Ko sam ja?
Niko, trava...
Ja sam rodjendan slona i smrt mrava
na istoj slamarici...

Ljubav

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
Svejedno - lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti činovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu:"Postoji tužna divota
Vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - života..."

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti,
budi uz mene kad odem.

Krug



ne razumem se ja u ovo kamenje
sto miruje - i to mu je sva krivica

mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem sve do sada
ovom svetu u gostima

inace,
objasnite mi ljudi,
sta cu ovako divno blesav sa ovih milion ptica
u mojoj krvi i kostima?

mozda postoji molitva koja sve resava
i sve prasta?

mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakv nemir
neprestan
i dug?

ali sta cemo kad nas uvek i opet uvek ima
ovakvih koji stalno
koji stalno,
koji stalno ponovo cvetamo kao basta
od aprila
do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo - u krug?

.......

dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog zivota,
mi u tom srcu nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek postojati
u nasim drugim zivotima.

i ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli
i ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

More hleba i nevolje

Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože.
Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima...
Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru...
Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti,
rođen u svili i dojili me belom kafom.

Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga,
što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova
obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, đavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino,
stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra...
Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i - pobegnem.

Kafana - ne više od pet stolova.
Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos,
a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz:
poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju.
Veruju: možda ću im nešto pomoći.
Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima,
a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće.
I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda,
obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put:
da mi učiniš to i to, da mi središ to i to... ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim...
tek - kažem ja njima:
- Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od građana.
I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali - kasno.
- A znaš li ti sine - pita me jedan sedamdesetogodišnjak - šta su to staračka domaćinstva?
- Znam - kažem. - Samohrana.
- Đavola znaš - smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine.
- I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom.
Mladi beže u škole, na zanate...
Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima...
A rvanje je bilo. Nisam zaboravio.
Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar,
i milicija i poreznici, i reforma i otkup...
Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva:
"Vojvodina mora dati za pasivne krajeve".
I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rođene, na zemlji premorene,
spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje,
crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.
- Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, - žali se starac - izmolim nekako,
ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu.
Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro.
Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje.
Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje?
A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga.
Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?
- Prema jednoj anketi - kaže mi agronom, mlad i pametan čovek,
ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada
- ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno.
Pa neka nosi zemlju ko hoće.
Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba,
duvana, soli i tamjana...
U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo.
Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni,
očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede.
Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza.

Dajte ovamo cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo,
pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako,
samo me nemojte opominjati da sam čovek...

Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja?
Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama,
i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!
A oni me gledaju sažaljivo:
- Takvog ministra u ovoj zemlji nema...
- Zatvori televizor! - grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog.
- Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je.
Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju.
Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato,
a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme.
Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete,
pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

- Opet! - viču mi komšije sa raznih balkona.
- Opet! - vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju.
Ko mi je kriv, đavo me odneo, što sam večno ostao seljak.

2.

Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.

Postoje razbijaci vremena, koji ti svakog dana
oduzimaju pomalo usitnjenog tebe.

Sta znaci prijateljstvo? Biti u svemu prisutan, ali
nevidljiv. Bezglasan. Nenametljiv.

Sta znaci ljubav? Dodirivati svet oko sebe,
ali ne kvariti ga. Biti vest u vrlinama.

Biti promucuran u posmatranju, pripadanju,
uzbudjenju, dostojanstvu i naklonosti. Sredjen.

Sta znaci odanost? Biti u svemu citak,
ali sa finim osecanjem mere. Bez opsirnosti.

Ceniti sebe, znaci birati nepristupacna mesta.
Ko tece uzvodno, usce mu je u izvoru.



"Savrsenstvo vatre"

RIBA

1.

Deca imaju običaj da kvare svoje igračke, jer traže u njima srce. Ja sam bio siromašan kao dečak i sam sam sebi pravio igračke, pa sam u njih unosio najveće svoje lepote i snove što trepere kao zvona. Ali kopkale su me žive stvari. Tako sam video srce žabe i srce konja. Video sam srce vrapca. I srce čoveka, jer je bio rat.
Jedino nikad nisam video srce ribe.

Čuvao sam pačiće u šarenoj hladovini kraj reke. Postoje ribe, video sam to, koje se rode u reci, odrastu u reci, zaljube se pod mostom, ožene se pod mostom, dobiju decu pod mostom, odžive svoj vek pod mostom, odu u penziju pod mostom, umru pod mostom i nikud dalje od mosta.

Postoje ribe koje imaju snage i plivaju protiv matice prema izvoru. Razdiru trbuhe o kamenje, riju njuškama kroz mulj, ako naidju na slapove, one se bacakaju po obali, putuju preko trnja, puze po travi, dave se u vazduhu i najzad ipak stižu tamo kuda su krenule. Unatrag. Nikad ih nisam pitao čemu sve to, jer moja je radoznalost u detinjstvu bila od sasvim druge vrste. Postoje ribe koje nemaju snage. Mlitave su, pljosnate, bele kao moj dlan. Voda ih odnese u more i udavi u soli.
Ali ima jedna riba, jedna čudnovata riba u šarenoj hladovini pod vrbom. Satima stoji u mestu, samo se zgrči ponekad, ali ne miče.


2.

Aha, ribo, rekao sam joj, vaše srce hoću da vidim. A ona se nasmejala: ne budite naivni, dečače, rekla je. Pa ja uopšte nemam srce, jer odavno sam ga podelila drugim rekama, morima, okeanima, barama, ko zna kakvim crvenperkama, ajkulama, kitovima ili šaranima. Ovo ovde što kuca u meni, to je druga reka, koja teče protiv ove i ne dozvoljava joj da me pomakne. Vi vidite, kaze mi ona, ja se samo malo zgrčim ponekad. Ali jača sam od svih matica na svetu.

Pružio sam ruku. Nije se opirala. Izvadio sam je iz vode. Pokidao sam joj meka usta, rasparao sam joj školjkom trbuh i otvorio je. Ali nisam našao ni srce ni reku u njoj. Šta je to, ribo lažljiva, plakao sam, jer bio sam dečak i sve mi je trebalo pet puta objašnjavati da bih stvari do kraja razumeo.
Danas ...


3.

...danas kad uzalud tražim svoje srce, ja vidim da ga nemam, jer odavno sam ga podelio nekakvim morima, rekama, okeanima i barama, ko zna kakvim kitovima, crvenperkama, ajkulama i somovima. Ovo ovde što kuca u meni nije srce, nego reka, jedna žilava reka što teče protiv svih i nikom ne dozvoljava da me pomakne.
Vi vidite: ja se ponekad samo malo zgrčim, ali sad sam sve razumeo.

4.

Trčim na obalu. Tražim šarenu hladovinu pod vrbama. I zamislite šta vidim! Vidim: tu riba, tamo riba, svuda bezbroj riba što stoje u mestu, samo se ponekad malo zgrče, ali matica im ništa ne može.
Sad znam: mogu i da me sklone. Mogu da me utucaju maljevima u zemlju ili razveju vazduhom kao maslačak. Posle mene će uvek postojati bar jedna riba koja će, nepomična tako i napregnuta, biti jača od svih.

Bolest

Volim te kao svezi beli zalogaj seljackog znoja
i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proćiće proljece kao san razbarusen i cudan
sto lici crvenoj ptici.

Doletece i odleteti danas sva cvetanja.
Bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu
ćemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde će zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i placa vezano.
Kako ćemo se iz sebe vratiti?

Proćiće proleca ... Ona nose trave i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke jeze.
Mir. Samo malo mira, malo kisa, saputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veze.

Mir radi buducih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih saka,
pa da dugo zvezdama masem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo
kao nešto čega se nikad setiti neću.
Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom
uzlecu.

Toliko puta, doživeo sam poraze, pa više i ne osecam
istinski tamjan sumnje. Prejeo sam se pobeda, pa više
i ne osecam istinsku zvonjavu slave. Ne umem ni da se
uplašim.
Ne umem više ni da umem.

Izdajstvo lirike

Čuperak za večnost

Postavka o stvaralaštvu Miroslava Antića u Narodnom muzeju u Zrenjaninu.
Izloženo književno, filmsko i manje poznato likovno stvaralaštvo.






A li sam svuda gde su mi tragovi, početni je stih istoimene poznate pesme, ali i naziv izložbe
 o stvaralaštvu Miroslava Mike Antića (1932 - 1986), koja se večeras otvara u Salonu Narodnog
 muzeja u Zrenjaninu.
Nastala kao rezultat saradnje Muzeja i porodice Mike Antića - sinova Vuka i Juga, i supruge
Ljilje Antić, ovog značajnog i svestranog stvaraoca panonskog podneblja prvi put predstavlja
 u svim aspektima rada - kao pesnika, novinara, urednika novinskih listova, slikara, režisera i
 scenariste.
Autorke izložbe Bojana Vidović i Ivana Arađan ističu da je teško poverovati da trideset godina
od Antićeve smrti, u današnjoj neizvesnoj i virtuelnoj savremenosti, njegova dela i dalje uspevaju
 da prodru do najdubljih delova ljudske duše.
- Ona pronalaze svoj put do starijih, ali i do mlađih generacija. Jedan od pokazatelja da Antićeva
poezija i dalje živi jesu neprekidna izdanja njegovih knjiga i izabranih dela. Zanimljiv je i podatak
da stranica Miroslava Mike Antića na "Fejsbuku" dostiže skoro 340.000 pratilaca, a postoji i mnogo
 blogova i sajtova koji se bave stvaralaštvom ovog umetnika - ističu autorke postavke.
Na izložbi će biti prezentovan originalan materijal i Antićeva umetnička zaostavština raspoređena
u tri segmenta - književnost (i novinarstvo), likovno i filmsko stvaralaštvo. U okviru prvog, publika
 je u prilici da se detaljnije upozna sa različitim rukopisima, publikacijama i retkim izdanjima, arhivskim
 materijalom, poput spisa, dokumenata i fotografija. Posebno je istaknuta zbirka "Plavi čuperak",
čiji su originalni rukopis i različita izdanja izloženi, budući da se ove godine obeležava pedeset godina
 od prvog izdanja zbirke (1965).



U okviru drugog segmenta, posetiocima je predstavljena manje poznata, ali ne i manje značajna
 strana Antićevog rada - likovno stvaralaštvo. Izloženi su Antićevi crteži, monotipije i značajan
ciklus radova u kombinovanoj tehnici koje je stvarao pred sam kraj života, između ostalog, i ciklus
 "Suncokreti".
Treći deo obuhvata Antićevo angažovanje na filmu, gde se istakao kao scenarista i režiser. Publika
 ima priliku da zaviri u "Knjigu režije" filma "Doručak sa đavolom", za čiji scenario je Antić dobio nagradu
 "Zlatna arena" u Puli 1971. U zasebnom delu izložbe predstavljen je radni prostor velikog umetnika koji
 se sastoji od ličnih predmeta - spisa, pisaće mašina "olimpija", teleskopa, fotografija. Posetioci mogu
 da pogledaju i video materijal dobijen iz dokumentarnih arhiva RTS i RTV.



IZLOŽBA će trajati do oktobra, a planirani su brojni prateći sadržaji, poput promocija najnovijih
izdanja Antićevih knjiga, večeri posvećene umetniku, kao i projekcije dokumentarnih filmova. U
susret novoj školskoj godini organizovaće se kreativne radionice za decu školskog uzrasta.



novosti.rs

I

Ko u ramenima oseca zemljinu tezhu kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih sto su u drevna vremena
znali za vestinu lebdenja:
onoj potpuno drukcijoj vrsti nasih predaka, ne ovih sto nas dosezu krvlju iznutra,
vec nekih prozracnih sto nas doticu samo spolja
usnama zlatnim kao vecnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlecivo muchenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu sto ne sabira
i ne odasilje utiske,
nego je chulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II


Tesko je danas i opisati te nase cudnovate pretke
obrasle vetrom i svetloscu.
Jedino nas jos zagrljaji pomalo podsecaju
na njihov nacin letenja. Ili to, kad neocekivano otkrijemo u sebi
mogucnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslusne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba, to nisu bila uporista i temelji, vec katapulti. U prevelikoj strasti da prevazidju sve sto tone
ispisivali su pesme u prostoru pomocu takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Vec tada bili su: sutra. Vec tada bili su: mi

MIT O PTICI

III

U znak secanja na te predivne, jake ljude,
pokusao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uoblicim nesto potpuno neograniceno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i cistote koja bi od fantasticnog stvorila uverljiv gest. Pokusao sam da naucim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da nadjem odgonetku
da li smo oblikovanjem necega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraceni.

IV

Ali pre same odluke da pridjem samom cinu stvaranja valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne, suprotno klube svesti. Bio sam duzan da ispitam da li rodjenje nije
ili rodjenje jeste
obicna senzacija premotavanja zivog.
Morao sam da oljustim prethodnu opnu sebe. Trebalo je da odlozim sva druga vec izucena ucenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno pocetak
bas tako - na pocetku.


V

Bio sam na putu da otkrijem poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak izmedju pripadanja i pripadanja,
izmedju izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da vise ne cinim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nesto drugo no sto oduvek jesu,
prevazici cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazici cu umetnost. Imacu zivi dokaz gde je pocetak i kraj kugle.

VI

Zatim sam oprao tabane, chelo i ochi u reci. Moja vecernja molitva bila je sva od sumnje. Zar izucavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima sto i ne znaju za protoplazmu,
a ipak zive i ipak su od necega?
Mozda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni, jer iz njih dopire nesto sto nazivamo: prazno?
Mozda smo mi njima: nista. Mozda smo mi njima: prazno? Koliko puta su prosli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prosli kroz njih,
a i ne znaju nasu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nesto drugo oblik?

MIT O PTICI

VII

Poklonio mi se vatar. Poklonila se tisina. I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reci: Kako da nadjete granice i procitate krajeve,
ako ih uporno trazite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir necemu ispod njega.
Svako je nebo - pliccak necemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hoce da opipa rubove neka ne isteze ruke. Treba presaviti um.
Mozda vi i znate da letite,
ali jos niste probali na sve moguce nacine.


VIII

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tisini. Mislim da sam razumeo.
Citava stvar je, znaci, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaze da dosezanje nije nista drugo do - prepoznavanje sopstvene poruke. Zato se kaze da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz buducnosti.
Mozda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam cudno smiren, sa ridjim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.


IX

Celog zivota opsedala me je zhelja da stvorim sebi zivu pticu.
Pticu koja je samo jednom
Mozda je trebalo da to pokusam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogresivo,
dospevao sam do svega u sta umem da poverujem.
Oblikujuci bezoblicja, uzimao sam shaku nicega.
I nista nisam dodavao. I nista nisma oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nesto novo.
Kakva magicnost materijala! Kakva cudesna linija! Kakva raskos boja i povrsina, senki i svetlosti! Celog zivota opsedala me je zelja da stvorim pticu drukciju od svih ostalih.

X

Napustajuci detinjstvo, sve vise sam se hvatao
za sadrzine koje se mogu zarobiti
i sacuvati kao dokaz. Nekad mi je bilo vazno da sebi pokazem sebe.
Docniije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj decackog doba vec sam umeo da se ponasam
namerno, kao izlozba.
Nekad su me privlacile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opcinjen pred carolijom obicnog.
Kako nisam imao niceg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mach iz svoje kichme: udahnuo sam mojoj ptici chelichno secivo umesto krila.

XI

Sve sam to cinio necujno, sporo i neprimetno. Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio ochi: razmisljao sam o pesku sto se talasa i prosipa, a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost, jer niko ga nije uhvatio da zhuri. Naidju nepogode. I on ih utisa svojom tezinom.
Prolaze stoleca.
I on ih nadzivi i zatrpa.
Nichu i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Sta posle vredi najveca bina vekova,
ako okolo nema gledalista?
Smrt nije zavrsetak predstave,
vec nedostatak publike.

XII

Eto zasto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluskuje zvuk koji nas cini drukcijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvacen da zhuri,
moze se uzvisiti nad pocetkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istrazivac lepote ili ruznoce stvari oko sebe
i vojskovodja sna.
Ko zhuri - zakasnice. Shiroko zacudjenih zenica ostace zauvek pobedjen. Zauvek samo podanik.

XIII

Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuvise oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluche jednom, pa bezbroj puta umnoze,
zove se: mogucnost moguceg.
Tako ti dokazhu sve, a zataskaju objasnjenje kako nastaje licnost. U mnostvu istih klikera dete ce svaki razlikovati.
Ne zna da kaze po cemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstas u ono sto ne zasluzuje cak ni da bude opovrgnuto.

XIV

Iz daleka, zvezde se cuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se cuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se cuju kao covecanstvo.
Nije dovoljno samo cuti. Treba se setiti ushima. Treba imati smisla za beskonacnost blizine. Ko nema takvo uho - nema sluha. Ko nema sluha - nisam siguran da je ziveo.

XV


I rekao sam sebi jos i ovo:
naucio si napamet kako se dogadjaju razlike
izmedju tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i sta je ono zbog cega belutak nije pahuljica niti ameba - medved. Odbaci sva druga ucenja i odluci da dokucis zasto je licnost - licnost. U prevelikoj zabludi da stalno otkrivas tajne,
promaklo ti je da odgonetnes javnost oko sebe.
Naucio si napamet samo otkrica mudrih,
umesto da si ucio sta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan. Ne odgonetaj tajnu, nego chin odgonetanja.

XVI

Dan, isuvise pognut, zalazio je za brda natovaren obiljem ljubicastog i sivog. Kakvo neverovatno slepilo, razmisljao sam posmatrajuci odlazak boja. Nesto mi je govorilo da sam uspeo da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja. Ne znam kako drukcije da nazovem taj zagrljaj sto se prostire iz unutrasnjosti u svim pravcima. Nesto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa i da polako pocinjem da razumem vajarstvo.

XVII

Postoje stvaraoci koji gospodare snovima. Ne znam kako to chine, ali zaista sanjaju to sto su sebi odredili. Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam sta cu uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim ochi - tonem u nered i haos.
U unutrasnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa pocetkom zivota,
na pocetku svog velikog i najcudesnijeg sna.
To je strasna samoca. Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje. Poznanstvo sa sopstvenim delom. Prvi put bio sam istinski preplasen.

XVIII

Postoje stvaraoci ciji se vid zadrzava
kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukrocen
tacno na onoj skrami gde prebiva charolija.
Ja vidim ispod kozhe cvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezoblicje.
Ne primecujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji. I ono koje sam prevazisao. I ono koje tek prevazilazim. Ko pristane na stvaranje, pristao je na cudjenje.

XIX

I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred charolije, pokosila me je slutnja:
sta sam ja tome cudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek chuvar smisla?
Sta je to, sto celijama tog bicca kaze: dosta je?
Jesam li ja odlucio da se dalje ne razlazu?
Jesam li ja odluchio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
neciji krajnji cilj?
Sta gospodari mojom mudroscu? Mojim umecem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj zivot - tudj zadatak?

XX

Cija je ovo ptica?
Sta ja to prenosim? Ciju poruku?
Sta je to sto mojoj ruci kaze: dosta je?
Jesam li ja odlucio da vise nista ne doticem
i da je oblik zavrsen?
Zasto sam odjednom prestao da zgrcem pesak i vodu
i dodajem zivotu jos zivota?
Zasto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Cijih misli?
Ko je to vec usavrsio sva moja savrsenstva?

XXI

background image
Odjednom mi se ucinilo da me iz Mlecnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru buducnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nesto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nesto je necim motrilo to sto cinim.
Odjednom, nisam znao sta sam:
cim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
vec ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konacno bio pred licem pravca
koji od mene bezi prema - ovamo?

XXII

U dramaturgiji toga sto u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
sta sam bio pre mene,
sta sam sad dok sam ja,
i sta cu biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da cinim zive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?

XXIII

Da bih opisao to nesto crno sto me posmatra
sa neporubljenih nebesa juznog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo rechi,
- toliko je to crno usisalo govora
u svoje cutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
- toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj cvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
- toliko je to crno bilo unutrasnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukcije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio jos negde?
Jesam li sada pre ili sam sada vec i posle?
Kako se postize nase istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?
background image

XXIV

Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je dusa, rekoh, raskoracena i razroka,
a jedino mi cvrsto tle: neravnoteza u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko ce, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponasam kao potok
koji ima uzasan strah od potopa.
Da se ne ponasam kao busen
koji ima uzasan strah da ce ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponasam kao plamicak svecce
koji ima uzasan strah od pozhara.
Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vasa vrsta boga.

XXV

Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komesanju vode osecam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osecam poljubac sazvezdja.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osecam poljubac neprolaznog.
Sta je sa oblikom svetlosti kad udje u oblik tame?
Ima li licnu ili bezlicnu svest?
Sta je sa prirodom svetlosti kad udje u prirodu tame?
Ima li licnu ili bezlicnu sadrzinu?
Kako da utvrdim sta sam:
jednina ili mnozina?

XXVI

Nase ucenje nije sistem, rekose oni.
Ali moze postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaceno,
vec stalno opovrgavano sa mnogo ostroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujuci u odbrani nepogresivost svoje vere,
morace da se uspnu do takvih domasaja
koji se zovu i: razumevanje.
background image
Nase ucenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspesnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u vestini upotrebljavanja istine.

XXVII

Ucili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik sljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadrzini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadrzini bilja.
Ne osluskivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadrzini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesecine,
nego blistavost svoga oka u sadrzini svetlosti.
Ne kusati ukus kise,
nego ukus svog daha u sadrzini vodenog.
Premnogo rechi utroseno je da se objasni
sta je sve potrebno cutanju.

XXVIII

Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekose,
i tezhe nam je da pronadjemo pitanje nego odgovor.
I mi se grcimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore sto usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnozavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo zivota,
to nelogicno: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izlecu iz svoje duse
odmah u nepogrsivom pravcu - prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da sidje ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskocili smo prvu rech.
Sve oko nas je druga rech, kao i ptica koju drzite.

XXIX

Kako objasniti, rekose, to sto je zelatin ikre
vichan plivanju cim se izmresti?
Kako objasniti to, sto sve, bez ikakvog cudjenja,
ima vec gotove navike?
Svi pocinju da zive tako zapanjujuce sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.

Mozda je proslost samo zanemarena sadasnjost?
Mozda je sadasnjost samo zanemarena buducnost?
Mozda je nepoznato samo zanemareno poznato?

Idite, rekose, i zavrsite svoje delo.

Miroslav Antic

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša

šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući-prošla

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.

Da, mora da je tako.