Život je bajka – Marsel Prust, pisac koji izaziva nesanicu

Kako bi se zaštitio od polena i prašine, držao je zatvorene prozore i navučene teške zavese, a kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć…


Prema svedočanstvima prijatelja, a potom i biografa, čuveni francuski književnik Marsel Prust, pisac trinaestotomnog dela „U traganju za izgubljenim vremenom” (kako glasi prevod Tina Ujevića, ili „U traganju za minulim vremenom”, u prevodu Živojina Živojinovića), presudno je pogoršao svoje inače loše zdravstveno stanje početkom jeseni 1922. godine. Tada je, uprkos upozorenjima da to nikako ne čini, Prust odlučio da prisustvuje mondenskoj večeri koju je priredila grofica Bomon. Od te noći stanje bolesnika postalo je veoma teško, do te mere da je njegov organizam počeo beznadežno i nezaustavljivo da popušta. Sledećeg meseca, krajem novembra, Marsel Prust zauvek je sklopio oči.

Mondenski prijem kao predvorje smrti! Prava „prustovska” slika! Bilo je to svojevrsno džentlmensko opraštanje od života koji je pomalo ličio na maskenbal.

Čekajući sobara

A možda i nije sve bilo baš tako? Sudeći prema sećanjima madam Šejkevič, Prustove prijateljice, kasno po podne 19. oktobra 1922. godine, nekoliko dana posle zabave kod Bomonovih, opet ne poslušavši savet lekara, Prust se uputio u tajanstvenu posetu. Kad se vratio kući, imao je groznicu. Nije mogao da prestane da kija i kašlje. Te noći ništa nije pisao. Svojoj domaćici Selesti rekao je: „Smrt mi je za petama. Neću uspeti da pošaljem rukopis ’Galimaru’.”

Znao je da ima upalu pluća. Tog 19. oktobra uputio se u hotel „Rivijeru” gde je trebalo da se nađe sa svojim bivšim sobarom i prisnim prijateljem Ernestom. Krupni mladi Šveđanin je, prolazeći kroz Pariz, svom nekadašnjem gazdi ostavio poruku. Kad je saznao da ga je bolesni pisac uzaludno čekao tri sata u predvorju hotela, Ernest se odmah uputio Prustovoj kući. Na pragu ga je dočekala domaćica Selesta, kruta i neljubazna, bleda poput duha. Nije propustila da mu ispriča o velikim književnim uspesima njegovog bivšeg gazde. Takođe mu je saopštila da je piščevo zdravstveno stanje vrlo loše, posebno posle tajnog izlaska u grad gde se zadržao četiri sata. Ukratko, nije ga pustila u bolesnikovu sobu iz koje su izašli zabrinuti lekari.

Život Marsela Prusta, tokom poslednjih trideset godina, ličio je na dugu zimu. Zimu od koje se valjalo štititi teškim kaputima, šalovima. Pa čak i u okovratnike stavljati vatu kako promaja ne bi prodrla do vrata! To je i slika koja je ostala u sećanju portira hotela „Rivijera” za vreme poslednjeg izlaska bolesnog pripovedača: čovek krupnih tamnih očiju koji drhti iako na sebi ima toplu bundu i šešir.

Osetljivi dečak

Marsel Prust rođen je 10. jula 1871. godine u starinskom, 16. pariskom arondismanu, u porodici Adrijana Prusta, poznatog pariskog lekara (patologa i epidemiologa) i Žane Veil, kćerke bogatog jevrejskog bankara iz Alzasa. Prust je imao i mlađeg brata Robera. Posle završenog liceja, nežni i osetljivi dečak studirao je filozofiju i prava na Sorboni. Diplomu pravnika stekao je 1893, a završni ispit iz filozofije položio je 1895. godine. Jedno vreme radio je u upravi umetničke knjižare, a zatim, kao dobrovoljac (iako lošeg zdravlja) kratko vreme služio je i vojsku. Otac mu je umro 1903. godine. Marsel se još više vezao za majku. Kao obrazovan mladić istančanog duha, kretao se u mondenskim i umetničkim i plemićkim krugovima.

Postajući sve zatvoreniji, naročito posle majčine smrti 1905. godine, i ne izlazeći iz sobe, pisao je prvu knjigu trinaestotomnog romana „U traganju za izgubljenim vremenom”. Bilo je to 1912. godine. Nagrađen je „Gonkurovom” nagradom 1919. godine za roman „U senci procvalih devojaka”, a nešto kasnije odlikovan i Legijom časti.

Najuočljivije na Prustovom licu bile su njegove veoma krupne, okrugle crne oči koje su delovale neobično na uvek bledom licu. Nosio je brkove, a pred kraj života i bradu. I zimi i leti, uvek je bio u crnom kaputu, ponekad i bundi. Najčešće je preko kaputa imao i plišanu pelerinu.

Prvi napad astme Marsel je imao kad mu je bilo devet godina. Moglo bi se reći da mu je od tada svakim danom bivalo sve teže. Kako bi se zaštitio od polena i prašine, uvek je držao zatvorene prozore i navučene teške zavese. A kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć. Noću bi ostajao u krevetu pišući, a danju bi spavao. Ponekad je izlazio, često posećujući pariski kafe „Veber”. Svi su znali da Marsel Prust pije ogromne količine crne kafe i kelnere nagrađuje nerazumno velikim napojnicama. Godinu 1917. proveo je u hotelu „Ric”. Govorio je tiho, mekim glasom i obožavao cvet dan i noć – jedini koji je mogao da podnese zbog alergije. Tokom poslednjih pet meseci života isključivo se hranio sladoledom i pio kafu.

U nemilosti izdavača

Iako je po majci bio Jevrejin, odgajan je kao rimokatolik. Baš kao i Emil Zola, stao je na stranu kapetanaDrajfusa za vreme čuvene afere i sakupio čak tri hiljade potpisa za njegovo oslobađanje. Premda je odavao ranjivu i osetljivu osobu, bio je poznat kao hrabar čovek. Patio je od nesanice i nije krio svoju homoseksualnost.

Živeo je u stanu koji je od buke bio zaštićen pločama kaučuka. Stan se nalazio u kući njegove tetke na bulevaru Osman u Parizu. Pišući u krevetu, u noćnoj košulji i debelom vunenom ogrtaču, više puta je popravljao rukopise. Imao je uvek desetak pera u rezervi, u slučaju da mu neko ispadne iz ruke. Plašio se da se ne zarazi bakterijama. Nikada nijednu olovku ne bi podigao ukoliko bi pala na pod.

Prvi Prustovi radovi bili su objavljeni u časopisu „Le Banquet” (1892) i „La Revue blanche” (1893). Prva knjiga koju je napisao bila je „Užici i dani”. Prustovo remek-delo, „U traganju za izgubljenim vremenom”, roman dug 1,25 miliona reči, počinje sećanjem koje putem čula ukusa u njemu izaziva kolač poznat kao madlena. Prvi tom romana, „Du Cote de chez Swann” („Put ka Svanu”) iz 1903. godine, odbila su tri izdavača. Najglasniji u kritici Prustovog romana bio je urednik „Nove francuske revije”, pisac Andre Žid. Izdavač „Grase” pristao je da mu objavi delo tek kad je pisac obećao da će platiti sve troškove štampanja.

Lepota je u sećanju

[size=12]

Lako je prepoznati studenta završne godine književnosti koji je odlučio da čita Prusta. Prvi znak je nedolaženje na predavanja. Naime, Prustov poklonik ubrzo se poistovećuje s pripovedačem i menja dan za noć. Obuzima ga grozničavo čitanje, iako nije lako pratiti dugačku rečenicu i složeni tok Prustovih misli. Mladi čitalac čak odustaje od susreta s ulicom. Ostaje u krevetu sve dok ne pročita poslednji red. Čak počinje i da kašlje… Kao da nad njim bdi senka pisca, noćnog anđela.

Dakle, u gotovo potpunoj usamljenosti i odustajanju od svih ostalih poslova, desetogodišnjoj trci s bolešću i smrću, nastalo je jedno od najosobenijih i najvrednijih dela svetske književnosti, ciklus romana pod zajedničkim nazivom „U traganju za izgubljenim vremenom” („A la recherche du temps perdu”). Radnja romana, koji govori o odnosu vremena i sećanja, zbiva se u Kombreju, Parizu, Normandiji i Veneciji. Pišući, Prust se bavi odgonetanjem varljivih znakova iz stvarnosti i njihovim pretvaranjem u svest, u jezik, naposletku i tekst. Estetičar osećajnosti, kako književni teoretičari nazivaju Prusta, zaključuje da se lepota krije u onome što može da nam otkrije prošlost. Uostalom, poslednje rečenice velikog romana („Pronađeno vreme”) glase:

„Ako me snaga posluži da napišem svoje delo, bar neću propustiti da u njemu nadasve opišem ljude (makar zbog toga izgledali kao nakaze) kako zauzimaju tako znatno mesto pored onog, tako skučenog koje im je dodeljeno u prostoru, mesto koje je, naprotiv, beskrajno produženo – jer istovremeno dodiruju, kao gorostasi zarobljeni u dubinu godina, toliko udaljena razdoblja između kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu.”

Prust je umro od bronhitisa i upale pluća 18. novembra 1922. Imao je pedeset jednu godinu.

Vreme, koje inače menja ljude, ne menja sliku koju zadržavamo o njima.[/i]

Vreme prolazi i, malo-pomalo, sve o čemu smo govorili neistinito postaje istina.

Ljubav je uzajamno mučenje.

 

 

 

Nikakava selidba na Južni pol, niti odlazak na vrh Mon Blana ne odvaja nas toliko od drugih, koliko skriveni poroci kojih se ne možemo odreći.

Budimo zahvalni ljudima koji nas usrećuju. Oni su vešti baštovani koji čine da naša duša procveta.

Ne zbog činjenice što su neki ljudi umrli, naša naklonost prema njima bledi zbog toga što i sami umiremo.


Na rastanku onaj koji zapravo ne voli uvek izgovara nežne reči.

Ako povremeno sanjarenje može da bude opasno, lek nije u tome da prestanemo da sanjamo, već da sanjamo sve vreme.

Sve velike stvari na svetu postigli su neurotičari. Oni su stvorili naše vere i remek-dela.

Sve naše konačne odluke donete su u stanju svesti koje ne traje dugo.

 

„Vreme prolazi, malo po malo i sve laži koje smo izgovorili postaju istina."
(Marsel Prust)

„Samo radi elegancije i dalje se trudim da ostanem moralno čist."
(Marsel Prust)

„Pomodni milje je onaj u kojem svi misle kao većina. Postoji li mesto gde svako ima svoje mišljenje? Postoji, to je literarni milje."
(Marsel Prust)

„Svaki čitalac pronalazi sebe. Rad pisca
je samo neka vrsta optičkog instrumenta koji omogućava čitaocu da uvidi
u sebi ono što bez ove knjige nikada ne bi."
(Marsel Prust)

Žan-Pjer Siroa-Tran, profesor na Univerzitetu Laval u Kvebeku pronašao je u arhivima kanadskog Nacionalnog filmskog centra crno-beli snimak na kojem se na kratko pojavljuje francuski pisac Marsel Prust.

U 37. sekundi snimka svadbene povorke sa venčanja Ilen, ćerke grofa i grofice de Greful i vojvode Armana Giša iz 1904, niz stepenice silazi čovek u tridesetim godinama, bez pratnje, sa urednim brkovima, polucilindrom i u svetlo sivom svečanom odelu.

Profesor Siroa-Tran tvrdi da je to francuski pisac Marsel Prust, inače blizak prijatelj nevestine majke, grofice Elizabet de Greful, koja je bila glavna inspiracija za lik Orijane de Germant u romanu "U traganju za minulim vremenom" (kod nas prevođenim i kao "U traganju za izgubljenim vremenom").

Prust je preminuo 1922. u 52. godini. Njegov roman, "U traganju za minulim vremenom", zvanično najduži na svetu, objavljivan je između 1913. i 1927. godine.

Marsel Prust: Ljubav je uzajamno mučenje

"Postoji li mjesto gdje svako ima svoje mišljenje? Postoji, to je literarni milje"

Francuski intelektualac, romanopisac, esejista i kritičar Marsel Prust rođen je 10. jula 1871. godine . Autor je jednog od najpoznatijih romana 20. vijeka “U traganju za izgubljenim vremenom”. Svoje glavno životno djelo pisao je više od deset godina, a čini ga preko 3200 strana i 2000 junaka. "Sreća je blagoslov za tijelo, ali patnja razvija snagu uma"

Jedno od najoriginalnijih djela svjetske literature pod zajedničkim naslovom čini uglavnom 13 tomova (u zavisnosti od izdavača), a obuhvata period druge polovine 19. vijeka, Prvi svjetski rat, kao i teme koje su potresale francusko društvo tog doba.

Kada mu je postalo jasno da je njegovom djelu neophodna filozofska osnova, napisao je esej u kojem je napao tadašnju francusku književnu kritiku, koja je literaturu smatrala razonodom obrazovanog uma i istakao sopstveno gledište, po kojem je zadatak umjetnika da iz nesvjesnog sjećanja ponovo otkrije uvijek živu stvarnost, koju zbog svojih navika ljudi nisu u stanju da uoče. "Vrijeme prolazi, malo po malo i sve laži koje smo izgovorili postaju istina"

On kompenzuje izostanak društvenog života komunicirajući sa svojim likovima, koji napadaju neke njegove stavove izložene u prethodno napisanom eseju. Pored toga, Marsel održava i bogatu korespondenciju, govoreći da vješt umjetnik pomoću pisama može da izgradi svoje izmišljene svjetove. Marsel Prust je svakako jedan od najcitiranijih intelektualaca, a “Vijesti” objavljuju izbor njegovih živih misli.

"Svaki čitalac pronalazi sebe. Rad pisca je samo neka vrsta optičkog instrumenta koji omogućava čitaocu da uvidi u sebi ono što bez knjige nikada ne bi".

"Vrijeme prolazi, malo po malo i sve laži koje smo izgovorili postaju istina".

"Sreća je blagoslov za tijelo, ali patnja razvija snagu uma". "Ljubav je uzajamno mučenje"

"Pomodni milje je onaj u kojem svi misle kao većina. Postoji li mjesto gdje svako ima svoje mišljenje? Postoji, to je literarni milje".

“Ljepotice prepuštam muškarcima bez mašte”.

"Svaka zamisao je laka dok se ne uzme u obzir stvarnost”.

"Vrijeme mjenja ljude ali ne mjenja sliku koju zadržavamo o njima".

"Samo zbog elegancije se i dalje trudim da ostanem moralno čist".

"Ljubav je uzajamno mučenje".

"Sve naše konačne odluke donijete su u stanju svijesti koje ne traje dugo". "Ljudi širom svijeta su tako prožeti glupošću da im izgleda nevjerovatno da neko ko im pripada posjeduje talenat"

"Žena koju volimo rijetko ispunjava sve naše potrebe, pa je varamo sa onom koju ne volimo".

"Naša ljubav prema drugima ne slabi zato što su oni mrtvi, već zato što umiremo mi".

"Kao i mnogi intelektualaci, on nije u mogućnosti reći jednostavnu stvar na jenostavan način".

"Ljudi širom svijeta su tako prožeti glupošću da im izgleda nevjerovatno da neko ko im pripada posjeduje talenat. Oni cijene samo ljude od pera koji ne pripadaju njihovom svijetu".

"Svaki čitalac pronalazi sebe. Rad pisca je samo neka vrsta optičkog instrumenta koji omogućava čitaocu da vidi u sebi ono što bez ove knjige nikada ne bi".

Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ili, da podjemo jos dalje: ne secamo se upamcenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zasto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zasto ne produziti i dalje od rodjenja taj dosadasnji zivot? Kad mi vec nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one vec nevidljive za mene, kad nemam moc da ih dozovem, ko mi kaze da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje poticu iz vremena daleko pre moga ljudskog zivota? Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne secam, taj zaborav (bar fakticki zaborav, jer nemam moc da ista vidim) moze se odnositi i na neki zivot koji sam proziveo u telu nekog drugog coveka, cak i na nekoj drugoj planeti. Isti zaborav brise sve. Ali sta onda znaci ta besmrtnost duse, za koju je norveski filozof tvrdio da stvarno postoji? Bice koje cu biti posle svoje smrti nema nimalo vise razloga da se seca coveka koji sam bio od svog rodjenja nego ovaj da se seca onoga sto sam bio pre toga.

Sobar bi usao. Ja mu nisam govorio da sam vec vise puta zvonio, jer sam uvidjao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

Marsel Prust - "Sodoma i Gomora".

''Sam, mogao sam da mislim na nju, ali mi je ona nedostajala, nisam je posedovao. Kada bi bila prisutna, govorio sam joj, ali sam bio isuvise daleko od samoga sebe da bih mogao da mislim. Kada bi spavala, nisam vise morao govoriti, znao sam da me ona vise ne gleda, vise nisam morao da zivim na povrsini samoga sebe. Sklanjajuci oci, gubeci svest, Albertina je, jednu za drugom, stresala sa sebe razne svoje ljudske osobine, koje su me razocaravale od dana kada sam se upoznao sa njom. Ona je sada zivela samo nesvesnim zivotom bilja, drveca, zivotom razlicitim od moga, cudnijim, a koji mi je, medjutim, vise pripadao. Njeno mi ja nije izmicalo u svakom trenutku, kao kad smo ceretali, kroz pukotine neizrecenih misli i pogleda. Sabrala bi u sebe sve ono sto bi od nje bilo izvan nje; povlacila bi se, zatvarala, sazimala u svoje telo. Drzeci je u rukama, pred ocima, imao sam utisak da je posedujem celu celcatu, utisak koji nisam imao kad je bila budna. Zivot je njen bio meni potcinjen i zapahivao me svojim lakim dahom. Slusao sam tu saputavu, tajanstvenu emanaciju, blagu kao morski povetarac, carobnu kao mesecina, sto je i bio njen san. Dok je on trajao, mogao sam da sanjarim o njoj a ipak da je gledam, i kad san postane dublji, da je dodirnem, poljubim. Ono sto sam tada osecao bilo je ljubav pred necim tako cistim, tako bestelesnim i pored svoje culnosti, tako tajanstvenim kao da se nalazim pred nezivim tvorevinama kakve su lepote prirode..''


Marsel Prust , ''Zatocenica''.

Sve moje moći umiru u danim

Vreme prolazi, malo po malo i sve laži koje smo izgovorili postaju istina.

Lepotice prepuštam muškarcima bez mašte.

Vreme menja ljude ali ne menja sliku koju zadržavamo o njima.

Svaki čitalac pronalazi sebe. Rad pisca je samo neka vrsta optičkog instrumenta koji omogućava čitaocu da uvidi u sebi ono što bez knjige nikada ne bi.

Sreća je blagoslov za telo, ali patnja razvija snagu uma.

Pomodni milje je onaj u kojem svi misle kao većina. Postoji li mesto gde svako ima svoje mišljenje? Postoji, to je literarni milje.

Naša ljubav prema drugima ne slabi zato što su oni mrtvi, već zato što umiremo mi.

Svaka zamisao je laka dok se ne uzme u obzir stvarnost.

Samo zbog elegancije se i dalje trudim da ostanem moralno čist

Poslednje tri godine života Prust je proveo
potpuno izolovan u sobi obloženoj plutom, gde se predano posvetio svom
remek-delu. Gotovo da uopšte nije izlazio iz nje, plašeći se za svoje
zdravlje, ali je ipak oboleo od zapaljenja pluća i umro 18. novembra
1922. godine. Poslednje tri knjige iz ciklusa objavljene su posthumno.
Iako je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, nije je dobio
(uostalom kao ni Tolstoj, Čehov, Borhes, Ibzen...), ali ga danas
svrstavaju među najbolje francuske i svetske pisce.




„Naša ljubav prema drugima ne slabi zato što su oni mrtvi, već zato što umiremo mi."
(Marsel Prust)

PISAC KOJI IZAZIVA NESANICU


Žak Emil Blanš – portret mladog Prusta

Kako bi se zaštitio
od polena i prašine, držao je zatvorene prozore i navučene teške zavese, a kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć...

Prema svedočanstvima prijatelja, a
potom i biografa, čuveni francuski književnik Marsel Prust, pisac
trinaestotomnog dela „U traganju za izgubljenim vremenom” (kako glasi
prevod Tina Ujevića, ili „U traganju za minulim vremenom”, u prevodu
Živojina Živojinovića), presudno je pogoršao svoje inače loše
zdravstveno stanje početkom jeseni 1922. godine. Tada je, uprkos
upozorenjima da to nikako ne čini, Prust odlučio da prisustvuje
mondenskoj večeri koju je priredila grofica Bomon. Od te noći stanje
bolesnika postalo je veoma teško, do te mere da je njegov organizam
počeo beznadežno i nezaustavljivo da popušta. Sledećeg meseca, krajem
novembra, Marsel Prust zauvek je sklopio oči.
Mondenski prijem kao predvorje
smrti! Prava „prustovska” slika! Bilo je to svojevrsno džentlmensko
opraštanje od života koji je pomalo ličio na maskenbal.

Čekajući sobara

A možda i nije sve bilo baš tako?
Sudeći prema sećanjima madam Šejkevič, Prustove prijateljice, kasno po
podne 19. oktobra 1922. godine, nekoliko dana posle zabave kod
Bomonovih, opet ne poslušavši savet lekara, Prust se uputio u
tajanstvenu posetu... Kad se vratio kući, imao je groznicu. Nije mogao
da prestane da kija i kašlje. Te noći ništa nije pisao. Svojoj domaćici
Selesti rekao je:

„Smrt mi je za petama. Neću uspeti da pošaljem rukopis ’Galimaru’.”
Znao je da ima upalu pluća. Tog
19. oktobra uputio se u hotel „Rivijeru” gde je trebalo da se nađe sa
svojim bivšim sobarom i prisnim prijateljem Ernestom. Krupni mladi
Šveđanin je, prolazeći kroz Pariz, svom nekadašnjem gazdi ostavio
poruku. Kad je saznao da ga je bolesni pisac uzaludno čekao tri sata u
predvorju hotela, Ernest se odmah uputio Prustovoj kući. Na pragu ga je
dočekala domaćica Selesta, kruta i neljubazna, bleda poput duha. Nije
propustila da mu ispriča o velikim književnim uspesima njegovog bivšeg
gazde. Takođe mu je saopštila da je piščevo zdravstveno stanje vrlo
loše, posebno posle tajnog izlaska u grad gde se zadržao četiri sata.
Ukratko, nije ga pustila u bolesnikovu sobu iz koje su izašli zabrinuti
lekari...

Spavaća soba pisca s krevetom u kome je pisao svoje obimno delo

Život Marsela Prusta, tokom
poslednjih trideset godina, ličio je na dugu zimu. Zimu od koje se
valjalo štititi teškim kaputima, šalovima. Pa čak i u okovratnike
stavljati vatu kako promaja ne bi prodrla do vrata! To je i slika koja
je ostala u sećanju portira hotela „Rivijera” za vreme poslednjeg
izlaska bolesnog pripovedača: čovek krupnih tamnih očiju koji drhti iako
na sebi ima toplu bundu i šešir.

Osetljivi dečak


Marsel Prust rođen je 10. jula 1871.
godine u starinskom, 16. pariskom arondismanu, u porodici Adrijana
Prusta, poznatog pariskog lekara (patologa i epidemiologa) i Žane Veil,
kćerke bogatog jevrejskog bankara iz Alzasa. Prust je imao i mlađeg
brata Robera. Posle završenog liceja, nežni i osetljivi dečak studirao
je filozofiju i prava na Sorboni. Diplomu pravnika stekao je 1893, a
završni ispit iz filozofije položio je 1895. godine. Jedno vreme radio
je u upravi umetničke knjižare, a zatim, kao dobrovoljac (iako lošeg
zdravlja) kratko vreme služio je i vojsku. Otac mu je umro 1903. godine.
Marsel se još više vezao za majku... Kao obrazovan mladić istančanog
duha, kretao se u mondenskim i umetničkim i plemićkim krugovima.
Postajući sve zatvoreniji,
naročito posle majčine smrti 1905. godine, i ne izlazeći iz sobe, pisao
je prvu knjigu trinaestotomnog romana „U traganju za izgubljenim
vremenom”. Bilo je to 1912. godine. Nagrađen je „Gonkurovom” nagradom
1919. godine za roman „U senci procvalih devojaka”, a nešto kasnije
odlikovan i Legijom časti.
Najuočljivije na Prustovom licu
bile su njegove veoma krupne, okrugle crne oči koje su delovale neobično
na uvek bledom licu. Nosio je brkove, a pred kraj života i bradu. I
zimi i leti, uvek je bio u crnom kaputu, ponekad i bundi. Najčešće je
preko kaputa imao i plišanu pelerinu.
Prvi napad astme Marsel je imao
kad mu je bilo devet godina. Moglo bi se reći da mu je od tada svakim
danom bivalo sve teže. Kako bi se zaštitio od polena i prašine, uvek je
držao zatvorene prozore i navučene teške zavese. A kad je počeo da piše,
zamenio je dan za noć. Noću bi ostajao u krevetu pišući, a danju bi
spavao. Ponekad je izlazio, često posećujući pariski kafe „Veber”. Svi
su znali da Marsel Prust pije ogromne količine crne kafe i kelnere
nagrađuje nerazumno velikim napojnicama. Godinu 1917. proveo je u hotelu
„Ric”. Govorio je tiho, mekim glasom i obožavao cvet dan i noć – jedini
koji je mogao da podnese zbog alergije. Tokom poslednjih pet meseci
života isključivo se hranio sladoledom i pio kafu.

U nemilosti izdavača

Iako je po majci bio Jevrejin,
odgajan je kao rimokatolik. Baš kao i Emil Zola, stao je na stranu
kapetana Drajfusa za vreme čuvene afere i sakupio čak tri hiljade
potpisa za njegovo oslobađanje. Premda je odavao ranjivu i osetljivu
osobu, bio je poznat kao hrabar čovek. Patio je od nesanice i nije krio
homoseksualne sklonosti.


Živeo je u stanu koji je od buke
bio zaštićen pločama kaučuka. Stan se nalazio u kući njegove tetke na
bulevaru Osman u Parizu. Pišući u krevetu, u noćnoj košulji i debelom
vunenom ogrtaču, više puta je popravljao rukopise. Imao je uvek desetak
pera u rezervi, u slučaju da mu neko ispadne iz ruke. Plašio se da se ne
zarazi bakterijama. Nikada nijednu olovku ne bi podigao ukoliko bi pala
na pod.
Prvi Prustovi radovi bili su
objavljeni u časopisu „Le Banquet” (1892) i „La Revue blanche” (1893).
Prva knjiga koju je napisao bila je „Užici i dani”. Prustovo remek-delo,
„U traganju za izgubljenim vremenom”, roman dug 1,25 miliona reči,
počinje sećanjem koje putem čula ukusa u njemu izaziva kolač poznat kao
madlena. Prvi tom romana, „Du Cote de chez Swann” („Put ka Svanu”) iz
1903. godine, odbila su trojica izdavača. Najglasniji u kritici
Prustovog romana bio je urednik „Nove francuske revije”, pisac Andre
Žid. Izdavač „Grase” pristao je da mu objavi delo tek kad je pisac
obećao da će platiti sve troškove štampanja.

Lepota je u sećanju

Lako je prepoznati studenta
završne godine književnosti koji je odlučio da čita Prusta. Prvi znak je
nedolaženje na predavanja. Naime, Prustov poklonik ubrzo se
poistovećuje s pripovedačem i menja dan za noć. Obuzima ga grozničavo
čitanje, iako nije lako pratiti dugačku rečenicu i složeni tok Prustovih
misli. Mladi čitalac čak odustaje od susreta s ulicom. Ostaje u krevetu
sve dok ne pročita poslednji red. Čak počinje i da kašlje… Kao da
nad njim bdi senka pisca, noćnog anđela.


Dakle, u gotovo potpunoj
usamljenosti i odustajanju od svih ostalih poslova, desetogodišnjoj trci
s bolešću i smrću, nastalo je jedno od najosobenijih i najvrednijih
dela svetske književnosti, ciklus romana pod zajedničkim nazivom „U
traganju za izgubljenim vremenom” („A la recherche du temps perdu”).
Radnja romana, koji govori o odnosu vremena i sećanja, zbiva se u
Kombreju, Parizu, Normandiji i Veneciji. Pišući, Prust se bavi
odgonetanjem varljivih znakova iz stvarnosti i njihovim pretvaranjem u
svest, u jezik, naposletku i tekst. Estetičar osećajnosti, kako
književni teoretičari nazivaju Prusta, zaključuje da se lepota krije u
onome što može da nam otkrije prošlost. Uostalom, poslednje rečenice
velikog romana („Pronađeno vreme”) glase:
„Ako me snaga posluži da
napišem svoje delo, bar neću propustiti da u njemu nadasve opišem ljude
(makar zbog toga izgledali kao nakaze) kako zauzimaju tako znatno mesto
pored onog, tako skučenog koje im je dodeljeno u prostoru, mesto koje
je, naprotiv, beskrajno produženo – jer istovremeno dodiruju, kao
gorostasi zarobljeni u dubinu godina, toliko udaljena razdoblja između
kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu.”
Prust je umro od bronhitisa i upale pluća 18. novembra 1922. Imao je pedeset jednu godinu.

Za razliku od svog savremenika Gidea, Proust je zaštitio svoj seksualni
identitet prilično uspešno od javnosti. I mada su kasniji tomovi romana
bili napadnuti nakon objavljivanja zbog svog sadržaja, napadi nisu bili
personalizovani kao što je često bio slučaj sa Gideovim delima. Takođe
je slučaj da ton pripovedača varira od saosećajnosti do medicinskog i
patološkog u njegovoj analizi stanovnika Sodome i Gomore - i to,
paradoksalno, u romanu čija su brilijantnost i suptilnost ga učinili
razvodnicom u književnom proučavanju jednopolne seksualnosti. Pošto su
se govorkanja o Prustovoj seksualnosti širili još više nakon njegove
smrti, počele su rasprave o tome da li je on jednostavno trasponovao rod
raznih junaka, da li je narocito Albertina bila muškarac, možda je ona
Albert. Kasnija istraživanja su pokazala da je uvođenje Albertine u
roman saglasno trenutku u Proustovom životu kada je bio duboko
zaljubljen u Alfreda Agostinellija koga je Proust zaposlio kao svog
šofera i koji je poginuo u avionskoj nesreći 1914. god. Burno pitanje
odnosa između piščevog života i dela ovde se kombinuje na složene
načine, razgranjavanjem konceptualizovanja istopolne seksualnosti kroz
paradigme rodne inverzije, kao i konfuzijama stvorenim strategijama
prikrivanja koje su istorijski okruživale homoseksualnost. Ova uzajamno
povezana pitanja, neodvojivo povezana sa Proustovom obuzetošću prirodom
iskustva vremena i prirodom estetskog iskustva, doprinose snažnom
bogatstvu njegovog romana.

“Proljeće je ono doba godine kada se misli mladića okreću ka onome o čemu djevojke sanjaju čitave zime.”

Marcel Proust