Semjuel Beket, dramatičar i romanopisac irskog porijekla, rodio se 13. aprila

 1906. godine u Dablinu, a umro je 22. decembra 1989. godine u Parizu. Od 1938. godine živi u Parizu te nakon rata počinje i pisati na francuskom. Prijateljevao je sa Džejms Džojsom, kojem je bio i lični sekretar. 1969. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Beket je jedan od glavnih predstavnika teatra apsurda.

Beket je najslavniji po drami “Čekajući Godoa” koju je kritičar Vivian Mercier opisao glasovitim riječima: "drama u kojoj se dvaput ništa ne događa". Dramatičar pomoću smiješnih i izgubljenih likova prikazuje temeljni besmisao i besciljnost života, što se lijepo poklopilo s tadašnjim usponom filozofske škole egzistencijalizma.

Poput mnogih djela nakon 1947., napisao ju je na francuskom (En attendant Godot). Drama je nastala između oktobra 1948. i januara 1949, objavljena je 1952. godine, a premijerno izvedena 1953.

Doživjela je uspjeh kod kritike i publike, te potakla kontroverze. I danas se izvodi vrlo često po cijelom svijetu.

Krajem 1940-ih i početkom 1950-ih Bekettje na francuskom napisao svoje najpoznatije romane, koji se često unatoč njegovu izričitom protivljenju nazivaju "trilogijom": Molloy (napisano 1947., objavljeno 1951.), Malone umire (napisano 1948., objavljeno 1951.) i Bezimeni (1953.).

Kroz ta tri romana čitatelj može pratiti razvitak Beketova zrela stila i tema. Molloy ima više osobina konvencionalnog romana: vrijeme, mjesto, zbivanje i radnju. Malone umire uglavnom se rješava zbivanja i radnje, ali ostaju naznake mjesta i vremena.

"Radnja" knjige ima oblik unutrašnjeg monologa. Napokon, u Bezimenome nestaje i osjećaj mjesta i vremena. Osnovna je tema tog romana sukob između želje glasa da nastavi govoriti i time nastavi postojati, te gotovo jednako jake želje za tišinom i ništavilom.

Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim djelima daje krajnje pesimističnu viziju svijeta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovjek svedan na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno "trajanje" ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa.

Da bi prikazao apsurdnost takva života i čovjekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet te ih zamjenjuje nizom scena koje se ponavljaju s malim varijantama, a likove svodi na grotskne i stravične marionete (kljasti, nijemi, slijepi, gluhi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smještene u kante za smeće ili zatrpane u pijesku).

Shvatio sam da je Džojs išao koliko god je mogao daleko u pravcu koji je najbolje poznavao", ispričao je Beket svom prijatelju Knowlson-u. Džojs se uvek trudio da što više obogati svoje delo.

Shvatio sam da je moj put u osiromašavanju, u oduzimanju a ne u dopunjavanju."

Čekajući Godoa

Čekajući Godoa (fr. En attendant Godot, engl. Waiting for Godot) je drama koju je napisao Samjuel Beket u kojoj glavni junaci čekaju Godoa - osobu koja se nikad neće pojaviti. Delo je provobitno napisano na francuskom (fr. En attendant Godot). Beket je delo preveo na svoj maternji jezik (engleski) 1952., tada je pridodao podnaslov - Tragikomedija u dva čina.

Čekajući Godoa je drama u dva čina. Kao što sam naslov kaže, dva glavna lika Vladimir (znan i kao Didi) i Estragon (znan i kao Gogo) čekaju dolazak Godoa. Njih dvojica su najverovatnije skitnice koje su se pre sastali sa misterioznim Godoom koji im je rekao da ga čekaju na mestu gde su oni na početku drame. Drama počinje Vladimirovim dolaskom na scenu. On ugleda Estragona i drago mu je što ga vidi. Oni se raspričaju sve dok Estragon ne počne da izuva svoje cipele. Nakon molbi za pomoć i mučenja oko svlačenja, Estragon napokon skida cipele, no, nakon toga se pojavljuje pitanje šta raditi sada. Neko vreme pričaju o svojoj prošlosti i o nekim tekstovima i događajima iz Svetog Pisma, sve dok ne primete jedno stablo. Pogledaju ga i počinju govoriti šta bi mogli napraviti. Estragon odjednom dođe do ideje da se obese, no nemaju uže da se obese. Njihova razmišljanja i prepirke prekida iznenadni Pocov dolazak. On tvrdi da oni stoje na njegovoj zemlji. Poco nije došao sam, nego sa svojim slugom Likijem. Poco im objašnjava mnogo stvari od kojih je jedna sumrak. Poco im je tik pre njegovog odlaska objasnio pojam sumraka i kako pada noć. Pre svog odlaska on im je rekao dosta toga o Likiju i oni su od njega hteli da on pleše i misli. Liki je igrao i izneo svoje mišljenje o jako dubokoumnoj temi, ali sa jako nerazumljivim govorom tako da ga je Poco prekinuo. Pre odlaska Liki je ugrizao i ozledio Estragona. Posle njihovog odlaska dolazi dečak koji Vladimiru kaže da Godo neće doći danas, nego sigurno sutra. Takođe saznajemo da dečak živi i radi kod Godoa i da ima brata kojeg Godo tuče. Konačno je pala noć i Vladimir i Estragon su se odlučili razići preko noći. Time se završava prvi čin drame.

Početak drugog čina je isti kao i prvi. Vladimir se na isto mesto vraća, no ovaj put je pozornica bez Estragona. Nakon kratkog vremena na pozornicu dotrčava Estragon sav uplašen govoreći da ga prati desetak ljudi koji su ga već istukli i žele ga i sada istući. Vladimir mu kaže da se smiri i da se ne boji ničega dok su zajedno. Kada su obojica shvatili da opasnosti nema, Estragon želi da odu, no Vladimir ga podseti da čekaju Godoa. Estragon tada predloži da se njih dva raziđu i dva puta kaže da će otići, no svaki put ostane na mestu. Tada nakon njihovih prepirki na pozornicu upadaju Liki i Poco, no obojica se odmah sruše i ne mogu se dići. Vladimir objašnjava Estragonu, koji tvrdi da se ne seća ničeg od juče i da nisu juče bili ovde, da jesu i da su i Liki i Poco bili tamo. Kada Vladimir i Estragon priđu Pocou on im kaže da je oslepeo. Oni mu pomažu da se ustane, no i oni sami padnu i ne mogu ustati, no to im nakon nekog vremena polazi za rukom. Poco još uvek traži njihovu pomoć. Njih dvojca razmišljaju i dvoume se i na kraju mu pomognu. On im onda kaže da stignu i Likija, što oni i naprave po Pocovim instrukcijama. Oni ga tada zamole da Likiju kaže da peva ili misli, no on im kaže da je Liki onemeo. Poco i Liki onda odu. Vladimir se neko vreme čudi o ljudskom postojanju i o samome sebi, dok Estragon za to vreme spava. Vladimir probudi Estragona i njih dvojica se još malo prepiru. Malo pre noći, ponovno dolazi dečak koji im ponovno kaže isto, da će Godo sigurno doći sutra. No dečak Vladimiru ovaj put tvrdi da ga se ne seća i da on juče nije bio ovde. Vladimir ga pokušava razuveriti, no to mu ne ide od ruke. U tom razgovoru saznajemo da Godo ima belu bradu i da se dečakov brat razbolio. Dečak odlazi, a Vladimir i Estragon ponovno gledaju stablo i ponovno se žele obesiti, no nemaju uže. Oni odlučuju da će se i sutra vratiti na isto mesto, ali da će ova put donijeti uže. Kraj ovog dela je smešan i često citiran:
VLADIMIR: Onda, idemo ?ESTRAGON: Idemo!

(ostaju na mestu)

VLADIMIR je jedan od dvojice glavnih likova. On je Estragonov najbolji prijatelj, i druži se sa njim celoga života, a pošto je fizički razvijeniji od Estragona, tokom njihovog drugarstva on ga i zaštićuje. On je solidno obrazovan i uvek objašnjava Estragonu mnoge stvari.
ESTRAGON je drugi od dvojice glavnih likova. Vladimirov je najbolji prijatelj, uprkos tome što je mnogo puta predložio da se rastanu. Manji je, slabiji i manje bistar od Vladimira, te je zato uvek pod njegovom zaštitom.
POCO je sporedan lik u ovoj drami. On je mudri putnik koji se kroz dramu pojavljuje sa svojim slugom Likijem. Glavne likove uči mnogim stvarima. U drugom činu je gubi vid. Tada mu je jedini oslonac Liki.
LIKI je Pocov verni sluga. On je već star i nije naročito sposoban niučemu, te zato svoje poslove služenja obavlja što bolje može, u nadi da će ga Poco zadržati. Ranije je umeo mnoge stvari, poput plesa, čitanja i razmišljanja. Na Pocovu naredbu jednom je plesao i mislio, ali ne baš uspešno. U zadnjem činu saznajemo da je Liki gluv.
DEČAK radi za Godoa. Svaki dan obaveštava Vladimira da će Godo doći sutra, no Godo ne dolazi. Njegov brat i on rade kod Godoa i poprilično im je dobro, osim što Godo povremeno tuče dečakovog brata.

Moje greške su moj život.

Dugo sam odbacivao tu pomisao i govorio sebi: Vladimire, budi razuman. Još nisi sve pokušao. I nastavljao sam borbu. (Čekajući Godoa)
 
Za čuvenu predstavu avangardnog američkog dramaturga Boba Vilsona «Ajnštajn na plaži» (Einstein on the Beach), koju je napravio u saradnji sa poznatim kompozitorom Filipom Glasom, neki kritičar je jednom, drsko i duhovito, rekao da  «treba imati koncentraciju indijskog  fakira,  izdržljivost lovca na lavove  i  apatiju ovce» da bi bila odgledana i odslušana do kraja (predstava traje oko pet sati, pa se gledaocima dozvoljava da izlaze i ulaze - po želji, s tim što se neki ne vraćaju).


Svi mi znamo da postoje svakakve predstave. Ovom prilikom govoriću o jednoj, širom sveta veoma poznatoj, pozorišnoj predstavi koja važi za prilično uvrnutu, a koja, ipak (a možda baš zbog toga) opstaje već više od pola veka - i uvek se iznova smatra savremenom, odnosno jednim od najznačajnijih dela  moderne avangardne dramaturgije. Reč je o komadu «Čekajući Godoa» Samjuela Beketa (Beckett, 1906-1989).
1. Svako ko se iole interesuje za pozorište, zna za taj Beketov kultni komad. U pitanju je svojevrsna «drama apsurda» (le théâtre de l'absurde). Živeći u Francuskoj, autor je tekst  napisao na lepom francuskom jeziku (En attendant Godot), da bi ga, dve godine kasnije, sam preveo na engleski (Waiting for Godot), uz odredjene nadopune. Predstava je prvi put izvedena u Parizu, početkom 1953. godine, a prikazuje se, širom sveta, i danas. Čekajući Godoa je Beketa učinio slavnim; istovremeno, mnogi pozorišni analitičari ga smatraju najuticajnijim pozorišnim komadom u poslednjih stotinak godina.   
Moja namera nije da, ovom prilikom, ulazim u elaborirano objašnjavanje značaja, ali i enigmatičnosti, samog komada Čekajući Godoa, već da se pozabavim neuspelim pokušajem da se on postavi na scenu jednog beogradskog pozorišta, u ranim pedesetim godinama prošlog veka, samo godinu i po dana nakon njegovog prvog izvodjenja u Parizu. (Primera radi, u SAD se taj komad prikazao po prvi put tek 1956. godine). Peripetije koje su taj prvi pokušaj u Beogradu pratile jesu jedan primer iz prilično uzbudljive književno-pozorišne povesti naše bivše države. Ipak, pre nego što govorim o tim problemima, dajem  kraći osvrt na sam komad.
Ma koliko izgledalo da je u pitanju jednostavna predstava, Čekajući Godoa tera gledaoce da postavljaju mnoga pitanja, i sva su - potrebna. I, što je još važnije, tera ih da se pomire s tim da su mnoga pitanja - prosto neodgovorljiva. Ali ih je vredelo postavljati.   
Dva glavna lika ove tragikomedije u dva čina, Vladimir (od milja Didi) i Estragon (Gogo), čekaju dolazak Godoa, osobe koja se nikad neće pojaviti. Zapravo, nikada nećemo ni saznati ko je - Godo! Na sceni, koja ima samo jedno jedino ogoljeno drvo, njih dvojica sve vreme pričaju, često lupetaju, izgovarajući nepovezane rečenice, pomalo sanjareći, tako da se brzo shvati da je njihov razgovor pretežno - apsurdan. To čekanje Godoa prelazi, naravno, u dosadjivanje, a ipak oni i dalje uspevaju da čavrljaju medju sobom i da se nadaju da će Godo doći. Podsvesno oni očekuju da se Godo pojavi, i spase ih, te im ne smeta to ubijanje vremena besmislenim pričanjem i povlačenjem nekih nebitnih poteza. A njihovo očekivanje da će Godo doći i «izvući ih na sigurno», iz besmisla koji vlada svuda oko njih i u njima samima, pokazuje, prema tumačenju mnogih kritičara, neutaživu želju ljudi za traženjem životnog smisla.    
Ništa bliže se ne zna o toj dvojici; moguće je da su beskućnici. Stiče se utisak da se često druže. Vladimir je fizički razvijeniji od Estragona, pa se ponekad postavlja kao njegov zaštitnik. Prilično je inteligentan, te objašnjava Estragonu mnoge stvari. Pored njih dvojice, pojavljuju se i dva sporedna lika, Poco (Pozzo) i Liki (Lucky), kao i jedan bezimeni dečak, koji svakog dana obaveštava Vladimira i Estragona «da će Godo doći sutradan», mada se Godo nikada ne pojavljuje. Oni će, čekajući, pokušati da se obese, ali im to ne polazi za rukom; zatim će poželeti da prekinu čekanje i odu, ali ne mogu da krenu. (Uzgred budi rečeno, primetno je da u komadu nema ženskih likova; ovo pominjem zato što mi se čini da su, uvek kada imamo komade/knjige/filmove sa all-male-cast, šanse za apsurd veće, pošto prisustvo ženskih likova, uglavnom, situacije čini životnijim).


O ovoj Beketovoj drami davane su vrlo različite interpretacije. Tako, recimo, kritičar Vivijan Mersije (Mercier) smatra da je Beket ovom dramom postigao "teoretsku nemogućnost - da komad u kome se ništa ne dešava uspeva da zadrži gledaoce na svojim sedištima do kraja, iako se ni na kraju ništa neće dogoditi". Neki smatraju «da gledalac mora imati razvijenu uobrazilju i sposobnost da prihvati ispredanje fantastičnih snovidjenja, ma koliko uprošćenih, jer zbivanja na sceni izmiču jednostavnom tumačenju», ma šta jedna takva konstatacija mogla značiti. Da se mora shvatiti da je komad potvrda čovekove otudjenosti, slabosti i nesposobnosti da nalazi izlaz iz protivrečnosti koje ga sudbinski rastržu, ali ne samo to; da čovek treba da bude spreman da prihvati irealnost u meri u kojoj shvatamo svakodnevnu stvarnost, jer ponekad izgleda da  postoji i «realistična irealnost»; da je bezizgledno svako traganje za smislom, jer, u životu postoje zagonetke bez smisla i rešenja. Drugi, pak, vide osnovnu premisu ovog komada na liniji filozofije egzistencijalizma, koja je, u vreme kada je komad pisan,  bila u usponu. U svakom slučaju, predstava je teško protumačljiva, pa navodi mnoge gledaoce da se pitaju koliko uopšte ima svrhe - tumačiti je. Život se mora živeti. Otuda ova višeznačna drama zadržava svoju aktuelnost i  danas.
2. Kao što sam već pomenuo, kratko vreme po izvodjenju drame Čekajući Godoa u Parizu, u Beogradu je bila izražena želja da se taj komad postavi na pozorišnu scenu. Pa Pariz i nije tako daleko od Beograda, poverovali su neki entuzijasti. Bila je to hrabra namera da se, koliko-toliko, uhvati korak sa avangardnim dogadjanjima u Parizu, koji je u to vreme umnogome važio za kulturni centar sveta. Medjutim, to nije išlo lako, pošto je, u tadašnjim okolnostima forsiranog komunističkog jednoumlja kod mnogih «nadležnih» postojao strah od - «importovanja dekadencije sa Zapada», te nije bilo lako prihvatiti predstavu kakva je bila Čekajući Godoa.  
Pokušaj je, dakle, bio neuspešan: pripreme u Beogradskom dramskom pozorištu  bile su dovedene do kraja, ali je u poslednjem trenutku došlo do odluke «odozgo» da se odustane, te je komad skinut s repertoara pre nego što je i bilo njegove premijere. S tim u vezi, mada je moguće da je bilo i drugih razloga, analitičari ukazuju da je do toga došlo zahvaljujući stavu književnika Miroslava Krleže; njegovo ime se odmah, i sve vreme kasnije, spominjalo.
Drugim rečima, na odluku da ne dodje do premijere komada svakako je uticao i - Krleža. Podsećam da su to bila teška vremena, samo osam-devet godina nakon Drugog svetskog rata, kada se nova socijalistička (komunistička) vlast u Jugoslaviji utvrdjivala, naturajući pritom svoje posebne kriterije koji sa našim današnjem poimanjem vlasti nisu mnogo kompatibilni.


Kao što se zna, Miroslav Krleža je bio enciklopedijski obrazovan čovek. I nesumnjivo dobar dramaturg, esejista i romanopisac, te kao takav bio je uticajna javna ličnost. Mada on, tel-quel, nije bio mnogo po ličnom ukusu Josipa Broza Tita, istoričari kažu da je sve vreme uživao punu Titovu naklonost.
U takvoj situaciji, Krleža je sebi dozvoljavao, izgleda, veće slobode nego neki drugi pisci. A i zna se da je on po prirodi često bivao preterano polemičan i kritičan, kako prema kolegama piscima u tadašnjoj državi, tako i prema velikim piscima iz inostranstva; stoga je umnogome važio za čoveka «koji nema dlake na jeziku»(što je, ponekad, eufemizam za «poganog čoveka»; tako su zabeležene reči pesnikinje Desanke Maksimović: «A Krleža je, znaš, kao što je video muve u Grobljanskoj ulici, poganog jezika, i pas i čovek, što bi rekao narod»). Elem, Krleža, koji je važio za dobrog poznavaoca francuske književnosti, bio je kritičan prema Samjuelu Beketu; Beket mu nije bio po volji, pa ni njegov pomenuti komad Čekajući Godoa (koji Hrvati prevode kao U očekivanju Godota), sa kojim je bio u toku, nakon prvog izvodjenja u Parizu.  
Krleža je jednom zabeležio o Samjuelu Beketu ovo: «Kada nad jednom književnošću Samuel Beckett konstatira veoma mudro da smo stigli na kraj puta, on samo varira jednu temu, u evropskoj poeziji uobičajenu već više od stotinu godina. Beckettova proza, to je konac dugotrajnog besmislenog stradavanja, to je jalova spoznaja da smo se izgubili u punoj praznini svemira, za uvijek prokleti pod zvijezdama, gladni, na smrt umorni, poniženi i samotno oboreni. Jadikovka Beckettovih protagonista, njegova bezbožna zadušnica plače nad smrću razuma, ljubavi i samilosti, na rubu sverazorne senilije, pa ipak, pitamo se, nije li to sve samo trik da bismo povjerovali kao da su ove banalnosti o Dolini suza izgovorene po prvi put? Nismo li ovu lamentaciju o Sudnjem Danu slušali već i u srednjovjekovnim 'Prikazanjima', i tko bi nas mogao razuvjeriti da konac i kraj 'Artamonova', u romanu Maksima Gorkoga, ne predstavlja isto tako beznadnu viziju čitave ruske gradjanske civilizacije na samrti? Scena, kada stari Artamonov, deklasiran, izopćen, sveden na socijalnu ništicu, od sviju ostavljen, umirući, sa gadjenjem odbacuje zadnju, pljesnivu, blatnu i vonjavu koru hljeba, kada ovaj prokleti kruh svagdanji gazi čizmom, on proklinje seljački priprosto pa ipak learovski patetično svoju vlastitu besmislenu sudbinu; zar ova vizija Artamonova na samrti nije tema rasula i sloma kapitalističkog društvenog stanja, kao i rekvijem nad odrom gradjanske civilizacije - 'Na dnu' - napisan pedeset godina prije Becketta?...».
Medjutim, učeni Krleža, veliki umetnik reči, grešio je u ovom slučaju. Naime, vreme je pokazalo da Beket važi za jednog od najvećih književnika XX veka (dobitnik je i Nobelove nagrade), a nije mi poznato da li je Krleža, pri kraju svog dugog života od 88 godina, kasnije promenio mišljenje o - Beketu (Beket je dobio Nobela 1969. godine, a Krleža je umro tek 1981. godine).
O tome da "Krleža nije razumeo Beketa", te da je bio direktno odgovoran što je bilo došlo do otkazivanja premijere komada Čekajući Godoa u Beogradu, priča Goran Marković, u svojoj knjizi „Male tajne". Govoreći o probama i radjanju komada Čekajući Godoa u Beogradu, on navodi ovo: "Miroslav Krleža, pošto je pogledao prvi deo generalne probe predstave Čekajući Godoa u Beogradskom dramskom, a prethodno pročitao dramu u originalu, rekao je glumcima 'da se tu radi o nihilizmu', i posavetovao ih da se okanu tog očito bezvrednog teksta". Dalje, Goran Marković dodaje i ovo: „Postoje nekoliko svedoka i zapis reditelja predstave Vasilija Popovića (Pavla Ugrinova) koji svedoče da je sve što sam napisao za Krležu, od reči do reči, istina. Tu, takođe, treba imati u vidu da je Krleža u to doba bio državni pisac broj jedan i da je, kao takav, svakako imao svakojakih obaveza...". 
Takvih mišljenja, po kojima se Krleža optužuje za tadašnje neprikazivanje Beketove predstave u Beogradu, ima  više.
I reditelj Ljubomir-Muci Draškić, koji je poznat i po tome što je režirao više "sumnjivih predstava" i dugo bio na čelu "najsumnjivijeg pozorišta za svaku vlast - Ateljea 212", takodje, upire prst na - Krležu. Govoreći o zabranjivanim predstavama iz tih vremena, rekao je: "Prva velika zabrana bila je 1952. godine. Reč je o predstavi 'Bal lopova' Žana Anuja u režiji Soje Jovanović u Beogradskom dramskom pozorištu. Zabranila ju je tadašnja ministarka za kulturu Mitra Mitrović kao dekadentan komad. Nekoliko godina kasnije, u istom pozorištu sprečeno je igranje Beketovog 'Čekajući Godoa', čemu je direktno kumovao Miroslav Krleža".
Novinar Feliks Pašić, u članku "Kako smo čekali ‘Godoa' - drama jedne predstave" (Književnost 5, 1987), pisao je o tome šta je u ono vreme izazivalo toliko podozrenje prema Beketu i njegovom komadu Čekajući Godoa. On je naveo izjavu književnog kritičara Borislava Mihajlovića Mihiza: "Kako je ‘Godo' zaista bila jedna od retkih, stvarnih novina u dramskoj literaturi, ona je kod mnogih ljudi izazivala nerazumevanje, odbijanje i podcenjivanje. Nije slučajno da je Krleža - koji je veliki dramski pisac, ali druge vrste - prezirao ‘Godoa'. Kad sam u jednom napisu, ili u intervjuu, hvalio vrednosti Beketove drame, u svom feljtonu me je žestoko napao moj prijatelj Gustav Krklec za koga se ne može reći da je bio pravoveran. Njemu se to prosto-naprosto nije dopalo. Znači, ‘Godoa' je predusrelo konzervativno nerazumevanje. I, naravno, igrala se druga igra - igra naše epohe. Kada je posle 1951. godine počelo otvaranje naše zemlje prema svetu i prema raznim dogadjajima u savremenoj civilizaciji i umetnosti, taj proces otvaranja i oslobadjanja od krutih kanona socijalističkog realizma nije išao pravolinijski. Nailazio je na zastoje, čak na kontraudare koji su najčešće bili posledica onoga što se dogadjalo u oblasti politike. Udari su bili kratkorajni, sa nejednakim posledicama. Mislim da je ‘Godo' uleteo 1954. godine u jedan takav period, pa su se splele dve stvari: konzervatizam i jedna vrsta političke, ne toliko represije koliko recesije i zaustavljanja. Ta dva elementa bila su dovoljna da predstavu u tom trenutku učine, s jedne strane, nemogućom, a s druge strane vrlo privlačnom i znatno privlačnijom nego što bi inače bila za ljude koji su hteli, pokušavali, borili se, uglavnom mladi ljudi, da prošire granice našeg saznanja i slobode".
Feliks Pašić beleži i izjavu tadašnjeg velikog glumca Ljube Tadića (koji je u Beketovoj drami igrao - Vladimira), koji se pritom čuvao da olako ne ogreši dušu: "Da ne grešimo: nije Krleža skinuo predstavu sa repertoara, ali dopuštam pritom da je Krležina skepsa prema Beketovom komada mogla rukovodstvo Beogradskog dramskog pozorišta učvrstiti u uverenju da ‘Godo' jednostavno nije podoban". Ova Tadićeva izjava govori da je sve vreme dok je predstava ‘Godoa' pripremana u rukovodstvu samog Beogradskog dramskog pozorišta  bilo dileme oko potrebe njenog prikazivanja, pa ga je Krležino negativno mišljenje pospešilo da od premijere komada - odustane.
A Sveta Lukić, u svojoj knjizi "Preko granica", piše: "Jedva smo mogli slutiti da je Krleža, boraveći tada u Beogradu, odigrao izvesnu, ne baš beznačajnu ulogu - svojim negativnim mišljenjem o autoru ‘Godoa'. Medjutim, nije to isključeno, ako se ima na umu komlikovana godina 1954... koja se završila diskusionim plenumom Saveza književnika Jugoslavije; na njemu se Krleža razišao - prvi put - sa mladjim piscima moderne orijentacije dosta oštrim tvrdnjama poput onih koje kao da direktno ciljaju i na Beketa... ".
Medjutim, na tu odluku "nadležnih" da se ne ide sa prikazivanjem ‘Godoa' u Beogradskom dramskom pozorištu, reagovali su neki tadašnji umetnici i javni radnici tako što su premijeru izveli poluprivatno - u ateljeu poznatog slikara Miće Popovića. Komad je režirao Pavle Ugrinov, scenografiju su pravili sam Mića Popović i slikar Mario Maskareli. Predstavi, u ogromnom ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu u Beogradu, prisustvovalo je četrdesetak osoba. Dogodilo se to  krajem juna 1954. godine.
Imajući u vidu neobične okolnosti u kojima je ova predstava izvedena u ateljeu Miće Popovića, glumac Ljuba Tadić izjavio je: "Sve se dešavalo kao u bunilu, kao što je i u ‘Godou' sve u nekom bunilu".
Evo još jednom Borislava Mihajlovića Mihiza: "Ja sam u svom dugom životu video mnogo pozorišnih predstava, neke sam i pisao i učestvovao u njihovom pravljenju, ali zabranjeni ‘Godo' u Mićinom ateljeu za mene je bio i ostao najuzbudljivija predstava kojoj sam prisustvovao. Svi smo bili uznemireni od drskosti i smelosti što radimo nešto nedozvoljeno, iako zadovoljni što prisustvujemo nečemu što smo već tada slutili da će biti sastavni deo našeg teatra i naše civilizacije". Drugim rečima, svi su tada shvatili da je ‘Godo' "otvorio neka zatvorena vrata".  
Tako je nekada bilo. O svemu ovome saznao sam nedavno, dok sam bio na odmoru, čitajući mnogo, uz manja istraživanja.   
Naravno, danas su drukčija vremena, premda se, i u današnje vreme, povremeno zabranjuju neke predstave. S tim u vezi kažem: neka se ne zabranjuju pozorišne predstave. Ni u kom slučaju, pa čak ni onda kada od gledalaca zahtevaju ‘koncentraciju indijskog  fakira, izdržljivost lovca na lavove i apatiju ovce'.

Visok i mršav, ali prav, sa čvrsto uspravljenom glavom, hoda nesigurno zbog slabog vida. Kada sam ga poslednji put videla vozio je bicikl, sa kockastim kačketom i ogrtačem na sebi, kao bilo koji čovek njegove zemlje, al ii kao njegov junak: je li to bio sam Maloa?

Uvek je odgovor ,,ne znam”.  Jer to je drugi saznao i nije skromnost ta koja to odgovara. Ne zna jer neznanjem hoće svoje da sazna. Na pitanja šta znači zapravo Joneskova Lekcija, odgovara kratko: ,,Zašto mora nešto da znači?” Povodom Bahove Pasije po Mateju ozareno priča da je Bah pešačio s juga na sever Nemačke da čuje slavnog orguljaša kako izvodi to delo… Lica iz Dantea postaju njegove metafore, kao što pojmovi i najmanje poznatih filozofa probijaju između redova tekstova Ne-znam-čoveka.

Ovo francusko izgovaranje Maloa nastalo je sasvim slučajno. U pariskom stanu holandske spisateljice Jakobe van Velde, 1957, izgovorila sam tako, Beket je ponovio: ,,Da, najpre treba prevesti Moloa”. Kada Jakoba van Velde prevodi istu knjigu na holandski, 1962, imala je već srpski prevod. Iznenađena, kaže da je to Maloj, a ne Moloa. Podsećam je na raniji sastanak i Beketovo izgovaranje, našta se ona nasmeje i kaže: ,,Kao Herein u Džojsovom Fineganu. Kao što znate, oni su bili prijatelji i Sam mu je pomagao u kucanju na pisaćoj mašini (iako nikad nije bio njegov sekretar, kako kruži priča).

Jednog dana je zakucao poštar, pošto je to švajcarski deo nemačkog jezičkog područja. Džojs se odazvao na nemačkom. Beket je otkucao ne podignuvši glavu. Sutradan, dok su čitali jučerašnji tekst, Džojs je pitao odakle je to Herein; Beket ga je podsetio na dolazak poštarev. Džojs je nasmejao: ,,Neka to ostane!”

,,Moja mati nije skinula crninu do 1932, kada mi je otac umro. Sve do svoje smrti.” To izgovara čovek koji je u knjizi Beckett at 60 (u izdanju Calder and Boyars, London, 1957) prikazan na fotografiji kao dečak koji kleči uz majčino koleno, što je opisano u njegovom romanu Comment c’est (na 30. strani):

Danas su to kovrče zamenjene gustom i oštrom prosedom kosom, a oči su bledoplave, neobično prodorne. Znaju da ljuto sevnu kad se pomene Belfast, ali i da se ozare kad kažete nešto što je razumevanje. A strogost? Da se prikrije beskrajna osetljivost i gađenje na sva zla ovoga sveta. Iz nje proističe nepristupačnost i samo ga oči ponekad pokazuju.

Jedanput je meni bliskim ljudima lično odneo novac i spustio u poštansko sanduče (još nije bio dobio Nobela). Sa novcem je bila vizitkarta sa koje su bili otcepljeni i adresa i telefon, a na drugoj strani je bilo napisano: ,,I, naročito – ne zahvaljujete.”

Vozimo se mostom koji spaja ostrvo Sv. Luja sa levom obalom Pariza. Tačno preko puta mesta je čuveni i najskuplji pariski restoran Tout d’argent. Pita: ,,Da li biste smeli da uđete?” Čovek mora da pomisli na stranu 12. Iz Moloa (peti red odozgo): ,,…čas jasno kao ono A kao piće? Kelnerovo…”

Veoma je čist, naročito su mu šake čiste, kao da su spremne za hirurški zahvat. Stalno ih zagleda i traži, kratkovido žmirkajući, nevidljivu mrlju. Pošto kosi travu ispred svoje kuće, u malom mestu na Marni, usled toga su često ranjave. ,,Ne volim mašinu za košenje, trava traži pravu kosu.” Slučajno pominjem Foknera u vezi sa Dostojevskim, oči ljutito blesnu: ,,Kako može američki farmer da dosegne Zapise iz podzemlja?”

Teško radi. Obavezan da za izdavača Kaldera prevede svoje francuske tekstove, u očajanju, ostavlja sve i 1962, u leto, piše Oh, les beaux jours. Kada ga zadirkujem da je to vreme ukrao, ozareno svetle oči: ,,Da, ukrao!”

Bez  sujete lične, voli glumce, decu igre, ali i sujetnu. Druži se s njima, putuje s njima, pomaže ih. Posle probe Oh, les beaux jours ponovo kaže: ,,Madlen Reno me je poljubila!” Kada Delfin Sejrig kritičari nazovu, posle predstave Igre (koju je lično režirao), prvom damom francuskog jezika, niko nije zadovoljniji od njega. Kada je dobio Nobelovu nagradu, javlja se iz Nabela u Tunisu i kaže: ,,Voda je topla i može se plivati bez bolova.”