Ima jedan stari dobri vic o Lali, koji pise pismo zeni iz vojske i porucuje joj da mu posalje njegove carape:
"Draga zeno – pise Lala – javljam ti da mi posaljes tvoje carape. Ne pisem ti moje, nego tvoje, jerbo kad ti tu rec tvoje budes citala naglas, ondak ces pomisliti na mene, i poslati moje, a ne tvoje carape. Tvoj ili moj Jova."

Umalo da nisam ovih dana napisao slicno pismo i poslao ga vojvodjanskoj kulturi u celini. Ali zasto da se ja mrzim sa ljudima? Zasto da sad, prvi dan posle godisnjeg odmora, lupam glavu koje su moje, a koje njihove carape?
Odlucio sam zato da sastavim antologiju moje poezije. Napisao ja. Sastavio ja. Prokomentarisao ja. Pa ljudi, zar to nije pravednije nego da mi pisemo, mi objavljujemo, a neko drugi uvek samo dodje, nazove se nekako i sastavi to nekako?
Pare dobija iz cuga.
Dobicu ih i ja. Ovde svi dobijaju, samo ako budu shvaceni kao neshvaceni. Odmah dobijaju.

Napisacu im pismo:
"Dragi drugovi, molim vas da mi date pare da napravim vasu antologiju. Pisem vam vasu, zato sto mi vi govorite vi, pa kad naglas procitate necete pomisliti na sebe, nego na mene, i tako cu konacno napraviti i ja moju antologiju. Moj ili vas Miroslav."

Zatim cu stampati knjigu.
Cekacu tri meseca i onda cu sam o sebi napisati kritiku. Naziv kritike glasice: "Neobjektivna antologija moje poezije".
"Ovom prilikom – naglasicu – hteo bih da zamerim Miroslavu Anticu sto nije uvrstio u svoju ili moju antologiju, moju ili svoju tu i tu pesmu..."
Vodicu polemiku sa sobom samim.
Priznacu sebi samom neke stvari, ali cu i pokusati sebe i dokazivati da uz malo napora mogu da budem bolji.
U odgovoru samom sebi, napascu sebe, ali cu sebi i priznati neke stvari od genijalnosti.

Eto, tako se postaje vazan u novosadskoj kulturi.
Ko ne veruje, neka proba. Dovoljno je nametnuti se drustvu samim sobom, sobom po sebi ne kao covekom po coveku, nego genijem po geniju, i odmah se dobija casopis, list, rubrika na radiju, zaposlenje, clanstvo u udruzenju, mesto na izlozbi...


"Antologija moje poezije", Mika Antic

Reka

Reka bi mogla da bude okean, ako se zgrči, toliko ima u sebi ogromne, večite vode. Al ako ikada zapne i umori se dok trči umreće bez daljine, umreće bez slobode. Umreće u njoj vetar. Umreće šume i žita. Umreće bokori sunca što se uz obalu pletu. Zato ne sme da stane i zato večito hita, sa usnama od vode, najžednija na svetu!

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer nisi ga ni tražio.

Miroslav Antić

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja-

''U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.

Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.

Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo... ''


U jesen uvek nestanem iz Novog Sada ~ Miroslav Antić

......'' Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.''


Miroslav Antić ~Mit o ptici

''Bio sam neki dan u Banoštoru, u kafani kod "Nane", mnogo sam bio tužan, svaki put neka tuga na mene se navali, kao slon, poklopi me, prignječi; a i ja sam pre svega čovek, pa tek onda sve ostalo; zarđam od tuge, škripim, kloparam od tuge... Sretne me jedna devojka. Veli: ja sam Perina kći. Pera umire.

Pera Lapov je moj prijatelj, najveći alas na Dunavu, od Slankamena pa gore do Iloka, gromada od čoveka, Begečanin jedan sa mnogo dece i mnogo duše, drugarčina i nevoljnik, umetnik riblje čorbe i genije šarana u mundiru, jedna violina od alasa, eto šta je, jedan posto one druge obale na koju sam gledao i plakao.

Nađem čamac. Sednem sa nekim ljudima. A tu sam, u istom tom Begeču, negde kod Jame i kod Sretine čarde snimio svoj prvi kratki film "Druga obala" gde je taj isti Pera Lapov, u narodu nazvan Lapoš, igrao glavnu ulogu, zajedno sa Čedom Mihajlovićem. Sedim u čamcu, praznik je, ljudi se vesele, a meni magla u očima, suze, gledam na onu drugu obalu, Perinu obalu, a on leži tamo, preko u Begeču, skvrčen, sasušen od raka.

— Što plačeš sinko? — upita me jedna žena i ja joj priznam.

— Nemoj da ideš kod Pere — kaže mi jedan čovek — to više nije Pera, to je parče od Pere. Nećeš ga ni prepoznati.

Pera je bio bog Dunava. Posejdon Dunava. Sad ga nema na reci. Čamci se ljuljaju, vrbe mi nekako tužnije i pogurenije, ni voda mi ne miriše na proleće, ceo svet mi crn, kod Srete na čardi ne čujem pesmu, plačem tako zbog praznih čamaca. Zbog kanala kojim možda nikad više zajedno nećemo uploviti u Jamu, zbog mene i njega, zbog ljudske sudbine, zbog toga što ne mogu da razumem strahotu; danas si živ, jak kao četiri bizona, čamac na leđima vučeš, a kroz dva meseca jede te nekakva boljka i ti, jednostavno nestaješ.

Plakao sam isto zbog Mileta Radujkova kad ga je ubila ista boljka i nije mi bilo jasno kako odjednom čovek može tako da nestane. Kao maslačak. Duneš u njega. I nema ga.

Sad mi boluje i Pera Lapov. Najveći alas koga je ikada imao Dunav od Iloka do Slankamena i natrag. I ja siđem na begečku obalu, plačem i pođem, pa se vratim.

Neću da vidim Peru takvog. U mom životu nema takvog Pere. Hoću da svi ostanu onakvi kakve sam ih video poslednji put, nasmejani, divni, detinjasti.

Sad mi se čini da sam srećan. Pustiću film "Druga obala". Sačuvaću čoveka. Dokle god postoji Begeč i Dunav, ostaće uspomena na njega, alasa čiji je deda bio alas, čiji je otac bio alas, čiji su sinovi alasi, Peru rođenog u čamcu, Peru koji je odrastao u čamcu, Peru koji je, teško meni i njemu, sada u krevetu.

Otišao sam u Banoštor. Pobegao. A tuga se još gore navalila na mene, kao dva slona, a druga obala, Perina obala, mahala mi je vrbama i, đavo ga zna zašto, odjednom je počela kiša, pa smo plakali zajedno i Banoštor i ja, i nebo i Dunav.''


Perina druga obala ~ Miroslav Antić

...''Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože. Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima... Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru... Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti, rođen u svili i dojili me belom kafom. Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga, što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova obraslih u travu pokislog seoskog groblja...''


More hleba i nevolje ~ Miroslav Antić