Saznajte koje fraze treba da izbacite iz rečnika i kako da razgovarate sa Vašom decom kako bi Vas ona zaista slušala.

Pokušavate da uradite dve stvari odjednom – kuvate (u kuhinji) dok dešifrujete neku papirologiju (u susednoj sobi). Ometaju Vas milion puta sa zahtevima za grickalicama, plačom oko prosute boje, pitanjima šta veverice jedu i sitnim raspravama da li bi oblaci trebali da budu plavi, a cveće zeleno.

A da li je neko pomenuo i Vaša bolna leđa kojima se pridružuje i glavobolja?

No, ništa ne može opravdati Vaše ponašanje tog popodneva.

Eruptirali ste kao Vezuv: „Dosta! Napolje! Smetate mi“. Izraz lica dece kaže sve. Dvogodišnjak Vas gleda u neverici. Četvorogodišnjakinja diže obrve i stavlja palac u usta. Odmah ste poželeli da te grube reči poput lave vratite u Vaša usta. One, sigurni ste, nisu došle ni iz srca ili mozga.

Svi ponekad kažemo pogrešnu stvar, ostavimo decu povređenom, ljutom ili besnom. Pročitajte neke od najčešćih verbalnih nezgoda mama i tata i neke nežnije, ljubaznije alternativne odgovore.


„Pustite me na miru!"

Roditelj koji povremeno ne žudi za predahom je svetac, mučenik ili neko ko je tako dugo sam u poslu odgajanja da je zaboravio kako izgledaju dobrobiti „punjenja baterija“.

Nevolja je, kada rutinski kažete deci, „Ne ometaj me“ ili „Zauzet sam“, da oni prihvate tu poruku. Deca počinju da misle da nema svrhe pričati sa Vama, jer ih stalno odgurujete. I ako postavite takav obrazac ponašanja kada su Vam deca mala, velike su šanse da neće želeti da Vam se obrate ni kada budu starija.

Od malih nogu, deca bi trebalo da se navikavaju na jedan običaj roditelja – izdvajanja vremena za sebe. Koristite se ventilima za ispuštanje pritiska – unajmite bebisiterku, ispomažite se sa prijateljima oko čuvanja dece, menjajte se sa partnerom oko brige o deci ili pak posadite mališane ispred TV kako biste našli malo vremena da se opustite i saberete.

U tim vremenima kada se preokupirani (ili pod velikim stresom), postavite unapred neke određene parametre. Možete reći, „Tata/mama mora da završi neku stvar i potrebno mi je da budete tihi nekoliko minuta. Kada završim, ići ćemo napolje.“

Budite realni. Beba i predškolac ne umeju da se zabave sami čitav sat.

„Tako si ..."


Etikete su prečice kojima se brzo menjaju deca: „Zašto si tako zlobna Majo?“ Ili „Kako možeš biti tako nespretna?“ Ponekad nas deca i čuju kada pričamo sa drugima: „Ona je moj stidljivko.“ Mala deca veruju onome što čuju neupitno, čak i kada se radi o njima samima. Pa negativno etiketiranje postaje samo-ispunjujuće proročanstvo.

Mali Toma prima poruku koju smatra svojom prirodom. „Nespretna“ Sara počinje da smatra sebe takvom, podrivajući svoje samopouzdanje. Čak i one etikete koje se čine neutralnim ili pozitivnim – stidljiv ili pametan – mogu potkopati dete i pred njega postaviti nepotrebna ili nepodobna očekivanja od njega.

One najgore zadiru opasno duboko, kao što su „Ti si beznadežan“ (ili „lenj“ ili „glup“).

Mnogo bolji pristup je obratite se određenom ponašanju i izostaviti prideve o ličnosti Vašeg deteta. Na primer, „Majo, Kaćina osećanja su bila povređena onda kada si svima rekla da se ne igraju sa njom. Šta možemo da učinimo da se ona bolje oseća?“

„Ne plači"


Varijacije: „Nemoj biti tužan.“ „Ne budi dete.“ „Ajde, ajde – nema potrebe da se plašiš.“ Ali deca se zaista uzrujaju dovoljno da zaplaču, naročito bebe, koje ne mogu da artikulišu svoja osećanja u reči. Ona se i rastuže. I uplaše.

Prirodno je želeti zaštititi dete od takvih osećanja, ali govoreći „Nemoj“ nećete učiniti da se dete oseća bolje, a takođe, tako možete poslati i poruku kojom kažete da se njegova osećanja ne smatraju validnim – da nije u redu biti tužan ili uplašen.

Umesto da poričete da se Vaše dete oseća na određeni način – kada se ono tako očigledno oseća – priznajte i istaknite tu emociju. „Mora da si jako tužna kada ti Marko kaže da ne želi da ti više bude drug.“ „Da, talasi mogu biti strašni kada nisi naviknut na njih. Ali mi ćemo samo ovde zajedno stajati i dozvoliti da nam golicaju stopala. Obećavam ti da ću ti sve vreme držati za ruku.“

Imenujući istinske emocije koje ima Vaše dete, dajete mu reči kojima će se izražavati – i pokazaćete mu šta znači biti saosećajan. Na kraju, ono će manje plakati i koristiće se opisivanjem svojih emocija.

„Što nisi malo više kao tvoja sestra?“


Možda Vam se korisnim učini isticanje brata ili sestre ili prijatelja kao blistavog primera: „Vidi kako lepo Sima zakopčava svoj kaput.“ Ili „Tina već koristi nošu, što li ti ne možeš?“ Ali poređenja se skoro uvek obijaju o glavu. Vaše dete je ono samo, nije Sima niti Tina.

Prirodno je i da roditelji porede svoju decu, kako bi zaokružili neke reference o napretku deteta ili njegovom ponašanju, kažu stručnjaci, ali nemojte dozvoliti da Vas dete čuje kako to radite.

Deca se razvijaju svojim tempom i imaju sopstveni temperament i ličnosti. Poređenjem Vašeg deteta sa nekim drugim implicirate da biste želeli da je Vaše dete drugačije.

Ali ni poređenja Vam neće pomoći da promenite određeno ponašanje. Izlagati pritisku dete da uradi nešto za šta nije spremno (ili ne želi da uradi) može biti zbunjujuće za njega i može podrivati njegovo samopouzdanje. Takođe se može desiti i da Vas „prezre“ i da odluči da ne uradi ono što mu kažete, u testu volja.

Stoga, ohrabrujte njegova dosadašnja postignuća: „Vau! Sam si stavio obe ruke u rukave kaputa!“ Ili „Hvala ti što si mi rekao da treba da ti promenim pelenu.“

„Možeš ti i bolje od toga!"


Poput poređenja, nesmotrene opaske mogu zaboleti onako kako to roditelj ne može ni zamisliti. Kao prvo, dete možda i ne ume bolje. Učenje je proces pokušaja i greški.

Da li Vaše dete zaista razume da je teško sipati vodu iz masivnog bokala? Možda mu se nije činio toliko pun ili je bio nekako drugačiji od nekog prethodnog iz kog je uspešno sipalo vodu i školici.

A čak i da je napravilo tu istu grešku od juče, Vaš komentar nije produktivan niti ohrabrujući. Pružite detetu mogućnost da se zapita, ali budite određeni. Recite, „Više volim kada bi to uradio ovako, hvala.“

Slične opaske su „Ne mogu da verujem da si to uradio!“ i „I bilo je vreme!“ Možda Vam se ne čine groznima, ali ne bi trebalo previše često ih govoriti. Nakupe se tokom vremena, a poruka koja se stvara i koju dete čuje je: „Ti si bolno naporan i nikada ništa ne radiš kako treba.“

„Prestani ili ću ti stvarno dati razlog da plačeš!“

Pretnje, obično rezultat roditeljske frustracije, su retko kad efikasne. Upozorenja poput „Uradi to ili ćeš videti!“ ili „Ako uradiš to još jedno, dobićeš po turu!“

Problem je u tome što ćete pre ili kasnije morati da ostvarite pretnju ili će ona izgubiti svoju moć. Pretnje koje se tiču batina vode samo ka još više batina – što je dokazano veoma neefikasan način za menjanje ponašanja.

Što je dete mlađe, to je potrebno više vremena da se određena lekcija upije. Istraživanjima je dokazano da su šanse da će dvogodišnje dete ponoviti istu grešku u toku dana oko osamdeset procenata bez obzira na to kojom se disciplinskom merom roditelji služili.

Čak i sa starijom decom, nijedna disciplinska mera ne osigurava željeni rezultat iz prve. Stoga je daleko efikasnije razviti repertoar konstruktivnih taktika, kao što su upućivanje, odstranjivanje deteta iz situacije ili razgovor, nego što je osloniti se na mere koje dokazano imaju negativne posledice, uključujući i verbalne pretnje i batine.

„Čekaj samo da se tata/mama vrati kući!"

Ovaj poznati roditeljski kliše nije samo još jedna vrsta pretnje, već i razvodnjena disciplina. Da biste bili delotvorni kao roditelj, morate se postarati za situaciju odmah i sami.

Disciplina koja se odlaže ne povezuje dela Vašeg deteta sa posledicama.

Prosleđujući palicu nekom drugom takođe potkopavate i sopstveni autoritet. „Što bih slušao mamu/tatu ukoliko neće učiniti ništa?“ će biti razmišljanje Vašeg deteta. A ono što je isto toliko bitno, je i da svog partnera stavljate u ulogu „zloće“.

„Požuri!"


Ko u ovom svetu ugovorenih sastanaka, pretrpanih rasporeda, deficita sna i saobraćajnih gužvi nije izgovorio ove besmrtne reči?

Sigurni smo da svaki roditelj čije dete ne može da nađe svoje patike ili ćebence ili je samo zauzeto oblačenjem čarapa „sasvim samo!“ jeste. Međutim, uzmite u obzir, ton Vašeg glasa kada budete detetu rekli da požuri i koliko često ćete to reći.

Ukoliko počnete da kukate, vrištite ili uzdišete svakog dana, sa rukama na kukovima i dok lupkate nogom o pod, pazite se. Postoji verovatnoća da Vi koji ste u žurbi zapravo prebacujete krivicu na Vašu decu čineći ih uzrokom te žurbe. Zbog krivce se mogu loše osećati, ali neće ih motivisati da budu brža.

Haotična jutra u porodičnom domu nisu ništa neobično, ali svakako nije lepo da poslednja slika koju deca imaju pre nego što pođu u vrtić bude slika ljutitoga tate ili mame.

Morate doneti odluku da bez obzira na dešavanja nećete prevrtati očima ili vikati, čak ni u kulminaciji žurbe pred sam polazak. Imajte na umu da umesto vikanja kako treba ugasiti televizor mnogo lakše za sve može biti da ga sami ugasite.

„Bravo Mali!“ ili „Super malena!“



Šta to može biti pogrešno u hvali? Pozitivno ohrabrivanje, na kraju krajeva, je jedna od najefikasnijih alatki kojima raspolažete kao roditelj. Nevolja je u tome kada je pohvala nejasna ili diskriminatorna.

Izgovarajući „Bravo Mali!“ za svaku pojedinu stvar koju Vaše dete uradi – za ispijanje čaše mleka pa sve do crtanja slike – ista postaje beznačajna. Deca osete to u Vašem glasu. Takođe prave razliku između hvale kada urade nešto mehanički i jednostavno i hvale za pravi trud.

Da biste se odvikli od ove navike hvalite samo ona postignuća koja zahtevaju istinski trud. Ispijanje cele čaše mleka nije dovoljno. Niti je crtanje slike, ukoliko je Vaše dete takav tip deteta da ih u toku dana napravi desetak.

Budite određeni. Umesto „Prelepo urađeno,“ recite, „Kako svetle, srećne boje si odabrao za mrljice psa.“ Ili „Vidim da si nacrtao sliku priče koju smo sinoć čitali.“

Pohvalite ponašanje, a ne dete: „Bio si tako miran dok si slagao puzle, a ja sređivao moju papirologiju, baš kako sam te zamolio.“

Videćete koliko je lepše reći nešto tako umesto transformisati se u kuljajući vulkan. Srećom, sigurni smo da ćete vrlo brzo imati novu priliku da se pokažete u boljem svetlu.


dormeo.

Kad čujem mame u parkiću ..čekaj samo da ti se tata vrati sa posla ..nadrljao si..blago se naježim..

Ako ne budeš učila/o bićeš kao mama.