Adam Zagajevski

Adam Zagajevski





Adam Zagajevski (Lavov, današnja Ukrajina, 1945), jedan od najznačajnijih savremenih svetskih
pesnika i esejista.
Posle okončanja Drugog svetskog rata porodica Zagajevski preselila se u Gljivice, grad u Šleskoj.
Studio je filozofiju i psihologiju u Krakovu, gde je, radeći kao profesor filozofije, živeo do 1980. godine.
Posle toga preseljava se u Sjedinjene Američke Države, gde je univerzitetski profesor u Teksasu, dok
jedan deo godine živi u Parizu. Posle pada Berlinskog zida Zagajevski gradovima u kojima živi ponovo
pridružuje i Krakov.
Jedan je od najprevođenijih poljskih pesnika, njegove pesme i eseji objavljeni su na svim vodećim
svetskim jezicima. Već godinama je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost.
Knjige pesama: Saopštenja (1972), Mesarnice (1975), Pismo. Oda množini (1982, 1983), Putovati
u Lavov (1985), Platno (1990), Ognjena Zemlja (1994), Žeđ (1999), Antene (2005) i Nevidljiva ruka

Najvažnije knjige eseja: Mali Larus (1991) i Odbrana vatrenosti (2002).


AUTOPORTRET

Između kompjutera, olovke i pisaće mašine

prolazi mi pola dana. Jednom će to biti pola veka.

Živim u stranim gradovima i ponekad razgovaram

sa stranim ljudima, o stvarima koje su mi strane.

Slušam muziku: Baha, Malera, Šopena, Šostakoviča.

U muzici nalazim snagu, slabost i bol, tri stihije.

Četvrta nema imena.

Čitam pesnike, žive i mrtve, od njih učim

istrajnost, veru i ponos. Pokušavam da razumem

velike filozofe – najčešće uspevam

da shvatim samo mrvice njihovih dragocenih misli.

Volim dugo da šetam pariskim ulicama

i posmatram svoje bližnje, oživljene zavišću,

požudom ili gnevom i srebrn novac

koji prelazi iz ruke u ruku i lagano gubi

svoj okrugli oblik (otire se carev profil).

Odmah pored raste drveće, ne izražavajući ništa,

ako se ne uzme u obzir zeleno, ravnodušno savršenstvo.

Poljima hodaju crne ptice, koje neprestano

nešto čekaju, strpljive poput španskih udovica.

Nisam više mlad, ali još uvek ima starijih od mene.

Volim dubok san, kad me nema,

i brzu vožnju biciklom seoskim puteljkom, kada topole i

kuće nestaju ka kumulusi na vedrom nebu.

Ponekad mi se obraćaju slike u muzejima

i naglo iščezava ironija.

Obožavam da posmatram lice svoje žene.

Jednom sedmično, u nedelju, telefoniram ocu.

Svake druge sedmice nalazim se sa prijateljima,

tako jedni drugima ostajemo verni.

Moja zemlja oslobodila se jednog zla. Hteo bih
da posle toga usledi još jedno oslobađanje.

Mogu li u tome pomoći? Ne znam.

Istina nisam dete mora,

kako je za sebe napisao Antonio Maćado,

već dete vazduha, metvice i violončela,

i svi putevi visokog društva

ne ukrštaju se sa stazama života, koji zasad

pripada meni.


U ŠETNJI

Ponekad u šetnji, na poljskom putu

ili u zelenoj, usamljenoj šumi

čuješ deliće glasova ili dozivanja;

ne želiš da im veruješ i ubrzavaš korak,

oni za trenutak idu za tobom

kao pripitomljene zveri.

Nećeš da im veruješ, a potom

na bučnoj, velegradskoj ulici

žališ što si bio neposlušan

i pokušavaš da se setiš

slogova, zvukova, i pauza među njima.

Ipak je prekasno

i nikad nećeš saznati

ko je pevao, kakva muzika

i kakvi su izazovi bili u njoj.

Gradovi su slobodniji nego ljudi



Knjigu pesama „Antene“, pesnika i esejiste Adama Zagajevskog na srpskom jeziku objavila je izdavačka kuća „Arhipelag“ u prevodu Biserke Rajčić. Bio je to povod za petodnevno druženje Zagajevskog sa piscima i ljubiteljima književnosti, sa srpskim PEN centrom, Srpski književnim društvom i Kulturnim centrom Beograda.

Dugogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu dobitnik je najviših poljskih i evropskih književnih priznanja, a njegovi eseji i pesme objavljivani su u svim značajnijim časopisima i novinama sveta.
Predsednik srpskog PEN centra, Vida Ognjenović predstavila ga je novinarima beogradskih medija kao jednog od najvećih pesnika sveta...

Trablmejker je imao tu čast da porazgovara sa njim, i na ovaj način želimo da se javno zahvalimo na ukazanom poverenju..

Zagajevski danas predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Hjustonu i koizdavač je „Litererne revije“ u Parizu. Šezdesettrogodišnji gospodin, još od vremena poznatih poljskih nereda osamdesete, živi i stvara na relaciji Pariz-Hjuston-Njujork. Posle pada Berlinskog zida, ponekada se vrati Krakovu, gradu u kojem je završio studije i bio profesor Filozofije i psihologije. Tokom boravka u Srbiji, pored Beograda, posetio je i Novi Sad i Sremske Karlovce.

Gospodine Zagajevski, prvi put ste u Beogradu. Iznesite nam svoj pesnički utisak?

Došao sam iz radoznalosti. Dolazeći razmišljao sam o paradoksalnosti susretanja nas pisaca iz Srednje Evrope. Pisce iz Beograda nisam susretao ovde ili u poljskoj, već u nekim drugim gradovima na zapadu. U Parizu sam upoznao Danila Kiša, kome sam se divio kao piscu i voleo ga kao čoveka. Iako se susrećemo negde tamo, u drugim delovima sveta, svi mi usptvari pišemo o svojim zemljama. Živim putujući na zapad, pišući o ovom ovde. Ako čitate Danila Kiša, ili pak neke nove mađarske pisce osetićete bolnu istoriju ovog regiona, koji kao da više veruje u umetnost nego ostali delovi Evrope.
Ali to ne pomaže puno u nekoj istorijskoj svakodnevici, a vera u umetnost nije uspela da se prevede u socijalni kontekst. Ipak u prvom susretu osećam da je Beograd otvoren grad.
Ulice u centru Beograda podsetile su me na ulice Madrida. Ovde pulsira život bez izolacije, jer ona je najgore što bi moglo da se dogodi...

U jednoj od svojih pesama napisali ste da su „gradovi slobodni“ mnogo slobodniji nego „ljudi“. Da li taj stih još uvek smatrate svojim ili je on postao nešto više, deo slogana u pesničkoj formi koji slobodno putuje svetom?

Teško je setiti se, jer ila linija u tom stihu koje izražavaju nesvestan problem. Pišući tu pesmu mislio sam na veliku dramu svog života i gubitak rodnog grada Lavova. Malo je pesama koje sam napisao o tom gradu, ali su sve one meni lično veoma važne. Nisu nostalgične niti su povezane sa politikom. Poljska je do nedavno bila poljoprivredna zemlja, a ja izgleda izražavam proces urbanizacije. Svako od nas mora da poseduje neki svoj lični pogled na svet, a ja ga stvaram upravo izražavanjem ljubavi prema gradovima... Jer mislim da upravo u njima nastaje taj jedinstveni mikrokosmos u svakome od nas...

Svet i gradovi su se promenili u odnosu na to kada ste bili deo novog talasa, a onda ste postali „putnik koji ne putuje“?

Ja sam putnik koji ne voli da putuje. Moj ideal je da nikuda ne putujem. Ali život me nekim čudnim nizom slučajnosti naterao da veći deo života provodim po gradovima Francuske, Amerike... U Berlinu. Najvažnije je što sam u putovanjima otkrio ono najbitnije, pronašao izraze univerzalnog i određeno zajedništvo svih ljudskih sudbina.

Po vašem mišljenju, kakve su aktuelnost i pozicija poezije i pesnika u 21. veku?

Veliki evropski pesnici pokušavaju da shvate egzistenciju, i zbog toga, u traganju za nekim drugim privlačnim temama, odustaju od kritičnosti koja je bila svojstvena pesnicima sedamdesetih... Svako od nas, čak i ako nije hrišćanin, želi spasenje duše. Ona se spasava čuvanjem ličnog, a to se svakako gubi svakodnevnim gledanjem televizijskih kanala. Poezija danas više je vođena modom i književnost se prevodi na druge jezike ne zbog vrednosti već zbog popularnosti. Zbog toga jedna Rusija u poslednje vreme, posle Vrodskog, ne daje velike pesnike. Tako je i sa Francuskom u kojoj je evidentna velika kriza poezije. Sa druge strane, Irska već duži niz godina nudi svetu izvrsnu poeziju...

.....................

................



Internet i poezija?

Nemam ništa protiv interneta. Mnogo mi pomaže u radu i ako pišem neki esej, a treba mi neki citat, pronađem ga na internetu...
Ipak on nije knjiga, nema korice i nema oreol knjige u kojoj olovkom možete podvlačiti delove teksta koji vam se dopadaju. Jedino što smatram lošim je isključivo svođenje čoveka na internet informaciju, bez dodatnog čitanja knjiga... To je supstrat rušenja književnog izraza.

Poezja, ona prava, dakle još uvek egzistira?

Na gostovanjima po drugim zemljama često doživljavamo uzbudljive susrete... Na jednom američkom univerzitetu prišla mi je mlada, lepa devojka i rekla da joj je jedna moja pesma spasila život. Ne mogu da verujem u njenu priču do kraja, ali možda se upravo u tom susretu skriva pravi smisao poezije koji je veći od svih nas...
Moja putovanja otkrivaju postojanje divnih čitalaca širom sveta. Iako je to mali krug ljudi, oni su ipak ogledala društva u kojima žive.

Šta mislite o Trablmejkeru? Nisam imala dovoljno vremena da Vas šire upoznam sa idejom ali ovaj dopis koji sam poslala predpostavljam da ste pročitali? Na kraju ukazali ste nam poverenje i odvojili svoje vreme za ovaj intervju.

Zahvalan sam organizacijama koje su ovom starcu omogućile da u ovo poetsko subotnje popodne razgovara i pije vino sa devojkom koja mi skoro može biti unuka... (smeh)
... Iznenadio me vaš poziv mlada damo, kao što mi godi interesovanje omladine za ovakve ideje... To je povezivanje svetova, nekih nestali i nekih koji žele da se stvore..

Hvala Vam još jednom na utrošenom vremenu i želimo Vam još mnogo uspešnih dela.

Intervjuisala: Maryana

pre.trablmejker.
27.05.2008.

ŠKOLJKA

Noću su monasi tiho pevali

a plahi vetar dizao

grane smreka kao krila.

Nisam upoznao antičke gradove,

nikad nisam bio u tebi

ni u Delfima i ne znam

šta su Sibile govorile putnicima.

Sneg je zasipao ulice i jaruge

a tragovima lisica bešumno

koračale tamne haljine vrana.

Verovao sam prolaznim signalima,

senkama ruina, vodenim zmijama,

planinskim izvorima i pticama proročicama.

Lipe cvetaju kao neveste

ali njihovi plodovi su neugledni i trpki.

Ni u muzici ni u lepim slikama

ni u velikim delima ni u hrabrosti

čak ni u ljubavi nije sadržana mudrost

već u svim stvarima,

u zemlji i vazduhu, bolu i ćutnji.

Pesma ume da zaustavi odjek bure,

kao školjka koju je odgurnuo

Orfej koji beži. Vreme uzima život

a vraća sećanje, zlatno od plamenova,

crno od žara.

( pulse, prevela sa poljskog
Biserka Rajčić )

'Ne tako davno imali smo dva neverovatna pesnička glasa ‒ Nerudu i Miloša. Sad imamo
Adama Zagajewskog, koji strastveno progovara kako iz istorijske , tako i iz lične perspektive,
u pesmama svedenim na čistu lirsku jasnoću. Po mišljenju jedne pesnikinje (moje malenkosti),
on je danas naš najveći i najistinskiji predstavnik, najrelevantniji, najimpresivniji, najznakovitiji
pesnik našega doba.'
(Mary Oliver)

'Retko se muza ikome obraćala s tolikom jasnoćom i nužnošću kao Zagajewskom.'
(Josif Brodski)

'Zagajewski je danas jedno od najpoznatijih i najcenjenijih pesničkih imena, kako u Evropi,
tako I kod nas.'
(New York Review of Books)


KINESKI STIH

Čitao sam kineski stih
napisan pre hiljadu godina.
Autor govori o kiši
koja je padala čitavu noć
na bambusov krov čamca
i o spokojstvu koje se konačno
ugnezdilo u njegovom srcu.
Da li je to skup okolnosti
da su ponovo novembar i magla
i olovni sumrak?
Da li je to slučajno
da opet neko živi?
Pesnici pridaju veliki značaj
uspesima i nagradama,
ali jesen, jedna za drugom,
krade lišće ponosnom drveću
i ako nešto ostaje
onda je to prefinjen šum kiše
u stihovima koji nisu
ni radosni, ni tužni.
Samo je čistota nevidljiva
i veče, kada i senka i svetlost
na trenutak zaboravljaju na nas
zauzeti mešanjem karata tajni.

( livano85 )

KRAJ LETA

Prigradski voz juri kroz pustinju vila
kao bodež, koji za srcem samo žudi.
Iz zvučnika dopirao glas nekog diktatora
a veverica skakala s grane na granu,
bežeći od mog pogleda.
Kraj leta, teške šišarke kedrova,
kaluđerica u debeloj, mrkoj rizi
smeška se kao neko ko sve razume.
Nad uljanom površinom ribnjaka jure vilini konjici,
čamci plove nagnuti i tonu u purpuru pospanog sunca,
žega dodiruje svaku stvar i kožu kao carinik,
poštar drema na klupi, iz kožne torbe
prosipaju se laste pisama, u travi topi se sladoled,
krtice prave humke u znak sećanja na vitke junake,
koje niko neće prepoznati. Tamno drveće nad nama a između
njega
zeleno plamenje.
Dolaze septembar, rat, smrt.


Prevod: Biserka Rajčić

MOJI UČITELJI


Moji učitelji nisu nepogrešivi.
To nije Gete koji ne može
da zaspi samo onda kad u daljini
plaču vulkani, ni Horacije
koji piše na jeziku bogova
i ministranata. Moji učitelji
pitaju me za savet. U mekim
kaputima na brzinu nabačenim
na snove, u osvit, kad hladni
vetar saslušava ptice, moji
učitelji govore šapatom.
Čujem kako im drhti glas

ISTINA

Ustani otvori vrata odreši te konopce
ispleti se iz mreže živaca
ti si Jona koji vari *****
Odbij da pružiš ruku tome čoveku
ispravi se osuši tampon jezika
iziđi iz te čaure razmakni te opne
udahni najdublje slojeve vazduha
i polako pamteći pravila sintakse
kaži istinu za to služiš u levoj ruci
držiš ljubav u desnoj mržnju

BUDUĆNOST

Budućnost postoji, ali znamo o njoj
tako malo.
Budućnost nam ostavlja tragove ne više
nego dama koja u predsoblju
gubi maramicu.
I ne znamo šta njoj pripada:
grančica jorgovana u cvetu
riđasta mrlja na košulji
ili sivo ništavilo osvita.

ODBRANA VATRENOSTI
Adam Zagajevski





Novi eseji jednog od vodećih savremenih svetskih pesnika i esejista.
O poeziji i istoriji, o ideologiji i sumnji, o politici i stvarnosti.
O Ničeu i Sioranu.
O Česlavu Milošu i Zbignjevu Herbertu, Tadeušu RUževiču i Vitoldu Gombroviču.
O Krakovu i jednom neočekivanom povratku u Lavov.
O velikim pesnicima XX veka i o političkim i istorijskim okolnostima nastanka njihovih dela.
O tome zašto je poezija početak sećanja i o tome zašto je sumnja poslednja odbrana pred
manipulacijama politike i ideologije.

POBEDA

Ubijali su nas i ovi i oni, bili smo
pod nožem, pred okruglim okom
pušaka, na krstu nišana,
ali nismo nevini, i pored
svega nismo nevini,
imamo očnjake, nokte, pesnice,
branili smo se žestoko i
izgubili smo; pobeda je
ležala u dometu uzdaha.

Protiv poezije, Adam Zagajevski

Zbog čega se toliko inteligentnih, prosvećenih, obrazovanih ljudi danas okreće od poezije? Imamo Devinske elegije, Eliotovu Pustu zemlju, Milošev Moralni traktat i Pesnički traktat, Mandeljštamove pesme o Petrogradu, Odnov Ahilov štit, Rekvijem Ahmatove, Celanove pesme, poeziju Zbignjeva Herberta – čime se oni bave ako ne upravo time? Zlom, današnjicom, životom naše epohe, otporom koji nam ona pruža.

Beograd, 16. septembra 2014.

Zbog čega se toliko inteligentnih, prosvećenih, obrazovanih ljudi danas okreće od poezije? U nekim zemljama odgovor je prilično lak, na primer, u Francuskoj, gde liričar već više decenija svoj poziv shvata kao metodološki monolog, kao neprestano meditiranje nad pitanjem: „Kako je poezija moguća?“ To je kao kada bi zamišljeni krojač, umesto da šije odela, neprestano razmišljao o lepoj arapskoj poslovici: „Igla koja oblači tolike ljude, sama ostaje neobučena.“ Misleći ljudi koji traže odgovore na bitna pitanja moraju okrenuti leđa tako suvoparnoj, narcističkoj, hermetičnoj poeziji. Međutim, i u jezičkim prostorima u kojima se poezija još sasvim nije odrekla dijaloga sa svetom, događa se da lirika nije u stanju da zainteresuje svoje potencijalno najbolje čitaoce.
Strofu iz lepe Odnove pesme „U spomen na V. B. Jejtsa“:
Vreme oproštaj pruža
Spisima Kiplinga, Klodela,
I presudu Jejtsu iscepa
Jer ga dobrim smatra.
čitamo diveći joj se i u celosti prihvatajući njen smisao. Ako se ipak zamislimo nad njom, nad njenim stilom, ne možemo a da ne postavimo pitanje: da li je moguće da nam neko ko je dobro, čak vrlo dobro pisao može dopustiti da zaboravimo šta je rekao? Zanemarimo imena koja Odn pominje u svom marksističkom periodu (da li je Klodelu ili Jejtsu stvarno potreban oproštaj?) – ovde izraženu tendenciju ne srećemo samo kod pisca „Ahilovog štita“. To je sklonost ka povlađivanju ne samo pesnicima već i romanopiscima, i njihovo tretiranje kao dece. Recimo, rekao si nešto glupo, ali si simpatičan (imaš lepu facu). Ako književnost treba da tretiramo ozbiljno, katkad nečije delo treba odbaciti čak i ako je napisano „veoma dobro“ – na primer, precrtati veći deo opusa Majakovskog iako mu se ne može odreći veliki talenat.
Pesnik koji pristaje na popustljivo ponašanje prema poeziji (poslužio bih se već zaboravljenom formulom Artura Sandauera) umanjuje njeno značenje.

***
Da li postoji neki ontološki element stvarnosti u odnosu na koji je poezija bespomoćna? Da li je reč o zlu? Da li je poezija bespomoćna u odnosu na zlo? Međutim, imamo Dantea, imamo Geteovog Fausta, imamo Otela i Makbeta(„statistički je potkrepljeno“ da imamo više himničnih pesama – Kitsovih, Vitmenovih i Klodelovih, na primer – nego pesama koje se bave zlom – njihovo navođenje ovde, međutim, ne bi imalo smisla).
Neko ko, na primer, hoće da razume savremenu, nacističku ili staljinističku, diktaturu pre će posegnuti za istorijskim i filozofskim radovima, za knjigom Raula Hilberga, možda za nekim radom Hane Arent, Eriha Vegelina, Arona, čak za Šperovim memoarima, za knjigom Hermana Raušninga, za ranim Solženjicinovim knjigama, za sećanjima žrtava i dželata holokausta – čitaće Kjaromontea i ruske istoričare XX veka, studiraće radove Fransoe Firea, Martina Malije, Kolakovskog i mnogih drugih pronicljivih analitičara (druga je stvar da li će u tim knjigama naći konačan odgovor koji traži – i da li konačan odgovor uopšte postoji). A ako taj neko bude razmišljao o novijim, potpuno aktuelnim oboljenjima društva i duha, neće oskudevati u odgovarajućim, makar i prozaičnim lektirama.
Čekaj, čekaj, reći će na to neki od mojih prijatelja pesnika, treba li poezija da bude samo intelektualna hitna pomoć čija plava kola jure, zavijajući glasno, mračnim ulicama pospanog grada? Naravno da neće – svođenje poezije na taj tip zadataka bila bi smešno redukovana interpretacija. S druge strane, pesnici ne mogu da ignorišu nešto što se može nazvati intelektualnom debatom epohe; ne mogu je potpuno zaobići. Da li ta debata stvarno postoji i gde se može sresti, to je drugo pitanje; čini mi se da takva rasprava postoji, pa makar bila i prekidana i nesavršena.
Ako se pesnici klone takve debate, uvereni da mala blaga lirskog uzbuđenja ili melanholije više vrede nego meditacije nad radikalnim zlom dvadesetog veka ili nad velikom tugom – i velikom dosadom – našeg vremena, doprinose tome da poezija lagano gubi centralni položaj među ljudskim delima koji su joj dali bogovi i Grci, i pretvara se u zanimljiv hobi studenata i penzionera – čak ne odraslih koji se moraju usredsrediti na ono najvažnije.
Uostalom, tu nije reč o debati već o istini – jer jedini snažan argument protiv poezije bila bi optužba protiv nje da ne traga za istinom – o čoveku i o svetu, već se svodi na sakupljanje lepih predmeta po plažama sveta, školjki i kamičaka.
Tako je to. Imamo Devinske elegije, Eliotovu Pustu zemlju, Milošev Moralni traktat i Pesnički traktat, Mandeljštamove pesme o Petrogradu, Odnov Ahilov štit, Rekvijem Ahmatove, Celanove pesme, poeziju Zbignjeva Herberta – čime se oni bave ako ne upravo time? Zlom, današnjicom, životom naše epohe, otporom koji nam ona pruža.

***

Pa ipak, udubimo se još jednom u odnos sveta i poezije: zar i pored svega, pored svih tih dostignuća, tih retkih i sjajnih pesama u kojima su neki veliki pesnici raspravljali s podlošću našeg vremena, poezija takoreći ne raspolaže saznajnim organom usmerenim na vlastite podlosti, na nevažnost, na dosadu (pri tom ne mislim na elegantnu dosadu umetnika, na Bodlerov splin, već na dosadu i pospanost običnih nedeljnih popodneva u našim gradovima), takođe na Ajhmana, na nekog razjarenog skinheda, na bezdušnog činovnika.
Pouzdano primećujemo da je određena vrsta zla – nazovimo to „zlo Dostojevskog“ – zlo Stavrogina i Smerdjakova ili zlo mladog Verhovenskog, istovremeno psihološko i teološko zlo – da izmiče pogledu poezije, da samo roman (možda samo Dostojevski!) može s njim izaći na kraj. I u odnosu na moćno zlo hitlerizma i staljinizma poezija se pre bavi oplakivanjem žrtava, čineći to ponekad izvrsno, na primer, kao Celan, kao Miloš, kao Herbert, kao Ahmatova, dok s krajnjim naporom predlaže refleksiju o izvoru zla – mada, dodajmo odmah, ni najveći filozofski umovi često ne uspevaju da nam tako nešto predlože.
Nije reč samo o percepciji zla, već i o tome da je takva savremena definicija poezije, neteorijska definicija, jer takva ne postoji, već praktična koju upražnjavaju najveći majstori koja verno odražava promene do kojih je došlo u novovekovnom, savremenom mentalitetu. Rajner Marija Rilke, pesnik dvadesetog veka kome se danas, u celom svetu, najviše dive, malo ima šta da kaže o toj temi koja je intrigirala antičke narode, a trebalo bi da intrigira i nas: kako živeti među ljudima, u nekoj ljudskoj zajednici – premda sjajno govori o tome kako živeti privatno, u samoći, u osamljeničkoj ljubavi, kao i o tome kako umirati.

***

Na kraju, moram da priznam (čitalac se i tako toga ne bi setio) da uopšte nisam protivnik slobodne, mudre, sjajne poezije koja uspeva da povezuje blisko i daleko, nisko i visoko, zemaljsko i božansko, poezije koja će umeti da zabeleži titraje duše, svađe ljubavnika, scenu na ulici velegrada, ali i da čuje korake istorije, laži tirana i da u trenucima iskušenja ne obmane. Iritira me samo mala, malodušna, neinteligentna, podložna poezija koja se ropski udubljuje u šaputanja duha vremena, tog lenjog birokrate koji leti iznad same zemlje u prljavom oblaku iluzije.

Prevod s poljskog: Biserka Rajčić

(Iz knjige eseja Adama Zagajevskog, Odbrana vatrenosti,

Izvornik: Arhipelag