Ljudi govore, poslednja objavljena knjiga za života Rastka Petrovića ima centralno mesto u njegovom književnom opusu, a u književnoj istoriji i kritici smatra se njegovim najsavršenijim ostvarenjem. Ova knjiga je nastala za vreme putovanja kada je pisac usredsredio svoju pažnju na ono što ljudi govore. Napisana je kao impresija o životu ljudi, koji žive na ograničenom i skučenom prostoru jednog ostrva.
Knjiga Ljudi govore nastala je u toku dva kratka putovanja na obalu jednog jezera. O tome Rastko Petrović piše u predgovoru izdanju iz 1931. godine:
"Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja.
Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte. Prve, reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u duvandžinici preko puta. Zatim, ne mogući odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.
Mislim da je ona značajna, po svojoj novosti oblika, po onome što sadrži. Ja sam i suviše zadovoljan što je napisana da bih želeo reći drugo šta o njoj. Kud i kamo kompleksnija, kud i kamo prostija od svega toga, ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani ni jednu estetiku."
Iz predgovora knjige Ljudi govore vidi se da je delo nastalo spontano, u trenutku samog doživljaja, u samom događanju. Pisac slika stvarnost u izdvojenim susretima i razgovorima, u izdvojenim prizorima i detaljima. Središnje narativno jezgro su sudbine pojedinih ličnosti. Svako od njih ima svoj život, svoju priču, ali njih u delu saznaje samo pisac.
Sudbine svih ličnosti u knjizi Ljudi govore su zarobljene na malom prostoru, na ostrvu. Svi oni su mirni ljudi, uglavnom zadovoljni svojim životima, osim mladog ribara Pipa, koji zbog očeve želje da nastavi ribarski zanat na jezeru nije mogao da ode u svet i sudbinu vezanu za ostrvo vidi kao svoju smrt. Međutim, i ribar Pipo, i devojka Ivona, i stanovnici ostrva, i drugi ribari prihvataju život kakav im je dat od prirode, od njenih kosmičkih zakona i odnosa.
Priča u knjizi Ljudi govore se ne razvija u prostoru i vremenu, u odnosima među učesnicima radnje. Tako su ličnosti povezane samo interesovanjem pisca, putnika za njih. Priča se samo saopštava, i razvija se putnikov subjektivni doživljaj pojedinačnih života ličnosti i njihovih mogućih, a neostvarenih međusobnih veza.
Pisac na kraju knjige Ljudi govore, ostavši sam sa prirodom ponovo vidi život na jezeru kao deo života uopšte. Svoj doživljaj sveta oseća kao neposrednu posledicu trajnijih i opštijih odnosa koji vladaju prirodom i životom ljudi. Tako pojedinačni život postaje deo opšteg života i trajanja koje se potvrđuje i produžava obnavljanjem pojedinačnog života, na šta simbolično ukazuje poslednja scena, rađanje deteta.
Čet 15 Nov - 15:30
