Sokratov metod i savremeno obrazovanje
- Milica Rakidzija

Ko god je učio filozofiju u školi, čuo je, neizbežno, za Sokratov metod – tu brilijantnu tehniku kojom je Sokrat, sudeći makar prema Platonovim dijalozima, uspešno razuveravao svoje sagovornike da ne znaju ono misle da znaju, i više ih ili manje uspešno vodio do one „prave“ definicije.



Neki od nas koji smo imali prilike da čitamo Platonove dijaloge, u kojima je njegov voljeni učitelj Sokrat glavni akter, verovatno su (pa makar kao srednjoškolci) pomislili da je Sokrat u njima sa tim svojom metodom strašno „kul“ – tako je, prema Apologiji, mislila i atinska omladina koja ga je oponašala i taj metod isprobavala na svojim nesrećnim roditeljima.

A da li ste, međutim, znali, da se taj divan metod, koji tako fino bruši ustanovljeni „majndset“, primenjuje i danas, u savremenom obrazovanju, zvanično i nezvanično?
O tome bi zbilja valjalo reći po koju reč, jer Sokratov metod doista može biti sjajna pedagoška tehnika, ako ne u izvornom, onda u nekom modifikovanom obliku.

Šta je Sokratov metod
Zanimljiva je činjenica da sebe samoga Sokrat nije smatrao učiteljem, (prema svedočanstvima makar, jer pokolenjima nije ništa ostavio u pisanom obliku). Ovo ide u prilog onima koji tvrde da Sokratov metod uopšte ne bi trebalo smatrati podučavanjem. Sa druge strane, ako se oslonimo na Apologiju gde Sokrat tako prostodušno tvrdi braneći se pred sudijama da je njegov „posao“ da se stara za narod, i budući da je to staranje bilo u službi otkrivanja istine o stvarima, i u službi toga da „omladina bude što bolja“ mogli bismo pomisliti da Sokrat u najmanju ruku vrda, praveći svoje tužitelje blesavim.
Problem, naravno, leži u tome kako definisati podučavanje. Ono što u dijalozima čini Sokrat, svakako da nije predavanje, ali ako nije predavanje, i možda jeste pedagoški metod, kako to uopšte izgleda?

U dijalozima, Sokrat, naime, postavlja svojim sagovornicima jednostavno pitanje. Onako, naizlged vrlo jednostavno – toliko jednostavno da bi se svakom moglo učiniti da se odgovor podrazumeva. Sokrat bi se, pritom, pravio ili se nije pravio (to je pitanje kopkalo i njegove sagovornike) da ga on sam ne zna, i da je vrlo, vrlo zainteresovan za to šta njegov sagovornik ima da kaže.
Potom bi sagovornik samouvereno, a često i u neverici što ga to Sokrat uopšte pita, iznosio svoju definiciju. Onda bi mu Sokrat ljubazno ukazivao da u toj definiciji postoji izvestan problem, postavljajući mu niz pitanja koja data tvrđenje svode na apsurd. I sagovornik bi često ostajao ošamućen i pokoleban – a kako i ne bi! Ono što je čvrsto verovao da jeste, isposatavilo se da pak – nije!

To bi bila ona „negativna“ strana Sokratovog metoda. Sokrat bi pobijao mnjenje i iskorenjivao zablude, vrlo surovo i vrlo ljubazno – čistim razumom. A onda bi nekako opet rukovodio sagovornika ka drugačijoj definiciji. To bi bila “pozitivna” strana, ili „porađanje znanja“ (zanimljiva je činjenica što je i Sokratova majka bila babica).

Nekad bi Sokrat svog druga u raspravi „terao“ da uopštava definicije. Klasičan primer ovakvog manevara možemo videti u Platonovom dijalogu Menon. Tu, naime, Menon, po kojem se dijalog i nazova, i koji se inače proklamuje kao izvrstan znalac u ovoj oblasti, odgovara na pitanje šta je vrlina, pa prvo iznosi definicije toga u čemu bi se sastojala vrlina muškarca, pa posebno žene, dece, staraca.

Sokrat, sa druge strane, uporno istrajava na tome da mu ovaj kaže šta je vrlina uopšte, vrlina po sebi, to jest. Drugim rečima, Sokrat je zahtevao opšte definicije, i usput pravio „čistke“ u uverenjima onima sa kojima je razgovarao. I to ga je, naime, dovelo do suda, gde je optužen da kvari omladinu i uvodi nova bića demonska, gde se isto tako lepo branio svojim metodom.

I ako pročitamo i samo Platonovu Apologiju, u kojoj je suđenje predstavljeno, i spoznamo taj vrsni „manipulatorski“ manir, teško bi bilo poverovati da Sokrat doista nije znao šta čini, i da potpuno nevešto pristupa svakom istraživanju.

Dobro, ovo „manipulatorski“ je malo gruba reč, budući da Sokratove namere poentiraju jedino ka istini, ali naša poenta je ta da je Sokrat u razgovorima ipak imao dominatnu ulogu, te bi „manipulisanje“ trebalo shvatiti kao manipulisanje pitanjima koje obezbeđuje „pravi put“ u rezonovanju. To i samo to.

Sokratov metod i savremeno obrazovanje
Elem, već smo u uvodnom delu rekli da se Sokratov metod primenjuje i danas, i to zvanično, na pravnim fakultetima (pogledati film Paper chase, gde profesor, međutim, nije toliko ljubazan kao Sokrat), ali i u nekim osnovnim i srednjim školama, pogodićete gde – u Americi! A kako je srž metoda zapravo dijalog, može biti rečeno da je Sokratov metod, makar u nekom svom vidu, veoma prisutan u savremenim teorijama o obrazovanju, koje akcenat stavljaju na aktivnost samih učenika u nastavi.

Ne liči li, makar donekle, teorija Lava Vigotskog, prema kojoj spontano formirani pojmovi iz detetovog iskustva treba da, uz pomoć rukovodstva kompetentnog starijeg, postanu jasniji i verbalno definisani, upravo na Sokratov metod? Jer, i Sokrat je polazio od konkretnog iskustva svojih sagovornika i rukovodio ga kao opštoj definiciji, kao što i teorija Vigotskog konkretno iskustvo deteta preporučuje kao polazište.

Svakako da i u našim školama postoje nastavnici koji, pomoću pitanja i potpitanja, pokušavaju da navedu učenika na razmišljanje o odgovoru. Ovo, razume se, pretpostavlja da, ako odgovor odmah ne bude adekvatan, nastavnik postavi nova pitanja koja će učenika navesti da sam uvidi tu neadekvatnost. U suprotnom, ako bi mu nastavnik sam pružio tačan odgovor nakon neuspešnog, Sokratov metod bi bio, naravno, prekinut.
Ovo nas, samo po sebi, implicira dva zapažanja, jedno u vidu konstatacije i drugo u vidu pitanja:

Nije svako ispitivanje Sokratov metod.
Da li se Sokratov metod može primeniti u svim školskim predmetima?
Krenimo, dakle, redom. Naravno da nije svako ispitivanje Sokratov metod. Kada profesor postavi pitanja učenicima na koja ona imaju već unapred pripremljene odgovore, jasno je da ne može biti reči o tome. Iz prostog razloga. Sokratov metod nije recitovanje činjenica. Poenta je u rezonovanju, dakle, u istraživanju. A ako je o tome reč, onda se čini da Sokratov metod nije pogodan za sve predmete, ili, štaviše, za većinu.

Činjenica je da i su i Sokratove teme bile etičke, a u oblasti etike ima dosta mnogo prostora za manevrisanje ovakvog tipa, i mnogo više mesta zabludama. Stoga izgleda da se Sokratov metod može primenjivati samo u nastavi onih školskih predmeta koji dopuštaju izvesne vrednosne sudove i formiranje mišljenja o svetu. Na primer, u nastavi filozofije i logike (naravno), sociologije, granđanskog vaspitanja i veronauke.
Tamo gde školski predmet počiva na činjenicama, a većina ih je, po svoj prilici takva, čini se da Sokratov metod tu nema šta da traži.

Je li to, međutim, baš tako?

Postoji izvesno mesto u Platonovom dijalogu Menon, gde Sokrat pokušava da pokaže da je znanje zapravo prisećanje, te poziva prostog dečaka roba da izvede zaključe po pitanju matematike:

Sokrat: Reci mi, dete moje, znaš li ti da je četvorougao ovakav?

Rob: Znam.

Sokrat: Da li su u ovom četvorouglu sve četiri strane jednake?

Rob: Jesu.

Sokrat: A one koje prolaze preko sredine, jesu li i one jednake? (82b-c)

Rob: Dabome.

Kao što možemo videti, Sokrat navodi roba da sam uvidi odgovore na postavljena pitanja. Reći će neko, možda, da je ovo krajnje neuobičajan dijalog za Sokrata, i ne samo po neuobičajnoj temi. Naime, ovde, očigledno nedostaje pobijanje nekog pogrešnog uverenja.

Ali zašto, sa druge strane, ne bismo mogli zamisliti takva pogrešna uverenja u praksi? Uzmimo, na primer, neki jezik.

Ako bi učenik napravio grešku u primeni nekog jezičkog pravila, nastavnik bi vrlo lako pomoću novih pitanja i zadataka mogao da navede učenika da razume zbog čega prvobitan odgovor nije ispravan. Ovde, naravno, ne bi bilo klasičnog svođenja na apsurd, ali bi učenik imao uvid greške u svom rezonovanju. Na isti način nastavnik može da dopusti učenicima da na osnovu samih primera uoči izvesne pravilnosti, te da sami izvedu pravila.

A naučiti učenike da sami izvode pravila (tamo gde je to, naravno, moguće) znači naučiti ih i da sami ponovo dođu do istih ukoliko na njih zaborave. A to je, složićemo se, svakako efikasnije od slepog učenja napamet!. I svakako da se i u oblastima društvenih nauka, namesto klasičnog predavanja, može polaziti od konkretnog iskustva učenika, od njihovih ideja o stvarima, putem čega se, usput, mogu ispravljati delimično tačne definicije i iskorenjivati zablude.
Iz ove perspektive se čini da se Sokratov metod može primenjivati makar u modifikovanom obliku mnogo više nego što bi se isprva moglo pomisliti.

I da, Sokratov metod bez sumnje nije klasično podučavanje. On nije podučavanje, samo ako pod podučavanjem smatramo tradicionalnu predavačku nastavu, gde je uloga učenika krajnje pasivna. Ovako se čini da je on preteča savremene aktivne nastave u njenim varijacijama, koja stoji nasuprot tradicionalnom podučavanju, ili da joj čak, leži u osnovi.

U „čijim je rukama“ Sokratov metod
Postoji jedna neprijatna stvar kada je u pitanju Sokratov metod. Neprijatna, za onoga ko je povrgnut ispitivanju. Nije prijatno, naravno, da Vam neko ukazuje na greške u rezonovanju, i nije prijatno da shvatite da onome što ste mislili da znate zapravo nemate pojma. I verovatno niko nema baš prijatne emocije prema osobi koja tako elegantno obelodanjuje njegovo neznanje.

Tako su se, sudeći prema Platonovim dilalozima, osećali i Sokratovi sagovornici (jedan od njih, Trasimah, zapravo, reaguje vrlo ljutito), pa možemo zamisliti kako bi se osećali učenici u školi gde se njihove zablude razotrkivaju pred njihovim vršnjacima pride. Vrlo nezavidna situacija, moramo priznati.

Ako još uzmemo u obzir da su učenici različite ličnosti, da ne mogu svi da misle jasno i trezveno pod pritiskom, i ako nastavnik, uz to, nije baš topla srdačna individua, čini se da Sokratov metod može da postane svojevrstan vid torture, iz koje, po svoj prilici, ne mogu da profitiraju oni sa manjkom samopozudanja. Ovo je, štaviše, pokazala i praksa.

Naime, kada se govori o surovosti Sokratovog metoda, obično se ukazuje na njegovu primenu u zapadnom pravnom obrazovanju. Poznata su i dva romana, Paper Chase, Džona Džeja Obzorna, na osnovu kojeg je nastao i već pomenuti film, i One L: The Turbulent True Story of a First Year at Harvard Law School Skota Taroua. Oba predstavljaju stresna iskustva budućih pravnika, jednu atmosferu u kojoj, pretpostavićete, ne opstaju samo “najpametniji”, već i oni koji mogu da se nose sa pritiskom bolje od drugih.
Znači li to da Sokratov metod treba odbaciti, pored svih benefita koje donosi?

Ruku na srce, možemo reći: ličnost nastavnika nema baš mnogo veze sa samim metodom. Pravni fakulteti su pravni fakulteti, tamo se, prirodno, vrši selekcija budućih advokata. U učionicama osnovnih i srednjih škola nije poželjno praviti ovakve selekcije. Jasno je da će neki učenici biti u prednosti nad drugim, ekstroverti nad introvertima. Ali, po svemu sudeći, tada od nastavnika zavisi hoće li u svom odeljenju uspeti da kreira takvu atmosferu u kojoj će se učenici osećati bezbedno da iznesu svoje mišljenje uz mogućnost da pogreše.

Nema sumnje da biti učitelj poput Sokrata nije nimalo lak zadatak, ali ko bi, naposletku, mogao i smeo da tvrdi da je uopšte lako biti učitelj?