Kineska poezija

Kineska poezija


  


Kad bi se ti vozila u kočiji, a ja nosio slamnati šešir...


"Kad bi se ti vozila u kočiji, a ja nosio slamnati šešir,

i mi se jednog dana sreli na cesti,

ti bi sišla i naklonila se.

Kad bi ti hodala u dronjcima, a ja jahao na konju,

i mi se jednog dana sreli na cesti,

ja bih sišao i naklonio ti se.

Želim ti biti prijatelj zauvijek, bez prekida i raspada...

Kad se brda sravne i rijeke presuše,

Kad munje i gromovi zavladaju zimom,

Kad sunce i snijeg opustoše ljeto,

kad se stopi nebo i zemlja,

tek tada ću se rastati od tebe,

a ni tada."

Kineska poezija, 1.st.n.e

Mjesečina

Od bijela kamena stepenice se uzdižu.
Na njima rosa, a u rosi mjesec pun:
stepenica svaka jednako se sja.
A carica u dugoj odjeći
penje se, penje, a rosa biserom
rub orosi njene odjeće.
Do paviljona ide u kojemu mjesečina prede niti. Zabliještena,
zastade na pragu. Ruka njena polagano
odgrne zastor od bisera : i padaju
mali kristali, žuborom skaču
kao vodopad, kroz koji sunce sja.
Žuboru tad carica prisluškuje
i tužno gleda dugo u mjesec,
u mjesec jesenji, što sja kroz biserje.
I tužno gleda dugo u mjesec.

Li-Tai-Pe

Krik srebrnog fazana

Krik srebrnog fazana
kroz noć odjekivao je tako tužno.
Na svojoj fruli ja sam svirao
pjesmu, a i ona bješe tužna.
U teškoj tuzi
zemlja je počivala.
Nismo znali
šta se događa,
da naše oči
suzama se zališe.
U nama život bješe
težak kao olovo.
I kano cvijeće smo se strašili;
i obje tvoje ruke klonuše,
ti pogleda me i polako reče:
"Smiri se, dragi, sve će to da prođe!"

Li-Zong-Flu

Ja se bojim

Potok, blizu kojeg sanjam, tiho žubori.
Ko pelud zlatan sunce titra
po stabljikama ljiljana, što se u vjetru šušteć
kreću, kao da sanjaju.
Gledam za jatom sivih ždralova.
Njihovi oštri krikovi
zrak režu ko glas jake trube,
u kojoj već se proljet čuje. Ja se bojim...

Zar opet proljet? - Ta što mi je donjela
minula godina? - Ostadoh isti!
Napori, brige i malo ljubavi,
i uvijek isto!
Kad nakon mnogo godina
ja opet budem gledao za jatom ždralova -
što li će vrijeme meni donijeti?
Napora, briga i malo ljubavi,
i uvijek isto - sve do groba,
iz kojeg cvijeće niče...

Ja se bojim!...

Ma-Huang-Čung

NADMOCNA SNAGA LJUBAVI

Svi kazu da je moj Tao velik.
Nista
slicno ne postoji na svijetu.
Zbog toga sto je velik nije slican
bilo cemu.
Da je icemu slican vec bi odavno nestao.

Ja imam
tri blaga
Koja cijenim i cuvam:
Prvo je ljubav,
Drugo je
umjerenost,
Trece je nikad ne biti prvi na svijetu.
Usled
ljubavi nema straha.
Usled umjerenosti postoji rezerva snage.
Nikada
ne biti prvi, omogucuje vlastiti razvoj.

Ko se :
Lisava
ljubavi i hrabrosti,
Lisava umjerenosti i rezerve snage,
Lisava
zadnjeg mjesta da bi bio prvi
Izgubljen je.

Jer ljubav je
pobjedonosna u napadu
I nepovrediva u odbrani.
Koga nebo naoruza
ljubavlju
Taj uziva vjecnu podrsku.

Lao Ce

Beskrajno srecan glas

Najzad, u uglu papira
Jos zelim da nacrtam koalu
Koja sedi u tami Viktorijanske Dzungle
Koja sedi na mirnoj grani
Zaneta
Ona nema doma
Nema u dalekom kraju ostavljeno srce
Ona ima puno puno
Bobicastih snova
I velike velike oci

Zelim
Mislim
Ali ne znam zasto
Nemam vostane pisaljke
Zasto nemam bar jedan obojeni trenutak
Imam samo sebe
Svoje ruke i rane
Imam samo jedan po jedan
Iscepane voljene bele papire
Poslacu ih da potraze leptire
Poslacu ih da se izgube iz danasnjice

Ja sam jedno dete
Jedno razmazeno dete majke iluzije.

Tvrdoglav sam.


Gu Cheng

POVRATAK KUCI

Vidim tvoje ruke
Koje od sunca kriju oci
Vidim tvoju kosu
Pokrivenu malom kapom
Vidim senku tvojih dlanova
Smejes se
San
Ne poznajes me
Eoni nas razdvajaju

Napustio sam te
Plasim te se
Ljubavi moja
Od stakla
Plasim te se
Na stepenicama si mi pruzio ruke
I rekao: Pan
Hoces li da te povedem kuci

Dok spavas
Vidim ti suzu
U ruci stiskas beli cvet
Tukao sam te
Rekao si da je to nestasni tata uradio
Rekao si: Tata me voli
Ti sve znas

San
Ne znas koliko mislim na tebe
Okean nas deli
Njegova voda grli tvoje ostrvce
Na njemu ima drveca
Ima bakinih i tvojih igracaka
Koliko ceznem da te zagrlim
U ovim tamnim nocima

San
Hocu samo ovo da ti kazem
San, volim te
Ovo je samo za tebe
Niko nije cuo
Ljubim te, San
Hocu da se vratim kuci
Povedi me

Tako si mali
A znas
Da cu se vratiti
Da te vidim,
Da te stisnem u narucje
San, ti si Suncev zrak
I ja sam zrak Sunca

3. 9. 1993.

GU CHENG

Pesnik misli na svoju dragu


Jos uvek kisi.Vetar ranjava
Cvece jasmina u mome vrtu
I lomi bozure,koji posipaju stene.
Otvaram prozor i kao da vidim
Talasanje devojackih kosa.
Zalostan sam i mislim na svoju dragu.
Plavo nebo,zeleno more i bele planine nas dele.
Ah,kad bi ove ptice mogle poneti
Mojoj dragoj list koji joj sada pisem.
Ah,kad bi potok mogao da joj ponese
Latice mojih bozura!Magnolije sjaje u noci.
Ne uzimam lutnju.Promatram mesec,
Koji mi nalikuje na golem magnolijin cvet.

Su Ši (1036 - 1101)


PROLEĆNO VEČE

Za trenutak prolećne večeri
Dao bih zlatne planine:
Mesec svojom senkom crta šare,
Trava i cveće još veća čuda čine.
Tu flautu, taj nežni glas,
Zveket reza neće ugušiti,
Samo dosadno je noću u ljuljašci
Za prolećne večeri sam biti.
BEGONIJE
Nad krovom dvorca Čunhuang
Istočni vetar mami zoru,
Čistog mirisa pun je vazduh,
Praćaka se mesec u prozoru.
Bojim se da su moje begonije
Duboko zaspale noći ove,
Pa crveni fenjer palim,
Iz najslaćeg sna ih zovem.

Su Ši (1036 - 1101)

PLIVAM PO MORU DVADESETOG DANA, ŠESTOG MESECA

Pomakao se na nebu Mlečni put,
Bliži se već peta straža ove noći,
Silna provala oblaka i besni vetar
Takoće su na izmaku svojih moći.
Sija mesec, razbežali se oblaci …
Čime su se okitile zemlje naše?
To nebesko prostranstvo svetli
I talasi morski zasijaše …
I učini mi se: tu odmah, Konfučije
U bambusovom čamcu ljuljaška se.
Melodiju San Juanga slušam
Dok u peni brčka se morsko prase.
Spreman sam da umrem devet puta
Na pustom jugu, u dan siv,
Ali u ovom očaravajućem kraju
Mnogo je lepše skitati se živ.

Sing Ci Ci (1140 - 1207)

POSVEĆENO DEVOJCI KOJA JE SLUŽILA GOSTE NA BANKETU KOD JANG CI VENA

Sasvim, sasvim još devojčica –
Petnaest joj je godina od rođenja,
I s njom nežan je samo vetar
Iza svilene zavese obešene o venjak.
Sasvim, sasvim još devojčica –
Petnaest joj je godina od rođenja.
Kako se radujem: nije je primetio
Niko u kom još plamte htenja.
Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brzo
Svlada je zbunjenost, pa je tek mila.
Jedva vas primećuje, a i kad prnjmeti
Lišce joj oblije sen rumenila.
Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brzo
Svlada je zbunjenost, pa je tek mila.
Na vama samo u magnovenju
Sklopi pogleda svog vrela krila.
Sinoć rano, kad se nad prudom
Zgusnuše senke umiruće,
Ona je u pratnji drugarica
Odšetala podalje od kuće.
Sinoć rano, kad se nad prudom
Zgusnuše senke umiruće,
Ona je ličila na slab cvetić,
Na tužnu vrbu meću prućem.
Ona još tako nevešto
Gostima ugošćenje podaje,
Kad vino naliva čini se
Sad proliće ga, al' - nalila je!
Ona još tako nevešto
Gostima ugošćenje podaje.
Cvet što joj treperi u kosi
Uznemirenost njenu odaje.

KINESKA POEZIJA - ČAROBNA NEPOZNANICA



Kina je, kao što se zna, jedna od najstarijih država koje su ikada postojale. Arheološke iskopine , natpisi na fragmentima kostiju za gatanje, na pancirima očuvanih lobanja, na bronzanim i keramičkim posudama i predmetima - svedoče o tome da je pre pet hiljada godina u slivu reke Hoangho postojala neolitska kultura, kao i da je za vreme carstva Čang (drugi milenijum pre naše ere), u Kini cvetala kultura bronzanog doba.

Kineski narod je znatno pre svih drugih dostigao visok stepen razvitka u oblasti materijalne kulture i državnog uređenja. Još u najstarija vremena u Kini su bili razvijeni zemljoradnja i zanatstvo, a mnogo ranije nego u Evropi u njoj su bili pronađeni barut i kompas, otkrivene tajne izrade hartije i štampanja knjiga. Pre i više nego u bilo kojoj drugoj zemlji, u Kini su se počeli pojavljivati veliki naučnici, mislioci, pronalazači, državnici, vojskovođe, stvaraoci u oblasti literature i umetnosti čiji je udeo u opštem svetskom naučnom i kulturnom nasleđu od najvećeg i, moglo bi se reći, od neprocenjivog značaja.



Na žalost, ne bi se moglo reći da je u svetu mnogo ljudi koji u dovoljnoj meri (ili bar u onoj meri u kojoj, recimo, znaju ponešto o njenoj istoriji), poznaju i kinesku književnost i umetnost, posebno poeziju. Time svakako u još manjoj meri može da se pohvali jugoslovenski čitalac. Iz najstarije i najplodnije svetske književnosti, kakva je kineska, njemu je u toku poslednjih pedeset godina bilo ponuđeno svega nekoliko tankih pesničkih brošurica na osnovu kojih nije mogao da stekne ni približnu predstavu o lepoti i značaju ogromne kineske poetske riznice. Osim toga, to su najčešće bili veoma slobodni prevodi prevoda (uglavnom engleskih i francuskih), u stvari prepričavanja pojedinih pesama i pesnika, uz neizbežna (zbog takvog pristupa) skraćivanja i proizvoljnosti u tumačenju karakterističnih kineskih simbola, figura, jezičkih spregova, izraza pa i celih pesama, zbog čega su mnoge od njih (prevashodno krivicom prvog prevodioca), bile izvitoperavane do neprepoznavanja. Ni ovaj izbor iz klasične kineske pozije, iako je (čak i sa ovako okromnim posegom), dosad možda najobimniji u nas, a prevodi sadržani u njemu najbliži izvornim tekstovima (jer su došli preko ruskih prevoda najboljih svetskih poznavalaca kineske književnosti i kineskog jezika - sovjetskih akademika L. 3. Ejdlina, V. M. Aleksejeva, G. O. Monzelera, L. N. Menjšikova, M. I. Basmanova, R. G. Karline, I. E. Ciperoviča i drugih), nema pretenziju da čitaoca uputi u sve i vaskolike kineske poetske epohe i pesničke plejade (kojih je, epoha, u Kini bilo više od desetine, a pesnika, računajući samo one zaista značajne, čak više hiljada!). Ali ako je, bar donekle, uspeo da odškrine teške dveri velelepnog pesničkog hrama drevne Kine, onda je i jedan ovakav, u svakom slučaju nedovoljan izbor, ipak postigao svoj osnovni cilj i namenu.

Iz celog tuceta poetskih epoha Kine, kao što su: Han, Cing, Ming, Mandžu, Tang, Sung itd., - prevodilac se odlučio za dve poslednje koje su možda i najznačajnije (zbog toga se i nazivaju „zlatnim epohama"), s tim što je, radi uvida i u najstariju kinesku književnost, kao i zbog mogućnosti pronalaženja njenih tragova i uticaja u svim kasnijim epohama, pa i u dvema spomenutim, ovom izboru dodao i pesnika Cu Juanga, prvog velikog pesnika Kine i rodonačelnika kineske književnosti.

Izdanci lepe književnosti Kine vuku korene iz najdublje prošlosti. Zahvaljujući istraživanjima kineskih istoričara literature, koji su stvorili izvanredno značajne enciklopedije od kojih svaka broji po nekoliko hiljada tomova, moguć je tačan uvid u život i delo najstarijih kineskih pesnika, u tolikoj meri verodostojan i precizan da nam se ponekad učini da nas od njih ne dele milenijumi, već jedva koja desetina ili stotina godina. Tako je, na primer, u 18. veku sastavljena grandiozna enciklopedija u deset hiljada tomova pod nazivom Generalna bibliografija svih knjiga u sve četiri podele („Ciku cuangšu cungmu") - neverovatna po obimu i jedinstvena po tematici. Iz nje se, pored ostalog, crpu podaci i o drevnim pisanim spomenicima među kojima posebno mesto zauzima čuvena Knjiga pesama („Ši king") koja, u stvari, predstavlja najstariji zbornik narodne poezije (nastao od 10. do 7. veka pre n. e.), u kome se sa začućujućom analitičkom i umetničkom snagom reflektuje ekonomski, politički i društveni život ondašnje Kine. Iz spomenute enciklopedije saznajemo i sve što nas interesuje o epohama Tang i Sung čiji su pesnici zastupljeni u ovom izboru.

Epohom dinastije Tang (618 - 907) obeležen je procvat feudalnog društva i označen kraj bratoubilačkim ratovima u Kini. Početkom 7. veka ujedinjena imperija dinastije Tang predstavljala je najveću državu toga vremena koja je bila u živim trgovačkim i diplomatskim odnosima sa Vizantijom, Indijom, Japanom, Persijom i mnogim drugim zemljama Istoka i Zapada. Pored procvata koji je doživljavala milionska prestonica Čanang, nicali su i naglo rasli i drugi gradovi. Ekonomski uspon, veze s drugim zemljama, nezapamćeni procvat nauke i kulture, snažno su se odrazili i na razvoj umetničkog stvaralaštva. Tri stoleća postojanja imperije Tang obogatila su kinesku poeziju raskošnim buketima nevenućih orhideja (omiljeni cvet kineskih pesnika), tako da su tang ši (ši - stihovi) sve do danas ostali najomiljenije štivo miliona Kineza. To izuzetno burno vreme u istoriji jedne od najstarijih država i civilizacija dalo je (prema „Antologiji pesništva epohe Tang", sastavljenoj za vreme vladavine imperatora Kang Sija), više od 2300 velikih pesnika čijih 48900 poetskih dela, sakupljenih u 900 tomova, ne predstavljaju ni izbliza sve ono što je u Kini toga vremena bilo napisano! Iz tog, za naše današnje pojmove neshvatljivog i nemogućeg broja besmrtnika samo u oblasti poetske reči, u ovom izboru zastupljena je tek nekolicina najznačajnijih. To su: Li Taj Pe, Tu Fu, Meng Hao Žang, Vang Vej i Po Cuj.

Li Tai Pe




Li Tai Pe (701 - 762), koga njegovi savremenici (zbog njegove nepopravljive slabosti prema vinu) nazivaju još i Nebeskim izgnanikom, svakako je jedan od najvećih majstora stiha svih vremena, ne samo u kineskoj, već i u svetskoj poeziji. Ovaj pesnik neiscrpne fantazije i duboke osećajnosti označava čitavu jednu epohu u epohi Tang, a i sledećih nekoliko stoleća imaće ogromnog uticaja na razvoj kineske poezije. Kao čovek posedovao je izuzetan temperament i moćnu individualnost, gajio je i u svojim stihovima snažno ispoljavao neutaživu žudnju za životom, za gaženjem i prevazilaženjem granica svih mogućih etikecija i konvencionalnosti. Kao pesnik, svojom romantičnom hiperbolom, uslovnošću pa čak i fantastičnošću, ne samo da nije narušavao, već je još više isticao harmoničnost i suštinu svoje poetske misli i svog pogleda na svet.

Bio je veliki sin kineskog naroda i jedan od najnaprednijih ljudi svoga vremena, večito nemiran, buntovan i nezadovoljan. Iako je živeo u epohi velike moći svoje domovine (koja se prostirala od kineskih mora do granica Indije i Avganistana, od Anama do Kineskog zida, od Mongolije do Koreje i Indokine), sanjao je o slobodi i o neograničenim mogućnostima stvaralaštva. Služio se živim jezikom i pisao je u duhu narodnih pesama Juefu, stvaranih u čuvenoj Muzičkoj palati na tradicionalnim skupovima narodnih pesnika i pevača iz svih krajeva imperije. Nadahnjivao se kineskom prirodom, istorijom i običnim životom svojih sunarodnika. Pesma mu je neobično koncizna, jednostavna i zadivljujuće iskrena, po čemu je uostalom i stekao svetsku slavu i u čemu je nenadmašni majstor kome bi se teško mogao naći sličan primer u celokupnoj svetskoj poeziji.

Kao sedamnaestogodišnji mladić, koji je za sobom već imao nekoliko godina aktivnog bavljenja poezijom i slavu jednog od najdarovitijih pesnika, napustio je dobro stojeću porodicu i nastanio se u planini Minšang (provincija Sečuang). Nije poznato čime je bilo izazvano ovo bekstvo iz bezbednog porodičnog doma, ali se može pretpostaviti da se radilo o nesvakidašnjoj opsesiji prirodom (koja je, uostalom, ostavila pečat na ceo njegov život i rad), kao i o interesovanju za budizam koji se u njemu pojavio kao reakcija na ispraznu doktrinu konfučijanstva. Ovo bekstvo u okrilje prirode učiniće da pejsažna lirika zauzme vrlo značajno mesto u njegovoj poeziji. Napustivši posle nekoliko godina Sečuang, odaje se lutanjima da bi se kroz nekoliko godina opet za kratko vreme skrasio u gradu Anglu (provincija Hubej), gde se i oženio unukom bivšeg ministra Sjuj Ju Šija. Skitničenje ga je ipak više privlačilo od mirnog porodičnog života, tako da se opet, ostavivši ženu i decu, otisnuo u svet u kome će, lutajući, proživeti gotovo sve preostale godine do svoje smrti, družeći se s pesnicima i skitnicama i upoznavajući iz neposredne blizine život naroda, njegovu zlu sudbinu, stradanja i nade.

… Prema sopstvenom priznanju, Li Taj Pe nije znao za stvaralačke muke i jade, pisao je lako i mnogo, ostavivši za sobom čitave tomove pesama. „Imam trideset godina, - pisao je jednom svom prijatelju, - i deljem stihove bez truda i napora, slobodno i neprekidno kao što neprekidno putem ispod mog prozora promiče potok taljiga i konjanika…" Pošto je glas o njegovoj stihotvoračkoj veštini obleteo celu zemlju i stigao čak do dvora, imperator Suang Sung mu je ponudio mesto dvorskog pesnika. Više iz radoznalosti i obešenjaštva Li Taj Pe prihvata ponudu, ali ubrzo, došavši u sukob sa uobraženim stihotvorcima koji su okružavali imperatora, napušta raskošni dvorski život, da bi se ponovo odao nomadskom životu. Li Taj Pe nije bio samo Nebeski izgnanik, već i jedan od Osam besmrtnih pijanica koje je njegov prijatelj Tu Fu opisao u istoimenoj šaljivoj i izvanredno duhovitoj poemi u kojoj se Li Taj Peu pripisuju i sledeće reči: „Ja sam sluga vašeg veličanstva, ali kada sam pijan - tada sam sluga božji…"

Postoji predanje o tome da Li Taj Pe nije umro od bolesti, već da se udavio u reci dok je, mamuran, pokušavao da uhvati mesec koji se u njoj odslikavao. U stvari, umro je u kući svog rođaka, činovnika Li Jang Binga, kod koga je proveo nekoliko poslednjih godina svog života i kome pripada zasluga što su mnoga pesnikovi stihovi sačuvani do današnjih dana.

Tu Fu

Po svom velikom daru i značaju, po novinama koje je uneo u kinesku poeziju i po uticaju koji je na nju imao u toku nekoliko stoleća posle svoje smrti, Tu Fu (712 - 770) stoji rame uz rame sa Li Taj Peom, svojim savremenikom i najboljim prijateljem. Život i rad Tu Fua spadaju u vreme postepene političke propasti imperije Tang koja je, osim svojom moći, u istoriji Kine i sveta ostala zabeležena i kao epoha neslućenog procvata poetske reči.



Raspadanje jedne od najmoćnijih imperija u istoriji, započeto ustankom čuvenog vojskovođe An Lu Šanga (755. godine), manifestovalo se razobličavanjem oštrih socijalnih protivurečnosti feudalnog društva i teških poroka vladajuće dinastije, kao i sve češćim i većim nemirima, bilo da su ih izazivali upadi poludivljih zavojevačkih plemena ili sam narod, već krajnje osiromašen i obespravljen. To burno vreme u kome se rešavala sudbina Kine, našlo je puni odraz u poeziji, borbi i mišljenju Tu Fua, velikog pesnika, vizionara i rodoljuba. Tu Fu se smatra nastavljačem najboljih tradicija kineske poezije i, više od toga, rodonačelnikom novih poetskih izraza i puteva kojima će kasnije poći i na njima graditi svoje pesničke vizije mnogi pesnici bez kojih se danas ne može ni zamisliti istorija kineske književnosti. Pokrenut patriotskom svešću i osećanjem, kao i ubeđenjem da je pesnik dužan da svoj dar stavi u službu naroda, on je u gotovo svaku svoju pesmu unosio dokaze o svojoj privrženosti narodnim interesima, o svom saosećanju sa njegovim bolom, o brizi za sudbinu svoje zemlje. I kad piše o naizgled beznačajnim stvarima (kao što su, na primer, noćna vejavica, jesenja oluja, sante leda na reci, mravlje jato i sl.), to nikada nisu samo puste deskripcije i retorika, već višeznačne, alegorične i često jetke aluzije na račun vladavine mračnih sila, surovosti i tiranije, nepravde i neravnopravnosti. Naizgled smiren i raspevan, njegov stih je u suštini gnevan i gorak. A u veštini usaglašavanja ličnog sa opštim Tu Fu gotovo da nema sebi ravnog među kineskim pesnicima svih epoha. Već u svojim ranim stihovima Tu Fu se ne samo Javno odrekao svog plemićkog porekla, već je svojoj klasi objavio i bespoštedni rat koji neće prestati da vodi sve do svoje smrti. Kasnije, kada je u Čanang, prestonicu nmperije Tang, upala moćna vojska nomadskih plemena, Tu Fu je bio svedok preobraćanja jednog od najlepših gradova Kine u ogromnu ruševinu. Te slike pogroma i razaranja prema kojima su se vladajući krugovi, zaštićeni mogućnošću otkupa, odnosili s neverovatnom ravnodušnošću, zauzele su značajno mesto u njegovoj socijalnoj poeziji.

Tu Fu je, isto kao i Li Taj Pe, bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga doba. Osim poezijom, bavio se i muzikom i slikarstvom, što je njegovom jednostavnom i jezgrovitom stihu udahnulo specifičnu melodioznost i slikovitost. Njegov originalni poetski izraz nezamisliv je bez osobene i samo njemu svojstvene leksike i frazeologaje. U celokupnoj svetskoj poeziji teško da se može naći pesnik koji je sa tako malo reči umeo da izrazi tako mnogo misli, emocija i raspoloženja. Za poznavaoce svekolikih specifičnosti kineskog jezika Tu Fu je izuzetan i nenadmašan majstor reči: dok su drugim pesnicima bile potrebne stotine pa čak i hiljade hijeroglifa, Tu Fu je upotrebljavao samo nekoliko desetina! Time se i objašnjava njegova velika popularnost u narodu čije je poznavanje znakova, iz razumljivih razloga, bilo veoma ograničeno. Posle viševekovne vladavine akademskih i dvorsko-aristokratskih poetskih kanona, Tu Fu, Li Taj Pe i čitav niz njihovih sledbenika čine istorijski zaokret koji se neće odraziti samo na poeziju i samo na njihovo vreme, već i na ostale umetnosti i na celu sledeću epohu koju će obeležiti i dati joj ime vladavina dinastije Sung. Isprazna i visokoparna dvorska poezija biće na taj način zauvek zamenjena novim izrazima, formama i temama, jednim potpuno novim viđenjem i doživljajem sveta, njegovog problemskog i tematskog mnogoličja. Narodnost i realizam, doduše još uvek s primesama romantičarskog zanosa, glavna su obeležja tog novog poetskog zamaha koji je došao na smenu feudalnoj umetnosti.

Nema sumnje da je taj zaokret u shvatanju poezije i umetnosti uopšte, pogotovu kad se ima u vidu da je to tek početak 8. veka, značio ne samo veliku književnu, već i kulturno-istorijsku revoluciju u svetskim razmerama, ravnu najepohalnijim naučnim i geografskim otkrićima do kojih će doći tek nekoliko stotina godina kasnije.

Po Cuj


Po Cuj (772 - 846), takoće jedan od besmrtnika epohe Tang, najveći deo svog pesništva posvetio je socijalnim temama i prema mnogim dokazima sa kojima raspolažemo, možemo čak tvrditi da je za vladavine dinastije Tang bio najpopularniji pesnik u širokim narodnim slojevima. O tome svedoči i predgovor poznatog pesnika Juang Čena uz knjigu Po Cujovih pesama: „Punih dvadeset godina stihovi Po Cuja pisani su na zidovima državnih zgrada, budističkih hramova, potanskih stanica; znali su ih napamet i javno govorili kneževi, žene, čobani, konjušari".

Smatrao je da poezija treba da bude tumač i razobličitelj vremena, kao i verni odraz stvarnosti, da „stih za stihom treba da teče bez praznog zvuka, da svaka pesma treba da peva o narodnom stradanju". Svoja ubeđenja dosledno je sprovodio u delo i ona su naročito snažno došla do izražaja u pesmi Starac sa slomljenom rukom.

Tri veka vladavine dinastije Sung bila su ispunjena neprestanom borbom kineskog naroda s divljim plemenima Kidanaca, Čurčena i Mongola. Imperija Sung stvorena je 960. godine i znatno je napredovala u prvim decenijama svog postojanja. U zemlji su, kao i za dinastije Tang, nicali gradovi, razvijali se trgovina i zanatstvo, a kultura je bukvalno cvetala. U Nankingu je bila otvorena akademija umetnosti, izrađivao se prvoklasan porculan, nicale su štamparije, rasle kolekcije slika i biblioteke. Izgledalo je da su ponovo nastupila vremena moći i veličine kineske imperije, ali to ipak nije bilo tako. Jer, umesto da se napadačkim plemenima suprotstave snagom oružja, feudalci su to činili snagom novca: otkupljivali su se, plaćajući za to visoki danak. Razume se, breme tih otkupa padalo je svom težinom na leđa seljaka. Zemlja se pustošila. Rodoljubi koji su pozivali na oružanu borbu protiv stranih zavojevača, padali su u nemilost, pa čak bili podvrgavani i kažnjavanju. U Hangčou i danas postoji grob legendarnog nacionalnog heroja Jue Feja koga je velikodostojnik imperatorskog dvora Cing Guem lišio života zbog toga što je poveo borbu protiv neprijatelja.

To nemirno vreme, puno tragičnih događaja i sudbina, u velikoj meri odrazilo se u poeziji epohe Sung, dajući joj strogost i tužnu uzvišenost. U Kini se ova poezija upoređuje sa jesenjom hrizantemom, divnim, ali tužnim cvetom. Gorko životno iskustvo naučilo je sunske pesnike trezvenom gledanju na život, a konstantni nemir izazivan zavojevačkim najezdama učinio je njihovo stvaralaštvo izvanredno osećajnim. Mnogi pesnici tog vremena pisali su stihove za muziku i na taj način sticali ogromnu popularnost u narodu. Iako je ova poezija često bila inspirisana knjiškom mudrošću, filozofskom i moralnom doktrinom, njena osnovna odlika ipak je bilo osećanje: pesnici su se vedro radovali proleću, lišću, cveću i suncu, tugovali za sumornih jesenjih dana, nostalgično meditirali o zauvek prohujaloj mladosti. Najčešće, to su izvanredno prefinjena i jedva ulovljiva raspoloženja, čas podstaknuta duboko intimnim doživljajem, čas izazvana konkretnim događajima od istorijskog značaja. Najkarakterističniji predstavnici epohe Sung (a nju je, kao što rekosmo, karakterisao beskrajni niz tragičnih događaja i sudbina, ali i sjaj slave, divni primeri odvažnosti i patriotizma), svakako su pesnici: Su Ši, Lu Ju, Sing Ci Ci, Oujang Sju, Čang Juj, Vang An Ši i Vang Ling.