Domaći film - jugoslovenska kinematografija



Bioskop Balkan

Film se kao najmlađa umetnost često naziva i “sedmom” umetnošću. Nastao tek krajem 19.veka, najpre kao dokumentarni (Braća Limijer) a potom kao “fantastični” film, odmah je zadobio naklonost publike kao i zaineresovanost ljudi da se oprobaju u toj vrsti umetnosti. Za kratko vreme filmska umetnost daje značajna ostvarenja preko nemog, a potom i čujnog filma…

Od prvog filmskog materijala braće Limijer koji je prikazan 28. decembra 1895.godine u Parizu prošlo je samo šest meseci da se film prikaže u Beogradu, u kafani Kod zlatnog krsta. Nakon Beograda prikazan je uskoro i u Zagrebu. Filmska umetnost se polako razvija da bi posle II svetskog rata doživela značajan napredak i uhvatila korak sa svetskom kinematografijom. Beograd je bio centar filmske industrije u Jugoslaviji. Setimo se nekih filmova: “Slavica”(1947), “Živjeće ovaj narod” (1947), “Poslednji most” (1953), “Sinji galeb”(1953), “Vučja noć” (1955), “Veliki i mali” (1956), “Ne okreći se sine” (1956), “Pop Ćira i pop Spira” (1957) , “Tuđa zemlja” (1955),“Signali nad gradom”(1960), “Zajednički stan” (1960), “Dvoje” (1961), “Kozara” (1962), “Desant na Drvar” (1963), “Marš na Drinu” (1964),“Devojka” (1965), “Misterija organizma” (1966) “Skupljači perja”(1967), “Kad budem mrtav i beo” (1967), “Imam dvije mame i dva tate” (1968), “Vrane” (1969), “Valter brani Sarajevo” (1972), “Derviš i smrt” (1974),”Čuvar plaže u zimskom period” (1976), “Pas koji je voleo vozove”(1977), “Okupacija u 26 slika” (1978), “Nacionalna klasa” (1979),“Ko to tamo peva”(1980), “Petrijin venac” (1980), “Dorotej” (1981), “Šesta brzina” (1981), “Ljubi, ljubi, al glavu ne gubi” (1981), “Sjećaš li se Doli Bel” (1981), “Samo jednom se ljubi”(1981), “Maratonci trče počasni krug” (1982), “Savamala” (1982), “Variola vera” (1982), “Tena koža” (1982), “Balkan ekspres” (1983), “Igmanski marš” (1983), “Šećerna vodica” (1983), “Varljivo leto 68-e” (1984), “U raljama života” (1984),, “Jagode u grlu” (1985), “ Otac na službenom putu” (1985), “Lepota poroka” (1986), “Vreme čuda” (1989), “Poslednji krug u Monci” (1989)… Već ovaj nepotpuni spisak naših filmova govori koliko je značaja pridavano filmu, kao i koliko je vrednih ostvarenja iza nas.

Sve umetnosti, te i pozorišna i filmska, su u neprekidnom razvoju. Ako je određeni umetnički način izražavanja okoštao i postao smetnja u iskazivanju novih umetničkih sadržaja i viđenja stvarnosti, zamenjuje se novom izražajnom formom. To ne znači da se obezvređuje prošlo, već da se na prošlo nadograđujemo novinama koje su nužne. Ova nadogradnja je nasušna potreba usklađivanja razvoja ljudske misli i društva u kojem se živi. Stoga se mnoga filmska ostvarenja kao i interpretacije pozorišnih komada arhiviraju, smeštaju u vreme kojem su pripadala. Ali to ne znači da pojedinac ne želi da zađe u ono što je prethodilo sadašnjem stvaranju i da tu neće naći neprolazne vrednosti. Možemo uzeti za primer poznatu i na pozorišnim repertorima neprekidno prisutnu predstavu Branislava Nušića “Gospođa ministarka”.

Svaka nova režija i nova ekipa glumaca davala je specifičan ton ovoj neuništivo vrednoj komediji. Ipak, današnje vreme predstavlja gospođu Ministarku i njeno okruženje na sasvim drugačiji način. Komičnost se predstavlja kao da vodi u morbidnost i tragičnost. Poruka je jasna: gospođa Ministarka nije samo komična u svom neskladu između pozicije koju ima i onoga šta ona jeste, već je i pretnja jer svojom neadekvtnošću ugrožava svoju okolinu. Osim toga kroz ovaj lik iskazani su i prikazani svi oni koji ne znaju gde im je mesto a sa lakoćom ga prihvataju ili se bore za njega. Kako živimo u vremenu koje je prepuno takvih ljudi, režiser je osetio potrebu da iskaže da se ta smešna strana pojedinaca pretvara u tragičnost življenja u njihovoj okolini… Današnja Ministarka je previše bolna i mnogi će sa zadovoljstvom gledati starije interpretacije gde je sve pre svega smešno…Ima i predstava (I filmova) koji odolevaju vremenu. Izdvojiću “Radovana III” i nenadmašnog Zorana Radmilovića koji je svojim visprenim interpretacijama stvorio lik za sva vremena. U isto vreme čini se da ova uloga više ne može pripasti ni jednom drugom glumcu. Nije lako parirati savršenoj glumi Zorana Radmilovića. Izdvojila sam ove dve predstave jer mislim da će se većina složiti sa mojim mišljenjem. Što se tiče drugih ostvarenja ukusi će nam biti različiti, a o tome ne treba raspravljati.

Nećemo pobrojavati imena poznatih glumaca, režisera i ostalih značajnih ličnosti bogate pozorišne i filmske umetnosti. Izdvojićemo tek poneku fotografiju kao uvod u dugo “druženje” sa njima kroz njihove biografije. Valja zabeležiti Ko je Ko u svetu ove dve umetnosti. Ovo će biti samo naš mali doprinos da ih otrgnemo od zaborava, kao i da im iskažemo dužno poštovanje i divljenje.



Slavica Štulić

Prvi naš dugometražni posleratni film bio je “Slavica”(1947) a potom su došli drugi ratni filmovi, poput “Živjeće ovaj narod”, “Vetar je stao pred zoru”, “Krvavi put”, “Saša”, i par decenija kasnije “Bitka na Neretvi”, “Sutjeska” i “Užička republika”.

Bili su deo naše novije istorije na koju smo naravno mi bili ponosni i gledanje ratnog filma spadalo je u obavezan deo patriotizma.

Istovremeno, rađene su i ekranizacije književnih dela, bajka “Čudotvorni mač”, pa “Sofka”, “Anikina vremena”, “Bakonja fra Brne”, “Pop Ćira i pop Spira”, “Dr”, “Put oko sveta”,…

Veliki uspeh imali su i filmovi “Vlak bez voznog reda” sa temom vojvođanskih kolonista i “Prekobrojna”, o životu i druženju seoske i gradske omladine na radnoj akciji…

Film “Ljubav i moda” (1960) je izazvao pravu euforiju. To je lepršava komedija u tehnikoloru, sa glamuroznim, lepim devojkama, haljinama, vespama, modernom muzikom, sve ono što je trebalo omladini nakon teških socijalnih i partizanskih drama. Po sličnom receptu potom su snimljeni i “Svi na more”, “Bolje je umeti”, “Zvižduk u osam”, “Lito vilovito”…

H-8 (1958) je snimljen po istinitom dogadjaju – velikoj saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginulo nekoliko ljudi. U to vreme nesreće su bile naravno retke jer je bilo malo i automobila na putevima Jugoslavije.

Šezdesetih godina javlja se novi, tzv “crni” talas u kinematografiji, niz pesimističkih filmova koji kritički prikazuju život u socijalističkoj Jugoslaviji; što naravno nije pozdravljeno od strane vlasti, pa su mnogi filmovi oštro kritikovani, cenzurisani i zabranjivani. Autori su Makavejev, Pavlović, Žilnik i Saša Petrović, čiji film “Skupljači perja” trijumfuje u Kanu 1967.godine.

Po mišljenju mnogih, najbolji film šezdesetih je Petrovićev “Biće skoro propast sveta”

Sedamdesetih godina stiže nova generacija, takozvana “Praška škola”, reditelji školovani u Pragu i Beogradu, koji su doneli novu energiju i napravili niz izuzetnih filmova. To su Lordan Zafranović (“Okupacija u 26 slika”), Srđan Karanović (“Miris poljskog cveća”), Rajko Grlić (“Samo jednom se ljubi”), Goran Marković (“Nacionalna klasa”), Goran Paskaljević (“Pas koji je voleo vozove”), Slobodan Šijan (“Ko to tamo peva”), Emir Kusturica (“Sjećaš li se Doli Bel”).


Национална класа (пун назив: Национална класа до 785 ccm) је култни српски филм снимљен 1979. године у режији Горана Марковића. Главне улоге у филму тумаче Драган Николић, Богдан Диклић, Горица Поповић, Раде Марковић, Александар Берчек, Оливера Марковић, Воја Брајовић, Бора Тодоровић и Мића Томић.

Младић из београдског предграђа, Флојд, (Драган Николић), аутомобилски тркач у националној класи, у складу са својом страшћу, важи и као велики љубавник. Али није у складу са његовим амбицијама да и даље вози у националној класи. Да би прешао у вишу класу, мора да победи на важној трци, а да би у томе успео мора да одложи служење војног рока. За то му служи Миле (Богдан Диклић), бубрежни болесник, који уместо њега иде на прегледе. Међутим, то не успева, као што не успева ни избегавање брака са „службеном“ девојком Шиљом (Горица Поповић), која је затруднела. На крају, он губи трку, губи слободу, али добија пријатеља - на испараћај у војску долази му само Миле.

secanja.com

Domaći filmovi između dva rata


U međuratnom periodu, u Kraljevini Jugoslaviji, postojala je solidna produkcija filmova. Najviše su se snimale dokumentarne reportaže – žurnali, poučni i reklamni filmovi, i igrani filmovi raznih žanrova. Filmovi su snimani u crno beloj tehnici, gluma je bila prenaglašena, zbog nedostatka tona. Bilo je veoma teško baviti se filmom, teško se dolazilo do sredstava, pa su reditelji rado snimali filmove po narudžbi.

Josip Novak je 1926.godine osnovao svoje preduzeće “Pobeda film” i za kratko vreme snimio petnaestak kratkih reklamnih filmova koji su se prikazivali u bioskopima. Među malobrojnim sačuvanim filmovima je “Sve radi osmeha”, reklama za zubnu pastu “Kaladont”. Film je dobro snimljen, dinamičan, dobro kadriran, sniman u beogradskim eksterijerima. U njemu igraju dve poznate glumice: Nevenka Urbanova i Ljubica Buba Veljković (umetničko ime Anita Mir).

1928.godine vlasnici tek otvorenog rudnika “Jerma” naručuju propagandni film, i Josip Novak odlučuje da napravi svoj prvi igrani film, kroz koji će biti popularisan i pomenuti rudnik. “Rudareva sreća” snimana je pod radnim naslovom “Blago cara Radovana”, jer je scenario zasnivan na priči o avanturistima koji nadomak novog rudnika tragaju za blagom. Oni se upoznaju sa rudarima, dolazi do romanse između jednog od mladića i lepe rudareve kćerke. Naravno, tu je još jedan mladić zaljubljen u istu devojku, i neminovno dolazi do sukoba…

Angažuje glumicu Ljubicu Veljković (Anitu Mir) i naturščika Čedomira Penčića kao tumače glavnih uloga. Desilo se da su se ovo dvoje glumaca zaljubili i u stvarnom životu, i pri kraju filma, jednostavno pobegli sa snimanja. To je izazvalo veliki skandal i dalo filmu publicitet. Film je nekako dovršen uz pomoć fotografija i imao svoju premijeru u Beogradu, a potom je prikazivan i u inostranstvu.

Domaći film četrdesetih



Naši prvi posleratni filmovi odslikavaju atmosferu toga vremena, socijalne i ratne tematike, pod jakim uticajem sovjetskih socrealističkih propagandnih filmova. Nije bilo školovanih filmskih radnika, filmska tehnika je bila oskudna, ali uz veliki početnički entuzijazam, snimljeno je nekoliko filmova: dva 1947, četiri 1948. i tri 1949.godine.

Pionir naše poratne kinematografije bio je Vjekoslav Afrić, sa “Slavicom”, ratnom melodramom u malom primorskom mestu u Dalmaciji. Taj film je odlično prihvaćen, tako da je prikazivan u bioskopima narednih dvadeset godina.

Iste godine Nikola Popović snima “Živjeće ovaj narod”, po scenariju Branka Ćopića. Ponovo tema iz NOBa, radnja smeštena u bosanskim selima, a odvija se i ljubavna priča između seoske devojke i parizanskog komesara… Ovaj film nije ponovio uspeh “Slavice”.

Sledeće godine Voja Nanović snima prvi film koji govori o okupacijskim danima u Beogradu – “Besmrtna mladost”. Tu pratimo akcije mladih skojevaca, njihovu borbu protiv nadmoćnog okupatora, potom hapšenje i mučenje u zatvoru…

France Štiglic snima prvi slovenački zvučni igrani film “Na svojoj zemlji”, po scenariju Cirila Kosmača. Još jedan ratni film, dešava se u malom primorskom mestu na slovenačkoj obali, gde meštani pružaju otpor najpre italijanskim, a potom i nemačkim okupatorima, i pomažu partizanima.


Te 1948.godine nastala je “Sofka”. Na osnovu dela Bore Stankovića “Nečista krv”, scenario je napisao Aleksandar Vučo. Radoš Novaković je režirao film, po mnogo čemu ispred svog vremena. Ovaj opštepoznati roman on je prikazao na svoj način i tako stvorio jedno autentično autorsko delo, a ne puku ekranizaciju. Fim je imao za ono vreme bogatu scenografiju, igrala je sjajna glumačka ekipa (Rade Marković, Marija Crnobori, Vera Gregović).

Četvrti film iz te godine je “Život je naš” u režiji Gustava Gavrina, sa temom posleratne izgradnje, probijanju železničkog tunela na Omladinskoj pruzi.

1949.godine Vjekoslav Afrić je snimio manje uspešan film “Barba Žvane”, o seljanima u Istri koji pomažu partizane u Gorskom kotaru šaljući im hranu po barba Žvanu.

Branko Marjanović snima “Zastavu”. U “Zastavi”, u vreme rata, mlada zagrebačka balerina napušta pozorište, probija se do slobodne teritorije i pridružuje partizanima, donoseći spašenu partizansku zastavu, koja se simbolično zavijori posle pobede…

Vladimir Pogačić je debitovao sa filmom “Priča o fabrici” To je socrealistička drama o ljudima u fabrici koji u teškom posleratnom periodu udarnički rade, pokušavajući da unaprede proizvodnju izgradnjom novih postrojenja. Ali tu su i sabotaže spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, koji ne prihvataju društvene promene u državi i fabrici…

Domaći ratni filmovi pedesetih

Od 1950. do 1960.godine snimljeno je oko sto filmova, raznih žanrova, a preovladavali su ratni, partizanski propagandistički filmovi, što je bilo u skladu sa vremenom i vladajućom ideologijom.

U prvim poratnim godinama Centralni komitet je cenzurisao filmove, a kada su pedesetih formirana filmska preduzeća, tu dužnost su imali umetnički saveti. Veoma se vodilo računa o autocenzuri, pa su svi filmovi bili ideološki podobni, tačno se znalo ko su pozitivci (pobednici) a ko negativci (poraženi).

U mnoštvu filmova ratne tematike snimljenih tih godina izdvajaju se “Šolaja”, “Daleko je sunce”, “Krvavi put”, “Ešalon doktora M.”, “Veliki i mali”, “Dolina mira”,”Kampo Mamula”, “Vetar je stao pred zoru”…

“Crveni cvet” (1950) režija Gustav Gavrin, po romanu “Dovidjenja u oktobru” Ota Bihalji Merina. Film je dobio ime po kompoziciji Rafaila Blama “Crveni cvet”, nastaloj u zarobljeništvu. Radnja filma se odigrava u nemačkom logoru, gde je zarobljena grupa jugoslovenskih oficira. Oni odbijaju ponuđenu saradnju sa Nemcima u zamenu za slobodu, već odlučuju da se priključe Narodnooslobodilačkoj vojsci…

1954.godine snimljen je koprodukcioni film “Poslednji most” u režiji Helmuta Kautnera. Fim nije bio uspešan kod ovdašnje publike, baš zbog kontroverzne saradnje sa Nemcima, ali je u inostranstvu uspešno prikazivan. Glavna glumica Marija Šel je nagrađena na Kanskom filmskom festivalu. Ona u filmu igra zarobljenu nemačku bolničarku, koja je prisiljena da pomaže ranjenim partizanima. Vremenom, ona se sprijateljuje sa svojim neprijateljima, i odlučuje da dobrovoljno pomogne. U akciji nabavljanja lekova za ranjenike, ona gine na poslednjem mostu, posle čega obe strane obustavljaju vatru.


1956.godine snimljena je ratna drama “Ne okreći se sine”, u režiji Branka Bauera, koja je imala veliki uspeh kod bioskopske publike. Partizan (Bert Sotlar) uspeva da pobegne iz transporta smrti i stiže ilegalno u okupirani Zagreb da pronađe svog sina, koji ga se jedva seća. Na njegov užas, dečak odrasta u ustaškom zavodu, gde ga sa ostalim dečacima odgajaju da mrze partizane. On zanemaruje svoju bezbednost i svu snagu usmerava na približavanje svome detetu i oslobađanje iz ustaškog okruženja. On uspeva da ga izbavi, ali sam gine, braneći odstupnicu svome detetu. Nezaboravna je ta poslednja scena, kada otac poslednjim snagama, ohrabruje sina da trči pravo ka slobodnoj teritoriji i da se ne okreće…

“Rafal u nebo” (1958) To je ratna drama u režiji Vanje Bjenjaša, o partizanskom oficiru, kome su četnici pobili porodicu i spalili kuću. U svom bolu, on odlučuje da se osveti, na isti način. Ipak, pred kućom svog neprijatelja, on shvata da deca nisu kriva zbog očevog zločina. Ne može da puca u njih, pa nalazi olakšanje ispaljujući svoj rafal u nebo.

“Kroz granje nebo” (1958) Film nastao po pripovetkama Antonija Isakovića, u režiji Stoleta Jankovića. Film opisuje dramu grupe ranjenika koji su posle bitke ostali u neprijateljskom okruženju. Bez hrane i neophodne pomoći, oni nemoćno očekuju smrt od neprijatelja koji se približava. U teškim iskušenjima oni ipak nalaze snage u sebi samima da se, zajedno sa pristiglim drugovima, suprotstave nemačkim vojnicima.

Domaće filmske komedije

Najbolji srpski i hrvatski filmovi, po ocenama kritičara su u žanru komedije. To su “Tko pjeva zlo ne misli” Kreše Golika (1970) i “Ko to tamo peva” Slobodana Šijana (1980).

“Tko pjeva zlo ne misli” je šarmantna “ljubavna komedija sa pjevanjem” smeštena u Zagreb tridesetih godina i ispričana kroz vizuru dečaka Perice. Film ima dobru scenografiju i kostime, igraju vrhunski glumci, većinom početnici, a sve je začinjeno starim ljubavnim šlagerima. Film je vanvremenski i s razlogom najgledaniji u Hrvatskoj.


“Ko to tamo peva” je prvi film Slobodana Šijana, po scenariju Dušana Kovačevica, sniman za kratko vreme i sa minimumom sredstava. To je metaforična prica o raspadu jedne epohe oličene u starom dotrajalom autobusu i neobičnim putnicima koji putuju do Beograda i stižu u trenutku bombardovanja i početka rata. Antologijske Kovačeviceve replike iz filma ušle su u svakodnevni govor i postale deo identiteta brojnih generacija na ovim prostorima.

Prva posleratna domaća filmska komedija-drama snimljena je po romanu “Bakonja Fra Brne” 1951.godine, u režiji Fedora Hanžekovića. Zanimljivo je da glavnu ulogu, Bakonje, igra glumac Miša Mirković, legendarni partizanski kurir Miša (kurir Save Kovačevića).

Sledeće godine Branko Marjanović snima “Ciguli miguli” , benignu komediju gde ismeva socijalistički birokratski sistem. Film je odmah cenzurisan, pa je tek posle 25 godina prvi put prikazan, a na TV tek 1989.godine. Bila je to prva zvanična cenzura u jugoslovenskom filmu.

Zbog toga su pedesetih uglavnom snimane komedije po Nušicevim delima. Šezdesete godine obeležile su komedije Lole Djukića gde je on uspevao da pod maskom komedija plasira oštre satire na teme socijalističkog društva.

Osamdesete su obeležile odlične komedije po tekstovima Duška Kovačevića (“Maratonci”, “Balkanski špijun”) i Siniše Pavića (“Laf u srcu”, “Tesna koža”, “Poltron”). 1977.godine snimljen je edukativni film o problemima omladine “Lude godine” i imao veliku gledanost. Zato se krenulo sa nastavcima, snimljeno je deset nastavaka “Ludih godina” koje su se pretvorile u “Žikinu dinastiju”. Ti filmovi koriste komediografski potencijal Dragomira Gidre Bojanića i Marka Todorovića, i sa nejednakim kvalitetom snimani su sve do 1992.godine. (Gidra je preminuo 1993.godine i to je označilo kraj serijala).


“Tesna koža” je snimljena 1982.godine i takodje imala mnogo nastavaka, a lik malog čoveka koji se bori sa problemima kod kuće i na poslu igra Nikola Simić. Svaki nastavak je promovisao novu pevačicu turbofolk muzike.

Izdvajamo film “U raljama života” (1984) koji je po knjizi Dubravke Ugrešić režirao Rajko Grlić. Tu pratimo paralelne priče o rediteljki Dunji i službenici Stefici Cvek, koje tragaju za muškarcima svog života. Film je iznela fantastična ekipa glumaca, bilo većim ulogama, bilo epizodama: Semka Sokolović Bertok je nenedmašna Tetka iz Bosanske Krupe, Bata Živojinovic je trokrilni (Srbin), Rade Šerbedžija pijani intelektualac, Bogdan Diklić neodlučni Pipo, Mira Furlan promišljena Marijana, i jos mnogo izvanrednih likova i nezaboravnih replika….Naslovnu pesmu peva sjajni Džimi Stanić… Pa ko ne bi voleo ovo malo remek-delo maestra Grlića!

Domaći horor filmovi



U jugoslovenskoj kinematografiji snimljeno je tek nekoliko filmova ovog žanra, verovatno se nisu uklapali u optimističke vizije poletnog socijalističkog društva. Primat su imali partizanski filmovi, socijalne i ljubavne drame i melodrame, komedije, da se narod edukuje i zabavi…

Prvi žanrovski čisti horor filmovi snimljeni su tek početkom sedamdesetih godina i odlično su odradjeni. Prvi je bio srpski film “Leptirica” (1973) Djordja Kadijevića, a drugi hrvatski “Izbavitelj” (1975) Krste Papića. To je bila senzacija za ono vreme, mnogi nisu od straha smeli da odgledaju filmove do kraja. Danas se oni čine pomalo naivnim, posle brojnih američkih filmova strave na koje smo već postali ravnodušni, ali verujem da mnogi od nas nikada neće zaboraviti onu jezu i napetost dok su prvi put gledali “Leptiricu” i “Izbavitelja”. (Ostaje zabeležena i činjenica da je gledalac iz Skoplja umro od straha za vreme emitovanja “Leptirice”).

“Leptirica” je televizijski film snimljen po motivima proze Milovana Glišića. Mladić (Petar Božović) na molbu seljana zanoći u vodenici gde boravi vampir koji ubija vodeničare. On uspeva da preživi noć, a potom vampiru otkopavaju grob i probijaju telo glogovim kocem. Ipak, iz sanduka izleće leptirica… Sledi niz neverovatnih i šokantnih obrta, vodjen veštom Kadijevićevom režijom, što je film načinilo kultnim na ovim prostorima.

U “Izbavitelju” glavni junak je siromašni pisac (Ivica Vidović) koji iz nužde prodaje knjige na pijaci, gde upoznaje devojku (Mirjana Majurec) u koju se zaljubljuje. Prinudjen je da prenoći u napuštenoj zgradi, gde otkriva sedište tajne organizacije ljudi-pacova (štakora). Njihov vodja je Izbavitelj – kralj pacova koji želi da zavlada svetom, a njegovi ljudi su infiltrirani u sve društvene slojeve. I jeziva priča u koju su umešani i pisac, njegova devojka i njen otac počinje…


Početkom sedamdeseth godina na Televiziji Beograd je u okviru serijala “Priče tajanstva i mašte” snimljeno nekoliko horor drama u režiji Djordja Kadijevića (Devičanska svirka, Štićenik i Leptirica) i Branka Pleše (San doktora Mišića i Prokletinja). Zbog političke nepodobnosti Ivana Raosa (autora priče), “Devičanska svirka” je zabranjena i prvi put emitovana tek 2003.godine.


1979.godine Veljko Bulajić snima neobičan film “Čovjek koga treba ubiti”. Na početku filma stoji: “Odavno se u Crnoj Gori pripoveda o zagonetnom caru Šćepanu Malom, koji je vladao Crnom Gorom od 1767. do 1773.godine. Ni danas se ne zna njegovo pravo ime ni odakle je došao. Njegova neobična ličnost i sudbina pokrenula je narodnu maštu.” U Bulajićevoj verziji u priču su umešani ruski car Petar III, carica Katarina II, crkva i sam Sotona sa svojim izaslanicima iz pakla…Film sa uspelo realizovanim prizorima pakla, što je zasluga legendarnog scenografa Despotovića. Glavnu ulogu igra Zvonimir Črnko, a tu su i Dušica Žegarac i Tanja Bošković…


1990.godine dokazani majstor horora Djordje Kadijević snima film “Sveto mesto”, po Gogoljevoj priči “Vij”. Radnja počinje jedne noći na usamljenom salašu gde mladi bogoslovi zamole staru babu za prenoćište. Jednog od njih tokom noći ta baba napadne, i on je prestrašen, u samoodbrani, zadavi. Tada vidi da je to zapravo lepa devojka… Ujutro, mladić nikome ne govori o noćašnjem dogadjaju, misleći da je sve to bio samo san. Ali, njega poziva lokalni bogataš sa molbom da tri noći u crkvi čita zaupokojene molitve njegovoj tek umrloj kćeri. On pristaje, i kada vidi pokojnicu, shvata da je to devojka koju je prošle noći nehotice zadavio… Glavne uloge igraju supružnici Dragan Jovanović i Branka Pujić.


secanja.com