насмеши и рече своме ађутанту: – Сећаш ли се оне Наполеонове слике при повратку из Москве? – упита га. – Сећам се Величанство! – Е, ето сад историји још једне такве слике! – додаде краљ, показујући на фотографа који је управо завршио свој посао. Када су каре стигле у Блаце, јавила се нова невоља. Појави се командир који је командовао колоном у којој су биле и ове каре, и саопшти да има наређење да заустави колону. Командир је очекивао да ће се краљ успротивити његовом наређењу и да ће наредити да каре наставе пут. Али краљ не употреби своју власт, већ сиђе са кола и рече: – Е кад је наредба, мора се слушати! [You must be registered and logged in to see this image.] Рекавши ово, краљ настави пут пешке у правцу Прокупља. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Sub 2 Mar - 22:05 | |
| Заробљени Словенац
Велики број ратних заробљеника, био је почетком рата ангажован на државним радовима. Тако је у недостатку радне снаге, 1915. године, један број аустријских заробљеника доведен у Тополу, на Опленац, како би прокрчили околну шуму и направили одмориште Тополцима и намерницима. Једно поподне, поштапајући се, краљ је обишао групе тих радника, застајао и постављао радницима разна питања везана за посао и њихово порекло. Пришавши једној групи заробљеника, радници спустише будаке к нози и одаше почаст краљу. Трећи по реду у тој групи беше Словенац. Младић између 23 и 25 година. На питање краља одакле је и да се представи, одговори да је из Словеначке.
– Е мој веселниче, на овакав начин си дошао да видиш нашу и своју земљу! Како ти је? Како се осећаш овде? – упита га краљ.
– Добро ми је, Величанство! – одговори Словенац са осмехом гледајући у краља који му се обраћао пријатељским тоном.
– А имаш ли кога дому? – пита га даље краљ.
– Мајку и сестру, Величанство.
– Никога више?
– Никога, само њих.
– Но, знаш ли што о њима? Знају ли оне што о теби?
– Ни ја о њима, нити оне о мени, Величанство. Два месеца пре него што сам допао ропства била ми је последња вест од њих. Ја сам им се јавио у томе међувремену. Сада не знамо ништа једно о другоме.
– Пуковниче! – рече краљ оштрим гласом своме ађутанту. – Узећеш тачно име, презиме, место одакле је и остало од овог нашег Словенца, па ћеш одмах послати г. Јанковићу у Ниш, са налогом да се одмах на могући начин достави његовој мајци и сестри да је он жив и здрав, а чим се отуда добије вест о њима да му се саопшти.
– Разумем Величанство! Одмах ћу учинити – рече ађутант.
– Хоћу да учиниш једно задовољство једној матери. Јер то је мајка! А и њега, веселника да обрадујем. – додаде краљ, изговарајући реч мајка са пуно благости.
– Величанство, хвала вам од моје стране! – одговори ађутант на то.
Краљ пође даље праћен ађутантом док је група радника остала зачуђена и занемела. Словенац заплаче од радости.
U.Života |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Princeza Jelisaveta Karađorđević Uto 28 Apr - 14:44 | |
| Princeza Jelisaveta rođena je u Beogradu kao jedina kćerka jugoslovenskog kneza Pavla (kneza namesnika umesto Kralja Petra II, najstarijeg sina svog brata od strica) i grčke i danske kneginje OIge. Njen stariji brat, princ Aleksandar od Jugoslavije, prvi put se oženio princezom Marijom Pijom od Savoje, a drugi put princezom Barbarom od Lihtenštajna. Ona je u drugostepenom srodstvu sa španskom kraljicom Sofijom i Čarlsom, princom od Velsa, a takođe je i rođaka princa Majkla, sadašnjeg Vojvode od Kenta i princeze Aleksandre od Kenta. Pored toga, ona je čukun-unuka vožda Karađorđa, koji je podigao prvi srpski ustanak protiv Turaka 1804. godine. Pre nego što se belgijski kralj Boduin I oženio Fabiolom (Fabiola de Mora y Aragon) 1960. godine, Princezu Jelisavetu su smatrali jakom kandidatkinjom za titulu njegove supruge.
Princeza Jelisaveta udala se za Hauarda Oksenberga 21. januara 1961. godine (razvela se 1969. godine), proizvođača odeće iz Amerike, sa kojim je dobila kćerke Katarinu Oksenberg, glumicu, i Kristinu Oksenberg, dizajnera džempera. Za drugog muža, bankara Nila Balfura, rođenog 1944. godine, udala se 23. septembra 1969. godine (a razvela 1975. godine) u Londonu. Njih dvoje imaju jednog sina, Nikolasa Balfura. Treći put udala se 28. februara 1987. godine u Njujorku, za dr Manuela Uloa Eliasa, bivšeg premijera Perua i ministra ekonomije, finansija i trgovine. Dr Uloa preminuo je 1992. godine. Između druga dva braka bila je verena za velškog glumca Ričarda Bartona.
Princeza Jelisaveta školovala se u Južnoj Africi, Velikoj Britaniji i Švajcarskoj, a u Parizu je diplomirala istoriju umetnosti. Govori engleski, francuski, španski, italijanski i srpski jezik, a državljanka je Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih država i Srbije. Od 2002. godine, princeza Jelisaveta živi u Beogradu.
Princeza Jelisaveta je rano uočila prve znake opasnosti koja bi nekadašnju Jugoslaviju mogla gurnuti u krvoproliće motivisano istorijskim verskim i etničkim suparništvom, dugo potiskivanim od strane komunističke vlasti. Širom Evrope i Amerike, zastupala je potrebu prevazilaženja razdora koji dovodi do etničkih mržnji. Radeći iz senke kroz programe Ujedinjenih nacija, ona je 1989. godine, takođe, putovala u Vatikan, kako bi od monsinjora Torana, ministra inostranih poslova, tražila da pomogne u poboljšanju odnosa između katoličkih i pravoslavnih zajednica u Jugoslaviji.
Uvidevši koliko je važno što pre rešavati narastajuće političke napetosti, princeza Jelisaveta je u Njujorku, krajem 1990. godine, osnovala nepolitičku, neprofitnu humanitarnu organizaciju – Fondaciju princeze Jelisavete. Kada je došlo do izbijanja građanskog rata, intenzivno se posvetila dopremanju medicinske opreme, hrane, odeće i ćebadi u izbegličke kampove, kao i pronalaženju smeštaja za decu – žrtve rata i sredstava za školovanja starijih učenika u školama i na fakultetima u Americi.
Pre izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, u januaru 1990. godine, pozvala je pravoslavnog arhiepiskopa Savu i muftiju beogradskog, kao i jugoslovenskog ministra vera, da prisustvuju konferenciji u Moskvi koju je sazvao Mihail Gorbačov. Ovo je bilo drugo međunarodno okupljanje političkih i verskih vođa posvećeno svetskoj reformi, kojem su prisustvovali majka Tereza, Kenterberijski nadbiskup, Dalaj Lama, Al Gor i Karl Segan.
Uprskos prigovorima svog rođaka, princa Aleksandra, kneginja Jelisaveta je odlučila da se kandiduje za Predsednika Srbije na predsedničkim izborima 2004. godine. Nakon završetka Drugog svetskog rata, kraljevska porodica proterana je iz zemlje, a njihovo vlasništvo je konfiskovano. “U slučaju pobede”, izjavila je, “moj prioritet neće biti da ponovo uspostavim monarhiju, već da uspostavim pravu državu”. Iako je u izbornu trku ušla samo dve nedelje pred izbore, osvojila je 63.991 glas, odnosno 2.1% ukupnog broja glasova, čime je dospela na 6. mesto, ispred mnogih afirmisanih partijskih vođa.
Princeza Jelisaveta je poslovna žena i pisac, autor četiri knjige priča za decu. Ona je, takođe, kreator parfema koji se prodaju širom sveta.
Princezi Jelisaveti je u Zugu (Švajcarska) 2002. godine dodeljena Nagrada Foruma za nuklearno razoružanje, Demiurgus Peace International (uz ostale nagrađene: predsednika Vladimira Putina, velečasnog dr Dezmonda Tutua, g. Teda Tarnera i druge), za izuzetna postignuća na planu podsticanja mira među narodima naroda.
Tokom poslednjih nekoliko godina, princeza Jelisaveta, pored mnogobrojnih dobrotvornih aktivnosti, neumorno nastoji da skine ljagu sa imena svog oca i njegove nepravedne i istorijski netačne reputacije narodnog neprijatelja. Zahvaljujući njenim naporima, princ Pavle na pragu je oslobađanja od lažnih optužbi koje su njega i njegovu porodicu oterale u izgnanstvo 1941. godine, kao i da bude prepoznat kao nacionalni heroj Srba i drugih jugoslovenskih naroda. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 14 Avg - 18:54 | |
| TRAGEDIJA SRPSKE PRINCEZE JELENE: Rodila poslednjeg Romanova u Rusiji, muž joj je divljački mučen do smrti Jelena Karađorđević je bila najstarije dete kralja Petra I od Srbije i kneginje Zorke. Udala se za ruskog kneza Jovana Konstantinoviča Romanova, koji je brutalno ubijen u Alapajevsku, dan nakon pogubljena carske porodice u Jekaterinburgu. Njena životna priča ledi krv u žilama i vraća veru u ljudski rod [You must be registered and logged in to see this image.]Princeza Jelena Karađorđević, ćerka kralja Petra I od Srbije. Foto: Wikimedia Princeza Jelena Karađorđević je rođena 4. novembra 1884. godine. Otac joj je bio budući kralj Petar I od Srbije, a majka kneginja Zorka od Crne Gore, koja je umrla pre nego što je njen suprug seo na srpski presto. Bila je starija sestra i prvog prestolonaslednika Đorđa (onog koji je abdicirao 1909. godine), i budućeg kralja Aleksandra. Kada se Petar I popeo na tron našeg kraljevstva, ona je zvanično postala princeza Jelena od Srbije. Već je u njenoj mladosti postalo očito da je u pitanju jedna snažna i odlučna devojka. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 14 Avg - 18:55 | |
| Budući da je još kao devojčica ostala bez majke, ključnu ulogu u njenom obrazovanju i stasavanju imale su tetke, ćerke crnogorskog kralja Nikole I; pre svega, Anastasija Stana Nikolajevna, supruga velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča Romanova Mlađeg, i Milica Nikolajevna, žena velikog kneza Petra Nikolajeviča Romanova. Ovo potonja je bila osoba koja je Grigorija Raspućina predstavila carici Aleksandri i time nesvesno pokrenula istorijsku lančanu reakciju koja je dosta doprinela slomu kuće Romanovih. [You must be registered and logged in to see this image.]Princeza Jelena Karađorđević, ćerka kralja Petra I. Foto: Wikimedia Commons (Inače, Jelenina majka Zorka je preminula nakon svog petog porođaja 1890. godine, kada je na svet donela princa Andriju, koji je i sam preminuo nekoliko dana docnije; drugo dete Petra i Zorke, princeza Milena, rođena je 1886. godine, a preminula godinu i po dana kasnije.) Jelena se obrazovala na Smoljnom institutu, sanktpeterburškoj školi za visokorođene devojke. Pamte je iz tog perioda kao slatku, krupnih crnih očiju, veoma tihu i ljubaznu. Često je sa jednom drugom svojom tetkom, princezom Vjerom Petrović-Njegoš (koja se poput sestre Ksenije nikada nije udavala), posećivala carsku porodicu, a posebno ju je obožavala velika kneginja Olga Nikolajevna, nastarija ćerka imperatora Nikolaja II. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 14 Avg - 18:58 | |
| [You must be registered and logged in to see this image.]Veridbena fotografija princeze Jelene Karađorđević i kneza Jovana Konstantinoviča Romanova. Foto: Wikimedia Život joj se promenio kada ju je četvrta tetka koju ovde pominjemo, njena imenjakinja Jelena Savojska, kraljica italijanska, (kao što možete da vidite, crnogorski kralj Nikola I je, ako niste znali, sve svoje ćerke dobro udao), pozvala da joj dođe u posetu; u Italiji je upoznala kneza Jovana Konstantinoviča Romanova koji ju je nedugo potom zaprosio. Ovo je bio šok za celu njegovu porodicu. Ne zato što su mislili da naša Jelena nije za njega dovoljno dobra, daleko bilo, šta više, mislili da su je izvrsna; šokirali su se zato što je nežni i introvertni Jovan planirao da se zamonaši pre nego što je upoznao Jelenu. “Pretpostavljam da si čula da je Jovančik veren sa Jelenom od Srbije, to je tako dirljivo. Biće zabavno ako budu imali dece, da li će ih ljubiti? Kako je to gadno!”, napisala je velika kneginja Tatjana, druga ćerka cara Nikolaja II, svojoj tetki velikoj kneginji Olgi Aleksandrovoj, carevoj rođenoj sestri. [You must be registered and logged in to see this image.]Knez Jovan Konstantinovič Romanov, suprug srpske princeze Jelene Karađorđević. Foto: Wikimedia Par se tako venčao 21. avgusta 1911. u Sankt Peterburgu, nakon čega je ona krenula na studije medicine na Sanktpeterburškom univerzitetu. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 14 Avg - 19:00 | |
| Tokom Balkanskih ratova platila je sa svojim mužem otvaranje bolnice u Vranju, a i sama je došla u Srbiju da pomogne. Na inicijativu supruge ruskog ambasadora, Aleksandre Pavlovne Hartvig, otvorila je u Beogradu sirotište i jaslice, koje su do marta 1914. već imale 80 siročadi. Tokom Prvog svetskog rata o svom je trošku otvorila bolnički voz, i poput mnogih gospi plave krvi otišla na front (ona je konkretno bila u društvu Marije Pavlovne Mlađe, unuke cara Aleksandra II). U međuvremenu je morala da napusti studije, ne samo zbog rata, već i zato što je 20. januara 1914. rodila svoje prvo dete, kneževića Vsevoloda. Ispostaviće se da je on poslednji muški Romanov koji se rodio na carkom ruskom tlu; kum mu je na krštenju bilo Njegovo Imperatorsko Veličanstvo Nikolaj II lično. [You must be registered and logged in to see this image.]Crnogorski kralj Nikola I 1921. godine u francuskom egzilu, sa praunucima Jekaterinom i Vsevolodom, decom princeze Jelene Karađorđević. Foto: Wikimedia Commons/Alexander Palace forums Ćerka Jekaterina je došla na svet 12. jula 1915; od devetoro dece koliko su rodili njen deda, veliki knez Konstantin Konstantinovič Romanov, i baka Jelisaveta Mavrikijevna od Saks-Altenburga, samo im je ona, Jekaterina, na kraju podarila praunuke. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 14 Avg - 19:02 | |
| Nakon Oktobarske revolucije, knez Jovan je uhapšen od strane boljševika a Jelena ga je dobrovoljno pratila u sibirskom egzilu, i pokušavala da izdejstvuje njegovo oslobađanje. Prvo je bio zatočen u Jekaterinburgu, da bi uskoro bio premešten u Alapajevsk. Međutim, on ju je preklinjao da se vrati deci koju je ostavila sa njegovom majkom Jelisavetom, i ona odlučuje da ga posluša. Na neki način. Juna 1918. godine svraća u Jekaterinburg, dolazi u kuću Ipatijevih i zahteva od prisutnih boljševika da simbolično “kleknu” i puste je da vidi cara, nadajući se da će mu dostaviti pisma od rođaka. Straža ipak ne namerava da učini išta slično: uperavaju puške u nju i “simbolično” odbijaju zahtev. [You must be registered and logged in to see this image.]Carska porodica Romanov oko 1914. godine. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress Ali, Jelena ne odustaje. Izlazi iz kuće Ipatijevih i peške ide do Amerikanskog hotela oko kilometar dalje, gde se nalazi sedište lokalne Čeke (prve sovjetske agencije za državnu bezbednost). Insistira da je puste kod cara. Toliko je uporna i dosadna da je Čeka hapsi i šalje u Perm. 17. jula 1918. godine, u Jekaterinburgu, u podrumu kuće Ipatijevih, streljani su car Nikolaj II, carica Aleksandra, carević Aleksej (14 godina), velike kneginje Olga (23), Tatjana (21), Marija (19) i Anastasija (17), zatim njihova kuvarica, kućna pomoćnica i doktor. Zbog zavijanja od tuge likvidirani su i njihovi voljeni psi: Tatjanin francuski buldog Ortino, i Anastasijin kavalirski španijel kralja Čarlsa, Džimi; španijel carevića Alekseja, Džoj, pošteđen je jer nije zavijao. [You must be registered and logged in to see this image.]Velike kneginje Marija, Olga, Anastasija i Tatjana, ćerke cara Nikolaja II, sa svojim psima u zatočeništvu u Carskom selu proleća 1917. Foto: Wikimedia Commons/freewebs.com/romanovsisters |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 14 Avg - 19:03 | |
| U napuštenom rudniku su iseckani na komade, natopljeni benzinom i spaljeni, dok su veće kosti boljševici uglavnom rastopili u sumpornoj kiselini. Ostatke su sahranili u šumi. Odmah sutradan, 18. jula, u Alapajevsku dolazi do likvidacije šire porodice Romanovih, među kojima je i knez Jovan Konstantinovič. Ovo se odigrava na posebno brutalan način; boljševičko iživljavanje nad carskom porodicom odigrava se (nadamo se) nakon što su ih ubili, ali njihove rođake čeka drugačije sudbina. Bacaju ih u rudarsko okno. [You must be registered and logged in to see this image.]Podrum kuće Ipatijevih u Jekaterinburgu, u kojem su boljševici streljaci carsku porodicu, posluge i pse. Foto: Wikimedia Commons/rusarchives.ru Sa izuzetkom velikog kneza Sergeja Mihailoviča kojeg su morali da ubiju pre nego što su ga bacili u rupu, svi ostali preživljavaju pad. Ali ne zadugo. “Čovekoljubivi” boljševici, koji su želeli da izgrade “raj na Zemlji”, bacaju u okno ručne granate. Sve žrtve umiru sporo, i u velikim mukama; pored muža naše Jelene (koji u tom trenutku ima 32 godine), tu su i njegova mlađa braća Konstantin (27) i Igor (24), zatim Vladimir Pavlovič Palej (21-godišnji pesnik i sin velikog kneza Pavla Aleksandroviča Romanova sa pučankom Olgom Palej), kao i Fjodor Remez, sekretar velikog kneza Sergeja. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 14 Avg - 19:05 | |
| A tu su i velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna, nemačka princeza iz kuće Hese-Darmštad, unuka britanske kraljice Viktorije, udovica velikog kneza Sergeja Aleksandroviča, žena koja je svu imovinu deceniju ranija poklonila sirotinji i zamonašila se, zbog čega ju je narod zvao “anđelom čuvarem Moskve”, i koja je kanonizovana od strane Ruske pravoslavne crkve kao sveta prepodobnomučenica; tu je i njena prijateljica, monahinja Varvara Jakovljeva koju je RPC takođe proglasila za sveticu. [You must be registered and logged in to see this image.]Jovan Konstantinovič Romanov stoji dole levo. Pored njega su mu braća Oleg i Igor, a iznad njih su s leva nadesno brat Konstantin Mlađi, sestra Tatjana i brat Gavril. Foto: Wikimedia Commons/forum.alexanderpalace.org |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 14 Avg - 19:06 | |
| Vratimo se na Jelenu. Tokom njenog zatočeništva, boljševici su joj doveli devojku koja je tvrdila da je Anastasija, najmlađa Nikolajeva kći; Jelena je negirala da je prepoznaje i straža ju je odvela. Oktobra 1918. godine švedske diplomate uspevaju da spasu veliku kneginju Jelisavetu Mavrikijevnu, njeno dvoje najmlađe dece, Đorđa i Veru, kao i Jovanovu i Jeleninu decu, Vsevoloda i Jekaterinu. Od smrti su pobegli švedskim brodom “Angermanlandom”. [You must be registered and logged in to see this image.]Rudarsko okno u Alapajevsku u koje su bačeni Jovan Konstantinovič, njegova braća i drugi članovi šire familije Romanovih. Foto: Wikimedia Commons/Витольд Муратов Za to vreme, ona je i dalje bila u zatvoru u Permu, sve dok je norveške diplomate nisu locirale i izmolile njeno oslobađanje. Nakon toga je prebačena u moskovski Kremlj, da bi se konačno 1919. godine preko Petrograda i uz pomoć Norvežana prebacila u Švedsku, gde se ponovo srela sa svojom decom i svekrvom. Posle toga se sa decom preselila u Nicu, gde je živela do smrti, koja je nastupila 16. oktobra 1962. godine. Do kraja je bila verna svom divljački ubijenom suprugu: nikada se više nije udavala. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Sub 8 Okt - 10:47 | |
| Tamna strana Karađorđa Petrovića![You must be registered and logged in to see this image.]Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i jedan od najvećih junaka u srpskoj istoriji, pored brojnih vrlina, imao je i mane. Neke od njih su državu, ali i ljude u njegovom neposrednom okruženju koštale mnogo. Srbiju – bitaka i junaka. Ljude – glava. Ipak, o tome se nerado govori. Prva žrtva Karađorđeve preke naravi i teškog karaktera bio je njegov otac Petar. Njega je vožd ubio u Sremu, gde je porodica u to vreme živela pobegavši od Turaka.– Srbi izbegavaju da pišu i nerado pričaju o tome, jer se to ne uklapa u kasniji mit koji je nastao o Karađorđu. Postojali su čak istoričari koji su tvrdili da je reč bila o očuhu, a ne o ocu, kao da bi to opravdalo sam čin – kaže za Dnevno.rs Dobrica Jovičić, istoričar iz Smedereva. On objašnjava da je skoro sigurno bila reč o Karađorđevom ocu jer događaj pominju neki izvori iz tog vremena. Petar je navodno hteo da se vrati u Srbiju, a Karađorđe je to smatrao povredom časti i velikom sramotom. Priča kaže da je na odlasku pucao ocu u leđa, a da je ovoga dotukao neko iz Karađorđeve pratnje. Postoji i verzija po kojoj Karađorđe nije lično učestvovao u ubistvu, već ga je samo naredio. Po povratku u Srbiju, 1796. godine, vožd se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od crkve dobio. Kako bilo, ako ovde i postoje istorijske nedoumice, stvar oko jednog drugog "porodičnog" ubistva sasvim je jasna – Karađorđe je 1806. godine ubio brata Marinka. Usred Prvog srpskog ustanka do Karađorđa je stigla vest o tome da njegov brat napada devojke po Topoli. Vožda je uhvatio nekontrolisan napad besa. Otišao je kući, pretukao brata i lično ga obesio. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane. Od Karađorđeve preke naravi stradao je velki broj srpskih vojskovođaonog vremena. "Vođa Prvog srpskog ustanka je bio surov čovek. Sa današnjeg stanovišta, moglo bi se reći da je bio i psihički poremećen. Ubijao je bez suda i suđenja, u afektu i besu. Sigurno je 90 odsto ljudi koji su ubijeni ovako ili za koje je on naredio da budu ubijeni zapravo smaknuto bez valjanog razloga, zato što su se u tom trenutku zamerili voždu", objašnjava istoričar Jovičić. [You must be registered and logged in to see this image.]*Foto: ProfimediaKarađorđe je tako na skupštini knezova i vojvoda ubio svog prvog političkog protivnika - kneza Teodosija Marićevića, koji mu je protivrečio. Vođa Srba je to protumačio kao pokušaj otimanja vlasti. Savremenici pišu da je vožd često zapadao u čudno raspoloženje i ćutnju koja bi trajala danima. Kada bi konačno progovorio, urlao bi u jarosti i batinama rešavao sporove. "Ubijao je ljude u trenutku, uglavnom uz opasku 'po duša te'. Time bi označavao da ta smrti ide 'njemu na dušu' ", kaže Jovičić. Tešku Karađorđevu ruku osetile su vojvode pop Luka Lazarević i Mladen Milovanović koga je Karađorđe brutalno pretukao i potom pucao u njega dok je ovaj ležao na zemlji. "Srbi ne pričaju o ovome jer bi to bacilo senku na sve što je Karađorđe uradio kao vojskovođa i ustanik. Ja o tome ne predajem đacima u školi, a toga nema ni u udžbenicima. Bilo šta negativno o njemu naružilo bi mit koji se vekovima stvarao", zaključuje Dobrica Jovičić. Treba dodati i nekoliko epizoda iz života srskog vožda koje beleži srpska beletristika. Boško Petrović, naime, u svom remek-delu, romanu "Pevač", takođe piše kako je Karađorđe bio preke naravi, ilustrujući to epizodom u kojoj vođa Prvog srpskog ustanka odseca penis jednom srpskom dečaku. Istorija će ga zapamtiti kao velikog vojskovođu i borca za slobodu Srba, ali je činjenica da je Karađorđe imao svoju i te kako mračnu stranu. [You must be registered and logged in to see this image.]*Foto: ProfimediaJunak čiji je glas uništila rakija Karađorđe Petrović je bio gorostas visok preko dva metra. Međutim, glas nije odgovarao ovoj impozantnoj pojavi. Savremenici su zapisali da je imao visok, tanušan i neobično piskav glas. "Možda je Karađorđe nekada i imao jak glas, ali je on propao od rakije koju je stalno pio. Vuk Karadžić je zapisao koliko su Rusi bili oduševljeni Karađorđevom pojavom i razočarani njegovim glasom koji mu uopšte nije priličio", priča istoričar Dobrica Jovičić. On kaže da je moguće da u ovome verovatno leži i deo objašnjenja voždovog prekog karaktera i činjenice zašto je stalno vikao. (BalkansPress | Dnevno.rs) |
| | | andjeo Član
Poruka : 434
Lokacija : Trenutno na Zemlji
Učlanjen : 09.10.2017
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Ned 22 Okt - 1:14 | |
| Prvo ...karadjordje nije bio ni princ ,grof,niti kralj tako da samo kraljevsko porjeklo je jedna obicna laz,kao i obrenovici Drugo STA JE TAJ DOTICNI PRINC (KOJI JEDVA PRICA SRPSKI)URADIO D A SPRECI BOMBARDOVANJE NATO ALIJANSE JUGOSLAVIJE-SRBIJE??? TOLIKO IMA TOGA DOSTA DA SE PITA.... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević Uto 14 Nov - 15:06 | |
| - andjeo ::
- Prvo ...karadjordje nije bio ni princ ,grof,niti kralj tako da samo kraljevsko porjeklo je jedna obicna laz,kao i obrenovici
Drugo STA JE TAJ DOTICNI PRINC (KOJI JEDVA PRICA SRPSKI)URADIO D A SPRECI BOMBARDOVANJE NATO ALIJANSE JUGOSLAVIJE-SRBIJE??? TOLIKO IMA TOGA DOSTA DA SE PITA.... Svidja mi se tvoj post.Konacno da i ovde neko progovori.. Taccno, i Kinez iz ambasade prica bolje srpski nego svi oni zajedno.Sramota. Ali itekako zna da uziva blagodeti boravka u Belom Dvoru. Kome li ide novac d dogadjanja poput modnih revija, promocija?..placa li komunalije?ili kao i Brena ne placa...Cudni smo mi ljudi...da puno pitanja... |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Dinastija Karađorđević | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 2 | Idi na stranu : 1, 2 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 699 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 699 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|