Narodna Republika Bangladeš
গণপ্রজাতন্ত্রী বাংলাদেশ

Glavni grad Daka
Službeni jezik bangla
Oblik države Parlamentarna republika
— Predsednik Abdul Hamid
— Premijer Šeih Hasina
Nezavisnost: Od Pakistana
26. marta 1971.
Površina
— ukupno 147.570 km² (91)
— voda (%) 7.0
Stanovništvo
— 2015. 157.716.000 [1] (
— gustina 1093/km²
Valuta Taka (BDT) (100 паиса)
Vremenska zona UTC +6
Internet domen .bd
Pozivni broj +880

Bangladeš (ben. বাংলাদেশ), ili zvanično Narodna Republika Bangladeš (ben. গণপ্রজাতন্ত্রী বাংলাদেশ- Gonoprodžatontri Bangladeš) je država u južnoj Aziji [2], koja čini istočni deo drevnog regiona poznatog kao Bengal. Bangladeš (বাংলাদেশ) doslovno znači „Zemlja Bengala“. Leži severno od Bengalskog zaliva, a kopnene granice ima sa Indijom i Mjanmarom. U blizini se nalaze Kina, Nepal i Butan.

Skoro cela teritorija zemlje je na visini od tek nekoliko desetina metara iznad nivoa mora. Svi dosadašnji pokušaji podizanja stabilne brane, koja bi sprečavala da ogromne količine vode izazovu poplave, bili su neuspešni. Cikloni svaki put oštećuju gradove i sela ogromnim talasima, a reke koje se izlivaju iz svog korita uništavaju njive. Kroz teritoriju Bangladeša protiču dve reke koje se ulivaju u Bengalski zaliv pošto su se u njima združile vode pritoka iz cele Azije - Gang i Bramaputra. Korita ovih reka se raščlanjuju na hiljade malih rukavaca i na ovaj način otežavaju rečnu plovidbu.

Klima je vlažna, monsunska. Suša traje od novembra do aprila. Prosečne temperature iznose 19 °C u januaru, 28 °C u julu.

Već dugo postoji napredna civilizacija u današnjem Bangladešu, nekada istočnom delu regiona Bengal. Skorašnji dokazi govore o civilizacijama koje datiraju iz 500. p. n. e., a čak postoje tvrdnje o postojanju socijalnih struktura oko 1000. p. n. e.. Jedan od najranijih istorijskih svedočanstava je pomen zemlje Gangaridai u Staroj Grčkoj oko 100. p. n. e. Smatra se da ta reč potiče od Gangahrd (zemlja sa Gangom u svom središtu) i veruje se da označava oblast u Bangladešu.

Ipak, konkretniji dokazi političkog entiteta u Bengalu se pojavljuju sa Šašankom u 7. veku nove ere. Usledile su (mada ne neposredno) dinastije Pala i Sena. Pala dinastija je bila budistička dok su i Šašanka i Sene bili hindusi.

Bengal je prihvatio islam u 13. veku i razvio se u bogati trgovački i industrijski centar pod Mogulskim carstvom tokom 16. veka. Evropski trgovci su se pojavili u kasnom 15. veku a do kasnog 18. veka, Britanska istočnoindijska kompanija je kontrolisala region, iz čega su Britanci proširili svoju vlast na celu Indiju. Kada je Indija stekla nezavisnost, 1947, iz političkih motiva je bila podeljena u islamsku državu, Pakistan, i sekularnu Indiju.

Podela Indije je učinila da Bengal bude podeljen u dve nove države: muslimanski istočni deo, Istočni Bengal, koji odgovara današnjem Bangladešu, i zapadni deo, indijska država Zapadni Bengal. Ukidanje zamindari sistema (klasna podela društva) u Istočnom Bengalu (1950.) je bilo važan trenutak u stvaranju Bangladeša kao „narodne države“. Jezički pokret 1952. je uspostavio pravo bengalske zajednice da govori svojim jezikom. 1955, vlada Pakistana je promenila ime provincije iz Istočni Bengal u Istočni Pakistan.

Istočnim Pakistanom je vladao Zapadni Pakistan, koji je obuhvatao ostatak Pakistana (Zapadni Pendžab, Sind, Beludžistan, i Severozapadna Granična Provincija). Uprkos činjenici da je Istočni Pakistan donosio veći deo nacionalnog dohotka, posebno kroz izvoz jute, većina ulaganja u razvoj je vršena u Zapadnom Pakistanu. Tenzije su dosegle vrhunac 1971, nakon otvorenog, nedemokratskog odbijanja pakistanskog predsednika Jaje Kana, vojnog vođe, izbornih rezultata koji su doneli Avami ligi veliku premoć u parlamentu (167 od 169 mesta određenih za Istočni Pakistan)[3].

Pod vođstvom šeika Mudžibura Rahmana, poznatog kao Bongobondhu (Bôngobondhu) (prijatelj Bengala), Bangladeš je započeo svoju borbu za nezavisnost. Zvanični početak rata je usledio nakon jednog od najkrvavijih genocida modernih vremena, koji je izvršila pakistanska vojska nad bengalskim civilima 25. marta, 1971. Praktično sva bengalska inteligencija je eliminisana. Ovaj genocid je jedan od najstrašnijih po broju poginulih nakon Drugog svetskog rata. Zahvaljujući naporima Zapadnog Pakistana da se reši stranih novinara, teško je doći do tačnih brojki, ali neke procene govore o 50.000 mrtvih u prva tri dana takozvane operacije Reflektor, koju je izvela pakistanska vojska[3]. Više od deset miliona Bengalaca je prebeglo u susednu Indiju. Ovo je dovelo do žestokog ekonomskog pritiska na Indiju, i tadašnja indijska premijerka, Indira Gandi je od zapadnih zemalja morala da traži pomoć.

Bangladeški oslobodilački rat se odigrao tokom Hladnog rata. Sjedinjene Države i Narodna Republika Kina su smatrali rat unutrašnjim pitanjem Pakistana, čime su praktično podržali Zapadni Pakistan. Međutim, Indija, SSSR sa svojim saveznicima, kao i narod Japana i zapadnih zemalja su snažno podržavale Bangladeš. Da bi se stekla strateška prednost nad Sino-SAD-pakistanskom osovinom, Sporazum o indo-sovjetskom prijateljstvu je potpisan 9. avgusta, 1971."[4]

Indija je zbog svog geografskog položaja i vojnog antagonizma prema Pakistanu, kao i zbog ekonomskih i socijalnih problema koje je uzrokovao doticaj izbeglica na njenu teritoriju, snažno podržala Bangladeš, posebno nakon što je i SSSR pružio podršku. Strateški, nezavisnost Bangladeša bi za Indiju značila jedan front manje za borbu sa Pakistanom. Takođe valja pomenuti da su određene regionalne vlade dale podršku na etničkim osnovama. 27. marta, 1971, premijerka Indije, Indira Gandi je izrazila punu podršku svoje vlade borbi za slobodu. Bangladeško-indijska granica je otvorena da bi se dopustilo izmučenim i zastrašenim Bengalcima da nađu sklonište u Indiji. Vlade Zapadnog Bengala, Bihara, Asama, Meghalaje i Tripure su uspostavile izbegličke kampove duž granice. Ovi kampovi su omogućili i regrutovanje boraca. Glavni štab bangladeških snaga je uspostavljen u Kalkuti počev od 12. aprila.[3]

Tokom rata, uprkos žestokom protivljenju vlade Zapadnog Pakistana, BBC je nastavio da prati događaje preko BBC Bangla radio službi u Južnoj Aziji. Među međunarodnim naporima da se podigne stanje svesti o događajima u Bangladešu je bio i Koncert za Bangladeš, bivšeg Bitlsa, Džordža Harisona.

Pakistanska vlada je uhapsila Mudžibura Rahmana koji je identifikovan kao najuticajnija bengalska figura. Pre nego što je uhapšen, šeik Mudžibur Rahman je formalno i zvanično proglasio nezavisnost, 26. marta. Stoga se ovaj datum smatra Danom nezavisnosti Bangladeša. 27. marta, Ziaur Rahman, tada armijski major (a predsednik Bangladeša mnogo kasnije), je objavio deklaraciju nezavisnosti Bangladeša u ime vrhovnog vođe, Bongobondhua, preko privremeni radio-predajnik u Kalurgatu blizu lučkog grada Čitagonga. Uz pomoć bengalskih oficira, podršku civila i vojno/humanitarnu pomoć iz Indije, Bangladeš je brzo formirao redovnu vojsku, kao i gerilske snage poznate kao Mukti bahini (borci za slobodu), naoružanu grupu koju su činili uglavnom mladi studenti, radnici, farmeri i drugi civili. Pored napada na pakistansku vojsku, Mukti bahini su pružali lokalne obaveštajne podatke i vođstvo od nemerljivog značaja združenim snagama vojsci Bangladeša i Indije, koje su napale okupacionu vojsku Zapadnog Pakistana (80.000), ranog decembra 1971. Za dve nedelje od indijske invazije, 16. decembra, 1971, pakistanska vojska se formalno predala istočnoj komandi indijske armije, koja je transformisala Mukti Bahini u efektivnu borbenu silu. Indija je zarobila 93.000 ratnih zarobljenika, koji su odvedeni u logore u Indiji, kako bi se izbegle represalije bangladeškog stanovništva. Nova država, Bangladeš je uspostavljena, i šeik Mudžibur Rahman, koji je bio zatvoren u Zapadnom Pakistanu od marta, triumfalno se vratio kao prvi premijer. Indija je povukla svoje trupe iz Bangladeša u roku od tri meseca od kraja rata. Stanovnici Bangladeša i danas pamte po zlu pakistanski režim iz perioda pre i tokom rata.

Nakon rata šeik Mudžibur Rahman je postao premijer, i kasnije predsednik Bangladeša. Njega, i veći deo njegove porodice masakrirala je nezadovoljna grupa armijskih oficira 15. avgusta 1975. Nakon njegove smrti (general-major) Kaled Mušaraf je poveo vojni puč, 3. novembra 1975. Mušaraf je ubijen u kontra-puču, 7. novembra 1975. Na kraju je general Ziaur Rahman došao na vlast. Kasnije je postao predsednik. Međutim, 1981, je i on ubijen u novom puču u Čitagongu. Godine 1982. general Hosain Mohamad Eršad je organizovao nenasilni puč. Eršad se kasnije proglasio predsednikom osnovao novu političku partiju, Džanadal, kojoj je kasnije promenio ime u Partija Džatija. Eršad je vladao do 1990. kada ga je narodna pobuna primorala da da ostavku i otvori vrata parlamentarnoj demokratiji.

Bangladeš je podeljen u sedam upravnih oblasti (divizija), od kojih svaki nosi ime najvećeg grada u oblasti:

   Barisal
   Daka
   Kulna
   Radžšahi
   Rangpur
   Silhet
   Čitagong

Daka je glavni grad i najveći grad Bangladeša. Ostali veći gradovi u zemlji: Čitagong, Kulna, Rajšahi, Silhet, Barisal, Comila, Rangpur. U velikim gradovima, postoji procedura izbora gradonačelnika, dok za ostale opštine gradonačelnika bira predsednik.

Izuzev vrlo malih država poput Singapura i Bahreina, Bangladeš je najgušće naseljena zemlja na svetu. Sa 982 stanovnika/km², Bangladeš se često poredi sa indonežanskim ostrvom Java.

Bangladeš je etnički homogen - Bengalci čine 98% stanovništva Velika većina govori jezik bangla, ili bengali. Preostala dva procenta mahom govore urdu, nebengalski muslimani iz indijskih regiona kao što je Bihar. Značajan broj ne-bengalskih plemenskih grupa naseljava brdska područja Čitagong u jugoistočnim i severnim regionima Bangladeša, uključujući delove distrikta Mjemensing (Mymensingh), Silhet (Sylhet), Rangpur (Rangpur). Skoro svi ne-bengalci govore bangla kao drugi jezik.

Većina Bangladešana (oko 88,7%) su muslimani, ali hindusi čine značajnu (9,5%) manjinu. Takođe postoji mali broj budista, hrišćana, i animista. Bengali, indo-arjanski jezik, koristi pismo slično devengariju. Službeni je jezik, mada je engleski prihvaćen u službenim dužnostima i (visokom) obrazovanju.

Sredinom osamdesetih, vlada je započela program kontrole rađanja, kako bi usporila rast stanovništva, ali je ova politika bila ograničenog uspeha. Međutim, vlada je postigla značajne rezultate u sprečavanju mnogih dečjih bolesti, kroz efektivan nacionalni program imunizacije.

Veliki broj ljudi je bez zemlje, ili je primoran da živi na opasnim ravnicama podložnim poplavama, što dovodi do širenja bolesti putem vode, a poseban problem predstavljaju vode bogate arsenikom. U naporima da zaustave širenje patogena poput kolere i dizenterije, međunarodne organizacije su počele da promovišu izgradnju bunara širom zemlje. Nekoliko godina nakon što je ovaj program proširen, preko četvrtine populacije je počelo da pokazuje simptome trovanja arsenikom. Efekti vode zatrovane arsenikom i dalje ostaju problem.

Bangladeš je poznat po toplim temperaturama, tako kada je u januaru 2013. godine izmereno +3 °C 80 ljudi je umrlo od hladnoće.

Obrazovanje u Bangladešu u velikoj meri subvencioniše država, koja rukovodi mnoštvom škola i koledža u primarnom, sekundarnom i višem sekundarnom nivou, kao i mnogim javnim univerzitetima. Cela država je podeljena u sedam obrazovnih odbora (Daka, Čitagong, Radžašahi, Džesore, Barišal, Silhet i Komila obrazovni odbor) koji nadgledaju obrazovanje od primarnog do višeg sekundarnog nivoa. Vlada dakođe pribavlja veliki deo novca za plate učitelja u ne-vladinim školama. Kako bi se promovisala pismenost među ženama, obrazovanje je za ženske studente besplatno sve do višeg sekundarnog nivoa. Takođe postoji program, koji finansira vlada, koji daje podstreke poput stipendija za nastavak obrazovanja u sekundarnom nivou.

U Bangladešu postoji 22 javna univerziteta. Pet od njih obezbeđuju inženjersko obrazovanje, a ostali su opšti univerziteti.