Miroslav Mika Antić

Kao neki spomenar

(sinopsis za scenario ''Trojica iz starog Sombora'')

Možda više i nema onog pravog Sombora koji, tu i tamo, živi u glavama starog sveta. Kad kažem pravi, ja onda mislim na romantiku jednog vremena, na detinjstvo Petra i Milana Konjovića, na fenjerdžiju koji je zalazio u Paprikin sokak, Ulicu zalaska sunca ili Ulicu zelenih stabala.

Ima li te kamere koja će hteti da potraži bar lepa stara imena?

I kafana ''Kod lončeta'' sad je samo bife koji se zove drugačije, i fijakeri su nekako suviše rasklimatani i uprljani blatom. A za to vreme, možda sporije nego u drugim gradovima, ali nekako sigurno i sve nemilosrdnije, raste nekakav uglađeniji i urbanizovaniji Sombor, hladan za stari svet, sa industrijom, samouslugama, ponekom neonskom reklamom...

I kao da je sve manje topline.

Šta bi mogla da učini kamera ako beleži stari Sombor i trojicu ljudi koje smo odabrali? Valjda, pre svega, da snimi njihove portrete i na kraju njih žive. Ali ne više od toga. Jer Sombor nisu oni. Sombor je njihovo sećanje, Sombor je i Laza Kostić, i groblje, i zelenilo koga je sve manje, i duga popodneva u čamotinji, i valjda sve ono što je pesnik umeo da zabeleži.

Treba, valjda, zaći malo u te kuće i posedeti u tišini pliša i bidermajera, među ozbiljnim porodičnim portretima, blaženopočivših i negda uvaženih graždana, tih Ečika i Bogdana sa voštanožutim licima, tih Šandora i Lazika u somotskim odorama, u svili i čoji. Tih rođaka na izbledelim braonkastim fotografijama, tih goblenskih dama i namolovanih trgovaca, ćurčija, advokata, đaka, vatrogasaca, glumaca...a više od svega starih zdanja, kapija, prozora, krovova, fasada...lepih balkona koji se nikada više neće ponoviti.

To je romansa o starom Somboru.

Treba obići lepo, toržestveno groblje. Treba imati pošte prema svemu što je negda bilo. Ako nigde - ovde u Somboru sigurno. Jer to je, od Kanala do salaša na Staparskom putu, ili na drugu stranu do Vašarišta, ili na treću - od turske kaldrme do pravoslavnog tornja i krova preparandije, jedan od onih jakih gradova, sa snažnim ljudima, koji su ulazili u istoriju plahovito i naglo, u paorskim čizmama, preko pijace i trgovine, vojničkim cokulama, preko rana i medalja, usmena i grobova, u lakovanim građanskim cipelama, preko osmeha i poklonjene ruže, u šestoprezima od kojih danas postoje još samo slike i pesme što se pamte...

Razbarušeni momački i pesnički. A smerni kao na devojačkim vezovima, svi ti somborski sveci, pijanice, oficiri, gospođe sa knjigom u ruci, kafanski svirci, sluškinje, dobošari i oni sa salaša...

Od svega što mi je ostalo u tom gradu, imam požuteli dugi spisak hartije pomalo već nalik na pergament, rukopis dokon, kitnjast...naslikan. Spisak starih somborskih ulica.

Srnina ulica. Nikad je više neće biti. Ulica zore. Ni nje. Izbrisana je i Vojnička, Bezimena, Letnja, Kupinova i Obrazovna. Večernja. Muzička. Drugarska...

Ne postoji više ni Petlov ni Kurjački sokak.

Ulica kapa danas nosi ime Ilije Birčanina, a Dobošarska datum: 21. oktobar...

Nema više ni Zečje, ni Pletarske, ni Zmijine. Ostale su još Kratka, Uska ulica, Mirna... na prste da ih čovek nabroji.

Sećanja ipak žive. Veljko Petrović o svakoj firmi, o svakoj kući, o svakoj porodici, o svakom nadgrobnom spomeniku ili ukrasu na fasadi ume da ispriča po jednu veliku priču iz negdašnjeg njegovog Sombora.

Milanu je to valjda lakše. On je naslikao svoju romansu o Somboru. I sačuvao za sva vremena.

Petar Konjović ga ima u svome srcu i sećanju samo kao eho.

Gde je danas taj stari Sombor? Sećanja se polako gube, ljudi se razilaze...Fijakeri se uljudno uklanjaju automobilima. U izlozima roba od plastike. I konji više nisu lepi kao nekad. Nema ko da ih toliko voli i da se ponosi njima.

Otvori se kafana, pa je nazovu klub.

U hotelu nema više tamburaša. Na njihovo mesto došla je pevačica sa kastanjetama, saksofonista velikih obraza i bubnjar koji nepogrešivo poznaje afrokubanske ritmove.

Stari Sombor ćuti. On je dostojanstven u svojoj nemoći i samo po nekad, prođe Švrakinom ulicom, ulicom Zlatne grede ili Magazinskom. Ili Šarenom.

Ode do nekog starog, požutelog spomenara i tamo presedi još koju deceniju. Do arhiva ili muzeja. Isprati ponekog na odru, urami se u porodičnu sliku ili dotera kao frizuru svoju baroknu fasadu sa koje je otpao malter i otpalo vreme.

Na stanici, kad ko zna zbog kakvih hitnih poslova, sedate u crveni šinobus, vama se čini kao da je neko ispustio tu beležnicu sa starim potpisima punim ljubavi i romantike.

Novo vreme ulepšalo je mnogo toga. I čoveku je drago zbog svakog uspravnog fabričkog dimnjaka, zbog svakog betonskog električnog stuba, zbog svakog novog i osvetljenog izloga, stana u novogradnji ili bioskopske reklame.

Samo, čini se, dok grad u daljini žmirka i maše svojim bezbrojnim svetlima izgubljenim u prostranstvu bačke ravnice, čini se, u žurbi nekoj, ko zna kako korisnoj i neophodnoj, neko je zaboravio na jedan stari spomenar. I pomalo je čoveku žao, sve dok šinobus, ne otputuje dalje na jug i donese u oči nove predele.

U doba mog detinjstva igrao sam se pošte.
Sakupljao sam lišće dok idem od škole do
kuće. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto
lepo prišapnuo, najlepše što sam čuo i
video tog dana.
Sa druge strane lista šaptao sam adresu.
Hiljade izmišljenih imena neznanih lijudi.
Milione imena.
Sve bih to onda, ovlaš, zapečatio poljupcem.
I puštao niz vetar.
I evo šta se sad događa, sad posle toliko godina!
Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati.
Ponovo sakupljam lišće i čitam odgovore
pisane rukopisom žilica koje venu.
Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom
rane jeseni koju umem da čitam. Nije
teško naučiti. Samo malo zažmurim. Ovlaš.
Kroz trepavice. I dišem polako vetar,
A vetar se i ne čuje drukčije, sem nozdrvama
i usnama.

2.
Katkad su razglednice vrlo čudne. Na jednoj
strani piše nam Iaoce sa neke pošte stare
dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne
zna - najviši je."
Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja.
Mišel de Montenj. Francuska, I 553;
"Ko misli da ništa ne zna, taj ne može ni
znati da ništa ne zna".
54
Zar ti to ne liči po malo na igru »pokvarenih
telefona"? Kad reči putuju kroz vekove,
svako ponešto dopiše ili izbriše. Ili sve
izvrne naopako, po svome.
Tako nastaje usijani vrh čovekovog uma:
poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod
i kaže : "Poslovica je svemir u zrnu
žita."

3.
Noć polagano zri. Čuje se lepet krila. To se
vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje
oko dimnjaka staklene perle retke kiše.
Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju.
Bavi se samo njom, dok je sasvim ne
savladaš, kao veliki džudista jedan munjeviti
zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac,
kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode,
samo njemu znan rez na srcu.
Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove,
neurednu frizuru i domaće zadatke.
Najveća nevolja na svetu je, sine moj, imati
neuredan um.

I

Jedno je drvo opet izraslo levo odavde,
u moru zelene mahovine.

Ne znam ima li smisla da ga uopste opisujem,
ovakvom vrstom govora.

Oblicja sto su u recima
nisu i oblicja van reci.

Duboko sam se potresao
kad sam ga ugledao prvi put.

Izgleda da sam stekao nekakav sveti dar
da pronalazim dokaze o prozirnosti zgusnutog.

O nadjenom u netrazenom, o vecitom trenutku,
o nepotrosivoj sadasnjosti.

Jedan izgubljeni randevu

Ne znam ko je rekao: pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati.
Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja,
video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva,
i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja, uskoro počinju bele noći
mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo...
Čekao sam vas sinoć na Fontanki,
pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva,
jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina,
a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke i ja bih vas voleo, ljubio bih vam dlanove,
mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice
za bal u „Astroji“ povodom osvajanja Lenjingrada.
A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada.
U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941.
Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942.
Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942.
Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.
A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima.
Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera,
i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada,
tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova,
u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova,
gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.

Prever je rekao: rat je zaista jedna strana svinjarija,
ali to je najmanje što se o tome može reći.
Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih.
Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila.
I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba.
Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi.
Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza... stvarno ne umem.

Danas... danas kad uzalud tražim svoje srce, ja vidim da ga nemam, jer odavno sam ga podelio nekakvim morima, rekama, okeanima i barama,
ko zna kakvim kitovima, crvenperkama, ajkulama i somovima. Ovo
ovde sto kuca u meni nije srce, nego reka, jedna žilava reka sto teče
protiv svih i nikom ne dozvoljava da me pomakne.
Vi vidite: ja se ponekad samo malo zgrčim, ali sad sam sve razumeo.
...


"Kako sam ubio jednu ribu", Mika Antić

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega sto izgleda isto.

Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.

Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.

Eto, to je moj život i moja biografija.

To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Iz knjige "Hodajući na rukama"

Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj mogućnosti.
I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.
Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo- sem čoveka.


...Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem...


Nasloni glavu na moje rame i oslušni.Oslušni zenicama.
Sve što je oko tebe, sine moj, sačinjeno je od nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš. Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš opipati i u tami. Možeš ih opipati kao yvuk. Kao odjek.
Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna ljudska nada.


...Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati...


...Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim četiri stvari. Osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja...


...I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.


...Stići će samo onaj, koji ide.



iz zbirke „Horoskop“

IGRAČKE
-odlomak-

…Postoji glupi izgovor
Da je najveća ljubav
To, ako između sebe
Zarastemo daljinama,
Pa nam se ruke izduže
Od naše čežnje za drugima
Do čežnje drugih za nama.

Ja ne verujem u to...“

"...Ne pitaj otkuda kise odjednom pljusnu jace.
To mozda i nije pljusak,
vec neko zbog ljubavi place
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen rucak i kao okeani.

Uostalom,
sta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli,
sam zavoli,
pa ako je i tebi isto ovako-ti kazi,
a ako nije isto-onda sve ovo ne vazi...."

Romansa

- Jesi l' moje
Najmoje?
- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u usima?
- Da mi kupis dve firange od cica.
Al' da budu na cvetice.
- Da zakacim viljuskama
na ragastov od pendzera.
- Da me mrze sve komsije.
- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imas samo mene.
- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendzer pun cvetica,
da je zivot nesto nase,
najnase.
- Da je zivot nesto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".
- Jesi l moje?
Najmoje?
- Jesam tvoje.
Najtvoje

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas yovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskij vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku , a on kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjij klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad kod neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druže sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz meke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohano što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana mi je rekao svoju tajnu: loš je đak zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete:to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. "Čohano jede sveće", govorili su, "Palite zato jednu na drugu da produži svetlost".
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.

"Cega se to vas dvojica igrate?"
"Ničega", rekao sam. "On se boji, a ja mu čuvam strah"
" A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?"
"Brat", rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
"A koga se to bojiš?" upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
"Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
"A ti se ne bojiš?"
" Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekao sam.
"A gde je tvoj stariji brat?"
"Nemam ga , gospodine vojniče", kazao sam. "Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem."
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekovao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. "Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. "Žao nam kad plačete". Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas".
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

Ko zna gde smo mi

I pocela je, dakle, jesen.
U sred avgusta.
A pocinjala je pomalo jos maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu,
presecala nas usred vrucine, selila nas za jednu noc iz africke jare
na obale severnih mora.
Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen,
to su prvi pozuteli listovi, miris hladnoce u kosi i na obrazima...
sad opet mozemo da pocnemo san o moru.
Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci.
Gledam one Dalmatince jos do pre neki dan,
muvaju se po toj Dalmaciji, a nista i ne vide:
ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove.
Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima.
Kazu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji.
Kazu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku.
Kazu ti: laku noc, a misao im u Japanu.
A mi, opet, obrnuto.
Meni misao stalno na Jadranu.
Citave godine sanjam more, idem ulicama, radim,
razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu.
Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem,
uradim, donesem, predam, saopstim, ocutim, priznam... a ja im kazem:
- Badava vi to meni. Nisam ja tu.
I stvarno sam u Trogiru, na Korculi, u Budvi, u Voloskom,
u Sibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu...

Kad pocne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkacio sa grane
i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem.
Iznervira me neko.
Drugi bi planuo, svadjao se, dokazivao, pretio, psovao.
Ja – nista.
Prodjem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh.
Jer kako mozes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?
Ja sam godinu dana odsutan.
Od jednog mora do drugog.
Slusam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama.
Pripremam recnu ribu na dalmatinski nacin.
Nerviram se kad Hajduk izgubi.
Godinu dana tesan mi je rodjeni krevet,
vrpoljim se do neko doba noci, setam nekim starim trgovima;
Dubrovnik, Split;
u glavi mi trepcu ferali, pa mi svetli pod celom
ona prvomajska obala, praznicna obala sva u vatrama,
pa lutam praznim plazama Orebica, Makarske, Ciova,
Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske,
cak do Istre, sve ja to prodjem u masti.
A pripreme.
Da vam ne govorim o pripremama.
Neko obuce farmerice, okaci torbu o rame i digne palac.
Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod.
U stara vremena, kad se jos putovalo u kolima sa arnjevima,
tako su nasi nedeljama, mesecima pripremali svoje putovanje
u Pestu, u Bec, u Beckerek.
Posle su dosli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije
bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu.
Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u cekaonici,
kola je isprezao kod Stepancevih, u kafani prekoputa,
pa smo posle sedeli i cekali voz.
I cekajuci tako, mi smo vec bili u Kikindi.
i secam se: ta Kikinda , iz cekanja, uvek mi je bila lepsa nego ona prava.
U pravoj Kikindi najveca senzacija za mene
bilo je sto moze da se sladoled jede kasikom, za stolom,
iz neke metalne case.
Taj sladoled sam obicno gutao, a uzivao sam posle,
kad se vratimo kuci.
Mljackao sam u Mokrinu.
Tako je meni sa morem.
Tako je svakom bivsem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more.
I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo.
Odjednom hocu da se odmorim od svega sto me je razvlacilo na sve strane,
odjednom hocu da dozivim jos jednu godinu snova,
i vec posle pet dana ja vidim da sam umorniji,
pa mi skripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu,
pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvadjam,
da me neko pozove na sastanak, da cujem Radio Novi Sad
ili Radio Beograd, da saznam sta je sa Zvezdom ili Vojvodinom,
radi li pionirska skola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrdjavi...
Trcim na telefon.
Kako je, pitam, sta ima novo u redakciji, da li me je neko trazio...
Bez veze. Novine izlaze i bez mene.
Vreme je naslikano na televizoru svake veceri u pola osam.
Niko me nije trazio. Zive ljudi bez mene, svira Janika Balaz bez mene.
Milan Plemic i ne primecuje da me nema medju gostima na terasi Tvrdjave.
A ja sam sa njima.
Muvam se svake veceri pre negu sto zaspim,
setam kejom, prelecem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu,
vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begeckim vinogradima...
Stvarno, sta cu ja na moru?
Onda pocne nervoza.
Jedva cekam da se to zavrsi. Jer, sta je – tu je.
Uplatio sam za odmor i nema vracanja para. Treba zazmuriti i – izdrazati.
I ja, umesto da se odmaram,
ja izdrzavam na svoj nacin.
Ali izdrzavam na svoj nacin.
Hoce, recimo, da me nanarvira kelner
koji se uvija kao brsljan oko stolova gde sede stranci,
a mene i ne primecuje satima.
-Neces, burazeru – mislim – neces me nanervirati.
Ja nisam ovde.
Ja sam daleko.
Ja sam sad u Sodrosu, brale, a ti i ne znas sta je Sodros.
Drugi bi lupao sakom o sto, vikao nesto o turizmu, o jugoslovenstvu,
o ugostiteljskoj etici.
Ja nista.
Prodje kelner kroz mene kao kroz vazduh,
pridjem i ja kroz njega.
Jer i on nije ovde.
I on je negde na drugoj strani sveta,
neko njegovo lepse i nasmejanije Ja seta sad sa Havajkama,
ili igra u Grckoj, ili pilji u golisave lepotice Palm Bica.
Ovo ovde sto stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom posluzavnika,
u oznojanom crnom sakou, sa budjelarom punim stranog novca, ko zna cije je to telo.
Ko zna cija su nasa tela.
Duse su nase – to znamo.
Valjda smo zato i neulovljivi.
Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.

Sam sam opet kod kuce, a nisam tu.
Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu.
Ukus kindskog sladoleda.
I vec mislim kako cu iduce godine, tamo negde pocetkom juna,
pocetkom jula, pocetkom avgusta...
A Radio Jadran mi salje Djordja Peruzovica i Olivera Dragojevica,
a palme mi sume oko usiju, a more se talasa u temenu.