Džejms Džojs (1882-1941), jedan od utemeljivača moderne književnosti, rođen je i odrastao u Dablinu. U mladosti mučen dilemom izbora između svešteničkog poziva i književnosti, u poslednjem trenutku odabrao je ovo drugo. Potpuna posvećenost koju je smatrao nužnim preduslovom ozbiljnog književnog rada, podrazumevala je i herojsku samoću svojevoljnog izgnanstva: zbog toga će Džojs 1904. godine zauvek napustiti Dablin i Irsku, da bi ostatak života proveo – zajedno sa svojom odanom saputnicom Norom Barnakl – na bezbroj različitih adresa u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj.

Dela: pesnička zbirka Kamerna muzika (Chamber Music, 1907); zbirka pripovedaka Dablinci (Dubliners, 1914); drama Izgnanici (Exiles, 1918); romani Portret umetnika u mladosti (A Portrait of an Artist as a Young Man (1914), Uliks (Ulysses, 1922) i Fineganovo bdenje (Finnegans Wake, 1939).

"Posle Dzojsa sve knjige se cine jednostavnim; i viseglasni Fokner, i mnogotomni Prust, 
i mnogoumni Kafka, i mnogoreciti Man, i cudljivi Beket.Samo je Platon tezi od Dzojsa, 
no to je zato sto on, poput Marsovaca , nije pisao nasim jezikom."

Aleksandar Genis - "Casovi citanja"

"Cesto je odlazio u njen mali letnjikovac van Dablina;tamo su proveli mnoge veceri sami.Malo-pomalo, 
kako su im se misli sve vise preplitale oni pocese da razgovarju i o svakodnevnim stvarima.Njeno prija-
teljsvo je delovalo kao toplo tle na egzoticnu biljku.Cesto je pustala da ostanu u tami, ne paleci lampu.
Mracna skrovita soba, njihova odvojenost od sveta, muziko koju su culi i posto bi utihnula, sve to pribli-
zilo ih je jedno drugom.On je od toga bivao plemenitiji, karater mu je postajao blazi a osecanja pocese
 da prodiru u njegov duhovni zivot.Ponekad bi uhvatio sebe kako osluskuje zvok sopstvenog glasa.
Cinilo mu se da ce se u njenim ocima uzdici do andjeoskih visina; ali sto je vise vezivao vatrenu 
prirodu svoje prijateljice za sebe, sve cesce je cuo nepoznat, bezlican glas, u kome je prepoznao 
sopstveni, koji je uporno govorio o neumitnoj usamljenosti duse.Ne mozemo da damo sebe, govorio 
je taj glas: pripadamo samo sebi.Ovi razgovori zavrsavaju se jedne noci kad ona , ocigledno veoma 
uzbudjena, iznenada strasno privi njegov dlan uz svoj obraz."

"Dablinci " - "Bolan slucaj"

Pisan u Cirihu, Trstu i Parizu u periodu od 1914. do 1921. godine, roman Uliks postao je ne samo kruna Džojsove asketski dosledne umetničke misije, već i jedan od najznačajnijih romana u istoriji pisane reči. Krajnje svedena i jednostavna fabula ovog dela obuhvata život tri glavna lika u toku jednog jedinog dana, 16. juna 1904. godine, u Dablinu. No ispod površinskog sloja radnje – satkanog mahom od trivijalnih sitnica koje prelomljene kroz svest junaka dobijaju neslućeno veliki značaj – krije se nesagledivo obilje nivoa kazivanja i značenja. Najznačajniji i najraskošniji među tim nivoima verovatno je onaj koji je sagrađen kroz preplitanje, paralelizme i kontraste sa Homerovom Odisejom. Džojsov Odisej, Leopold Blum, daleko je od Homerovog junaka isto onoliko koliko su dablinske zagušljive krčme i javne kuće daleko od uzvišenog helenskog sveta. Džojsova dekonstrukcija mita odvija se na beskompromisan i umetnički plodan način: svaka od Blumovih mahom banalnih dogodovština ima svoj pandan u nekoj od veličanstvenih Odisejevih avantura, i time Džojs ubedljivo pokazuje u šta je mit pretvoren u savremenom svetu. Nema više heroja, nema više podviga koji pomeraju granice čovekovih sposobnosti i dosega njegovog saznanja. Ipak, ono “da” na kraju čuvenog monologa Moli Blum kojim se roman završava, ne mora značiti tek rezignirano mirenje s užasom praznine, već možda i radosno prihvatanje života koji, iako lišen mitske uzvišenosti, nije ostao lišen svakog smisla. Stari mitovi su mrtvi – valja izmišljati nove. Džejmsu Džojsu je to u Uliksu mnogostruko pošlo za rukom: uostalom, stvorio je roman koji je i sam prerastao u mit, trajno otvoren za nova čitanja i tumačenja.
Uliks

Prvi prevod Kamerne muzike Džejmsa Džojsa na srpski jezik.
U okviru ovog izdanja Kamerne muzike nalaze se kompletne dve Džojsove knjige pesama: Kamerna muzika i Pomes penyeach, kao i poznata pesma „Ecce puer“ koju je Džojs objavio zasebno.
Pored tekstova pesama, Arhipelagovo izdanje Kamerne muzike Džejmsa Džojsa sadrži i obimne komentare Džojsove poezije u celini i pojedinačnih pesama ovog pesnika.
Džejms Džojs, jedan od najznačajnijih pisaca svetske književnosti XX veka, knjigu Kamerna muzika objavio je 1907. godine. Dvadeset godina kasnije objavio i drugu knjigu pesama Pomes Penyeach.
Sabrane pesme Džojs je objavio 1937. godine i tom prilikom je pesmama iz svoje dve knjige pridružio i pesmu „Ecce puer“.
Mada su njegove knjige u vreme kada su prvi put objavljivane po pravilu izazivale otpor javnosti, čak i njeno skandalizovanje i teške optužbe, zbog čega su ove knjige u prvi mah teško nalazile put do izdavača i čitalaca, Džojsovo delo je na temeljan način obeležilo svetsku književnost XX veka.
Ako je početna sudbina Džojsovih dela mučna i osporavajuća, njen nastavak predstavlja jedan od najuzbudljivijih preokreta od osporenog i odbačenog pisca do kanonizovanog klasika moderne književnosti.
Prepoznate kao veliko zaveštanje modernosti, knjige Džejmsa Džojsa izvršile su nesvakidašnji uticaj na pisce koji se došli posle njega.

Džejms Džojs (puno ime: Džejms Alojzijus Džojs; Dablin, 1882-Cirih, 1941), jedan od najznačajnijih pisaca svetske književnosti XX veka.
Džojs je rođen i odrastao u Dablinu, za koga je temeljno vezan u svojim ključnim delima, ali je već 1904. godine zauvek napustio Dablin i Irsku i ostatak života proveo u izabranom izgnanstvu u gradovima Italije, Francuske i Švajcarske.
Knjige pesama: Kamerna muzika (1907) i Pomes Penyeach (1927).
Sabrane pesme Džojs je objavio 1937. godine i tom prilikom je pesmama iz svoje dve knjige pridružio i pesmu Ecce puer.
Knjiga priča: Dablinci (1914).
Drama: Izgnanici (1918).
Romani: Portret umetnika u mladosti (1916), Uliks (1922) i Fineganovo bdenje (1939).
Mada su njegove knjige u vreme kada su prvi put objavljivane po pravilu izazivale otpor javnosti, čak i njeno skandalizovanje i teške optužbe, zbog čega su ove knjige u prvi mah teško nalazile put do izdavača i čitalaca, Džojsovo delo je na temeljan način obeležilo svetsku književnost XX veka.
Prepoznate kao veliko zaveštanje modernosti, knjige Džejmsa Džojsa izvršile su nesvakidašnji uticaj na pisce koji se došli posle njega.

Najčuveniji, ili makar najčuveniji fiktivni datum u istoriji svetske književnosti, 16. jun 1904. godine, datum je prvog sastanka Džejmsa Džojsa i Nore Barnakl – datum rastanka poklopiće se, kako to već biva u velikim ljubavnim pričama, sa danom piščeve smrti. Ovakav razlog za izbor šesnaestog juna kao dana u kome se odigrava radnja romana Uliks poznat je čak i površnim, usputnim poznavaocima Džojsovog života i dela. Naročito njima. Oni drugi, koji Džojsa poznaju malo bolje, znaju da je mušičavi Irac bio sklon mistifikacijama i netačnim objašnjenjima gotovo svaki put kada je trebalo da progovori o ishodištima svoje umetnosti. Kao svoje uzore isticao je pisce koji to nikada nisu bili, ili su to bili manje od nekih drugih, čija je imena uredno prećutkivao. Ako je tako, zbog čega bismo mu verovali da je 16. jun zaista odabran isključivo kao dirljiva i originalna posveta Nori, kao način da se ljubav i zahvalnost voljenoj ženi iskažu ovekovečenjem datuma od koga je sve počelo? Lepo zvuči, ali pre no što ganuto i bez tračka sumnje poverujemo u tu priču, nije loše podsetiti se ko je zapravo juna 1904. godine bio dvadesetdvogodišnjak koji se odazivao na ime Džejms Džojs, već tada drsko uveren da će to ime u nekoj ne tako dalekoj budućnosti postati jedan od sinonima za Irsku, njegovu napaćenu domovinu koju je tako strastveno voleo i tako duboko prezirao.

Desetog juna 1904. godine, u jednoj blumovski besciljnoj šetnji Dablinom, Džejms Džojs je – prema tvrdnji njegovog najpouzdanijeg biografa Ričarda Elmana – u ulici Nasau ugledao visoku mladu ženu tamnocrvene kose i gorda koraka. Njegovo drsko obraćanje naišlo je na tek nešto manje drzak odgovor, koji je omogućio da se zapodene razgovor. Svojim očigledno ne preterano izraženim detektivskim sposobnostima, Nora je po kapi koju je nosio neznanac zaključila da je ovaj svakako mornar, a po njegovim plavim očima – da je Šveđanin. Džojsovi nalazi bili su nešto pouzdaniji: saznao je da je devojka zaposlena kao sobarica u ne sasvim neuglednom Finovom hotelu, a po pevuckanju u govoru lako je zaključio da mlada dama potiče iz provincije, tačnije iz pokrajine Golvej. Da je tražio celovitije i čistije otelovljenje Irske da ga sa sobom povede u svet koji ga je čekao s druge strane Severnog mora, Džojs bi ga teško uspeo pronaći. Nora je ne samo pojavom već i poreklom nosila u sebi suštinu onog tipičnog, tradicionalnog i arhaičnog irskog duha. Ili je to bar tako izgledalo mladom, pomalo blaziranom Dablincu naprečac zaljubljenom u stasitu provincijalku.

Džojsova Pisma Nori svedoče o ljubavi, strasti i ljubomori kojima je, naročito u prvim godinama, bio obeležen njihov međusobni odnos. Razloge za ljubav i strast nije potrebno objašnjavati; razloga za ljubomoru po svoj prilici nije ni bilo, izuzev u prekomernoj posesivnosti mladog pisca koji je do tada u svojim površnim vezama sa ženama s lakoćom nosio masku muškog šovinizma, tako karakterističnog za Irce njegovog doba, posebno Dablince. “Žena je stvorenje koje masturbira jednom dnevno, prazni creva jednom nedeljno, ima menstruaciju jednom mesečno, i porađa se jednom godišnje”, tipična je ulična mudrost dablinske mačo-romantike, koju je Džojs s odobravanjem prihvatao, potajno sanjajući o susretu sa ženom koja bi osim sposobnosti za obavljanje pobrojanih telesnih funkcija bila u stanju da makar nagovesti da u sebi krije i nešto više. Kada se ona konačno pojavila, namah je zaboravio svoja dotadašnja ubeđenja o ženskom rodu i naglavce uskočio u doživotnu vezu. Nije vredelo ni upozorenje sadržano u Norinom prezimenu – barnacle je kolokvijalni izraz koji označava osobu ili stvar koje se nije lako otarasiti. Nema dokaza da je Džojs ikada istinski i poželeo tako nešto. Sigurno je, međutim, da je tog 10. juna 1904. godine poželeo da se s Norom što pre ponovo sretne. Naravno, nije mu bilo ni na kraj pameti da čeka novi slučajan susret: odvažno je pohitao da joj već nakon prvih nekoliko minuta razgovora zakaže sastanak

Da nije bilo Norinog početnog kolebanja, datum odigravanja radnjeUliksa mogao je biti 14. jun. Za taj je dan, naime, bio zakazan njihov prvi sastanak, i to ispred kuće ser Vilijema Vajlda, čiji je sin Oskar četiri godine ranije okončao svoj velelepno protraćeni život u bednom pariskom hotelu. Nora se u zakazano vreme nije pojavila, pa stoga možda i nije važno da li je u izboru mesta sastanka trebalo da bude neke simbolike. Teško je, međutim, već i zbog sumatrističke uverenosti u povezanost svega sa svačim koju će Džojs tako ubedljivo demonstrirati u Uliksu, ne primetiti da će poslednja stanica na strmoglavom životnom putu Oskara Vajlda biti prva u Džojsovom i Norinom nomadskom pohodu kroz Evropu. Povrh toga, Džojs je morao imati poštovanja prema Vajldovoj nepokolebljivoj rešenosti da živi i umre u estetističkom poistovećivanju umetnosti i života. Sličan san sanja i Stiven Dedalus u Potretu i Uliksu – i u tome, kao i u svemu ostalom nespreman da ide do kraja, no zato spreman da se nekoliko puta u romanu pozove na Vajldove razmetljive sentence, tražeći u njima spasonosno objašnjenje tajni čiji smisao ne uspeva da dokuči.

No Vajld je, dakle, već četiri godine počivao u Parizu (verovatno ne i u miru) u trenutku kada je Džejms Džojs, 14. juna 1904. godine ojađen stajao na Marion skveru pred kućom Vilijema Vajlda uzalud iščekujući da ugleda Norino tek ovlaš mu poznato lice. U pismu koje joj je sutradan napisao, uvređen i očajan, Džojs je poziva na novi sastanak, “ako ga nije zaboravila”. Do sastanka je konačno došlo 16. juna. Šesnaesti jun 1904. godine, kaže tadašnja štampa, bio je lep dan. Duvao je laki povetarac, a sunce je obasjavalo Dablin čitavih nekoliko sati, najavivši vedru noć. Početak te noći pripao je Džejmsu Džojsu i Nori Barnakl. Te noći je nadobudni Dedalusov dvojnik ušao u svet odraslih, a šesnaesti jun u istoriju. “Ti si me učinila čovekom”, priznaće joj on znatno kasnije. Šesnaestog juna 1904. godine, Džojs se iznenada obreo u svom novom životu.

Nije ni Nora, dakako, pre tog dana i posle njega bila i ostala ista osoba. Ona je zapravo prvi živi dokaz Džojsove sposobnosti da u naizgled sasvim običnom prepozna neobično i čudesno – sposobnosti na kojoj će najvećim delom počivati njegova umetnost. Imala je sasvim malo škole i nimalo zanimanja za književnost, ali je blagodareći prirodnoj pronicljivosti i duhovitosti, kao i verbalnom daru koji joj je omogućavao da te osobine ubedljivo ispolji, od samog početka njihove veze pokazivala da ne prihvata ulogu uboge seljančice u službi genija. Nora je bila visoko samosvesna žena u službi genija. Svoju je samosvest, uostalom, pokazala i time što je, šest meseci pre susreta s Džojsom, svojevoljno napustila rodni Golvej Siti i otišla u Dablin. Pobegla je od rasula u porodici: otac joj je bio pekar po profesiji a pijanac po vokaciji, i to je Džojsu, koji je i sam žestoko propatio neodgovornost jednog sličnog oca, moralo zvučati poznato i blisko, bar onoliko blisko koliko mu je bilo provokativan spoj odvažne koketnosti i autentične bezazlenosti u Norinom ponašanju. Pomalo ga je i zbunilo to što ona pred njim, razmetljivim dablinskim bonvivanom, nije pokazivala nikakvu zbunjenost. Juna 1916. godine Džojs nije mogao znati da će mnogo godina kasnije Nora priznati jednoj prijateljici: “Ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo kad sam se iznenada obrela u životu tog čoveka.” Braneći svoju dedalusovsku nedodirljivost, prvih je nekoliko pisama potpisao punim imenom: Džejms Alojzijus Džojs. Prvi put se potpisao kao Džim tek početkom septembra, da tako najavi konačnu kapitulaciju.

Bila je to, ipak, polagana predaja. Džojs je nastojao da ostane svoj čuvajući dotadašnje navike, sklonosti i ambicije. Pre svega, nije prestao da pije, niti se odrekao egzibicionističkog pokazivanja različitih vidova uticaja alkohola na ljudsku svest. Mnogo je značajnije, međutim, bilo to što je sebe u budućnosti koja je upravo počinjala i dalje mogao da zamisli isključivo kao pisca. Dugo sanjane muze se konačno domogao; sada mu je nedostajao još samo jedan mali podsticaj da se zajedno s njom otisne na gotovo tri decenije dugo putovanje koje će uveliko izmeniti istoriju književnosti. Taj podsticaj stigao je u vidu predloga koji mu je uputio Džordž Rasel, u to vreme jedan od najistaknutijih pregalaca na polju irskog književnog preporoda. Rasel je zamolio Džojsa da za časopis Ajriš Houmsted napiše jednostavnu priču iz svakodnevnog života. Ni jedan ni drugi nisu mogli znati da će ta priča biti tek prva od petnaest pripovedaka okupljenih u zbirku pod naslovom Dablinci, u kojoj je posejano i seme Uliksa. U ovim se pripovetkama, naime, prvi put jasno nagoveštava piščeva sposobnost da ostvari zadatak koji je sebi postavio: “… da ljudima pruži neku vrstu intelektualnog zadovoljstva ili duhovne radosti tako što će pretvarati nasušnu svakodnevicu u nešto što poseduje vlastiti trajni umetnički život.”

Hedonistička svest o značaju svakog trenutka u ljudskom životu dovela je Džojsa do umetničkog stava po kome u jednom svetu koji je uspeo da obesmisli i izvrgne ruglu sve što je nekada bilo dostojanstveno i uzvišeno, za uzvišenošću više i ne treba tragati. Treba je stvoriti, i to upravo na temeljima sasvim obične, banalne, katkad i vulgarne svakidašnjice. Priča o sasvim običnom danu jednog sasvim običnog Dablinca isprva je trebalo da oživi tek kao jedna od pripovedaka u Dablincima; no kada je shvatio kakve mu mogućnosti otvara zamisao o dekonstrukciji homerovskog mita radi stvaranja mita o običnom, banalnom životu takozvanih malih ljudi, Džejms Džojs je odlučio da tu ideju odloži u stranu da bi je jednoga dana razvio u nešto mnogo veće. U roman pod naslovom Uliks.

Bloomsday
Šesnaesti dan juna, vrijeme radnje Uliksa, među Džojsovim je pobornicima širom svijeta poznat kao Bloomsday, Blumov dan. U cijelom svijetu, u Irskoj, a naročito u Dablinu, organiziraju se brojne manifestacije u čast Uliksa. Dablinci i turisti šetaju rutom Leopolda Bluma, jedu i piju u kafanama u koje je on zalazio šesnaestog dana juna 1904. godine. Ovo je dan kada je Džojs prvi put upoznao svoju buduću suprugu i zauvijek je ostao ovekovječen.

Džojsovci širom svijeta organizuju i javna čitanja Uliksa. Tokom zadnjih godina stale su se koristiti i prednosti interneta, pa tako na majci svih mreža članovi džojsovskih asocijacija s cijele planete glasno čitaju djelove Uliksa. Svojevremeno je jedan odlomak pročitala i irska predsjednica Mari Robinson.

Džojs je napisao jednu knjigu pjesama (Komorna muzika), te jednu dramu (Izgnanici), međutim, proslavio se svojom prozom.

Punih osam godina je Džojs pokušavao da objavi svoju prvu knjigu proze, zbirku pripovjedaka Dablinci. Dva puta je prerađivan slog knjige, a nekoliko puta urednici su zahtijevali da Džojs promijeni ili izbaci dio teksta. U današnje vrijeme možda zvuči nevjerovatno da se tadašnjim urednicima riječ bloody (krvavo) činila krajnje nepodobnom, te da su za objavljivanje knjige dali uslov po kojemu se ta riječ mora izbaciti.

Portret umjetnika u mladosti je autobiografski roman objavljen prvo u seriji 1914—1915. godine. Riječ je o sazrijevanju umjetnika i o razvoju umjetničke ideje kroz vrijeme. Tu prvi put koristi tehniku unutrašnjeg monologa.

Uliks je objavio nakon velike potrage za izdavačima koji nisu prihvatali kontroverznost ovoga djela, 1922. djelo je napokon objavljeno. I nakon toga djelo je pretrpjelo mnoge poteškoće, 500 primjeraka poslatih u SAD 1922, su bili zaplijenjeni i uništeni. Ipak, ovo djelo je označilo prekretnicu u književnosti, jer koristi novi stil bogat tehnikama poput „toka svijesti” (engl. stream of consciousness), te parodije i humora. Osnovna karakteristika joj je kaleodoskopsko pisanje i formalna struktura. Knjiga se sastoji od 18 poglavlja, svako opisuje jedan sat 16. juna i svako je obojeno različitim bojama pri tome se poklapajući sa jednom epizodom Homerove Odiseje.

Fineganovo bdjenje se pojavio pod nekoliko imena sve dok 1939. nije dobio svoj krajnji oblik i ovaj naslov. Radnja se dešava po noći, i dijelom je nastavak Uliksa. Sve novonastale Džojsove tehnike su ekstremno korištene, tako da su napuštene sve konvencije o toku radnje, izgradnji likova, pa čak i korištenju smislenog jezika. Djelo se bazira na dubokim igrama riječi. Knjiga završava početkom prve rečenice, a počinje njenim krajem, tako da je knjiga u stvari kružnog toka. Džojs je rekao da bi idealni čitalac trebalo da pati od „idealne nesanice” i kada bi pročitao knjigu vratio bi se opet na početak čitajući je ponovo i tako sve u idealnom krugu.

Bibliografija
Chamber Music (poeme, 1907)
Dablinci (Dubliners, kolekcija kratkih priča, 1914)
A Portrait of the Artist as a Young Man (roman, 1916)
Exiles (pozoričini komad, 1918)
Ulysses (roman, 1922)
Pomes Penyeach (poeme, 1927)
Collected Poems (poeme, 1936, koje obuhvataju Chamber Music, Pomes Penyeach i druge ranije objavljene radove)
Finnegans Wake (roman, 1939)

Posthumne publikacije
Stephen Hero (precurzor dela A Portrait; napisano 1904–06, objavljeno 1944)
Giacomo Joyce (napisano 1907, objavljeno 1968)
Letters of James Joyce Vol. 1 (ed. Stjuart Gilbert, 1957)
The Critical Writings of James Joyce (editori. Elsvort Mejson i Ričard Elman, 1959)
The Cat and the Devil (London: Faber and Faber, 1965)
Letters of James Joyce Vol. 2 (ed. Ričard Elman, 1966)
Letters of James Joyce Vol. 3 (ed. Ričard Elman, 1966)
Selected Letters of James Joyce (ed. Ričard Elman, 1975)
The Cats of Copenhagen (Ithys Press, 2012)
Finn's Hotel (Ithys Press, 2013)



Podijeli ovo:

Kroz Džojsovo „Fineganovo bdenje“ sa Zoranom Paunovićem
Jezička igra u kojoj je sažeta istorija Irske, teorije percepcije i podsvesnog, „knjiga noći“ nasuprot Uliksu koji je roman o jednom danu, knjiga u kojoj je Dablin centralni lik – samo su neki opisi avangardnog romana koji iz decenije u deceniju u isto vreme oduševljava, zbunjuje i inspiriše čitaoce, među kojima su kompozitor Džon Kejdž i konceptualni umetnik Džozef Košut. Finnegans Wake je delo u kojem Šekspir (Shakespeare) postaje „shopkeeper“, a Hamlet „camelot prince of dinmurk“, u kojem 12 apostola postaje 12 apostrofa i u kojem se kriju tehnički opisi prvih filmskih kamera, televizijskog sistema, kinoskopa, ikonoskopa, radara, telegrafskog sistema. Štaviše, to je tekst koji „predviđa“ komunikaciju koju omogućavaju nove tehnologije. Zbog svega ovoga, “Finnegans Wake” je roman koji se ne može pročitati „u jednom dahu“, ali ni u potpunosti zaobići. Zahvaljujući Zoranu Paunoviću, upravniku Katedre za anglistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, i redovnom profesoru na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Džojsov finalni roman će biti dostupan i na srpskom jeziku.
Džojs je 17 godina u Parizu radio na ovom romanu, koji je bio njegovo poslednje delo, pri tome stvarajući sasvim nov svet leksike. Primera radi, u romanu postoji 10 takozvanih thunder words, munjevitih rečenica, koje ukupno imaju 1001 slovo, a svaka reč po 100 grafema, odnosno poslednja ih ima 101. Godinama su one inspiracija čitaocima da ih što brže izgovore, ali u njima se, između ostalog, kriju imena za grom na mnogim evropskim jezicima (norveškom, češkom, francuskom). Da li ćete u prevodu nastojati da zadržite 1001 slovo i da reči koje nisu anglofone ne prevodite?
.
– Što je veća sloboda koju je u stvaranju dela sebi dao pisac, to je manja ona koju sebi sme da dozvoli prevodilac. Pišući Finegana, Džojs je sam stvarao pravila nastajanja ovog romana, dodatno rasterećen svešću o tome da će ta pravila važiti samo za to, i ni za jedno drugo delo. Prevodilac je, s druge strane, dodatno opterećen činjenicom da najpre mora da pronikne u te stvaralačke principe, da ih detektuje u svakoj rečenici ponaosob, i da tek potom (pošto uspe da odbaci neproduktivnu pomisao da mu je možda deo smisla izvornog teksta promakao) pokuša da ih prenese u jezik prevoda. U vezi s pitanjem koje ste postavili, to konkretno znači da ću: a) svakako nastojati da zadržim 1001 slovo, pošto je tu reč o formalnoj odlici koju je moguće sačuvati, i koju morate da sačuvate ukoliko težite tome da prevod ne bude neobavezni prepev, nego disciplinovani kreativni odraz originala; b) iz istog razloga, reči koje nisu anglofone ostaće neprevedene: čitanje ovog, kao i bilo kog drugog prevedenog romana, ne treba za čitaoca da predstavlja zadatak lakši (ali ni teži, naravno) od onog koji ima čitalac originala.
.
Osim jezičke kompleksnosti koja knjigu Finnegans Wake čini jednim od najsloženijih umetničkih dela, istorijom zapadne kulture, književnosti i tehnologije, kako su neki proučavaoci ukazivali, Džojs je posebnu pažnju obraćao na vizuelni aspekt knjige. U svim izdanjima, knjiga sadrži 628 strana, svaka stranica ima određeni broj redova, svaka fusnota ili margina je na pažljivo odabranom mestu na stranici, slovne figure ALP i HCE se pojavljuju na mnogim mestima u tekstu. Kako ovakva ograničenja deluju na vas kao na prevodioca?
.
– O njima trenutno ne razmišljam previše, osim što ih uredno zapažam i popisujem, da bih tim spiskom, kad za to dođe vreme, obradovao tehničkog urednika. U ovom stadijumu rada, jednostavno, nemam mnogo razloga da brinem o tim detaljima – ali ću džojsovski pedantno zahtevati da se o njima vodi računa prilikom tehničke pripreme knjige. Cilj mi je da našem čitaocu ponudim Finnegans Wake na srpskom jeziku, a ne tek maglovitu, nepreciznu predstavu o tome šta je zapravo ovo delo. Sinestezija smisaonih, zvučnih i vizuelnih aspekata – tako karakteristična za Džojsa i pre ovog romana – svakako spada u utiske koje ću se naročito truditi da prenesem
Kao prevodilac Uliksa, svakako imate dobar uvid u kreativnost Džojsa. Da li je prevođenje knjige Finnegans Wake u potpunosti nezavisno iskustvo?
.
– Nije. Od pomoći je činjenica da sam jednom ranije preveo jedno Džojsovo delo. Zahvaljujući toj činjenici, sada, ne bez zadovoljstva, prepoznajem u Finnegans Wake neke od Džojsovih trikova i zagonetaka pred kojima sam pre desetak godina zastajao, zbunjen. Podseća to pomalo na susret sa starim, lucidnim i ciničnim prijateljem, koji je u međuvremenu postao još više lucidan i ciničan, ali vam to ne otežava komunikaciju; naprotiv, čini je zanimljivijom, pa priču nastavljate tačno tamo gde ste pre dosta godina stali. Ima, naravno, i potpuno novih momenata, potpuno inovativnih i jedinstvenih narativnih strategija i postupaka, ali kad posedujete čvrst i pouzdan okvir u koji ih treba smestiti, onda na kraju i uspete da im pronađete mesto.
.
Za mnoge čitaoce iz anglofonih kultura knjiga je izazov da joj se nanovo i nanovo vraćaju, svaki put se odlučivši za jedno značenje koje prate do kraja knjige. Recimo, „manslaughter“ se čita kao „pokolj/streljanje čoveka“, ali zvuči isto kao „man’s laughter“, to jest „smeh čoveka“. Džojs je naročito voleo da se poigrava jezikom na taj način. Da li se ponekad nalazite u dilemi da li da pratite pisanje ili zvuk reči, a samim tim i značenja?
.
– Tu nema pouzdanog pravila. Naterao sam sebe da poverujem da o ovom delu znam sve što se o njemu unapred može znati, pa se na temeljima te zablude oslanjam na intuiciju: verujem u mistično, metafizičko savezništvo između pisca i prevodioca, i prepuštam piscu da me vodi. Ako osećam da je put kojim sam krenuo dobar, onda je dobar. Dobri i odlični pisci neretko nude prevodiocu samo po jedno istinski dobro rešenje; oni genijalni, otvaraju mu mnoštvo puteva i obilje mogućnosti. Najgore što možete da radite jeste da se pred njima ukopate, zbunjeni kao Buridanov magarac: treba zažmuriti i krenuti onom stazom za koju osećate da je prava. Pa ako se spotaknete i tresnete, znaćete da ste pogrešili: tada se treba vratiti i potražiti neki drugi put do jezičkog i smisaonog sklopa kojim ćete biti zadovoljni.
.
Da li pri prevođenju koristite sekundarnu literaturu ili pretežno uživate direktno u Džojsovom tekstu?
.
– Verujem da prilikom prevođenja, bar kada je reč o „prvoj ruci“, treba da postoje samo tekst originala i bela stranica koju treba ispuniti tekstom prevoda. Rešenja svih, pa i najtežih problema, valja tražiti bez ičije pomoći: na taj način arogantno ostavljate sebi mogućnost da vaše rešenje bude uspešnije od svih koje nudi postojeća sekundarna literatura. Koju, dakako, ne treba ignorisati: po završetku prevoda, dobro je pozabaviti se njome veoma temeljno, da biste izbegli glupe i nepotrebne omaške, nastale iz preterane samouverenosti.

Mislite li da ste kao prevodilac otkrili neke detalje dela koje nikada ne biste primetili kao čitalac?
.
– Ne postoji pažljivije i „dubinskije“ čitanje od prevodilačkog. U to sam se uverio nebrojeno mnogo puta, pošto mi je svaki prevod na kome sam radio, otkrio o piscu i delu ponešto što o njima nisam znao – bez obzira na to koliko su temeljna bila moja prethodna čitanja istog dela. Kad prevodite, svaki red i svaku reč čitate kao da pri tom koristite lupu. Ili rendgen.
.
Godine 1932, kada Džojs još nije objavio niti napisao ceo roman, objavljen je bio češki prevod jednog poglavlja: “Anna Livia Plurabella: fragment Díla v zrodu (Work in Progress)”. Kod nas je do sada Jovan Čekić pisao na temu „Kako otpevati Fineganovo bdenje“ (1997. godine). Da li postoji mogućnost da se prevedena poglavlja zasebno objavljuju ili ćete prevod ostaviti otvorenim za redigovanje do objavljivanja celokupnog romana?
.
– Sve sam više sklon mišljenju da ne bi trebalo objavljivati odlomke, baš zbog organske povezanosti i jedinstva dela kao celine. Objavljivanje fragmenata moglo bi da učini lošu uslugu i prevodu u nastajanju i prevodiocu u pokušaju. A otud, što je najvažnije, i samom delu. Stoga mi se čini da će poneki odlomak pre integralne verzije moći da bude objavljen tek kad dovršim čitav prevod. Ne zato što „svršenom poslu mane nema“, nego zato što tada eventualne reakcije neće moći da utiču na proces prevođenja. Što ne znači da ih neću s nestrpljenjem očekivati i ozbiljno uzimati u obzir – ali tek za neko novo izdanje.
.
Nedavno je kineski prevod knjige Finnegans Wake izazvao veliko interesovanje. Mislite li da će srpski prevod imati veliki broj čitalaca?
.
– Ako je Uliks „najnečitaniji bestseler dvadesetog veka“, onda je Finnegans Wake najnečitaniji bestseler svih vremena. Voleo bih da srpski prevod ovog dela stekne puno čitalaca, voleo bih da što veći broj ljubitelja književnosti poveruje da prevodilački trud nije bio uzaludan i da smo zaista dobili Finegana, voleo bih da što više njih uživa u tekstu makar približno onoliko koliko u njemu uživaju engleski čitalac i srpski prevodilac – voleo bih, a znam, i vidim u knjižarama, da ovo nije vreme za takve knjige. I baš zbog toga mi je još više stalo da posao obavim kako valja.
.
Duga je jedan od lajt-motiva ovog Džojsovog romana, a duga je i shema po kojoj Beograd prilazi 2020. godini za koju je najozbiljniji kandidat da postane evropska prestonica kulture. Naime, svaka godina do 2020. je označena jednom bojom i napravljen je program, dok će sve boje i programi da se sretnu 2020. godine. Da li biste voleli da Džojsovo Fineganovo bdenje bude deo ovog projekta?
.
– Bilo bi mi izuzetno drago. To, pretpostavljam, podrazumeva i da ću morati da malo požurim s radom. Džojs je Finnegans Wake pisao sedamnaest godina: nadam se da ću uspeti da ga prevedem za nešto kraće vreme.

Kada ste počeli da radite na prevodu? Da li se prevođenje nekako neumitno nametalo i tokom samog čitanja ovog Džojsovog dela ili tokom prevođenja Uliksa?
.
– Na prevodu sam, u izvesnom smislu, počeo da radim još prilikom prvog susreta s Fineganom, u nekom trenutku tokom studija. Čini mi se da sam i u vreme dok se još nisam bavio prevođenjem, svaku knjigu na engleskom jeziku prilikom čitanja istovremeno prevodio u sebi (prevođenje se, dakle, nameće, ono se uvek nameće). S tim što “čitanje”, pa možda ni “prevođenje”, nisu reči koje na pravi način opisuju proces koji se odigrava u susretu čitaoca, odnosno prevodioca, s ovim delom. Tom procesu bolje bi pristajala nekakva ratna metaforika, no to bi sigurno zazvučalo patetično. A Džojs je prezirao patetiku.
.
Da li prevod nastaje na inicijativu izdavača?
.
– Ne. Moji prevodi, po pravilu, ne nastaju na takav način. Inicijativa je obično moja, ali rad na prevodu ne počinjem pre no što pronađem izdavača koji će zajedno sa mnom verovati u to da je delo koje sam odabrao (ili koje je odabralo mene), kako se to kaže, potrebno našoj kulturi. Ta kultura – znamo to i izdavač i ja – neće s nama podeliti oduševljenje. Ipak, ne odustajemo: mnogo je toga dobrog na ovom svetu nastalo zahvaljujući silovitoj i plemenitoj energiji zablude – pa zašto ne bi i poneki prevod.
.
Da li je izdavač imao u vidu još nekog prevodioca za Džojsovo poslednje delo?
.
Koliko ja znam, nije. A verujem i da zaista nije, pošto ne bi bilo razloga – nisam sujetan na takav način – da se tako nešto krije od mene. Uliks je, uostalom, pre mene bio nuđen drugom prevodiocu. Do mene, u to vreme relativno mladog i prilično neiskusnog, izdavači su došli tek pošto je kolega ipak odlučio da ne želi da se upusti u taj posao. Povremeno bih, tokom rada na Uliksu, pomislio kako je imao pravo – ali sam mu mnogo češće bio zahvalan zbog toga što mi je prepustio taj zadatak.
.
Koliko bi uopšte bilo pogodno da nekoliko ljudi radi na prevodu Finnegans Wake?
.
Tako nešto bilo bi, po mom mišljenju, moguće samo na jedan način: ne kao kolektivno prevođenje u kome svako od prevodilaca dobije svoj deo teksta kao samostalan zadatak, već kao proces prevođenja u kome više prevodilaca istovremeno radi na tekstu od prve do poslednje rečenice, u zajedničkom nastojanju da se tekst najpre dešifruje, a onda prenese u drugi jezik. Takav bi rad svakako dao bolje rezultate no što će ih dati tegobni trud jednog prevodioca, ali za tu vrstu rada kod nas svakako postoje potencijalni izvođači, odnosno kompetentni prevodioci. Problem je u tome što ne postoje uslovi, tačnije, ne postoji izdavač koji bi sebi mogao da dozvoli da za isti posao angažuje nekoliko prevodilaca. Tako da nam ostaje samo da maštamo o tome.
.
Da li biste bili gostujući profesor ili istraživač na, recimo, Triniti koledžu, preko staff exchange programa ili po nekom drugom konkursu ili pozivu, kako bi ste mogli da radite na prevodu?
.
Naravno da bih voleo da mi se ukaže takva prilika. Uveren sam, na temelju nekih ranijih iskustava, da bi to značajno doprinelo kvalitetu prevoda. Ponekad je dovoljno i samo na kratko osetiti dah i duh sredine kojoj neko delo svojim poreklom pripada, da biste mogli da te neuhvatljive i neiskazive odlike prenesete i u prevod tog dela. Za Džojsovo delo, to važi u velikoj meri, a za Finegana, čini mi se, u najvećoj mogućoj. Što ne znači da prevod sigurno neće valjati ukoliko ne budem išao na put u Dablin. Ni Karl Maj nikad nije bio na Divljem Zapadu.
.
Da li je Fineganovo bdenje zahtevno delo kada je u pitanju proučavanje irske istorije, istorije perioda u kojem je nastajalo, istorije književnosti, kulture, tehnike, umetnosti i svega prema čemu ima reference?
,
Fineganovo bdenje je u tom pogledu izuzetno zahtevno, do te mere da je moguće potpuno se posvetiti tom primamljivom izučavanju i zaboraviti na prevod. Jer, bezmalo svaki segment teksta otvara mnoštvo različitih pravaca mogućih izučavanja, i svaki od tih pravaca, razumljivo, grana se u bezbroj novih rukavaca. Prevodilac, ne samo kad je reč o ovom delu, mora imati osećaj kojim će odrediti minimum znanja neophodnog za uspešan prevod. Taj minimum podrazumeva potpuno razumevanje svih referencijalnih nivoa svakog dela teksta. To uopšte nije malo; tim pre, sve što prelazi te granice zalaženje je u sfere izučavanja koje doprinose erudiciji prevodioca, ali ne čine prevod boljim.

Postoji priča da je, nakon nekih 16 godina rada na ovom delu, sam Džojs odlučio da batali sve i slučajno je naišao na čoveka koji je bio rođen na isti dan kad i on i hteo je njemu da preda sve rukopise kako bi taj čovek završio roman. Do toga ipak nije došlo i Džojs je završio svoje delo pred početak Drugog svetskog rata. Da li mislite da kod prevodilaca njegovih dela može doći do prezasićenja kao i kod njega?
.
Ako vam svremena na vreme ne dosadi pisac čijim se delom bavite, to je pouzdan znak da mu se niste dovoljno duboko posvetili. Jer, s piscem kome ste odlučli da se posvetite morate živeti ne samo dok sedite za računarom ili uz knjigu, već i u svakom drugom trenutku svog svesnog (neretko i nesvesnog) postojanja. Morate biti u stanju (ili makar imati iluziju da je tako) da razmišljate kao on, oblikujete svoje misli kao on – morate se, dakle, u što većoj meri pretvoriti u pisca u čije delo nastojite da proniknete. Kao Borhesov Pjer Menar. Takva mimikrija zna da bude zamorna, ponekad i opasna. Zbog toga su povremeni osećaji prezasićenja dvostruko korisni: najpre kao potvrda da ste se s piscem zaista zbližili, a onda i kao znak da u tom zbližavanju još niste zaboravili ko ste.
.
Neki prevodioci i istraživači dela određenih pisaca u nekom momentu života se okrenu pisanju beletristike inspirisane tim iskustvom i materijalom koji je tada pronađen. Floberov papagaj Džulijana Barnsa je jedan od postmodernističkih romana tog tipa, mada se Barns od početka svoje karijere orijentisao kao pisac beletristike. Da li biste imali vremena za takav vid pisanja i kakav je vaš stav prema tome?
,
Moj je utisak da je takva matrica pisanja uveliko potrošena – najpre u godinama krajem prošlog veka, kada je istoriografska metafikcija (zahvaljujući ponajviše – bar kad je reč o britanskom romanu – upravo Barnsu i njegovim sledbenicima) prolazila kroz svoje zlatno doba, a onda, na jedan bitno drugačiji i u umetničkom pogledu problematičan način, tokom proteklih desetak petnaest godina. U tom periodu, u književne junake pretvoreni su – često bez ikakvog umetničkog opravdanja – Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Niče, Šopenhauer, Albert Ajnštajn, Mileva Ajnštajn, Frojd, Dante… čak i Džejms Džojs. O kome je još pre dve decenije Dragan Velikić napisao odličan roman. Zbog svega toga, ne verujem da ću, čak i ako budem imao vremena, ikada osetiti želju da se oprobam u takvoj vrsti pisanja. Veliki pisci po pravilu se ne snalaze najbolje u ulogama književnih junaka. Oni žive u svojim delima.
.
Da li vidite Fineganovo bdenje kao deo novih studijskih programa?
.
Ne kao delo koje bi trebalo čitati od početka do kraja (studenti, bojim se, i inače sve manje neguju lep običaj čitanja integralnih verzija od početka do kraja – sažeci s interneta za mnoge su ponuda koju nije moguće odbiti), ali svakako kao delo s kojim bi se valjalo upoznati u određenoj meri. Kojoj, to bi trebalo da zavisi od toga da li je reč o studentima anglistike, komparativne književnosti, ili nekim trećim. I jedni i drugi i treći, međutim, valjalo bi da se s ovim delom upozna ju paralelnim čitanjem originala i prevoda – koliko god to bilo opasno iskušenje za prevod.

Da li će uz roman biti štampan i neki dodatni paratekstualni deo koji će imati svrhu „uputstva“ kako da se kreće kroz roman, ili će predgovor, fusnote i beleške biti dovoljne?
.
Nastojaću da takozvani „prateći akademski aparat“ smestim u istu knjigu, zajedno s prevodom. A trudiću se, pre svega, da prevod bude dovoljno prohodan, odnosno da ne primorava čitaoca da prečesto poseže za dodatnim objašnjenjima – bila ona u dnu stranice, ili u dodatnoj knjizi. Oduvek sam bio pomalo podozriv prema beletristici uz koju ide i obavezno „uputstvo za upotrebu“. U slučaju Fineganovog bdenja, priznajem već sada, takvo će uputstvo ipak biti neophodno. Ali ću se makar potruditi da bude što kraće. Za Uliksa sam imao napisanih nekih dve i po hiljade fusnota – u završnoj verziji prevoda ostalo ih je tek nešto više od hiljadu. Prevedenom delu – i čitaocu – treba ostaviti prostor za disanje.
.
Da li vidite delove romana objavljene u audio formatu? Mislite li da bi snimci njegovih delova koje čitaju profesionalni glumci bili zanimljivi ljubiteljima književnosti?
.
Uvek mi je zanimljivo kad imam priliku da čujem kako je glumac, ili neki drugi profesionalni interpretator teksta naglas, doživeo i protumačio moj prevod. Tada obično uočim i pojedine nijanse značenja koje kod mene nisu bile u prvom planu. Koliko bi drugima moglo biti zanimljivo, ne znam, ali mislim da bi dobar usmeni interpretator svakako dosta pomogao tekstu. Mada, iskreno, ne mogu da zamislim mnogo ljubitelja audio-knjiga koji bi predugo izdržali druženje s Fineganom.
.
Hoćete li u prevodu koristiti neknjiževne dijalekte i narečja kako bi ste dočarali bogatstvo originala? Šta se još može pojaviti, osim književnog srpskog jezika, u prevodu?
.
Postojeće, prepoznatljive dijalekte sigurno neću, zbog toga što svaki od njih za čitaoca nosi određene kulturološke konotacije, što bi opštu atmosferu dela, a time i čitalačku recepciju, odvelo u pogrešnom pravcu. Elemente postojećih dijalekata, kao i slenga, svakako nameravam da koristim, ali s namerom da od njih stvorim jezički izraz karakterističan samo za ovaj, i ni za jedan drugi prevod. Ni Džojs, uostalom, nije jezik Fineganovog bdenja stvorio iz ništavila, već od elemenata engleskog, ali ne samo engleskog jezika. Nastojaću da jezik mog prevoda bude u srpskom jeziku i kulturi tačno onoliko nov, originalan i neobičan, koliko je to u engleskom bio jezik romana Finnengans Wake. Taj cilj verovatno nije moguće ostvariti, ali ću nastojati da mu se što više približim. I da srpskom čitaocu budem isto onoliko razumljiv koliko je Džojs bio razumljiv engleskom. Ili podjednako nerazumljiv.
.
Sa Zoranom Paunovićem razgovarala Sonja Jankov