Dzejms Dzojs

Mrtvi – Džemsa Džojsa

Čvrsto je spavala.

Naslonjen na lakat, Gabrijel je nekoliko trenutaka bez ozlojeđenosti gledao u njenu zamršenu kosu i poluotvorena usta i slušao njeno duboko disanje. Znači da je u životu imala tu romantičnu ljubav: jedan čovek je umro zarad ljubavi prema njoj. Jedva da ga je sada bolela pomislio kakvu je bednu ulogu on, njen muž igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da on i ona nikada nisu živeli zajedno kao muž i žena. Njegove radoznale oči dugo su počivale na njenom licu i njenoj kosi; i, dok je razmišljao kakva je ona tada bila, u to vreme njene prve devojačke lepote, neko čudno, prijateljsko sažaljenje prema njoj prože njegovu dušu. On čak ni sebi nije hteo da kaže da njeno lice više nije bilo ono lice zbog koga je Majkl Fjuri prkosio smrti.

Možda mu nije ispričala čitavu priču. On pogledom pređe na stolicu preko koje je ona prebacila nešto svoje odeće. Pantljika njene podsuknje dodirivala je pod. Jedna čizma je stajala uspravno dok joj je meki gornji deo bio presavijen; ona druga je ležala postrance. Čudno se pobuni svojih osećanja od pre jednog sata, odakle su ona proistekla? Iz večere njegove tetke, iz njegovog budalastog govora, iz pića i igranja, iz veselja prilikom opraštanja u predvorju, iz zadovoljstva u dugoj šetnji duž reke po snegu. Jadna tetka Džulija! I ona će, takođe, uskoro postati senka uz senku Patrika Morkana i njegovog konja. Primetio je na njenom licu taj izmučeni izgled za trenutak dok je pevala „Doterana za venčanje“. Uskoro će, možda, sedeti u istom salonu, odeven u crno, i držati svoj svileni šešir na kolenima. Roletne će biti spuštene, a tetka Kejt će sedeti pored njega, ušmrkujući se i kroz plač pričati kako je Džulija umrla. On će u glavi tražiti neke reči koje bi joj mogle pružiti utehu, a nalaziće samo neke jadne i beskorisne. Da, da: to će se vrlo brzo dogoditi.

Vazduh u sobi mu prostudeni ramena. Obazrivo se isprući ispod čaršava i leže pored svoje žene. Jedno po jedno, svi su postajali senke. Bolje je hrabro preći u taj drugi svet, u punom sjaju neke strasti, nego izbledeti i uvenuti žalosno sa godinama. Pomisli kako je ona koja je ležala pored njega tolike godine u svom srcu držala sakrivenu sliku očiju svog ljubavnika u trenutku kada joj je rekao da ne želi da živi.

Bujica suza ispuni Gabrijelove oči. On takvih osećanja nije imao ni prema jednoj ženi, ali je znao da je takvo osećanje sigurno bila ljubav. Suze su se sve više skupljale u njegovim očima i u polutami je zamišljao da vidi priliku mladića kako stoji ispod vlažnog drveta. I druge prilike su bile tu. Njegova duša se približavala toj oblasti u kojoj borave ogromne vojske mrtvih. Bio je svestan, ali nije mogao da shvati, njihovo čudno i lepršavo postojanje. Njegova sopstvena ličnost je bledela i pretvarala se u siv neopipljiv svet, koji su ovi mrtvi nekada podizali i u njemu živeli, raspršivao se i iščezavao.

Nekoliko lakih udara u okno nagnaše ga da se okrene prozoru. Sneg je ponovo počeo da pada. Sanjivo je posmatrao pahuljice, srebrne i tamne, kako iskosa veju naspram svetlosti svetiljke. Došlo je vreme da se krene na put na zapad. Da, novine su bile u pravu: sneg je padao u čitavoj Irskoj. Padao je u svim delovima tamne središnje ravnice, po golim brdima, padao meko po močvari Alen i, tamo dalje na zapadu, meko padao po tamnim buntovnim talasima Šenona. Padao je, takođe, po svim delovima usamljenog groblja na brdu gde je Majkl Fjuri ležao sahranjen. Ležao je u velikim nanosima na iskrivljenim krstovima i nadgrobnim spomenicima, na šiljcima malih vrata, na golom trnju. Njegova duša lagano je gubila svest dok je slušao kako sneg tiho pada kroz svemir, i polako pada, kao dolazak njihovog poslednjeg časa, na sve žive i mrtve.

Džojs i Nora – susret na dan Leopolda Bluma
Uliks – Džems Džojs

Najčuveniji, ili makar najčuveniji fiktivni datum u istoriji svetske književnosti, 16. jun 1904. godine, datum je prvog sastanka Džejmsa Džojsa i Nore Barnakl – datum rastanka poklopiće se, kako to već biva u velikim ljubavnim pričama, sa danom piščeve smrti. Ovakav razlog za izbor šesnaestog juna kao dana u kome se odigrava radnja romana Uliks poznat je čak i površnim, usputnim poznavaocima Džojsovog života i dela. Naročito njima. Oni drugi, koji Džojsa poznaju malo bolje, znaju da je mušičavi Irac bio sklon mistifikacijama i netačnim objašnjenjima gotovo svaki put kada je trebalo da progovori o ishodištima svoje umetnosti. Kao svoje uzore isticao je pisce koji to nikada nisu bili, ili su to bili manje od nekih drugih, čija je imena uredno prećutkivao. Ako je tako, zbog čega bismo mu verovali da je 16. jun zaista odabran isključivo kao dirljiva i originalna posveta Nori, kao način da se ljubav i zahvalnost voljenoj ženi iskažu ovekovečenjem datuma od koga je sve počelo? Lepo zvuči, ali pre no što ganuto i bez tračka sumnje poverujemo u tu priču, nije loše podsetiti se ko je zapravo juna 1904. godine bio dvadesetdvogodišnjak koji se odazivao na ime Džejms Džojs, već tada drsko uveren da će to ime u nekoj ne tako dalekoj budućnosti postati jedan od sinonima za Irsku, njegovu napaćenu domovinu koju je tako strastveno voleo i tako duboko prezirao.

Desetog juna 1904. godine, u jednoj blumovski besciljnoj šetnji Dablinom, Džejms Džojs je – prema tvrdnji njegovog najpouzdanijeg biografa Ričarda Elmana – u ulici Nasau ugledao visoku mladu ženu tamnocrvene kose i gorda koraka. Njegovo drsko obraćanje naišlo je na tek nešto manje drzak odgovor, koji je omogućio da se zapodene razgovor. Svojim očigledno ne preterano izraženim detektivskim sposobnostima, Nora je po kapi koju je nosio neznanac zaključila da je ovaj svakako mornar, a po njegovim plavim očima – da je Šveđanin. Džojsovi nalazi bili su nešto pouzdaniji: saznao je da je devojka zaposlena kao sobarica u ne sasvim neuglednom Finovom hotelu, a po pevuckanju u govoru lako je zaključio da mlada dama potiče iz provincije, tačnije iz pokrajine Golvej. Da je tražio celovitije i čistije otelovljenje Irske da ga sa sobom povede u svet koji ga je čekao s druge strane Severnog mora, Džojs bi ga teško uspeo pronaći. Nora je ne samo pojavom već i poreklom nosila u sebi suštinu onog tipičnog, tradicionalnog i arhaičnog irskog duha. Ili je to bar tako izgledalo mladom, pomalo blaziranom Dablincu naprečac zaljubljenom u stasitu provincijalku.

Džojsova Pisma Nori svedoče o ljubavi, strasti i ljubomori kojima je, naročito u prvim godinama, bio obeležen njihov međusobni odnos. Razloge za ljubav i strast nije potrebno objašnjavati; razloga za ljubomoru po svoj prilici nije ni bilo, izuzev u prekomernoj posesivnosti mladog pisca koji je do tada u svojim površnim vezama sa ženama s lakoćom nosio masku muškog šovinizma, tako karakterističnog za Irce njegovog doba, posebno Dablince. “Žena je stvorenje koje masturbira jednom dnevno, prazni creva jednom nedeljno, ima menstruaciju jednom mesečno, i porađa se jednom godišnje”, tipična je ulična mudrost dablinske mačo-romantike, koju je Džojs s odobravanjem prihvatao, potajno sanjajući o susretu sa ženom koja bi osim sposobnosti za obavljanje pobrojanih telesnih funkcija bila u stanju da makar nagovesti da u sebi krije i nešto više. Kada se ona konačno pojavila, namah je zaboravio svoja dotadašnja ubeđenja o ženskom rodu i naglavce uskočio u doživotnu vezu. Nije vredelo ni upozorenje sadržano u Norinom prezimenu – barnacle je kolokvijalni izraz koji označava osobu ili stvar koje se nije lako otarasiti. Nema dokaza da je Džojs ikada istinski i poželeo tako nešto. Sigurno je, međutim, da je tog 10. juna 1904. godine poželeo da se s Norom što pre ponovo sretne. Naravno, nije mu bilo ni na kraj pameti da čeka novi slučajan susret: odvažno je pohitao da joj već nakon prvih nekoliko minuta razgovora zakaže sastanak.

Da nije bilo Norinog početnog kolebanja, datum odigravanja radnje Uliksa mogao je biti 14. jun. Za taj je dan, naime, bio zakazan njihov prvi sastanak, i to ispred kuće ser Vilijema Vajlda, čiji je sin Oskar četiri godine ranije okončao svoj velelepno protraćeni život u bednom pariskom hotelu. Nora se u zakazano vreme nije pojavila, pa stoga možda i nije važno da li je u izboru mesta sastanka trebalo da bude neke simbolike. Teško je, međutim, već i zbog sumatrističke uverenosti u povezanost svega sa svačim koju će Džojs tako ubedljivo demonstrirati u Uliksu, ne primetiti da će poslednja stanica na strmoglavom životnom putu Oskara Vajlda biti prva u Džojsovom i Norinom nomadskom pohodu kroz Evropu. Povrh toga, Džojs je morao imati poštovanja prema Vajldovoj nepokolebljivoj rešenosti da živi i umre u estetističkom poistovećivanju umetnosti i života. Sličan san sanja i Stiven Dedalus u Potretu i Uliksu – i u tome, kao i u svemu ostalom nespreman da ide do kraja, no zato spreman da se nekoliko puta u romanu pozove na Vajldove razmetljive sentence, tražeći u njima spasonosno objašnjenje tajni čiji smisao ne uspeva da dokuči.

No Vajld je, dakle, već četiri godine počivao u Parizu (verovatno ne i u miru) u trenutku kada je Džejms Džojs, 14. juna 1904. godine ojađen stajao na Marion skveru pred kućom Vilijema Vajlda uzalud iščekujući da ugleda Norino tek ovlaš mu poznato lice. U pismu koje joj je sutradan napisao, uvređen i očajan, Džojs je poziva na novi sastanak, “ako ga nije zaboravila”. Do sastanka je konačno došlo 16. juna. Šesnaesti jun 1904. godine, kaže tadašnja štampa, bio je lep dan. Duvao je laki povetarac, a sunce je obasjavalo Dablin čitavih nekoliko sati, najavivši vedru noć. Početak te noći pripao je Džejmsu Džojsu i Nori Barnakl. Te noći je nadobudni Dedalusov dvojnik ušao u svet odraslih, a šesnaesti jun u istoriju. “Ti si me učinila čovekom”, priznaće joj on znatno kasnije. Šesnaestog juna 1904. godine, Džojs se iznenada obreo u svom novom životu.

Nije ni Nora, dakako, pre tog dana i posle njega bila i ostala ista osoba. Ona je zapravo prvi živi dokaz Džojsove sposobnosti da u naizgled sasvim običnom prepozna neobično i čudesno – sposobnosti na kojoj će najvećim delom počivati njegova umetnost. Imala je sasvim malo škole i nimalo zanimanja za književnost, ali je blagodareći prirodnoj pronicljivosti i duhovitosti, kao i verbalnom daru koji joj je omogućavao da te osobine ubedljivo ispolji, od samog početka njihove veze pokazivala da ne prihvata ulogu uboge seljančice u službi genija. Nora je bila visoko samosvesna žena u službi genija. Svoju je samosvest, uostalom, pokazala i time što je, šest meseci pre susreta s Džojsom, svojevoljno napustila rodni Golvej Siti i otišla u Dablin. Pobegla je od rasula u porodici: otac joj je bio pekar po profesiji a pijanac po vokaciji, i to je Džojsu, koji je i sam žestoko propatio neodgovornost jednog sličnog oca, moralo zvučati poznato i blisko, bar onoliko blisko koliko mu je bilo provokativan spoj odvažne koketnosti i autentične bezazlenosti u Norinom ponašanju. Pomalo ga je i zbunilo to što ona pred njim, razmetljivim dablinskim bonvivanom, nije pokazivala nikakvu zbunjenost. Juna 1916. godine Džojs nije mogao znati da će mnogo godina kasnije Nora priznati jednoj prijateljici: “Ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo kad sam se iznenada obrela u životu tog čoveka.” Braneći svoju dedalusovsku nedodirljivost, prvih je nekoliko pisama potpisao punim imenom: Džejms Alojzijus Džojs. Prvi put se potpisao kao Džim tek početkom septembra, da tako najavi konačnu kapitulaciju.

Bila je to, ipak, polagana predaja. Džojs je nastojao da ostane svoj čuvajući dotadašnje navike, sklonosti i ambicije. Pre svega, nije prestao da pije, niti se odrekao egzibicionističkog pokazivanja različitih vidova uticaja alkohola na ljudsku svest. Mnogo je značajnije, međutim, bilo to što je sebe u budućnosti koja je upravo počinjala i dalje mogao da zamisli isključivo kao pisca. Dugo sanjane muze se konačno domogao; sada mu je nedostajao još samo jedan mali podsticaj da se zajedno s njom otisne na gotovo tri decenije dugo putovanje koje će uveliko izmeniti istoriju književnosti. Taj podsticaj stigao je u vidu predloga koji mu je uputio Džordž Rasel, u to vreme jedan od najistaknutijih pregalaca na polju irskog književnog preporoda. Rasel je zamolio Džojsa da za časopis Ajriš Houmsted napiše jednostavnu priču iz svakodnevnog života. Ni jedan ni drugi nisu mogli znati da će ta priča biti tek prva od petnaest pripovedaka okupljenih u zbirku pod naslovom Dablinci, u kojoj je posejano i seme Uliksa. U ovim se pripovetkama, naime, prvi put jasno nagoveštava piščeva sposobnost da ostvari zadatak koji je sebi postavio: “… da ljudima pruži neku vrstu intelektualnog zadovoljstva ili duhovne radosti tako što će pretvarati nasušnu svakodnevicu u nešto što poseduje vlastiti trajni umetnički život.”

Hedonistička svest o značaju svakog trenutka u ljudskom životu dovela je Džojsa do umetničkog stava po kome u jednom svetu koji je uspeo da obesmisli i izvrgne ruglu sve što je nekada bilo dostojanstveno i uzvišeno, za uzvišenošću više i ne treba tragati. Treba je stvoriti, i to upravo na temeljima sasvim obične, banalne, katkad i vulgarne svakidašnjice. Priča o sasvim običnom danu jednog sasvim običnog Dablinca isprva je trebalo da oživi tek kao jedna od pripovedaka u Dablincima; no kada je shvatio kakve mu mogućnosti otvara zamisao o dekonstrukciji homerovskog mita radi stvaranja mita o običnom, banalnom životu takozvanih malih ljudi, Džejms Džojs je odlučio da tu ideju odloži u stranu da bi je jednoga dana razvio u nešto mnogo veće. U roman pod naslovom Uliks.

Zoran Paunović

Jedan od naših najuglednijih i najnagrađivanijih književnih prevodilaca Zoran Paunović preveo je petnaestak romana. A kako sam navodi najdraži mu je „Uliks“.

„Najdraži mi je jer je bio najizazovniji, a baš zbog toga bi, pretpostavljam, trebalo da ga u neku ruku smatram i najmrskijim, pošto posle njega još uvek ne uspevam da pronađem nešto čime bih ponovo „podigao lestvicu“ – što nikako ne znači da sam siguran da sam s Uliksom uspeo da je preskočim. Ali bilo je lepo gledati je tako visoko.“

Preveli ste Džojsovog „Uliksa“ za jednog a potom ste prevod „peglali“za drugog izdavača. Rekli ste da to nije knjiga za jedno čitanje ali ni za jedno prevođenje…

– Iskoristio sam priliku da za drugog izdavača neke stvari, recimo, popravim. Nema toga mnogo, ali nije beznačajno. Evo, odaću jednu malu tajnu. Džojs je u svom manijačkom nastojanju da svakom slovcu u Uliksu podari i neki skriveni smisao, odlučio da svaki od tri dela knjige (prvi čine tri poglavlja, drugi narednih dvanaest, a treći završna tri poglavlja) počne inicijalom jednog od troje glavnih junaka. Prvi počinje sa „S“ – Stiven, drugi sa „M“ – Moli, i treći sa „P“ – Poldi, od Leopold. U radu na prvom izdanju, u jednoj od nebrojenih redaktura teksta, malo sam se zaneo pa sam na početku trećeg dela pronašao bolji red reči i izgubio početno „P“. Sad sam ga vratio. Nije to nešto što će mnogo čitalaca primetiti, ali meni je bilo važno. Kao i neke druge slične „sitnice“.

Iako je evidentno da je „Uliks“ svojevrstan pandan Homerovoj „Odiseji“ on, kako ste i sami rekli, nije samo to. Šta je još?

– Uliks je pre svega savremeni mit: mit o trivijalnom – jedini koji je moguć u nejunačkom svetu lišenom svake uzvišenosti. Umesto da se rasplače ili razljuti nad činjenicom da je Leopold Blum jedini Odisej kojim se može podičiti kukavni dvadeseti vek, Džojs poručuje: mit je mrtav, živeo mit. Završno „da“ Blumove neverne Penelope nije rezignirano mirenje s užasom praznine, već instinktivno, radosno prihvatanje života takvog kakav je. Džejms Džojs, pisac bez doma u životu i književnosti, napisao je bezdomnu knjigu (zato na njenom kraju piše Trst-Cirih-Pariz, 1914-1921) o junacima koji uzalud traže svoj dom, i njome stao na čelo duge povorke raseljenih lica koja je obeležila književnost minulog veka. Mnogi od njih – poput Nabokova ili Kiša – nikada nisu krili da su „izašli iz Džojsovog šinjela“.

Kako tumačite činjenicu da je prvi ovdašnji primerak „Uliksa“ ugledao svetlo dana baš na Džojsov rođendan?

– Nije to bilo slučajno – izdavač je želeo da obraduje Džojsa, i bio je to ne prvi, već nulti primerak, ručni rad. Štampanje prvog tiraža okončano je tek nekoliko dana kasnije. No uprkos tome, gest izdavača nosio je u sebi finu simboliku: Džojsov rođendan postao je, po mnogima, i datum rađanja moderne književnosti.

Ne čini li vam se kao da je Džojsova vizija sveta oličena u sentenci ‘živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iz života stvarati život’ namenjena prevashodno današnjem čoveku?

– Džojs je tu, po mom mišljenju, odredio pre svega svoj put u životu – odbacivanje svih oblika kolektivne svesti i potpuni individualizam, koji neće zazirati ni od stvaralačkog samožrtvovanja s jedne, niti od bilo kog vida učestvovanja u životu s druge strane. Čak ni od onoga što se, po različitim kriterijumima, definiše kao „greh“. Takav neverovatan spoj asketizma i hedonizma dostupan je samo onima koji su istinski jaki, i istinski sigurni u sebe. Trajno nastojanje da se dosegne tako nešto verovatno jeste jedan od plemenitijih načina da se proživi život. Stoga ta čuvena Džojsova sentenca nije recept, ili uputstvo za upotrebu života – već izazov.

Džojs je i kroz svog junaka, Leopolda Bluma, odao svojevrsnu počast trivijalnostima i promovisalo antiherojstvo. Smatrate li da je trivijalnosti neophodna ili smrt ili umetnost da bi dobila smisao, možda i lepotu?

– Plašim se da termin „trivijalno“ danas više i nema onaj smisao koji je imao u Džojsovo vreme, kada je sećanje na uzvišenost još uvek bilo živo, znatno življe no danas, kada možda više i ne postoji nešto što bi bilo antiteza sveprisutne trivijalnosti. U nekom danas napisanom Uliksu, taj maleni i jadni Leopold Blum bio bi herojski antipod nekom savremenom Odiseju. Smrt, ili patnja, mogu – i to tek nakratko – trivijalnosti podariti privid nekog višeg smisla. Pravi smisao, i lepotu, može joj dati jedino umetnost. A i to sve ređe. Zato nam – premda to svakako nije jedini razlog – danas toliko znači taj Uliks.

O Džejms Džojs-u

Dušan STANKOVIĆ
Pisac iz daljine

UTEMELJIVAČ svetske moderne proze i, svakako, najcitiraniji i najuticajniji pisac proteklog veka DŽems DŽojs (1882-1941), uz slavan roman "Uliks" (800 stranica) objavio je još jedno veliko delo "Portret umetnika u mladosti" koji je u svim školskim lektirama sveta. Ovaj roman naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Potpuna posvećenost, koju je smatrao nužnim preduslovom ozbiljnog književnog rada, podrazumevala je i herojsku samoću svojevoljnog izgnanstva. Zbog toga je ovaj Irac zauvek 1904. napustio Dablin i sa svojom dragom Normom Barnakl živeo po gradovima kontinenta, najiše u Trstu, Cirihu i Parizu. Bio je, moglo bi se reći, osnivač književnosti "toka svesti".
Postao je pisac tek kada se iselio iz otadžbine, a u Irskoj su ga dugo ismejavali, da bi tek kasnije, kada je postao slavan, počeli da ga veličaju. Tada su i Dablinci "shvatili neke stvari" i otpočeli da mu priređuju prave "orgije počasti". Kad se dokopao para raskalašno ih je trošio i kelnerima davao velike napojnice. Neki irski kritičari su tvrdili da je mnogo imao sličnih osobina sa ocem, pa su zato i njega proglasili za "genijalnog potomka džabalebaroša". Po osobinama je bio takođe i veliki "pobunjenik među bundžijama", a to se može videti i po romanu "Portret umetnika u mladosti", koji je objavio istovremeno 1914, kad i zbirku pripovedaka "Dablinci", a roman "Uliks" osam godina kasnije.
U podužem eseju posvećen DŽojsu pod nazivom "Mitska uzvišenost trivijalnog", dr Zoran Paunović, vrsni znalac dela ovog pisca, kaže, između ostalog: "Nečastivi o kome govori DŽojs pronašao je u njemu šegrta koji će mnogo puta ozbiljno ugroziti neprikosnovenost svog učitelja. To se moglo prilično jasno da nasluti te iste, za DŽojsa izuzetno značajne 1914, kada je u časopisu 'Egoist', u nastavcima počelo i objavljivanje romana 'Portret umetnika u mladosti'. Junak Stiven bio je odbačen kao 'đačka vežba', a pred čitaocima se pojavilo delo koje je potvrdilo kako DŽojsovu jedinstvenu darovitost, tako i njegovu spremnost za nova preispitivanja mogućnosti proznog izraza."
Naš veliki anglista dr Vida E. Marković, u pogovoru romana "Portret umetnika u mladosti" ("Radova" biblioteka "Reč i misao", prevod Petra Ćurčije, koji i "Novosti" objavljuju) piše: "’Davno jednom, u dobro staro vreme...', počinje DŽems DŽojs svoje najharmoničnije i u celini najuspelije delo 'Portret umetnika u mladosti', 1916. (štampano prvi put kao knjiga) da bi ga završio smelom, da ne kažem, arogantnom izjavom: 'Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda’."
I, zaista, svi se kritičari, čak i cinični Irci, slažu da ovaj roman počinje rečima bajki kakve se detetu pričaju pre nego što postane svesno sebe kao odvojenog bića, dok poslednje reči u romanu su iskazi čoveka koji je u tolikoj meri "svestan svoje individualnosti", samouveren, da mu se čini kako ima snage da postane tumač vremena u kojem živi!
Postoji u romanu "Portret umetnika u mladosti" i ova rečenica: "Neću služiti onome u šta više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina ili moja crkva". Oni koji bolje poznaju političke prilike u nezavisnoj Irskoj, pa i u Severnoj Irskoj, koja je u sastavu Velike Britanije, i gde se već decenijama vodi nemilosrdni rat između katolika i protestanata, ova rečenica je dovoljna da se shvati zašto je DŽems DŽojs napustio svoju otadžbinu. Jer, ma koliko bio okružen irskim nacionalizmom, potpirivanim engleskim tlačenjem, DŽojsa su osećanja vodila prema evropskoj kulturi, jer je dobro poznavao italijanski i francuski jezik.
Na strani 192. "Potreta umetnika" DŽojs piše: "Kad se vraćao kaminu, malo hramljući ali koračajući krepko, Stiven vide kako u njega gleda ćutljiva jezuitska duša iz bledih očiju u kojima ne beše ni trunke ljubavi (...) Činilo se kao da je on upotrebljavao lukavstva i znanje i veštine sveta, kao što mu je rečeno da učini, za što veću slavu Boga, ne radujući se što se služi njima i ne mrzeći ono što je bilo zlo u njima, nego upravljajući ih, odlučnim pokretom poslušnosti, samima sebi, i pored tog tihog služenja on kao da nije nimalo voleo gospodara, a ciljeve kojima je služio kao da je voleo malo, ako mu je uopšte bilo stalo do njih".
Između dva rata, slava DŽojsa bila je na vrhuncu, mnogo se u Evropi raspravljalo o DŽojsovom stavu prema čoveku. Najveći protivnik njegovog dela bio je francuski nobelovac Andre Žid, pisac slavnog romana "Kovači lažnog novca", prokatoličkog usmerenja, koji za života nije dozvolio da se DŽojsova dela pojave u slavnoj "Galimarovoj" biblioteci "Plejada"! I neki drugi su smatrali da se ovaj pisac u toku svog umetničkog stvaranja sve više udaljavao od Čoveka i Boga. Međutim, većina je u njegovom delu videla da on gradi novi vid humanizma, opisuje čoveka ne kao boga sa Olimpa, nego kao obično usamljeno biće...


SAVET MLADIĆU

ZANIMLJIVA je i istinita anegdota o tome kada se DŽojsu obratio mladi Irac, pošto je pročitao "Portret umetnika", s pitanjem šta bi trebalo da uradi da i on postane pisac. DŽojs mu je odgovorio: "Pišite sa onim što je u vašoj krvi, a ne sa onim što vam je u mozgu!" Mada se već slavan pisac i tada držao pravila koje je dao mladiću, DŽojs ipak ništa nije prepuštao slučaju. U "Potretu umetnika" svaki citat, bilo kojeg mislioca da je, uvek je bio u ulozi priče.

Dušan STANKOVIĆ 
Satiruća žudnja

 
 
TAČNO na stogodišnjicu rođenja DŽemsa DŽojsa 1982. godine književnik Entski Bardžes napisao je u londonskom "Obzerveru" poduži tekst o ovom Ircu čiji roman "Portret umetnika u mladosti" naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Upoređujući dvojicu slavnih književnika sa ovog velikog evropskog ostrva, Čarlsa Dikensa i DŽojsa, Bardžes piše:

"Očigledno je da DŽojs, iako čovek iz naroda, nije nastojao da bude narodski pisac. Pa, ipak, njegova stogodišnjica se slavi s više oduševljenja nego što ga je ovdašnji književni svet imao 1970. za Čarlsa Dikensa, koji je nastojao da bude narodski pisac. Proslava dostiže vrhunac u Dablinu, gde još ima ljudi koji DŽojsa (umro je 1941) nazivaju nitkovom, a njegovog oca duboko poštuju kao velikog gospodina!"

DŽojs u "Portretu umetnika u mladosti" kroz opis junaka piše: "Zastao je na odmorištu pred vratima, pa ih onda, hvatajući porculansku jabučicu na bravi, naglo otvori. Čekao je u strahu, duša je malaksala u njemu, i dok je prelazio preko praga, nemo se molio da mu smrt ne dodirne čelo, da nečastivi koji se nalazi u mraku ne dobije moć nad njim. Nepomično je čekao na pragu kao na ulazu u kakvu mračnu pećinu. Tu su bila neka lica - oči čekahu i vrebahu."

Opisujući DŽojsa, Francuzi u velikoj "Larusovoj" enciklopediji ističu naročito godinu 1920. kada je pisac došao u grad na Seni iz Ciriha, gde je održana velika izložba pokreta dadaizma. Predstavnici ove umetničke branše su bili objavili rat jeziku i razumu (!) osporavali su logiku, rugali se kulturi, tražili neograničenu umetničku slobodu. I DŽems DŽojs se tu umešao, ali odmah potom pokret se raspao, a jedan deo, kao Tristan Cara i drugi, prišao su nadrealizmu, novom pravcu koji je osporavao isto tako svaku vezu sa tradicijom. DŽojsov "Portret umetnika" već je tada "davno" bio objavljen, a sledio je "Uliks".

Pisac se uvlači u sebi, piše ono što on misli da treba. Nora, njegova požrtvovana žena, postaje simbol majke Irske, ona je oživotvorenje principa plodne, ženstvene, materinske otadžbine. Za vreme kratke posete Dablinu, 1909, DŽojs piše Nori koja je ostala u Trstu: "Želim da se vratim svojoj ljubavi, svojoj zvezdi, svojoj čudnookoj Irskoj." Za njega je Nora bila deo Irske uvek prisutan u njegovim lutanjima po belom svetu. Sve ono mitsko, jer DŽojs nije mogao da živi u Irskoj, on je pronašao u Nori. Čak je i njen jezik koristio da bi što vernije u "Portretu umetnika" dočarao otadžbinu koju je napustio.

NJegov junak Stiven izgovoriće u romanu poduži monolog koji upravo objašnjava stanje duha samog pisca. "Tragične emocije ima osoba koja gleda na dve strane, ka strahu i ka sažaljenju, a i jedno i drugo su njene faze. Vidiš da upotrebljavam reč zaustavljati. Ja mislim da je tragična emocija statična. Ili bolje, dramatična emocija je takva. Osećanja koja izaziva nesavršena umetnost je kinetična, žudnja ili gađenje. Žudnja nas nagoni da nešto posedujemo, da idemo ka nečemu. Gađenje nas tera da nešto napustimo, da odemo od nečega. Umetnosti koje ih izazivaju, pornografske ili didaktičke, jesu, prema tome, nesavršene umetnosti. (...) Duh se zaustavlja i uzdiže iznad žudnje i gađenja."

Zanimljivo je da je veliki američki pisac Ernest Hemigvej, koji je obožavao DŽojsov "Portret umetnika", prokrijumčario nekoliko primeraka njegovog "Uliksa" u SAD gde je bio zabranjen 1933. godine. Irski biografi DŽojsovog života tvrde još da je on kraj kreveta stalno držao olovku i papir i budio se stalno noću da piše. Noru je to dovodilo do ludila, jer nikako nije mogla da shvati zašto se "DŽim" bavi tim budalaštinama (!) koje niko ne razume, "a imao je prilike da ostvari blistavu pevačku karijeru"...
 

NEVOLJNI USAMLJENIK


POŠTO je duže vreme DŽems DŽojs živeo u Cirihu, magazin "Art" iz ovog grada objavio je u decembru 2001. poduži razgovor sa Frederikom Pažakom, koji je već napisao knjige o Ničeu, Cezareu i Apolineru. Na pitanje, zašto i sa DŽojsom, Pažar odgovara:

- Svi ovi pisci su bili usamljenici, nevoljni, bez porodica i bez dece. DŽojs, kao usamljenik, postao je otac, ali veliki usamljenik i pored žene i dece. NJegovi odnosi sa Norom bili su izvanredni, i ljubav koju je gajio prema bolesnoj kćerki Luciji bila je potresna. Ali njegova vizija ljudskih odnosa me dovodi do zaključka da su mnogi muževi ubice svojih supruga i da su roditelji ubice svoje dece! Tu DŽojs nije bio izuzetak. NJegova usamljenost podsvesno je ubijala njegovog sina i ćerku koju je obožavao. Može se surovo reći da je porodica DŽojs bila čudan sastav četvorke u začaranom krugu. DŽojs je bio egocentrik i ravnodušna osoba i za njegovu ličnost nikako se ne bi moglo reći da je posedovao dobre osobine. Imao je osećanje krivice, bio nedruželjubiv, dok ga je alkohol i moralno i fizički uništavao...

Aleksandar Gatalica

Famozna Nora

NIJE lako biti pisac revolucionar. Biografija DŽejmsa DŽojsa to rečito potvrđuje. Onaj koji će se posle 1921. godine smatrati začetnikom novog evropskog romana, rodio se u tradicionalnoj irskoj porodici. Izrazita naklonost prema svešteničkom pozivu, u godinama školovanja snažna religioznim roditeljskim vaspitanjem, počela je ad se kurni već početkom 20. veka. Ključni datum koji je DŽojsa uveo u svet umetnosti i obeležio kao literarnog prevratnika bio je 10. jun 1904. godine.
Toga dana DŽojs nije dobio sjajnu ponudu do velikog izdavaa, nije ni otpočeo svoju najznačajniju knjigu. Tog dana DŽojs je, kao njegovi budući antiheroji, upoznao dablinsku sobaricu Noru, koja će mu postati žena, savetnik i zaštitnik tokom mnogih godina zajedničkog turobnog života. ako gotovo neškolovana, bez mnogo predznanja za život sa umetnikom sklonim eruptivnim reakcijama i svakoj raspusnosti, Nora je ostala DŽojsova nevenčana žena tokom decenija i shvatila da umetnikovo delo bolje od mnogih njegovih ispitivača.
Pa i datum - onaj najvažniji za roman "Uliks" - 16. jun 1904. biće dan kada je Nora pristal na ponudu jednog nepoznatog pisca i sa njim odbegla na Kontinent. Bez novca, bez blagoslova roditelja, ne mareći za malograđanske konvencije (DŽojs će se oženiti tek 1931. godine), par prelazi najpre u Pulu, a potom u Trst, gde DŽojs u Berlicovoj školi stranih jezika dobija mesto profesora engleskog jezika.
U to vreme nastaju ili počinju da se pišu tri najslavnija DŽojsova dela: "Dablinci", "Portret umetnika u mladosti", koji se štampa u ediciji "Novosti", i "Uliks". Ali život, onaj svakodnevni i po pisca veoma targični, nastavlja da se odvija svojim tokom, Sve do 1917. DŽojs je praktično bez stalnih prihoda. Dva puta se tokom Prvog svetskog rata seli: najpre u ratnim godinama u Cirih, potom odmah posle Svetskog rata u Trst, da bi se tek kasnije trajno nastanio u Parizu. U to vreme prvi put primećuje znake slepila i podvrgava se nizu ne odveć uspešnih operacija. Tih godina mlađa kćer Lucija pokazuje prve znake šizofrenije.
Tek posel 1917. DŽojs od Harijete Šo Viver, ispred izdavačke kuće Egoist pres, dobija stalnu mesečnu nadoknadu. U Parizu će se pisac, međutim, nastaniti tek 1920. kada se sa dve knjige, "Dablincima" i "Portretom umetnika u mladosti" već smatra uticajnim piscem. No, biti uticajan ne znači i biti materijalno obezbeđen. DŽojsovi su u Parizu živeli kao boemi: izlazili su o tuđem trošku, gladovali za svoj račun i na svaki prihod gledali kao na naročitu milost.
Jedini oslonac tokom teških godina DŽojsu ostaje Nora, ona Nora kojoj se u pismima obraćao besramnim seksualnim porukama i potpunim opisima njenih 
najintimnijih telesnih osobina prema kojima su današnji video snimci popularnih pevačica dečija pesma. Ali, Nora je bila više od atrakcije i seksualnog objekta. Onome ko je u potrazi za slobodom odbacio potporu crkve, države i porodice, žena se u oskudnom vremenu pojavila kao vodilja i putokaz.
Ostala je Nora tako u oskudnim vremenima odana umetniku u mladosti skoro kao Danteova Beatriče. Ali, DŽojsov život i kasnije ostaje jedna turobna priča. Čak i posle 2. februara 1922, kad izlaze prve kopije "Uliksa", i u piščev život počnu da ulaze redovni obroci, umetnik nije miran niti zadovoljan. Tako ostaje do kraja života, kada poslednji put pokušava da pobegne pred nacistima. Godina je 1941. i za gotovo slepog DŽojsa ovog puta je kasno za bekstvo.

M. KODEMO
Sjajan portret mladog Dablinca



MEĐU romanima, koje smo do sada objavili u ediciji “Novosti” bar polovina predstavlja biografsku prozu, pa i ostvarenje DŽemsa DŽojsa “Portret umetnika u mladosti”, koje će se naći na novinskim kioscima u sredu...
To je bio prvi roman, koji je još 1904. godine počeo da piše tada 22-godišnji Dablinac DŽems DŽojs, da bi ga završio tek deset godina kasnije! Priča o desetogodišnjaku, pa mladom momku Stivenu Dedalusu, koji odrasta u Irskoj početkom 20. veka, tragajući za znanjem i razumevanjem, direktno je DŽojsova životna priča, koju je više od pola veka kasnije, 1977, preneo na ekran irski režiser DŽozef Strik. Taj film, i još desetak koji su bili inspirisani DŽojsovim delima i njegovim životom, uglavnom su i snimili njegovi Irci.
Jedini američki film “Mrtvi”, uradio je po prvoj od petnaest pripovedaka DŽojsove zbirke “Dablinci”, veliki reditelj DŽon Hjuston 1987. godine, nekoliko meseci pre nego što će umreti u 81. godini!
Bilo je to njegovo ljubavno filmsko pismo zemlji predaka, u kojoj je rođen i u kojoj je rastao kao dečak. Ujedno, ispunila mu se želja da na ovom filmu, koji se dešava jedne božićne večeri, sarađuje sa svojom decom: sin Toni je napisao scenario, ćerka Anđelika je igrala glavnu ulogu, kao jedina rođena Amerikanka u čisto irskoj glumačkoj ekipi...
Strik je ujedno bio i prvi režiser koji se prihvatio DŽojsove literature. On je deset godina pre “Portreta” (glavnu ulogu tumači irski glumac Bosko Hogan), ekranizovao DŽojsovo opšte priznato najznačajnije delo od 700 stranica - “Uliksa”. Kritika je složna u opštoj oceni da nijedna od ekranizacija dela velikog irskog pisca nije bila posebne vrednosti, osim možda “Mrtvih” Hjustona, ali da su svi filmovi dostojanstveno ispoštovali DŽojsovo književno delo.
Ekranizovana su skoro sva DŽojsova dela: i “Fineganovo bdenje”, “Uliks”, “Dablinci” i “Izgnanici”... Ovaj poslednji, a to je zabeleženo i na Internetu, dve godine pre Francuza, snimila je 1973. kao TV film za Televiziju Beograd naša rediteljka Mira Trailović! Ona ga je i adaptirala i režirala, a igrali su Vera Čukić, Olga Ivanović, Zoran Radmilović, Zorica Šumadinac, Stevo Žigon i drugi.
Zanimljivo je da je roman “Portret umetnika u mladosti” DŽems DŽojs počeo da piše pod nazivom “Stephen Hero” (što bi u našem prevodu bilo “Stiven heroj”), što je i odgovaralo njegovim mladalačkim godinama, da bi ga kasnije prekrstio u naziv pod kojim je mnogo kasnije objavljen.
Čudna je inače “ptica” bio DŽems DŽojs. Sve svoje romane je pisao dugo, natenane: “Uliksa” - osam godina, “Portret” deset, a “Fineganovo bdenje”, koje je lično smatrao svojim najboljim delom, čak 17!
Skoro ceo život, 36 godina, proveo je sa jednom ženom, svojom životnom saputnicom Norom Barnakl, veselom sobaricom, koju je upoznao u godini kada je počeo da piše “Portret” i čiji mu se smisao za humor dopao više od uštogljenosti gospođica iz visokog društva. Venčao se s Norom tek 26 godina kasnije i ostao s njom sve do smrti 1941, u Cirihu. Nora je po svemu sudeći bila sjajna žena, koja je trpela njegove hirove, pijančenja, fobije, ljubomoru. O njoj je 2000. snimljen i igrani film, baš pod nazivom “Nora”. NJu je igrala irska glumica Sjuzen Linč, a DŽojsa - Ivan Mek Gregor! Ali, u filmografiji književnika nalazimo još jedan zanimljivi film, “Ženu DŽemsa DŽojsa”, snimljen 1985. U njemu je glavna ličnost Harijet Šou Viver, njegov pariski izdavač “Uliksa”, koju tumači Fionula Flenegen, dok je pisca igrao Kris O’Donel. Da li je Harijet još jedna DŽojsova žena?
Bežeći u dvadesetoj godini od porodice i oca koji je bankrotirao pogrešno investirajući, DŽems DŽojs je, oslonjen na Noru, lutao Evropom, seleći se iz Dablina u Pariz, pa u Trst i Pulu, gde je predavao engleski (i bio očajno siromšan), vraćao se ponovo u Dablin, London, odlazio u Cirih gde se neuspešno lečio od glaukoma (na nekim umetničkim portretima nosi crnu povesku preko levog oka), preplovio okean do NJujorka, opet išao u Trst i Pariz, da bi na kraju umro u Švajcarskoj u 59. godini.

DUGOVI

IZA DŽojsa su ostali mnogi dugovi, koje su plaćali njegov mlađi brat i izdavači. Sa Norom je imao ćerku Luciju, koja je rano obolela od šizofrenije i morala da bude hospitalizovana...

Još jedan zanimljiv detalj iz života DŽojsa: Negde dvadesetih sa još nekim drugarima neuspelo je u Dablinu pokrenuo bioskop! Pred smrt izjavio je u intervjuu “NJujork tajmsu” da bi voleo da napiše dramu o grčkim revolucionarima...

Sl. VUČKOVIĆ   
Težak i izazovan

 

JEDINA drama koju je DŽojs objavio (1918) o umetniku i ljubavnom trouglu - "Izbeglištva", bila je oda Ibzenu, njegovom omiljenom piscu. Ričard i Berta, nevenčani roditelji osmogodišnjeg dečaka, svako u još po jednoj čvrstoj ljubavnoj vezi, vraćaju se kući posle devet godina... Bila je napisana potpuno u duhu Ibzena...

Drama je, međutim, istovremeno bila hipotetičko preispitivanje sopstvenog života, jedno "šta bi bilo da je bilo" u odnosu na porodicu i društveni koncept, u kojima je stasavao: "Možemo li da zatvorimo srce za duboka osećanja? Da li bi trebalo da ga zatvorimo?" pitao je, ali se čuvao jasnog odgovora. Ko bi ga, uostalom, dao? Iako malo poznata, ova DŽojsova drama ipak nalazi put do gledalaca - prošle godine, recimo, izvela je Kompanija kamernih pozorišta, u režiji DŽaspera Bega.

Ali, to DŽojsa kao dramskog pisca, ipak nije uvelo u pozorište.

Uveli su ga drugi, zaobilazno, lomeći se na njegovoj teškoj leksičkoj strukturi, odsustvu vizuelnog zapažanja, "nedramskim" dijalozima... Iako su "Mrtvi" danas najpoznatije DŽojsovo delo preneto u pozorišno-muzičku (mjuzikl) zatim i filmsku formu, ustvari, dramatizacija "Dablinaca", s "posebnim osvrtom" na "Uliksa" (2000.godine nagrada "Toni" za najbolji scenario mjuzikla) bilo je raznovrsnih pokušaja, i sa "Uliksom", "Fineganovim buđenjem", "Portretom umetnika u mladosti".

Sa "Portretom" je, zapravo, sve i počelo. U pustolovinu dramatizacije upustio se - danas širom sveta poznati irski pisac i scenarist Hju Leonard (rođen 1926. godine, kao DŽon Kiz Bajrni) - početkom šezdesetih. "Stiven D" zvalo se to delo, u koje su uvršćeni i delovi "Stivena heroja", prve verzije "Portreta". Napisano je za Dablinski pozorišni festival, na kojem je prvi put i izvedeno, 1062. Igralo ga je pozorište Gejt i s tim komadom gostovalo u Belfastu, Cirihu, Parizu, Londonu, NJujorku. Bila je to drama u dva čina, za 24 muška i sedam ženskih likova, reklamirana kao "epizode o odrastanju mladog Irca koji odbacuje porodicu, crkvu i zemlju".

Uspeh je, sudeći po tragovima koji se danas mogu naći, bio zapažen i adaptaciju su, dve godine kasnije, istovremeno štampali izdavači u Engleskoj i SAD. U sezoni 1966/67. "Stivena D" igralo je pozorište Olni na of Brodveju, sa zapaženim uspehom. Imala su ga na repertoaru i druga pozorišta u Americi i Velikoj Britaniji, ali "Portret umetnika" odnosno "Stiven D", ostao je do danas neprivlačan za repertoarsko planiranje. Izvodi se, eventualno, u delovima, kao monodrama, ili u eksperimentalnom teatru.

Kod nas je 1992. godine "Portret umetnika u mladosti" bio na repertoaru KPGT odnosno JU-festa (Subotica-Beograd-Niš). Prema sopstvenoj adaptaciji romana, predstavu je režirao Saša Gabrić i publika je to dobro primila. U proleće iste godine, u njegovoj režiji mogli smo videti i predstavu "DŽojstik", inspirisanu DŽojsovim delom.

Iako nije bio dramski pisac, DŽojsu se ne može osporiti bar delimičan doprinos dobroj irskoj pozorišnoj tradiciji. On je pozorište voleo i ozbiljno razmišljao o njemu. U jednoj polemici, piše: "... Irsko literarno pozorište je poslednji pokret protesta protiv sterilnosti i lažljivosti moderne scene. Pre pola veka, u Norveškoj je objavljena protestna nota i od tada, u više zemalja se vode duge i obeshrabrujuće bitke protiv nosilaca predrasuda i pogrešnog tumačenj ai podsmeha. Pokoji trijumf tu i tamo duguje se čvrstom ubeđenju, a svaki hrabar pokret nešto je postigao. Irsko literarno pozorište izdvajalo se kao šampion napretka i objavilo rat komercijalizmu i vulgarnosti. Ono je delimično povratilo reč i isterivalo je starog đavola kada se posle prvog sukoba prepustilo narodskoj volji. Sada je vaš narodski đavo opasniji d vulgarnog đavola... i on sada spremno može da kiti svoj govor. Još jednom je prevagnuo i na Irsko literarno pozorište sada mora da se računa kao na vlasništvo svetine najmračnije vrste u Evropi".

POZORIŠTE

I danas tačno na stogodišnjicu dana u kojem se događa radnja "Uliksa" u Irskoj je, ceremonijalnim, javnim doručkom, obeležen Bloomsday. Slavi se gotovo kao nacionalni praznik a tim povodom održava se i tromesečni festival svih umetnosti, ReJoyce Dublin. U turističkoj ponudi je i obilazak opzorišta O Rejli, iz drugog poglavlja "Portreta umetnika". Pozorište je danas kulturni i kongresni centar.

" Svet,treperenje ili cvet!?Trepćući i drščući i otkrivajući se,svetlost koja je svitala,cvet koji se otvarao,rasprostirali su se ,beskrajno se ponavljajući zarudevši grimizno..."

Portret umetnika u mladosti ( Moja omiljena )

UMETNIK U MLADOSTI

 
    Slušaj Krenli – reče on. – Pitao si me sta bih učinio i šta ne bih učinio. Rećiću ti šta ću učiniti I šta neću učiniti. Neću služiti onome u što više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina, ili moja crkva: i pokusacu da se izrazim u nekom obliku života ili umetnosti što slobodnije mogu i što potpunije mogu, sluzeći se u svoju odbranu jedinim oružijem koje sebi dozvoljavam – ćutanjem, izgnanstvom i lukavstvom.
  Krenli ga uhvati za ruku i okrenu ga da bi se vratili prema Lizon parku. On se nasmeja skoro lukavo i stisnu Stivenovu ruku nežno, kao da je stariji od njega.
Lukavstvom, pazi molim te! – rece on. – Zar ti? Ti, jadni moj pesniče, zar ti!
A ti si me naveo da ti se ispovedim – reče Stiven, ustreptao od njegovog dodira – kao što sam ti se toliko puta ispovedio, zar ne?
Da, dete moje – reče Krenli, još uvek veselo.
Naveo si me da ti se ispovedim čega se plašim. Ali ja ću ti isto tako reći čega se ne plašim. Ne plašim se da budem sam, ni da budem odgurnut zbog nekog drugog, niti da napustim ono što moram napustiti. I ne plašim se da počinim grešku, čak ni veliku grešku koja može potrajati čitav život, a možda čak i večnost.


Preuzeto sa :Liber Aeternus

Greške su kapije otkrića.

Muškarci se rukovode linijama intelekta, a žene krivinama emocija.

Čovekova dela su najbolji tumač njegovih misli.

Misliš da bežiš, a ustvari naletiš na samog sebe. Najduži put okolo je, zapravo, najkraći put kući.

Bojim se tih velikih reči koje su nas načinile tako nesrećnima.

Kada umrem, Dablin će biti ispisan u mom srcu. Nacije imaju svoj ego, baš kao i ličnosti.

Moj jedini zahtev koji mogu uputiti svom čitaocu, jeste da celi svoj život mora posvetiti čitanju mojih knjiga.

Tvoje bitke su me inspirisale. Ne one materijalne, nego one koje su izborene i pobeđene iza tvog čela.

Ja sam sutra, ili neki drugi budući dan, ono što sam spremio danas. Ja sam danas ono što sam spremio juče, ili neki prethodni dan.

Nacija predstavlja iste ljude koji žive na istom mestu.

Kristofer Kolumbo je, kao što svi znaju, nepravedno slavljen, jer je on poslednji otkrio Ameriku.

Џејмс Џојс, музикални писац


ПАНК НА КЊИЖЕВНИ НАЧИН
Отац чувеног романа "Уликс" толико је волео музику да је неуморно уткивао у свако своје дело.

У једном језуитском колеџу, године 1893, млади Џејмс Џојс позван је на разговор с управником у четири ока. Разговор се тицао његовог будућег позива. Нудили су му да постане свештеник. За сиромашног дечака из нестабилне породице, каква је Џојсова била, овакав позив требало је да значи велику част. Част коју ни у ком случају није ваљало одбити. Управник је говорио да ниједан владар на свету нема моћ коју има свештеник, а младићу је читава прича деловала примамљиво. Све док изненада није угледао следећу сцену.
„Према Финдлетеровој цркви корачала су четири младића, ухвативши се под руке, њихали су главом и ишли у ритму полетне мелодије коју је њихов вођа свирао на хармоници. Та музика за тренутак пролете сањарским ткивом његове свести, као што је то увек бивало с првим тактовима неочекиване музике, и растопи га безболно и бешумно као што изненадни талас растапа дечије куглице направљене од песка. Осмехујући се због те отрцане мелодије, он диже поглед на свештениково лице и, видећи на њему невесели одсев смираја дана, полако повуче своју руку која се неодлучно предавала том братству.”
Овај кратак опис сасвим неочекиваног обрта који ће променити Џојсов живот и дати му нови правац, писац је дао у свом готово аутобиографском роману „Портрет уметника у младости”. Стивен Дедалус (јунак романа а истовремено и Џојсов псеудоним у време објављивања „Даблинаца”), збуњени је дечак који је до тада сањао само о свештеничком позиву и о повластицама које доноси. Али, како то обично бива с најјачим жељама и чврстим одлукама, живот се на неки начин поигра и укаже на море других могућности које дотада нисмо видели. Тако је и сам Џојс, изненада подстакнут неочекиваном музиком, схватио шта је његов прави позив. Да то није оно што пружа хладна свештеникова рука, већ зов музе Еутерпе у облику отрцане мелодије с хармонике.

Шест и по или пола седам?

Сви, наравно, знају колики је утицај Џејмса Џојса на модерну књижевност и колико су његова дела омиљена чак и данас. Али није толико познато да је Џојс поред своје неспорне књижевне обдарености, гајио још једну велику љубав (не само ону познату према Нори Барнакл): гајио је љубав према музици. Зато ће је неуморно уткивати у срж сваког свог дела, а повремено ће се њоме и бавити.
Млади Џејмс потекао је из велике али по приходима скромне ирске породице. Како је време одмицало, Џојсови су се селили у све сиромашније квартове Даблина носећи све мање ствари са собом. Неколико пута били су на ивици гладовања. Џејмс је био најстарији од својих десеторо браће и сестара. Ишао је у отмене школе, иако је породица била прилично сиромашна и уписан је и у језуитски колеџ. Ту се одиграла горе наведена догодовштина. Био је најмлађи ђак у разреду и још се препричава анегдота о томе да је на питање старијих у школи колико има година, збуњени дечак одговорио: „Пола седам”, вероватно правећи аналогију између протицања времена на часовнику и година које је проживео. Тај одговор остао му је као надимак током целог школовања.
Пошто је избегао прилику да постане свештеник, Џојс је уписао модерне језике 1898. и понајвише се бавио италијанским, енглеским и француским. Постао је запажен у књижевним и позоришним круговима у Даблину.

Тенор и ред у реченици

Али зашто је баш тајанствена музика успела да младог Стивена (односно Џејмса) одвоји од бога и приволи га уметности? Изгледа да је за Џојса музика најчистија форма уметности која успева да, чак и кад је спакована у неколико прозаичних тактова, оживи и разгали душу човека и потпуно га уведе у животнију стварност. Сам Џојс био је велики љубитељ музике. Младић који се плашио паса и грмљавине, после смрти мајке и очевог пропијања издржавао је себе и своју сиромашну породицу држећи часове језика и певања. Био је обдарени тенор, чак је освојио бронзану медаљу на годишњем музичком фестивалу „Феис Цеоил”. У двадесет другој наступио је заједно с познатим оперским певачем Џоном Мекормаком, а кад се већ остварио као књижевник, помагао је и промовисао младог ирског тенора Џона Саливана. Једном је на крају Саливановог наступа, устао у препуној сали и одушевљено тапшући узвикнуо: „Хвала ти, Боже, за ово чудо. Након двадесет година поново видим светлост.”
Поред Ирске и Ираца, у Џојсовим делима као мисао водиља провлачи се музика најразличитијих жанрова. Прва збирка песама коју је објавио зове се, нимало случајно, „Камерна музика”. Све песме врло су певљиве и звучне па је неретко за већину њих компонована и музичка пратња.
„Финеганово бдење”, последња Дзојсова књига, пуна је лирских музикалних делова. Пошто је крајње нејасна и тешко разумљива, савет који сам аутор даје за тумачење дела је: „Кад ниси сигуран, читај наглас... и то с даблинским акцентом!”, показујући на овај начин колико полаже на звучност самог језика.
Ликови из збирке прича „Даблинц„и често расправјају о тадашњој музичкој сцени и о операма. А једно цело поглавље у „Уликсу”, смишљено названо „Сирене”, компоновано је као фуга и посвећено музици. У том поглављу чак и главни јунак, Леополд Блум, на комичан начин постаје музички инструмент!
Једна животна прилика добро описује Џојсову опседнутост музикалношћу и звуком саме реченице. Наиме, док је једном у Цириху шетао парком са вишегодишњим пријатељем Френком Баџеном повео се разговор о „Уликсу” на којем је писац у то време радио. Френк је питао Џејмса како напредује роман, а овај је одвратио како је врло задовољан данашњим радним учинком, пошто је провео цео дан у раду. Френка је даље занимало колико је написао страна, на шта је Џојс одговорио: „Две реченице!” Забезекнути пријатељ даље је испитивао да ли је то због тога што није могао да нађе праве речи. „Не, речи већ имам”, одвратио је аутор. „Оно за чим трагам јесте савршен ред речи у реченици. Мислим да сам га нашао.”
Још као дечак Џојс је открио благотворна дејства музике и особину да и најгори страх може да преобрати у фину мелодију и тако га отера. У „Портрету”, писац се сећа догађаја из раног детињства кад је као врло мали дечак изјавио да се заљубио у комшијску кћи, али, авај, она је била протестанткиња и зато неприхватљива за његову католичку породицу. Тада му је тетка Данте (како се зове у роману) запретила да мора да се извини због такве љубави! У супротном доћи ће орлови и ископаће му очи! Ову епизоду књижевник Џојс претвара у песмицу, како би дечачки одагнао страх од сурове казне:
„Очи ће му ископати, он се мора извинити, он се мора извинити, очи ће му ископати.” Али потоње честе операције очију и, на крају, готово потпун губитак вида, као да показују да се луцидни писац никада заиста није извинио за све своје преступе против конзервативног и саблажњивог ирског друштва.

Опеван и после смрти

Сада Џојсово дело служи као надахнуће многим савременим уметницима. А то није ни чудо пошто је, како у књижевности тако и у музици, био визионар: још 1915, вођен уметничким нагоном, пред једним блиским пријатељем, на акустичној гитари одсвирао је нешто што ће седамдесетак година касније бити познато као панк-рок. Шокирани пријатељ није имао појма да је жустра мелодија пророчки показивала у будућност, па ју је само презрео.
Бери Мур, Џојсов земљак и кантри-рок певач, преузео је презиме од Леополда Блума и назвао се Лука Блум. „Џеферсон Еирплејн”, који су наступали још на Вудстоку и лансирали и данас познати сингл „СомебодÚ то лове”, као надахнуће користили су Уликса за своју песму „Рејоуце”. Лу Рид у својој песми „МÚ хоусе” директно упућује на „Уликса” користећи имена главних ликова. Ван Морисон, још један Џојсов земљак, поистовећује се са књижевником у песми „Тоо Лонг Ин ЕØиле” где пореди себе и писца који је више од пола живота провео ван Ирске
Многи мјузикли обрађују теме из његових прича или живота. Чак се продају и дискови с музиком коју је Џојс спомињао у својим делима или која је настала препевавањем збирке песама. Један од најпознатијих мјузикла је „Мртви”, названом по причи из „Даблинаца”. У њему играју познати Кристофер Волкен и Габријела Конрој. Сценарио је написао Ричард Нилсон, чувен по адаптацијама класика, и 2000. године био је награђен за ово дело.
Изгледа да невероватни таленат ирског тенора-књижевника побуђује и даље срца не само љубитеља књижевности, већ и оних који воле и стварају музику. Вероватно због тога што се генијалност не може зауздати у оквирима једног медија, већ сама као вода тражи сопствене чудне путеве. Па тако је и музикалност или музикална генијалност Џојсовог дела у својим чудним стазама покренула нове токове неочекиване музике за неке нове Дедалусе.

Аутор:
Ана Ђорић

Božidar Đondović

    Nije neobično da je trebalo da se sretnu, ali je prisutno čuđenje - kako je tada ta visoka, crvenokosa sobarica odoljela i time samo potvrdila postojanje velike privlačnosti kojom je nanovo kasnije birana, kada je 4 dana ranije rekla pa porekla da bi mogla da se vidi sa onim koji je drsko presreo na sred ulice, tog propalog 14. juna ispred kuće oca Oskara Vajlda čiji sin bješe par godina mrtav - jer i tad su bili Venera, Mars i Pluton zajedno sa mladinom od svjetala u tako silnom zagrljaju, da to ni mnogo umjerenije i normalnije strasti od njihovih ne bi mogle kontrolisati.
    Mi bi se na osnovu tog časa mogli, možda prvi put sa lakoćom opkladiti da je njihov susret sudbinski fenomen koji se mora nastaviti živjeti, i da će se oni svakako opet vidjeti a vrlo vjerovatno – kako je već i bilo na kraju – ostati da žive zajedno do kraja njegovog živopisnog puta.
    
Nesvakidašnje se primilo i u nastavku sve više podrazumjevalo, te je on, iako beznadežan i možda tek iz očajanja uporan, napisao joj pismo sa zamolbom, ako ga se uopšte sjeća, da se konačno sastanu za 2 dana, u četvrtak, kasnije već najslavnijeg fiktivnog dana u istoriji književnosti - 16. juna 1904. godine. Kao da ga je neki astrolog savjetovao, jer sve to prostorno uspaljeno i varljivo u Blizancima nije moglo vrdati i brzo se potrošiti pošto je bilo skoro egzaktno u 120 od vremena - Saturna iz Vodolije - podržano i učvršćeno, dok je Mjesecu ipak mudro dozvoljeno da pređe u romantični znak Rak, a Merkuru da uđe u znak Blizanaca kao vladar svega i svačega a nadasve literarnog dara koji slika dablinsku uličnu dokolicu do banalnosti i natrag do suštine života, kao nikad niko prije a ni kasnije.
Svjedoci i više nego olaki kazivači njihove intime, koju nisu nimalo čuvali rizikujući da će i sami biti više radoznala svjetina nego istoričari književnosti, otkrivaju nam da je Nora najslavnijoj irskoj Vodoliji poručila - čekam te u krevetu - i da je on te noći, kako im je navodno govorio - postao muškarac, postao zreo.
Nas to ne zanima toliko, ali je interesantno da njegov Mars se nalazi na kraju Blizanaca 120 Merkur na početku Riba, i da je bio u konjukturnoj poplavi od pošašavjelih planeta sa tranzitnim Marsom i Suncem, a još bitnije sa Venerom i Plutonom, pa je sve to ostalo ne samo izgovoreno no i trajno zabilježeno. Obzirom da on ima i Mjesec u Lavu u 7 polju 180 Venera 0 Sunce u Vodoliji u 1 i sve 90 Neptun 0 vladar Saturn 0 Jupiter u sladostrasnom Biku u 3 polju, dobro je da je bio vanredni umjetnik ipak sa nekom minimalnom mjerom zbog Asc Jarac, iako je bio i neosporan buntovnik i pijanica, jer bi običan čovjek na njegovom mjestu pod takvom konstelacijom vrištao na sav glas svima okolo trubeći od radosti šta se sa njim dešava, koliko je to uskovitlana strastima kombinacija na vrhu svjetskog blizanačkog razglasa.
Ali kao što se zna, a na sreću čitalačke publike, nije izdržao dugo kao što pretpostavljaju mnogi ni u Norinoj sobi taj dan, pa je na svojstven način sve to sa zadrškom kasnije smjestio u svoje dijelo ili svejedno obnarodovao u radnji Uliksa koja se događa u jednom danu, od 8 ujutro do 3 poslije ponoći, baš tog 16. juna.

Horoskop unutra: natalna karta slavnog pisca, Džejmsa Džojsa. Horoskop spolja: tranzit planeta najslavnijeg fiktivnog dana u istoriji književnosti - 16. juna 1904. godine
    
    
   Koliko je jaka ova tranzitna blizanačka energija na njegovom Marsu, pa 120 Merkur, svjedoči nam današnje sjećanje nazvano po junaku romana od preko 800 strana, pisanog preko 20 hiljada sati, Leopoldu Blumu, pa se zove Blumov dan i slavi se od 1954. svake godine 16. juna u Irskoj i svugdje gdje vole pisca i njegovog Uliksa, kada se organizuju javna čitanja dijelova romana, ulične, književne, pozorišne manifestacije pored rijeke Lifi u Dablinu i naravno ide se maršutom Blumovom iz romana, uz obavezno svraćanje u istorijsku kafanu O'Konel koja ima na meniju istovjetni doručak koji je imao i junak Uliksa tog jutra u 8h.
   Kako i ne bi bilo kulturnog karnevala, kada pisac ima Mjesec u Lavu u 7, pa se svi vesele, opijaju, raduju i zaboravljaju na svakodnevne muke i ma koliko je sve više lažno nego moguće ostvarivo zbog 90 Saturn 0 Neptun u Biku u 3, 90 Venera 0 Sunce u Vodoliji, to postaje kod naroda potreba opšteprihvaćena. A koliko god da je pisac prezirao svaki sistem, autoritet i red u Irskoj od vlasti do crkve, od kojih je i pobjegao stranstvujući dugo po alpskim zemljama, sigurno je volio svoj narod, i još više njegovu prvu predstavnicu, pravu Irkinju, svoju muzu, svoju Noru, koja nam se čini negdje i nespoznatljivija od njega, a ako ne, onda mu je ravnopravna kao druga polovina njegovog dara koji se ostvario kao što je i njihova ekscentrična ljubav.

Ljubavni preobražaj u romanu Uliks Džejmsa Džojsa -

Piše: Dejan Mujanović



Slika Stivena Dedalusa s početka Uliksa poražavajuće je drugačija od onog herojskog obećanja bekstva i umetničkog stvaralaštva kojim se završava Portret umetnika u mladosti. Vrativši se u Dablin, nakon neuspelog eksperimenta u Parizu, Stiven se gradom kreće „malaksalo“, a glas mu je „sumoran“, „zajedljiv” i „hladan“, dok tone sve dublje u očaj i alkoholizam kako dan odmiče. Usamljen je, a povrh svega: izgubio je sposobnost izražavanja, kako umetničkog tako i emotivnog.

Džejms Džojs nas obaveštava da se Stiven oblači samo u crno, poput Hamleta, i da ne obraća pažnju na higijenu i zdravlje, te smrdljiv luta Dablinom, trpeći zubobolju. On pije već od podne, a do ponoći završava onesvešćen u slivniku. Odeću je pozajmio od Baka Maligana, prijatelja koji ne prestaje da ga maltretira, zbog čega Stiven odlučuje da se više ne vraća u kulu Martelo gde zajedno stanuju. Takođe je nagovešteno da će napustiti profesorski posao u Disijevoj školi u Dalkiju. Jedini cilj mu je pisanje, ali nije u stanju ništa da napiše. Premda je nesumnjivo inteligentan, nadaren i ambiciozan, što se sve jasno vidi u njegovim oštrim kritikama irskog društva („Ja sam sluga dva gospodara… engleskog i italijanskog“), književne scene („napuklo ogledalo sluškinje“) i istorije („komšar iz koga pokušavam da se probudim“), nedostaje mu produktivniji pristup obračunavanja sa sredinom i sopstvenom krizom.

Ta kriza podrazumeva više različitih problema koje mora da razreši. Pored osećanja krivice zbog majčine smrti, Stiven takođe, nije u stanju da voli, budući da i dalje čeka na svoju verziju Nore Barnakl. Takođe je razočaran prijateljima, a neposredna okolina uporno odbija da prepozna u njemu sve one kvalitete koji odgovaraju njegovoj slici o samom sebi. Stiven je obuzet „bodljikavom ogorčenošću“, ali Džojs uprkos svemu ovome Stivena ne prikazuje bez određene doze saosećanja. Tomas Petruso ističe sledeće: „Nije potrebno da usvojimo u potpunosti ironično čitanje Portreta, ili Stivena iz Uliksa, da bismo shvatili da Džojs u određenoj meri održava distancu između sebe i svog junaka.“1 Ono što u suštini čini glavnu razliku između autora i književnog lika jeste činjenica da je Džojs već rešio probleme koji more njegovog protagonistu, stoga on nije imao razloga da bude ogorčen prema Stivenu dok je gradio njegov lik. Ključ je u Stivenovoj ogorčenosti prema samom sebi, pod pritiskom onegriže savesti, agenbite of inwit, a do ozdravljenja se može stići jedino prevladavanjem simbola krivice, u epizodi „Kirka“, kao i putem postepene asimilacije Blumove ljudskosti.

U tom smislu, Stivenu je potrebno nešto što može da dođe jedino spolja. Ovo predstavlja jedan od najzanimljivijih paradoksa njegovog lika, kao i samog života Džejmsa Džojsa. Koliko god da je Stiven zastupao ideju usamljenog umetnika koji sedi na vrhu planine, izolovan od svih, on u isto vreme ne može da funkcioniše bez svih tih ljudi od kojih pokušava da pobegne. Drugi su potrebni kako bi uopšte došlo do konflikta koji hrani Stivenovu (kao i Džojsovu) umetnost, a s druge strane oni istovremeno formiraju obrasce neophodne za dalje napredovanje, ne samo društveno (otac Džon/Sajmon, Parnel, Đordano Bruno), već i estetsko (Ibzen, Mangan, Jejts, Hauptman). Najzad, Džojsu i Stivenu drugi su potrebni takođe i psihološki, seksualno, kao i jednobitno, kroz egzistencijalno pričešće sa likovima Leopolda i Moli Blum, ili kroz interakciju sa stvarnim ličnostima njegovog oca Džona Džojsa i ljubavnice Nore Barnakl.

Za razumevanje ovog zamršenog sistema međuljudskih odnosa koji ne uključuje samo književne likove, već i stvarne ličnosti, važna je Stivenova teorija o Šekspiru. U epizodi „Scila i Haribda“, on tvrdi da je duh Hamletovog oca u stvari sam Šekspir. Zaplet Hamleta blisko je povezan sa temom izdajstva koja opseda Stivena, kao i samog Džojsa, imajući u vidu da je mrtvog kralja izdao rođeni brat tako što ga je otrovao, a zatim mu oženio suprugu. Drugim rečima, pokretačka sila koja stoji iza ove drame takođe je povezana sa višeslojnim odnosom između Džojsovog života i njegove umetnosti. Po Stivenovom tumačenju, Šekspir je kroz fikciju izražavao sopstvenu ozlojeđenost nastalu kada ga je En Hatavej (navodno) varala flertujući sa njegovom braćom. Pišući o svom bolu, on je nesumnjivo ponovo ranjavao samog sebe, ali Pol Švaber je u pravu kada kaže da ovaj proces donosi „izvesnu vrstu nade. Uzevši u obzir da Šekspir preobražava gubitak u besmrtnu dobit, ovime Stiven čuje, vidi, oseća, i izražava osećanje povezanosti sa Šekspirom, književnim ocem koji je kroz samopovređivanje, putem reči, stvarao kako potomke, tako i predake.“2 Ovde igra ulogu i Stivenovo osećanje povređenosti u vezi sa smrću njegove majke koja se, poput Hamletovog oca ili samog Šekspira, isto pojavljuje pred njim u obličju duha.


Međutim, Stiven kao da mazohistički uživa u svemu ovome. On marljivo sakuplja svaku vrstu uvrede ili nesporazuma koje često čak i sam namerno izaziva, a zatim preuveličava. Ovo radi ne bi li prizvao patnju, izolaciju i izgnanstvo—što sve zajedno sačinjava spisak odlika koje takođe pripisuje Šekspiru: „Ideja o progonstvu, progonstvu iz srca, progonstvu iz doma, bez prestanka odzvanja počev od Dva viteza iz Verone pa sve dok Prospero ne slomi svoju palicu, zakopa je nekoliko hvati u zemlju i baci knjigu u more.“3 Šekspirov bol i osećanje izgnanstva izviru iz izdajstva njegove supruge, dok Stiven sve ovo samostalno izaziva. Još jedna, daleko bitnija razlika između njih dvojice jeste u tome što je Šekspir mogao da stvara umetnost, naposletku se vrativši En. Stivenovo izgnanstvo, s druge strane, daleko je trajnije i zloćudnije:

Ako je Vil izgubio idiličnu mladost, svoju zavodnicu En, braću, kao i samouverenost i zadovoljstvo bračne muževnosti do koje nikada nije dospeo, a sve u korist umetnosti, Stiven je pretrpeo još veći gubitak—bez ikakve umetnosti na vidiku—jer on je izgubio nadu u irsku kulturu i politiku, englesku vladavinu, Rimokatoličku crkvu, Boga, i (kao što ćemo videti) u sve svoje prijatelje i porodicu. Njegova namera da piše i dalje je slabašno prisutna, ali on ništa nije napisao, jer njime vlada očaj otkad mu je majka umrla. Njegova „ideja o progonstvu iz srca, progonstvu iz doma“ oglašava se neprekidno i sve glasnije, kao što možemo da pretpostavimo, što se godišnjica majčine smrti sve više približava.4

Stiven proteruje sve svoje prijatelje i poznanike čim mu više nisu od koristi, žrtvujući tako međuljudske odnose zarad izgnanstva. Krenli, njegov bivši najbolji prijatelj, trajno je izbačen iz njegovog života, a Maligan, sa kojim deli kulu Martelo, sada je neprijatelj i uzurpator. On takođe izaziva žučnu raspravu sa književnicima u biblioteci, čak maštajući kako im sipa otrov u uši, želeći da ih ubije na isti način kao Klaudije Hamletovog oca.

Svojom teorijom o Šekspiru, Stiven ne samo što daje legitimitet ovakvom proterivanju, već i pronalazi rešenje za svoj problem u Uliksu: lek za neproduktivnost, pasivnost i depresiju koji pronalazi u duhovnom očinstvu. Njegova složena maštarija podrazumeva samodovoljnost, odnosno samo njega i njegovu svest, tako čineći sve druge—majku, oca, braću i sestre, prijatelje, poznanike, ljubavnice—u velikoj meri suvišnim. U ovom stadijumu, Stiven odbacuje biološko očinstvo, a akcenat prebacuje na „mistično stanje“ koje se nalazi u srži Šekspirove kreativnosti:

Očinstvo, u smislu svesnog začinjanja, čoveku je nepoznato. To je mistično stanje, apostolsko prenošenje od jedinog začetnika do jedinog koji je začet. Na toj je tajni, a ne na madoni koju su lukavi Italijani bacili evropskolj rulji, utemeljena crkva, a utemeljena je zanavek zbog toga što je, kao i svet, kao i makro i mikrokosmos, utemeljena na praznini. Na neizvesnosti, na neverovatnom, Amor matris, subjektivni i objektivni genitiv, možda je jedino što je istinito u životu. Očinstvo se može smatrati zakonskom fikcijom. Ko je taj koji je bilo kom sinu otac tako da ga ovaj mora voleti ili da on mora voleti njega?5

Stivenova egzegeza oslanja se na katoličanstvo i pojam jednobitnosti kojim se tvrdi da Sina i Svetoga duha nije stvorio Bog, pošto su Oni od iste božanske suštine kao i On. Dakle, oni nisu „stvoreni [od strane Boga], već začeti iz jedne iste suštine konsupstancijalne6 sa Ocem.“ Stiven ovo primenjuje na Šekspira, budući da su pisac i njegov duh iz drame Bog, dok je Sin princ Hamlet. Šekspir, ili duh mrtvog kralja, obraća se Hamletu, „sinu svoje duše“, i on se „čuje samo u srcu njegovom, u njemu koji je supstanca vlastite senke, sina konsupstancijalnog sa svojim ocem.“7 Time Stiven čudesno rešenje svog problema pronalazi u Šekspirovom stvaralačkom „začeću“ likova, ili reči, koji su od iste suštine kao i on—autor, otac, Bog.

Nažalost, Stivenova teorija je previše hermetična. Ona ga udaljava od onog herojskog, svakodnevnog života, presecajući mu vezu sa okolnim svetom. Stiven više ne može da funkcioniše samostalno, što postaje sve očiglednije dok dan odmiče. Na određenom nivou, on počinje da shvata ovo. Kada ga Magi pita da li stvarno veruje u svoju teoriju, on mu odmah odgovara: „Ne“. Stiven u tom trenutku najzad postaje spreman da prihvati činjenicu da mu je pomoć neophodna. Vreme mu je da upozna Leopolda Bluma.

Klajv Hart tvrdi da Džojs u Uliksu podvrgava Stivena i Bluma „okruženju koje je stvoreno pod istim onim političkim i religioznim pritiscima od kojih je on pobegao“, i da time pretače u fikciju „tenzije između lične i društvene svesti koje je i sam iskusio.“8 Štaviše, obojica se osećaju usamljeno unutar svojih društvenih grupa, uglavnom zbog toga što su međuljudski odnosi u tim kružocima u neku ruku površni. Oni će morati da upoznaju jedan drugoga ne bi li došlo do dubljeg kontakta.

Upoznavanje Stivena Dedalusa i Leopolda Bluma ima ishodište ne samo u njihovoj egzistencijalnoj konsolidaciji, već i u preobražaju koji konačno stvara umetnika. Estetska priroda njihovog ujedinjenja najavljuje se nekoliko puta, brojnim simbolima koji je nedvosmisleno potcrtavaju, kao što je odraz Šekspirovog lica u ogledalu javne kuće. Stapanje Stivena i Bluma takođe funkcioniše i kao fiktivna obrada stvarnog događaja iz života Džejmsa Džojsa koji je ovekovečen u Uliksu: prvi ljubavni sastanak sa Norom Barnakl, 16. juna 1904. godine, istog dana kada se odvija i radnja romana. Ova povezanost između umetnika i njegovog dela predstavlja izvesnu vrstu jednobitnosti, slične katoličkoj doktrini, a koja je nagoveštena Stivenovom teorijom o Šekspiru, kao i njegovim estetskim teorijama u Portretu.


Džejms Džojs, u ulozi Stivena, ne može da dosegne puni umetnički potencijal sve dok ne upozna Noru koja mu omogućava da se poveže sa blumovskim (više „prizemnim“, životnim) aspektom sopstvene ličnosti. Drugim rečima, Džojs, izgubljen u „Stivenštini (nesposoban da izađe na kraj sa stvarnošću svoje društveno-istorijske situacije)“ otkriva Noru, i ona mu omogućava da stvori jednog Bluma koji je u većoj meri povezan sa stvarnim svetom. Džojs je čak jednom prilikom i eksplicitno rekao da ga je Nora „načinila čovekom“. Kroz nju, Džojs „ne samo što 'postaje čovekom', već istovremeno postaje sposoban da začne čoveka: u stanju je da se predstavi kao otac, da začne lik Bluma kao 'oca' Stivenu, i takođe da postane otac u bukvalnom smislu te reči.“9Kontradiktorni aspekti Džojsove ličnosti time su spojeni pojavom Nore. Pomenuto ujedinjenje, kao i jednobitnost, izvanredno su simbolizovani prizorom pri kraju knjige, u epizodi „Itaka“. Stojeći jedan pored drugog, i svako držeći svoj reproduktivni organ u šaci, Stiven i Blum gledaju nagore ka Molinim obrisima u prozoru, dok uriniraju u bašti, tačno pre nego što se priča prebaci u njen tok svesti u epizodi „Penelopa“.

Reproduktivni aspekt ovog sistema jednobitnosti najavljen je još ranije u Uliksu, u epizodi „Volovi sunca“, kada ujedinjenje Stivena i Bluma započinje. Čak je i sam Džojs svojevremeno rekao Frenku Badženu da je Blum spermatozoid, a Stiven embrion u ovom poglavlju koje imitira stadijume trudnoće (i istorije engleske književnosti), završavajući se rođenjem Pjurifojevog sina. Leopold Blum izbija iz „umetničke potencije Džojsa kako bi aktivirao do sada neplodnog Stivena“. Prema tome, umetnik se „'rađa' uz prasak groma, i 'zakmečavši' ('Idemo Berku!') ustremljuje se pravo na sisu (pab), kao svako novorođenče.“10 Simbolično i bukvalno rođenje time su isprepletani u ovom poglavlju:

Vazduh je napolju prepun vlage od kiše, nebeskog životnog soka koji se cakli na dablinskom kamenju ispod zvezdanog coeluma. Božji vazduh, vazduh Svevišnjeg, iskričavi sveobuhvatni podantni vazduh. Udahni ga duboko. Tako mi Boga, Teodore Pjurifoj, dobro si obavio posao, nisi ti to tek tako smandrljao.11

Kao što Petruso objašnjava, Stiven je taj koji iskoračuje napolje, na „dablinsko kamenje“, ali primedba se prebacuje na novorođenče pominjanjem Teodora Pjurifoja, time aludirajući rečenicom „Udahni ga duboko“ kako na Stivena tako i na bebu. Dok prinova dolazi na svet, Stiven napušta bolnicu.

Asimilacijom blumovske strane ličnosti, Stivenov proces umetničkog rađanja, međutim, nije do kraja završen. Viki Mahafi ispravno tvrdi da on mora da ode još korak dalje: „Onakav Stiven kakvog ga Džojs prikazuje je nedovršen. Ova necelovitost je posledica njegove identifikacije sa autoritetom nalik Janusu čija su oba lica muška.“12 Stoga Stiven takođe mora da usvoji, putem Bluma, određene aspekte Moli. Od suštinskog je značaja za umetnika da upije i žensku stranu, ne samo da bi stvarao uverljive ženske likove, već i da bi dosegao složenost potpuno sazrelog ljudskog bića, tako što će poprimiti odlike „novog ženskog muškarca“, kako u epizodi „Kirka“ doktor Dikson naziva Bluma, koji mu potom odgovara: „Oh, tako bih želeo da postanem majka.“13 Moli dominira i kontroliše Bluma kroz čitav Uliks, pohodeći mu svest, a putem njega—ona takođe utiče i na Stivena. Nadopunjujući Oca i Sina, ona postaje Sveti duh njihove lične varijante Svetog trojstva.

Njihov konsupstancijalni odnos na izvestan način parodira katoličko shvatanje Svetog trojstva. Pridržavajući se principa izloženog u Džojsovom ranom eseju, „Drama i život“, Moli, Blum i Stiven dekonstruišu doktrinu, zamenjujući rigidne i zastarele kategorije „muškarcima i ženama kakve ih srećemo u stvarnom svetu, za razliku od onih koje vidimo u svetu mašte.“14Njih troje zajedno predstavljaju „moderno trojstvo koje ne odiše pobožnim, sramežljivim i ustajalim poštovanjem prema blesavoj egzistenciji lišenoj duha koju, prema Džojsu, promoviše rulja, a naročito crkva.“15 Džojsovo trojstvo slavi „komediju pometnji“, a ono što nam poručuje jeste: „Živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iznova stvoriti život iz života“16

Pri kraju svoje izmaštane odiseje, Stiven Dedalus ipak uspeva da sagleda izopštenost iz društva u svetlu svih protivrečnosti i „pometnji“. Na najosnovnijem nivou, Uliks je „samo jedna priča, i to jednostavna. To je priča o potrebi ljudi jedni za drugima.“17 Drugi nisu bitni samo da bi njihove vrednosti mogle da se ispitaju, razotkriju i opovrgnu. Kako bi napredovali, i time izbegli umetničku i životnu paralizu, određenom broju, ako ne i svim Džojsovima i Stivenima potrebni su njihovi Leopoldi i Moli – u kojem god obliku da se ukažu. Svi oni bi trebalo da upoznaju svoju Noru Barnakl.

Možda baš tada, 16. juna, na Dan zaljubljenih.