Srijeda, 8.11.2017

BELO USIJANJE*

Popali i sruši, razbi i razori,
Polupaj i skrši, robi i odnosi
I ispričaj suncu o onom što jesi,
Da o tome delu zvezda zvezdi zbori.

Ja plakati neću nad kulama palim,
Ni u pustom domu tugovanke plesti,
Jer ne možeš sobom nebo mi odvesti,
A ja znam na pesku dići Jerusalim!

Jer vetar slobode moj san je i sreća,
Njim ću da se hranim, njega ću da pijem.
A on tamo struji, gde ja steg svoj vijem
I raste iz moje mišice i pleća.

Muke nisu muke, tuga tuga nije
Danas, kad se dani ožiljcima broje,
Jer dvorovi danas na plećima stoje,
A slađe no nektar modar jed se pije.

Danas ševe naše krvavi su vrani,
Jer nebesa šalju strahote požara,
Da naraštaj novi psalme od njih stvara:
Da nam odu speva, Bog nas patnjom hrani.

1917.

POLJUBAC


Mi smo deca sreće i života zrela,
Naša čudna ljubav do niskosti naga,
Mrzi legendarnih noći čeda svela:
Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga.

Januar fijuče u sutonskoj studi,
Bičevana reka modri se i peni.
Jauk golih grana mrtve iz sna budi:
Kikoće se vreme u večitoj smeni.

Sve tutnji u snazi napregnute volje,
Krši se i pišti i seva i para,
Razjaren se orkan s nebesima kolje,
Polusmrznut Neptun s Adom razgovara.

Opijeni mržnjom, opkoljeni vriskom,
Pripijene usne do krvi smo grizli,
Moćna su nam rebra drhtala pod stiskom
Prstiju, što međ’ njih neznano su sklizili.

Taj poljubac duše pip nam je do dna,
I hiljade šara, vrelih ko strast lavlja,
Igrah ko oči dva pantera srodna,
Dok nebesa siva bivahu sve plavlja.

Plašljivih fauna, videh, jure čete
Upivši u mene sav svoj pogled zečji,
Pevajući psalme neke vere svete,
Koje gušio je njihov pogled dečji.

Vekovima tako kikoću se oni,
Splet njihov nevidljiv vaseljenom ide
I, tek kad u nama zvuk srca zazvoni,
Njihove se čete oživljene vide.

Mi smo deca sreće i života zrela,
Naša čudna ljubav do niskosti naga,
Mrzi legendarnih noći čeda svela;
Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga.

BEZ UZVIKA

Ni čudnog ni novog za nas nema više,
Sve su zemlje nama i drage i srodne;
Sred sjaja, i vrh nas kad se bure sviše,
Besmo mirni, kao usred zemlje rodne.

Otadžbina naša sa patnje je znana,
Lutajući mi je nosimo u sebi;
Ona je u krvi naših večnih rana,
I, kušam te, sudbo, takvu je pogrebi!

Zato nama nisu okeani strani,
Ni grobovi starih umrlih stoleća;
Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani
I kad nebrat pije miris našeg cveća.

Mi, kao litija, lutamo s trubama
Od kuta do kuta, od grada do grada,
Čas sami, čas s decom, stadom i ljubama,
Noseći stegove i vlasti i pada.

Ponavljamo skalu što poznasmo rano,
Skalom sudbe, kojom drugi jedva mili;
Zato nama danas ništa nije strano,
Čini nam se, svuda već smo jednom bili.

I kad razgrnemo pepelišta snova,
Stari će se dani uz reč da pomenu:
Slušaćemo vatru i veselost njenu,
Kô domaćin što se vratio iz lova

S pesmom, s kojom jutros u planinu krenu.

(1917)

NA OSTRVU

Nečujno pučina primiče se hridu,
Sanjiva u veo oblači se mračni,
Kô nevesta bela, kad u čednom stidu
Sa treptanjem čeka na poljubac bračni.

Ozbiljnih čempresa nežna šaputanja
Priželjkuju šumor kaktusa i palme.
A pod gustim hladom nerandžina granja
Mladi ljiljan peva bogočasne psalme.

Samo naša duša u tu večer strasti
Mrka je i hladna kô nedra dubina,
Vrh nas zaman loza prosula je cvasti:
Nedirnut je gitar i pehari vina.

I alge se noćas ljube sred orgija
I okreci poje svoje madrigale,
Samo za nas trenut slavlja ne izbija
I noć nam ne poji ljubavne kimvale.

Jer nas hvata jeza i severac svira
Kroz nedra, gde čama na zgarište seda,
Jer hramovi sveti našega svemira
Ostali su iza urvina i leda.

Opraštajte zato naše reči grube.
Opraštajte kletve i pirujte dalje.
Hvala vam, što naše osvežiste trube,
Nama koje vetar u vaš kutak šalje.

Mi ćemo otići, noseći na šlemu
Srmu vaših noći palu po granama,
A kad Gospod dođe, poverite njemu
Zvuk pesama naših ostalih za nama.

Oprostite, što smo umorni se stekli,
Da vaš vrt nam pruži san i isceljenja:
Mi idemo kud su bogovi prorekli:
Preko slanih gora putem vaskrsenja.

(1917)

Moj bol je velik, od sveg bola veći – Milutin Bojić

Tokom ratnih godina Prvog svetskog rata, mnogo je srpskih pesnika, prozaista, romanopisaca, slikara i novinara delilo sudbinu vojske i naroda, ratujući za oslobođenje, prelazeći peške Albaniju i ostavljajući život „Tamo daleko“, neko na albanskim planinama, neko na Krfu, neko u Bizerti, neko usput… Među srpskim ukletim pesnicima, svakako se izdvajaju dva imena, dva nesrećna i velika pesnika, čije pesme „bola i ponosa“ i svih unutrašnjih „Tamnica“ danas sa pijetetom i oduševljenjem svrstavamo među najlepša poetska ostvarenja na srpskom jeziku. Milutin Bojić i Vladislav Petković Dis svoj su život ostavili u ratnom vihoru, Dis potopljen negde u blizini „Plave grobnice“, a Bojić u Solunu u bolnici, podlegavši bolesti.

Moj bol je velik, od sveg bola veći – Milutin Bojić

„Onda, kad su ždralovi, sumorni saputnici naši, preletali Solun, noseći na umornim krilima svojim čežnju i tugu našeg zavičaja, u mirnoj sobici jedne solunske bolnice izdisao je lepi pesnik našeg naroda – nesrećni Milutin Bojić.

Kraj bolesničkog kreveta, pod žutom voštanom svećom, bleda je milosrdna sestra jecala, a na jesenjem tuđinskom nebu tog časa je Mitrovdansko Sunce izgrevalo.

Jedno je zemaljsko sunce zalazilo, drugo se večno rađalo…

Milutin Bojić bio je u istini sunce naše poezije, sunce mlado i silno, koje se tek rađalo, ali koje je tako rano zaronilo. To je tužni udes naše poezije još od Branka Radičevića; to je kob srpskoga pera od Đure Jakšića.“

Ovako je u „Krfskom zabavniku“ od 15. novembra 1917. godine, iz pera Dragoljuba Filipovića doneta vest o smrti mladog pesnika Milutina Bojića.

Već u idućem broju „Zabavnika“ od 15. januara 1918. godine objavljen je govor Miodraga Ibrovca povodom svečanog pomena Milutinu Bojiću. „Pesnik bola i ponosa“, kako su ga nazvali. sahranjen je na Zejtinliku uz vojsku i ratne drugove.

Milutin Bojić, rođen u Beogradu 1892. godine, pripadao je najmlađem naraštaju srpskih liričara, a kad je umro jedva je navršio 25 godina. Sve što ostavio za pokoljenja, napisao je između osamnaeste i dvadeset treće godine. Prvu pesmu „Vrane“ objavio je 1910. godine u omladinskom listu Venac.

Milutin Bojić odrastao je u beogradskoj zanatskoj porodici, okružen radnom atmosferom, u gradu u kome su previrali dinastički sukobi i iz daljine se pomaljalo moderno doba. Školovao se u Beogradu, zapisano je da je bio odličan đak oslobođen mature. Svoju zrelost, Milutin Bojić pokazao je nizom literarnih radova, saradnjom sa Skerlićem i Grolom, na kružocima i sastancima književnih družina i brzo je stekao ugled talentovanog mladog pisca. Po završetku Realke upisao se na Filozofski fakultet a pored studija, učio je strane jezike, pratio savremeni tok svetske književnosti, proučavao istoriju filozofije, osnove psihologije i psihoanalize i voleo pozorišnu umetnost.
Balkanski ratovi 1912. i 1913. godine odvode Bojića, ranije oslobođenog vojske zbog loše telesne građe, na ratište. Putuje u južne oslobođene krajeve, piše putopise, epigrame, pesme, recenzije i istorijsku dramu „Kraljeva jesen“, koja je izvedena u Narodnom pozorištu 10. oktobra 1913. godine i koja je doživela ogroman uspeh. Ratne 1912. i 1913. godina su, kako beleži Isidora Sekulić, „na dvadesetogodišnjeg mladića pale su značajno, i kao činjenica i kao vizija iz knjiga starostavnih… On počinje osećati duh prošlosti. Njegova duša i vidi i slika freskeč te čudne istorijske povorke naše pune junaka i boraca koji u crkvi stoje, i kade ih, i zvona nad njima bruje… U Bojiću je potres vekova. Ustaje u njemu rod, zemlja, započinje san i slutnja epopeje: sprema se nova lirika, lirika epska, bezlična, sveto bolna…“(Isidora Sekulić, Beleška o M. Bojiću)

I onda, Veliki rat. Prvi svetski rat, njegova razaranja, njegov užas, njegove žrtve. Milutin Bojić se pridružuje srpskoj vojsci. Prelazi albanska bespuća. Po dolasku na Krf, 1916. godine, jedno vreme radi u Obaveštajnoj službi Vrhovne komande. Nastavlja da piše. Na Krfu tek, posle albanske golgote, oseća njene posledice. Srpska kuća na Krfu čuva Bojićevo pismo devojci Radmili u Beograd:

„Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću, sutra, samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna. I ponos. Umorni su kao i telo. Da… ja dobro vidim svoj kraj. Nema mi života, možda, još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da nikad neću videti svoju zemlju. Ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega. Pokopan ispod čempresa. Zaboravljen od svih kao ovi mučenici koje savezničkim lađama, mrtve, predaju pučini i morskoj dubini… Molim te, ne piši i ne govori nikom o ovome. Grlim te, grlim, draga, mada mi smrt kuca na vratima.“

Milutin Bojić bolovao je godinu i po dana. Lečio se i u Nici, a kada je poverovao da se izlečio, tražio je da ga vrate u Solun, znajući da vojska sprema proboj fronta. Želeo je da bude deo te bitke. Na Vidovdan 1917. godine u Solunu izlazi zbirka „Pesme bola i ponosa“ a u njoj i „Plava grobnica“ posvećena hiljadama onih koji su umrlu na Krfu i sahranjeni u plavim dubinama mora.

Milutin Bojić nije dočekao proboj na Solunskom frontu, nije dočekao ni povratak izbeglica o kojima je pevao, nije se vratio u oslobođeni Beograd. Početkom septembra 1917. Bojić je zbog tuberkuloze i zapaljenja pluća smešten u Vojnu bolnicu u Solunu u kojoj je 8. novembra 1917. godine preminuo. Na bolesničkoj postelji zapisao je oproštajnu pesmu:

„Kao mrtvo telo

bez volje i snage

ne osećam ništa

i ne čujem više

iznad mene zvone

crne kapi kiše

i strašan bol bola

za trenutke drage.

Na Vojničkom groblju na Zejtinliku sahranjen je pored ratnih drugova, a oproštajni govor održao je Ivo Ćipiko. Krajem leta 1922. godine posmrtni ostaci Milutina Bojića preneti su u Beograd, u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

S.Spasić

Слутње воље
Песме (1917)
Мисао (1914)
Религија (1911)
Развејане ватре (1912)
Мртви Богови (1910)
Лепота (1910)
Поезија (1911)
Вјерују (1910)
Луталице (1914)
Херострати (1912)
Младост (1910)
Под летњим сунцем (1912)
Вечито сунце (Из епопеје Воља) (1910)
Изнад моћи (1916/1917)
Онима што плачу (1910)
Хамлетство (1909)
Свакидашња песма (1913)
Празник (1911)
Мирно чекам (без датума)
С тобом да патим (без датума)
Вране (1910)
Ход (1912)
Завет (без датума)
Моје (без датума)
Прича о змији (без датума)
Док пада киша (Ноћ) (без датума)
Смех (без датума)
Изнад моћи (Милутин Бојић) (без датума)
* * * (Ноћас сам слушао тајом која броди) (без датума)
* * * (Ја нећу мрту, бубњеве и ловор) (без датума)
Јулско подне (Из епопеје Воља) (1910)
Сину мозга (1910)
Таласи (1910)
Прелудија (1910)
Биће и то (1910)
Спокојство (1910)
Грешник (Милутин Бојић) (1910)
Отаџбина
Уводна реч (1917)
Страх (1913)
На Дриму (1913)
Земља олује (1912)
Освећене могиле (1912)
На водама вавилонским (1912)
Молитва (1911)
Понос (1912)
Краљеви (1916)
Вера (1912)
* * * (Јесењи се вијор зацерио грозно) (без датума)
Сен (1912)
Поноћна песма (1912-1913)
Северни богови (1913)
Мехмед Соколовић (1910)
Син велможа (1913)
Јесен на Вардару (1913)
Годишњица (1913)
Противници (1913)
Химна поколења (1913)
На обалама Јадрана (1913)
У дан мртвих (1914)
Последња реч (1913)
А ко си ти? (1913)
Крумовим потомцима (1914)
Прекор (1914)
Шумадијска ноћ (1915)
Живе буктиње (без датума)
Јерусалим (без датума)
Сумња (без датума)
Синови земље сунца (без датума)
Неречене мисли (1916)
Мисао (1916-1917)
Крштење вечности (1916)
Одлазак (1915)
Мећава (1915)
Кроз пустињу (1915)
Петровданска визија (1916)
Као Прометеј (1915)
Сингидунум (1916)
Повратак (1915)
Вожду (1916-1917)
Звезда (1915)
Без домовине (1916)
Хероји (1916)
Сејачи (1916)
Жене (1916)
Усуд (1917)
Светиње (1916)
Стражари (1917)
Братској крви (1917)
Туђој крви (1917)
Храм (1917)
На острву (1917)
Бело усијање (1917)
Неранџин цвет (1917)
Неочекивани (1917)
Без узвика (1917)
Самосвест (1917)
Пред обећаном земљом (1917)
Плава гробница (1917)
Јединство (1916)
Вечни пламен (без датума)
Визије
Под младим сунцем (без датума)
Давидова песма (1910)
Заљубљени Давид (1911)
Сусрет (без датума)
Салома (1912)
Deus Deorum (1912)
Магдалена (1913)
Јудин плач (1912)
Мене, текел, фарес (1911)
Последњи човек (1910)
Последњи император (1913)
Каин (поема у три дела)
Део први (мај-август 1915)
Део други (мај-август 1915)
Део трећи (мај-август 1915)
Вечна стража (епопеја)
Део први (1916)
I Најезда
II Побуна воде
III Крвави сватовац
Део други (1916)
I На капијама сумње
II Ломите срца
Део трећи (1916)
I На гозби мртвих краљева (Прва варијанта)
I На гозби мртвих краљева (Друга варијанта)
II Окамењени оклопници
III Безглави џин
Део четврти (1916)
II Гиљотина среће
Љубав
Путеви (1913)
Прича (без датума)
Ноћ (1911)
Псалм сазнања (1913)
Буђење (1910)
Бајка о жени (1911)
Пуста (без датума)
У час откровења (1914)
Грифос (1911)
Химна (1911)
Поноћни дозив (1917)
Кад будемо заједно (1917)
Сласт у болу (1914)
Покајање (1914)
Језера (1914)
Загонетка (1914)
Паучина (без датума)
Обмана (без датума)
Пред једним портретом (без датума)
Дошао је јули (1916)
Пољубац (1911)
Авет (1910/11)
Ветром шибани (1912)
Пехар (1911)
Ја знам (1911)
Гаврани (1911)
Очи (1914)
Очи (без датума)
Зелене очи (1912)
Проста песма (Пирги 1916)
Пут (1911)
Јесење шетње (1913)
Одблесак (1913)
Бела месечина (1914)
Лажи (1911)
Смрт тајне (без датума)
Самоћа (1914)
Ексцелзиор (без датума)
Vis aeterna (без датума)
Та ноћ (без датума)
Сирена (без датума)
* * * (Ја љубав тражим, сит сам страсти голе) (без датума)
Једна жена (без датума)
Последњи гутљај (без датума)
Под зимским небом (без датума)
* * * (Ти што ти живот исисаше жудно) (без датума)
Сенке (без датума)
Dominus (1911)
Очи у очи (без датума)
Игра магле (без датума)
Празан путир (без датума)
Туга (Пирги 1916)
Чекање (Скадар 1915)
Сонети
Сонет - I • Сонет - II • Сонет - III • Сонет - IV • Сонет - V • Сонет - VI • Сонет - VII • Сонет - VIII • Сонет - IX • Сонет - X • Сонет - XI • Сонет - XII • Сонет - XIII • Сонет - XIV • Сонет - XV • Сонет - XVI • Сонет - XVII • Сонет - XVIII • Сонет - XIX • Сонет - XX • Сонет - XXI • Сонет - XXII • Сонет - XXIII • Сонет - XXIV • Сонет - XXV • Сонет - XXVI • Сонет - XXVII • Сонет - XXVIII • Сонет - XXIX • Сонет - XXX • Сонет - XXXI • Сонет - XXXII • Сонет - XXXIII • Сонет - XXXIV • Сонет - XXXV • Сонет - XXXVI (Сутони) • Сонет - XXXVII • Сонет - XXXVIII • Сонет - XXXIX • Сонет - XL (Свештеници) • Сонет - XLI (Седам смртних грехова) • Сонет - XLII (Комедија љубави) • Сонет - XLIII (Грешни сонети - Син земље)

Пародије
После вечере (без датума)
Стан за самца (без датума)
Молитва Б. Радичевића (1910)
Јутро Јове Илића (1910)
Поноћ Ђуре Јакшића (1910)
Из новије српске лирике
* С. Винавер: Трајко Ћирић
* В. Станимировић: Аутопортрет
Епиграми
Предавање (1910)
* * * (Чудне праске) (1912)
* * * (Сваког дана Преса тражи) (1912)
Мокар барут (1913)
* * * (Енвер-беј у Киренајци) (1913)
Последњи човек (1912)
Београдски пастел (1912)
Једна опомена (1913)
Имитација (1913)
Према свецу и тропар (1913)
Пророк после Христа (1913)
Не служи га карта (1913)
Баја-Гање се правда (1913)
Све је исцрпено! (1913)
Кибицовање (1913)
Баја-Гање побеђује (1913)
Пред ручак (1913)
Само стрпљења! (1913)
Слаба вајда (1913)
"Спиритус ректор" (1913)
Колера словенска (1913)
Шала, де (1913)
Куку, шта ћу с Фечом? (1913)
Свак суди по себи (1913)
Из земље чуда (1913)
Преводи
Огист Барбје: Идол
Из Ничеа
И. Вазов: Па шта си ти
И. Вазов: Српским песницима
Димитрије Иванов Бојаџијев: Самоћа
Жан де Лафонтен: Храст и трска
Апфонс де Ламартин: Језеро
Ода народу српском (1916)
Драме
Деспотова круна (трилогија)
Пакао
Слепи деспот
Дванаести час
Ланци
Каљева јесен
Госпођа Олга
Урошева женидба

ZEMLJA OLUJE

"Ne dodiruj me!"

Mačevi dački, sekire Japoda,
Legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih
Zbratimio je orlove i čelik;
Tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
Sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kada bi palo
I njemu mačem opelo očita.

S pozorja borci tonuše kô seni,
A zemlja im je žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope,
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:
Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spasava?

Ti ćutiš. Vetar kosti razvejava.

ZEMLJA OLUJE


Milutin Bojić je i kao čovek i kao pesnik bio pozvan da napiše pesmu o zemlji oluje. Sam je svojim životom posvedočio olujnost svoje domovine: za svega dvadeset pet godina života doživeo je i opevao tri rata koje je njegova zemlja morala da vodi za odbranu časti i slobode. Najistaknutiji pesnik rodoljubive poezije onoga vremena, Bojić je poezijom oživljavao prošlost, svedočio o današnjici i verovao u budućnost. Njegove Pesme bola i ponosa kazuju o stradanju, bolu i patnji, ali i o dostojanstvu i ponosu, koje je njegov narod pokazivao kroz nemirnu i tešku istoriju. Njegove pesme su izraz ponosa što je ponikao na zemlji oluje i što ta zemlja nikada nije poklekla i pomirila se sa sudbinom: u njoj je stalno živeo otpor, patila je ali se održavala, stradalaje ali je izlazila kao pobednik — zato je pesnik osetio dužnost da peva o bolu i ponosu svoje zemlje i svoga naroda.

Naslov Zemlja oluje sintetizuje mnoštvo asocijacija i slika: oluja kao prirodni fenomen koji nanosi štetu, izaziva nelagodnost i strah, ugrožava život; oluja kao socijalni fenomen društvenog meteža — ustanaka i buna; oluja kao istorijski fenomen najrazličitijih najezda koje su ugrožavale opstanak zemlje i naroda. To je zemlja koju su vekovima ugrožavale nedaće, ali je ona svojim trajanjem dokazala snagu i neuništivost. Moto "Ne dodiruj me" dopunjava "portret" zemlje još jednom osobinom: ona ne da na se, na svaki dodir (atak na slobodu i čast) reaguje burno i snažno odbija "dodire". Stihovi koji slede treba da ilustruju smisao koji nose naslov i moto pesme. "Oluja" u ovoj pesmi ima dvojako značenje: zemlja oluje = olujna zemlja, koja se olujnom snagom brani; zemlja oluje = zemlja nad koju se stalno nadnose mnoge oluje (opasnosti), tako da je ona poznata po tim olujama koje su hujale iznad nje i po njoj.

U strukturi pesme postoje dve odelite celine različite sadržine, različitih tačaka gledišta i različitih formi iskazivanja. Prvi deo je od početka pesme ("Mačevi dački, sekire Japoda") do drugoga stiha pete strofe ("I tako večno ove iste stope,/Krv nova siti"). To je slika burne prošlosti zemlje oluje, starih polja i svega onoga što je obeležilo njenu istoriju. Lirsko kazivanje teče u trećem licu (objektivno kazivanje) i to je spoljađnja tačka gledišta. Drugi deo je apostrofa zemlji oluje, koja se proteže do kraja pesme — sadržina je sadašnji trenutak, lirsko kazivanje je u prvom licu, to je unutrašnja tačka gledišta.

Kazivanje o zemlji (domovini) započinje slikom vekovnih bitaka i krvarenja u kojima su se smenjivali Japodi, Rimljani, Tatari, Vizantinci — svi su oni krvlju natapali "ova polja stara". U starim poljima prepoznaje se Stara Srbija, kolevka srpstva, Kosovo i Metohija. Usred tih sukoba raznih naroda, koji su dovodili i do stalnih pokreta s teritorije na teritoriju, na "polja stara" došao je "pitom narod" i "zbratimio je orlove i čelik". To je slovenski narod koji se naselio na ove prostore — srpski narod. On je nastojao da unese mir u odnosima Većih i Manjih, da mržnju zameni razumevanjem. Iako je bio "sirov" (svaki doseljeni narod je predstavljao varvare, sirove ljude koji nisu imali svoju kulturu), on je imao veliku dušu i po njoj postao velik u plemenitosti. Tako je pesnik zaronio u duboku prošlost svoga naroda, u njegove početke na ovome tlu, na starim poljima. UI toj prošlosti sagledava njegovo utemeljenje u zemlju, ali i njegovu prirodu: nije bio agresivan, bio je otvoren za prijateljstvo, nije odobravao mržnju Velikih na Male, mada će i sam biti izložen takvoj mržnji i tada i kroz vekove.

Treća strofa peva o drugačijim dešavanjima od onih koje je želeo da neguje novodošli narod:

Vekovima se vrh leševa klalo
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kada bi palo,
I njemu mačem opelo očita.

To su bila vremena snažnih previranja, sukoba naroda, stalnih ratova, seoba, nestajanja manjih naroda koje je asimilovao veći narod (slučaj Japoda koji su se utopili u svoje porobljivače Rimljane). Kao da je stara zemlja bila sita starog gospodarstva i tražila novo — to je bila zakonitost tih nemirnih vremena, stalnih pokreta naroda, smena gospodara i carstava, porobljivača i porobljenih:

S pozorja borci tonuli ko seni,
A zemlja im je žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.

Ratne oluje su stalno harale zemljom pa je postala zemlja oluje. Velike žrtve su padale, zemljom su tekli potoci krvi. Ove hiperbole dočaravaju strahote ratova i ratovanja u kojima "borci tonuše ko seni" — vrtlog rata odnosio je kao vihor živote boraca: kao što sen, prozračno i nematerijalno, začas nestane, tako su nestajali borci tonući u zemlju i sjedinjujući se s njom. Krv nije prestajala da lije i natapa zemlju:

I tako večno ove iste stope,
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje.

Ova strofa je razmeđa prošlosti i sadašnjosti. Najpre je iskaz "I tako večno ove iste stope", koji ukazuje na neprekidno prolivanje krvi, na neprekidno ratovanje. Ali navedeni stih ima dva segmenta: prvi segment ("I tako večno") predočava neprekinutost borbi i prolivanja krvi; drugi segment ("ove iste stope") smisaono se naslanja na prvi polustih drugoga stiha koji je opkoračenjem prenet ali sa prethodnim segmentom predstavlja smisaonu i intonacionu celinu: "ove iste stope,/Krv nova siti". Tako posmatrana, ova celina se odnosi na sadašnjost pesnikovu i na vreme nastajanja pesme — pesma je ispevana baš zato što "ove iste stope, krv nova siti". A pesma je nastala 1912. godine, kada je oktorbra meseca počeo Prvi balkanski rat za oslobođenje delova Balkanskog poluostrva od turske vlasti, pa samim tim i Stare Srbije, odnosno Kosova i Metohije. Istorijski kontekst olakšava razumevanje apostrofe "O, zemljo oluje": "strašne kapi" su nova prolivanja krvi, "čudne himne" što huje iznad zemlje su tuđinske (turske) himne.

Pretposlednja strofa je sva u vremenu pevanja pesme. U oltarima domovine je istorija materijalnog i kulturnog razvitka, a u stenama (zidovima) spava spomen na vekovite podvige i junake; one su upijale u sebe pričanja i jadanja pesme i tužbalice, svetlosti i tame istorije. Lirski subjekt će reći:

Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spasava?

Došli su oni koji su već robili da ponovo povrate svoje gospodstvo (gospodarenje). Došlo je opet vreme da se lije krv kao što je to bilo vekovima. Lirski subjekt će postaviti pitanje domovini da li je sita krvi što spasava, da li može da podnese još te krvi svojih sinova koji treba da brane zemlju.

Pesma se završava neobično, samo jednim stihom:

Ti ćutiš. Vetar Kosti razvejava.

U ovome stihu, koji je izdvojen i sam, koji se sastoji iz dve sintaksičke celine (dve rečenice), koji se odlikuje izrazito laganim ritmom - ima mnogo simbolike. Domovina ćuti ali tim ćutanjem vrlo rečito odgovara: odgovor se podrazumeva, on je ispisivan vekovima, leži u srcu svakog čoveka. Drugi polustih sugeriše vrlo bogatu sliku: zemlja oluje počinje da se budi, vetrovi se pokreću, kosti izlaze iz zemlje, vetar počinje da ih razvejava — i one postaju branioci večite zemlje oluje. U ovom jednostihu je smisao i poruka pesme: klonuća nema, nema umora, još manje ima pitanja ili nedoumica - domovina se uvek brani.

Dr Staniša Veličković

LEPOTA

Ti gledaš vodopad kako se penuši,
Slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala,
I osećaš maglu što štipa i guši,
No ne vidiš sunce u bari sred kala.
Gledaš kako grana za granom se suši
I preliva jesen iznad morskih vala
Umornoga sunca hiljadama šara
I mre tisuć boja šumom četinara.

I gledaš kad jutro iz ložnice stupa,
I slušaš kleptanje izgladnele čaplje,
Gledaš kako mesec mlekom brda kupa
I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje,
I ne vidiš ništa i koračaš dalje
Plačući što nebo samo sumor šalje.

O, misliš li, možda, postoji Lepota
Daleka i čudna, nepojamna nikom?
Bludeći je tražiš stazama života,
Očajno je kličeš svojom grubom vikom,
A vreteno svoje Parka kad razmota,
Smućen ćeš čeznuti za slućenom slikom
Neznane Lepote. Čuj, u tebi sve je:
Tobom cvet miriše, tobom sunce greje,

Tobom nebo plače, tobom gore cepte,
U carstvu lepote žena krunu nosi,
Tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte,
Tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi,
Anđeo i demon tobom s neba sleću —
Tobom Gospod živi, svetovi se kreću.

ONIMA ŠTO PLAČU

Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.

Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.

Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim: plač se grozno sveti.

MLADOST

Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću,
Stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
Bežao bih u svet, tražio samoću
I, kad bih mogao, na nebo se peo;

Svirao, pevao, bez reda i veze
Melodije lude, očajne i drske,
Kako plamti nebo, kako plaču breze,
Kako svira vetar i vapiju trske.

Kao kakav divljak azijskih plemena,
Što besni od bola, a nesrećan nije,
Šibajući tela obnaženih žena
U daire lupa, jauče i pije,

Zatim traži pesme dotle nečuvene,
da taj bol bez bola iz grudi mu gone,
I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene
I stotine struna u svesti mi zvone.

U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle
Ne klonem sav smožden kao trula masa;
Tada, kao čovek koga Gospod prokle,
Hulim Boga, da se nebo ustalasa.

To sazrela mladost nekog cilja traži:
Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi,
Čak i bol bi htela: kad je bol razdraži,
Da se troši, krši, i besni i ludi.

VRANE

Gledao sam dugo kako lete vrane,
Crne kao mladost kad u nevrat tone.
U daljini zapad katkad bleskom plane,
A nad njime sivi oblaci se gone.
Bez krika, bez cilja letele su vrane.

Crne, istovetne, strašnu priču zbore,
Kako je užasno s drugim jednak biti.
Tišina: prolaznost i večnost se bore.
Sve kraj mene pada u njihove niti.
Ala je užasno s drugim jednak biti!

Krik jedan, pun strasti, začu se u noći.
To vran jedan kriknu. Jato za njim grnu.
A on je kliktao, svestan svoje moći,
I vodio cilju braću svoju crnu.
Ćuteći su vrane letele u noći.

Ja sam zadrhtao. Čini mi se tada
Da sam bio sličan kakvoj čednoj ženi
Što, pošavši stazom na kojoj se pada,
Trza se, a stid joj obraze crveni.
Te večeri Volja rodi se u meni.

....Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!...