Ukoliko volite slikarstvo ili druge grane umetnosti i uvek vas je zanimalo kako izgleda život umetnika ovo bi mogla da bude vaša filmska lektira. Reč je o značajnim filmskim ostvarenjima koja pokazuju tragiku i lepotu poziva umetnika, koji se od drugih „profesija“ razlikuje po tome što traži čitavog čoveka, i obično beskompromisno utiče na privatni život osobe koja stvara dela od istorijskog i kulturološkog značaja za sve buduće generacije čovečanstva.

1. Moulin Rouge (1952)

Konjak, pesma i ples – tako bismo mogli da opišemo život u jednoj od najčuvenijih četvrti Pariza, u kojoj se, među mnogima, zaljubio i jedan slavan umetnik poput Henrija de Toulouse-Lautreca u devojku po imenu Marie.

Basquiat (1996)

Priča o uličnom umetniku Jean-Michelu Basquiatu, koji je postao poznat nakon što ga je otkrio Andy Warhol. Ovo je priča o visokoj ceni koja se plaća ako ste zaista jedan u milion!

Artemisia (1997)

Jedna od prvih poznatih slikarki Artemisia Gentileschi, danas je poznata i kao jedna od najvažnijih predstavnica barokne umetnosti, a njena životna priča je po svemu jedinstvena i tragična, jer pokazuje sudbinu žene koja se na sudu morala braniti zbog silovanja koje je pretrpela od strane svog učitelja.

Pollock (2000)

Film prikazuje umetnički put kultnog apstraktnog umetnika Jacksona Pollocka kao i njegov ekstravagantan način života u Njujorku, uvek na ivici, tokom ’60-ih godina 20. veka.

Frida (2002)

Salma Hayek je bila nominovana za Oskara zbog uloge harizmatične slikarke koja je promenila položaj žena na pretežno muškom polju zvanom slikarski poziv. Da joj je život bio sumoran potvrđuje ovaj film, koji slavi slikarski dar i magičan svet Fride Kahlo.

Exit through the Gift Shop (2010)

Francuski režiser amater je u potrazi za čuvenim Banksyjem, a kako bi stigao do njega pokušava da isprati život i rad umetnika koji se bave takozvanim street artom. U filmu je dominantna jurnjava, skrivanje i akcija, a na njegov kompletan utisak nisu ostali ravnodušni ni kritičari filmskog festivala u Kanu.

Museum Hours (2012)

Film govori o čuvaru u bečkom Kunsthistorisches muzeju, koji se sprijateljio sa Kanađankom koja posećuje muzej i otkriva joj lepotu umetnosti. Da ona ne leži samo u umetničkim delima već i na svakom koraku u životu jedna je od najsnažnijih poruka filma.

Camille Claudel 1915 (2013)

Izvanredna Juliette Binoche pojavljuje se u ovom francuskom filmu kao vajarka Camille Claudel. Uverljivo igra ulogu umetnice koju porodica zbog psihičkih problema šalje u azil.

Mr. Turner (2014)

Britanski slikar prve polovine devetnaestog veka, J. M. W. Turner je, uprkos činjenici da je bio veoma popularan član ustanove kakva je Kraljevska akademija umetnosti, živeo prilično loše, i u nesreći, što u filmu odlično prikazuje glumac Timothy Spall.



citymagazine.rs

https://www.imdb.com/title/tt0367188/

U vremenu između dva svetska rata Pariz je postao najveći umetnički centar. Trend tolerancije u prihvatanju modernizma privlači u prestonicu Francuske veliki broj umetnika koji su bežali od revolucije u Rusiji, ekonomske krize u Nemačkoj i američkog provincijalizma.  U ovom raznolikom miljeu, nalaze se najveća imena umetnosti kao sto su Pablo Pikaso, Dijego Rivera, Konstatin Brakuši, Amedeo Modiljani…
Modiljani je italijanski slikar jevrejskog porekla, rođen u Livonu u porodici koja je doživela finansijski  krah. Osetljivog zdravlja još kao dete se često razboljeva i bolest ce uvek u nekoj meri biti prisutna kroz ceo njegov život. Nakon čestih selidbi, 1906. godine dolazi u Pariz gde se upoznao delima Anri de Tuluz-Lotreka čiji će uticaj biti prisutan na prvim pariskim radovima.

Umetnost Amedea Modiljanija

Portreti i aktovi postavljeni na neutralnoj pozadini su primarni žanr njegovog interesovanja. Postepeno prelazi sa dela inspirisanih simbolističkim slikarima, gde je figura integrisana u prostor enterijera, ka linearnom i skulpturalnom izdvajanju figure iz okruženja.
Uticaj arhajske umetnosti uočavamo već na prvi pogled. Na njegovim portretima izdužena lica, dugog tanakog nosa i malih usana liče jedna na druga. Međutim, na tu arhajsku osnovu, Modilijani je dodavao specifičnosti, mane ili ekcentričnost samog modela.  Na aktovima, pretežno ženskim, se držao uobičajenog obrasca – izdužena figura dijagonalno postavljena zauzima ceo prostor slike. Crtež je precizan, kontinuirane linije, dok sam volumen postiže besprekornom gradacijom tonova inkarnata.
Rado je koristio prednosti kontrasta čiste bojene pozadine i figure koju na taj način ističe. Sam ugao posmatranja aktova, blago iz ptičije perpektive, daje izuzetnu dozu erotičnosti i senzualnosti. Upravo je ta naglašena erotičnost koju uočavamo na delima kao sto su „Urbinska Venera“ izazivala burne reakcije kod posmatrača.  Modiljanijeva prva samostalna izložba u galeriji „Bert Vejl“ na kojoj su bili predstavljeni mahom aktovi, izazvala je tako veliki skandal, da je policija naredila da se zatvori.

Iako je Modiljanijev medijum umetnosti prvenstveno slikarstvo, poznanstvo sa jednim od najvećih vajara moderne i savremene umetnosti, Konstantinom Brankušijem, ohrabruje ga da se oproba u skulpturi i da počne da vaja. Verovao je da modernu skulpturu ne treba modelovati u glini, već ona mora biti rezultat neposrednog klesanja u kamenu.
Izvore njegovih skulptura nalazimo u Brankušijevim radovima, ali i u evropskoj srednjovekovnoj umetnosti i različitim kulturama kao što su afrička kultura i kulture arhajske grčke i starog Egipta. Mahom je vajao glave,  geometrijskih crta lica koje karakterišu isti elementi koje viđamo na slikama: izduzeni vrat, dug nos i oči. Ponekad je ostavljao zadnju stranu skulpture neobrađenu, čime je orjentacija figure ostala strogo frontalna.

Ljubav i tragedija

Amedeo Modiljani je bio jako interesantna ličnost u Parizu. Šarmantan, neposredan i sa velikim osmehom je prilazio ženama. Lako je osvajao ženska srca, a one su ostale ovekovečene na portretima kao njegove muze.
Ipak, njegova najveća muza i ljubav je Žan Ebutren. Upozao je sasvim mladu, kao studentkinju slikarstva. Krhka, nežna, delikatnih crta lica i kestenjaste kose, bila je gotovo fizičko ostvarenje Modiljanijevog pojma ženske lepote.
Obostrana ljubav buknula je gotovo odmah i ona postaje najslikaniji model. Međutim ovoj vezi su se žestoko protivili roditelji Žan Ebutren. Kaouzorni katolici nisu mogli da se pomire sa činjenicom da je izabranik njihove ćerke Jevrejin. Uprkos njihovim protivljenjima, ona odlučuje da se preseli kod svog izabranika.
Tog trenutka počinje borba u Modiljaniju. Morao je da izabere između boemskog života, punog pijanstva, zavisnosti od hašiša i siromaštva na jednoj i odgovornosti ka svojoj izabranici i ćerki koju mu je podarila na drugoj strani.
Pritisnut finansijama, na predlog trgovca umetničkih dela Zborovskog, odlazi sa porodicom na jug Francuske. Povratkom u Pariz, obezbedio je normalan život svojoj porodici, međutim to je kratkog daha. Bolest, boemski život i nemaština uzeli su svoj danak. Zime 1920. godine dolazi do kobnog pogoršanja njegovog zdravlja. Lekar je mogao samo da konstatuje jak oblik tuberkuloze i da mu nema spasa.
Ubrzo, 24. januara 1920. godine, jedan od najvećih modernih umetnika, Amedeo Modiljani, umire. Njegovi prijatelji skupljaju novac za sahranu po kafeima Pariza u kojima je  često boravio. Ovde  se ova tužna priča ne završava. Naprotiv, postaje tragedija. Skrhana bolom Žan odlučuje da oduzme život sebi i nerođenom detetu. Dan nakon Modiljanijeve smrti ona izvršava samoubistvo, skočivši sa sprata porodične kuće svojih roditelja. Ova tragedija nije omekšala srca njenih roditelja koji nisu dozvolili da Žan bude sahranjena pored Modiljanija. Tek nakon tri godine, Ebirtenovi su promenili odluku, tako da danas, ovo dvoje velikih ljubavnika koji su se zakleli jedno drugom na sreću, počivaju zajedno.
Piše: Una Đorđević

Van Gogh je bukvalno cijeli svoj život gladovao, živio je od pomoći drugih ljudi, na početku ga je izdržavao otac, a poslije njegov brat Teo.
Jezik kojim piše Stone je vrlo jednostavan i primamljiv. Knjiga obiluje opisima pejzaža zbog kojih se jednostavno zaljubite u ovu knjigu.

Van Gog je od rane mladosti bivao neshvaćen. I bez obzira što je njegovo ponašanje nemarno prema ljudima koji ga vole, pisac je koncipirao djelo na takav način da čitalac podržava Van Goga u svemu što radi.
Sklonost isposništvu, kojom je nesretni slikar zauzdavao svoj temperament, bila je vidljiva u svemu. Znao je raditi po 18 sati dnevno, a za provansalskih godina ustajao je prije zore, prteći pribor i hodajući kilometrima da bi našao što bolje mjesto za slikanje u pleneru. Nesreće koje su ga pratile uvećavala je neimaština, a kontakti sa ženama u pravilu su završavali fijaskom..

Prva žena koja je slomila Van Gogovo srce je bila kćerka njegove stanodavke, Ursula. Kad ga Ursula odbije i uda se za drugog Van Gog je shrvan i naizgled neutješiv.
Nakon što prizna ljubav svojoj rođaki Kej, ona ga odbija, te on ponovo doživljava šok.
Zajednički život sa prostitutkom i njenim djetetom naizgled u Van Goga vrati prisebnost, ali to ne traje dugo, jer je nakon izvjesnog vremena on ostavlja i odlazi.
Poslije upoznaje Margot, po mom mišljenju najzanimljiviju Van Gogovu ženu.
“Živjela je sa svojom obitelji četrdeset godina, a Vincenta poznaje samo nekoliko mjeseci. Mrzila je sestre jer je znala da su joj upropastile život, ali mržnja je jedan od najnejasnijih oblika ljubavi i ponekad razvija jak osjećaj dužnosti.” (227)
“ Zašto ne prekineš s njima i ne postaneš svoj gospodar?
Lako je to reći. Ti si jak; ti se možeš boriti protiv svakoga, no meni je četrdeseta… Rođena sam u Nueneu… nikada nisam bila dalje od Eindhovena. Zar ne shvaćaš, dragi, da ja nikada u životu nisam prekinula ni s čim i ni sa kim? ……. Kada bih znala da me voliš onoliko koliko ja volim tebe ustala bih protiv cijelog svijeta. Ali to tebi znači tako malo… a njima tako mnogo.
Varaš se Margot, ja te volim.
Ona mu stavi prst na usta. – Ne, dragi, ti bi želio da me voliš… ali me ne voliš. No nemoj se zbog toga osjećati krivim. Ja želim da budem ona koja više voli.” (229)

Na kraju Margot završava tragično, i njen pokušaj samoubistva je zauvijek odvoji od Van Goga.
Knjigu bih preporučio posebno Van Gogovim ljubiteljima, naravno, i oni koji to nisu će čitanjem ove knjige bolje shvatiti umjetnost općenito. Morate se složiti da je to dovoljno dobar razlog da je uzmete na čitanje čim prije.

Tekst želim da završim citatom iz knjige koji me posebno dojmio i koji kaže:
“ Nikada niste bili potpuno normalni. No, nijedan umjetnik zapravo i nije potpuno normalan; da jest, ne bi bio umjetnik. Normalni ljudi ne stvaraju umjetnička djela. Oni jedu, spavaju, rade svoj redovni posao i umiru. Vi ste preosjetljivi prema životu i prirodi i zato ih možete tumačiti nama ostalima. Preosjetljivost s vremenom uništi svakog umjetnika." (359)

Veoma potresna priča o Van Gogu koji je postao poznat i bogat tek posle svoje smrti. Potresna priča o jednom umetniku koji je stvorio novi pravac u slikarstvu, a koji u svoje vreme života nije bio ni cenjen ni poštovan. Živeo je za svoju umetnost i umro je zbog nje. Proslavio se na žalost tek posle smrti, a da se to desilo za njegovog života ko zna dokle bi stigao. U to vreme se nije cenila orginalnost, novina, nego ustaljeni pravac. Par poznatih umetnika koji su radili portrete bili su popularni i prodavani u to vreme dok je Van Gog bio odbačen iz tog društva. Ali nije se hteo predavati, radio stalno što je dovelo do pojave bolesti. Umro je radeći ono što je voleo, zato njegovo ime neće nikada biti zaboravljeno kao imena slikara koji su u to vreme bili popularni i izbacili ga iz društva umetnika.
Mislim da ova knjiga neće ostaviti nikoga ravnodušnim. Puna je bola i tuge, siromaštva i želje da se istraje. Ovo je poruka o istrajnosti, da treba istrajati i boriti se za ono što volite i znate.Prelepo.