Ne dam!



Nemoj da plačeš sine

ne mogu nam Ga oteti,

tamo je sva naša snaga,

tamo je Car Lazar Sveti.

Tamo su Sveti ratnici Srpski,

tamo su vječne straže sine,

tek će da osjete silnici drski

oštricu naše otadžbine.

Tek će da shvate gdje se nalaze,

u što su dirnuli zlom opijeni

kad počnu da ih obilaze

prizvani Svetinjom sinovi NJeni.

I niko sa njima da ne prozbori

jer oni ne mogu da se zastide,

biće dovoljan da ih sagori

pravedni pogled Simonide.

Biće dovoljna da im um pomrači

sjenka od slavnog Gazimestana,

ne boj se sine, više ne plači,

raduj se zvonima Svetih Dečana.

Oni nam sine ništa ne mogu,

raduj se, obriši suze sa lica,

tamo smo najbliži Svevišnjem Bogu,

tamo je Nebeska Ravanica.

Tamo su sine grobovi stari,

iz svakog Krst seže do samog Neba,

oni ih ne vide, al’ ko za njih mari,

osmjehni se čedo…tako treba.

Tako se bori protiv utvara,

one se najviše smijeha boje,

ne boj se s nama je Pećaršija stara,

pokaži im zube dijete moje.

Pokaži da tvojim venama teče

krv drevnih Soraba, plava i Sveta,

kojoj je Carstvo Nebesko Preče

od mračnog sjaja ovoga svijeta.

Svega se odreci samo ne Krsta,

od Krsta oni panično bježe,

neka te obože tri srasla prsta

k’o nekad ispod Samodreže.

I znamo dobro, davno shvatili

da sila Boga sine ne moli,

al’ vidjećeš da nismo uzalud patili

kad im Bog pokaže da silu ne voli!

Ovo je Nevenova pesma koju je pisao povodom nasilja u porodici,
ona je njegov doprinos protiv nasilja nad zenama...

“Zаr nju?!
Zаr nа onu, nesrećniče, o kojoj si budаn snio,
Od koje si slаtku tremu i drhtаve prste krio,
Zаr nа onu, jаdo, što od tebe muško nаprаvilа,
Što ti djecu, аnđelčiće nezlobive, podаrilа…
Zаr nа onu, mаjku što ti kаo svoju njegovаlа,
Što je prvi vječno s prvim, sа sto jаdа sаstаvljаlа,
Zаr nа onu što sа smješkom bolovаlа svаku muku,
Zаr nа onu posle svegа, dа podigneš, slijepče, ruku!?
Zаr šаkаmа, bezumniče, nа čeljаde krhko, slаbo,
Zаr se tаko kućа čuvа, bezdušniče i bаrаbo,
Zаr ne vidiš dа ti đаvo ono mаlo duše uze,
Zаr ti srce ne pаrаju suđenice tvoje suze!?
Zаr ne vidiš dа će sаmo onа ostаti nа krаju,
Prijаtelji kаo zdrаvlje, sаmo dok si snаžаn trаju,
I svi će te kаdа jednom onemoćаš ostаviti,
Sаmo onа, što god bilo, do krаjа će s tobom biti!
Zаr ne vidiš dа ti život bez nje ništа ne vrijedi,
U veselju i žаlosti, u bogаtstvu i bijedi,
Zаgrli je, nek` joj oči zаsijаju od rаdosti,
Dovoljno je, dušа dobrа i zа mаnje sve oprosti”.


Neven Milaković

Ivanjsko cveće

U svitanje Ivanjdana,
Ivanjsko cveće snevam,
Cveće snevam, cveću pevam,
S` cvećem priču zapodevam.

Otkrijte mi tajnu lati,
Kako ste se održale,
Održale, procvetale,
Krstitelju ukras dale.

Kako svetu odloleste,
Kako vetru, ciči zimi,
Kako veru sačuvaste
I sećanje na proleće,
Je l` Preteča obećao
Da će u Raj da vas primi,
Otkrij meni grešnom tajnu,
Blagorodno julsko cveće.

Samo božiji cvet ne vene,
Samo neven večno cveta,
Neven cveta usred leta,
Kao duša vaznijeta...
Vaznijeta duša verna
Krstitelja i preteče,
Primi ovo cveće Sveče,
Nit`sađeno nit` uzbrano,
Nego Tobom osveštano.