Balada Beogradu



Bulevarom sam tvojim jednog davnog aprila
očima upijala plamen koji će zauvek žeći,
teturave noge u rastopljen asfalt ugibala
kojim su tekle reke pakla i bol moj njima tekao
kotrljala se trotoarom jedna dečja glava,
kolica dečja presečena napola,
igračka kartonska nožem prepolovljena od zlurade šale

Videla sam te prvi put onakvog kakav jesi, moj grade,
mojih snova iz noći
kada se tupim nožem delje nestrpljenje
da što pre dođe Ona žuđena i pomiluje te rukama,
Ona željena i ponese te krilima,
Ona najlepša, koja se krila u bagrenju staze
iza Hajdučke česme
i koju nikad na vreme ne nazoveš pravim imenom Ljubavi
Ona koja se uvlačila u skromne sobice studentske i đačke
a ti si je krio dragu i mladu nevernicu
koja godine svake nove oči napija otrovom snova
i svakog proleća novim rukama nacrta krila želja
a što da mi pričaš o Njoj, Slobodi, kada sam tebe
u njoj već videla
videla prvi put gledanog šesnaest kratkih godina,
šesnaest godina ćaskanja, šaptanja, tapkanja rukama
po tuđoj lopti u parku
s đevrekom u ruci s koga se sezam kruni,
viđenog na srcu s vašara iz porte Svetosavske

Topole, topole, topole kod “Šest topola”
I glas na vetru rasut, oluja crna za nama
u Košutnjaku
I pogažene trave i kamenje s pruge razletelo
I moje noge begunice iza sasvim tuđe ograde
gde sam tražila zaštitu snova od prve kiše kuršuma
i brisala iz očiju sliku žene s prostreljenim detetom
na slomljenim rukama
Gde si Košutnjače, da iz očiju košute drveta tvoja strah
izgone
da sa Hajdučke česme popiju snagu viloviti
ja jesam da jesam pregršt ljubavi i pramen topline
i nisam da jesam trn onaj koji te krišom potkači
pri kraju na krvavoj stazi

A šta se koga tiče šta sam kad gore platani
i pramen nečije kose visi u parku o grani
a šta se koga tiče ko sam kad s najvišeg sprata
i ko zna s kog sprata snova čovek u plamen pada
i vriskom zove sav grad i kamen i drvo i mene
da ga spasemo smrti a ona ga već povela
i svi sem njega vide da njega više nema

Ja sam se svitkavog oka od suza iz rata vratila
posle sam te Kalemegdanom tražila, topole naše ljubila,
kamenje naše grlila, Kalemegdanske klupe pretražila,
čekala sam te tamo gde sam te bila izgubila…

Tvrđavo Kelta gde su ti kameni dvorovi
kulo Sigina gde su ti čvrsti dunumi
gde su pletare crvene od sitne sreće čoveka
koji se raduje samo što živi, što nije nabijen na kolju
i što mu glavu u zemlji, nad zemljom ne kljuju vrane

Plačem bagrenjem sa Zvezdare koje sam svojim rukama sadila
jecaj me srušenih krovova do kostiju stresa
plačem pustoćom one sobe u kojoj milujem otete knjige
rukama
ulicama prerivenim od nasilja onog aprila
očima deset mostova koje još nismo sagradili
ustima sirotih koje još nismo nahranili
rukama dece koju još nismo lepo obukli
zvukovima svih roken-rola, kola,
i najigranije igre

koju još nismo čuli, koja još nije izmišljena
svim ritmovima koji su ikada u tebi tukli…
Plačem i prkosom što si još uvek ostao, što smo u tebi
ostali,
od radosti što ćeš onaj iz snova grad beli, zmajevati
jednoga dana biti.

Prođoše vekovi, srce ti tesnili, tukli
a ono buntovno, mlado hoće da razbije međe.
Grade moj dušom beli, starih, tamnih fasada,
i svetlih nada za one koji po prokopima još uvek stanuju

Ogledala tvojih ulica budućih već me opijaju treznu
i cveće tvojih parkova budućih me zanosi
i mostovi beli budući tvojih reka me raspinju
kao želja da se sastave dve moje ljubavi
jedne koja do ljubavi nije mogla da doraste
i druge koja od ljubavi nije mogla da se ugasi
Beograde, ali ne onaj sa mašnom dečjom na žici
Karađorđevog parka
ustima čeličnih pasa raskidan
i ne onaj psima turskim izujedan na bedemima
ni čovek na kalemegdanskoj terasi u smrtnim jaucima
živ besnim psima
glave na koljima
i ne onaj obešenih na Terazijama
već onaj koji pita sa vešala: gde ste ljudi, da li vas ima ?
Duge sam dane čežnje u tebi grade brojala
sve što sam volela, sve što sam želela
iz tebe je voljeno, iz tebe je željeno moj grade,
tvojim suncem i plavilom tvojih voda
nekad se samo s Dunavom i Savom mešala Volga
kao ono u Košutnjaku
i Vltava ili Sena
nekad je samo Košutnjak načas smenila
šuma Fontenbloa ili neka daleka ruska gora
ili ko zna koja šuma i koje vode pena
gdegod sam bila ja i ti si bio
gdegod sam sanjala ja i ti si snio
gdegod sam žudela i ti si bio žudan
kadgod sam bdela i ti si bio budan.
Briga što te mimoišla bila mi je košava lanjska
briga što ti je prišla bila je gradonosna kiša

Mene će jednom poneti nevoljno onom ulicom
što je nanizala cveće kome se niko ne veseli
ali ti nikad ne bi smeo otići u prah i pepeo
zbog onih koji su goreli, zbog onih koji su te voleli
ti moraš uvek ostati iz snova Beograd beli

I kad od tebe pođem ostaću u tebi moj grade
neutešno drveće u oku mom ostati neće
meko zelenilo radovaće tuđe oči
neplodna ulica smrti davno je zasuta cvećem
i oštre munje misli zapožariće druga čela
i uvek zadivljujuće smelu će mladost da nose
oni koji će opet s tobom da budu mladi.
Šta da ti kažem, ne znam šta ću ti reći pred polazak
kroz mene ko mladom šumom sva tvoja prošlost šeta
a ja bih da ti kažem nešto lepo, moj grade,
možda s prkosom onih koji slobodu žele
reći ću da smo iz tebe
voleli sve ljude sveta.

Pariz, 1953.

Mira Alečković