Miroslav Mika Antić

**Učlanjen** : 04.01.2012

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

Gost

Ima jedan stari dobri vic o Lali, koji pise pismo zeni iz vojske i porucuje joj da mu posalje njegove carape:
"Draga zeno – pise Lala – javljam ti da mi posaljes tvoje carape. Ne pisem ti moje, nego tvoje, jerbo kad ti tu rec tvoje budes citala naglas, ondak ces pomisliti na mene, i poslati moje, a ne tvoje carape. Tvoj ili moj Jova."

Umalo da nisam ovih dana napisao slicno pismo i poslao ga vojvodjanskoj kulturi u celini. Ali zasto da se ja mrzim sa ljudima? Zasto da sad, prvi dan posle godisnjeg odmora, lupam glavu koje su moje, a koje njihove carape?
Odlucio sam zato da sastavim antologiju moje poezije. Napisao ja. Sastavio ja. Prokomentarisao ja. Pa ljudi, zar to nije pravednije nego da mi pisemo, mi objavljujemo, a neko drugi uvek samo dodje, nazove se nekako i sastavi to nekako?
Pare dobija iz cuga.
Dobicu ih i ja. Ovde svi dobijaju, samo ako budu shvaceni kao neshvaceni. Odmah dobijaju.

Napisacu im pismo:
"Dragi drugovi, molim vas da mi date pare da napravim vasu antologiju. Pisem vam vasu, zato sto mi vi govorite vi, pa kad naglas procitate necete pomisliti na sebe, nego na mene, i tako cu konacno napraviti i ja moju antologiju. Moj ili vas Miroslav."

Zatim cu stampati knjigu.
Cekacu tri meseca i onda cu sam o sebi napisati kritiku. Naziv kritike glasice: "Neobjektivna antologija moje poezije".
"Ovom prilikom – naglasicu – hteo bih da zamerim Miroslavu Anticu sto nije uvrstio u svoju ili moju antologiju, moju ili svoju tu i tu pesmu..."
Vodicu polemiku sa sobom samim.
Priznacu sebi samom neke stvari, ali cu i pokusati sebe i dokazivati da uz malo napora mogu da budem bolji.
U odgovoru samom sebi, napascu sebe, ali cu sebi i priznati neke stvari od genijalnosti.

Eto, tako se postaje vazan u novosadskoj kulturi.
Ko ne veruje, neka proba. Dovoljno je nametnuti se drustvu samim sobom, sobom po sebi ne kao covekom po coveku, nego genijem po geniju, i odmah se dobija casopis, list, rubrika na radiju, zaposlenje, clanstvo u udruzenju, mesto na izlozbi...

"Antologija moje poezije", Mika Antic

**Učlanjen** : 04.01.2012

Besmrtne reči Mike Antića

Pesnik, novinar, slikar, boem, večiti dečak svih detinjstava i dalje živi u našim
srcima poput svoje "Besmrtne pesme" i mnogih drugih.

24.06.2016.

Na današnji dan, pre 30 godina, preminuo je srpski pesnik Miroslav Mika Antić. U mnogim tekstovima o njemu možete pročitati da nije voleo da priča o sebi, ali je voleo da piše naširoko o mnogim stvarima i događajima.

"O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima", umeo je da kaže.

Mnoge njegove pesme "uskočile" su u školske čitanke, jer je Mika običnim rečima, prijemčivim deci, umeo da saopšti veliki životne istine. Pisao je pesme o ljubavima, snovima, odrastanju, prožete maštom, igrom i vedrinom, koje su istovremeno jako ozbiljne.

Rođen je…

14. marta 1932. godine u Mokrinu, u Banatu, u ravnici za koju je umeo da kaže da je "zemlja bez odjeka, gde jata ptica ne lete, već se mogu ubrati, a da je Mlečni put do kolena i da zvezde rastu u žbunju". Imao je problema sa pisanjem svoje biografije, koju je pokušavao da sastavim svakog dana pokušavao, svestan činjenice da će đaci u školi morati da uče živote pisaca. Mika je umeo da kaže za sebe da je bio najgori đak, jer ni svoj život nije naučio.

Pisac i radnik u Vodovodu i kanalizaciji

Svoje prve stihove Mika je napisao kada su se njegovi roditelji doselili iz Mokrina u Kikindu 1941. hodine I tu preživeli okupaciju. Zbog vremena u kome je rastao, Mika je radio šta je stigao.

"Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije", piše u njegovoj biografiji.

Ukrao prvu pesmu

Kada je Mika bio treći razred osnove škole u "jednom dalekom" selu, kako je napisao, njegovo odeljenje je dobilo zadatak da napiše pesmicu. Nekako mu je knjiga Desanke Maksimović dospela u ruke u kojoj je bila pesma koja mu se jako dopala. Mika je nju prepisao i podvalio kao svoju. Kada je pročitao pred svima, dobio je pohvale i mnogi su govorili kako će on biti veliki pesnik jednog dana.

"Bojao sam se da napišem drugu pesmu, kako me ne bi provalili, jer sam znao da će biti lošija. Ceo treći razred sam živeo od slave koju sam stekao zbog prepisane Desankine pesme", piše Antić.

Na kraju školske godine, svi odlični đaci za svoj uspeh u školi su dobijali knjigu, pa i Mika, iako je bio vrlo dobar.

"Jedino je moja knjiga bila zapakovana u finu hartiju, a kada sam otvorio, video sam da sam od učitelja dobio onu knjigu Desanke Maksimović", napisao je pesnik shvativši da mu je učitelj na jedan fin način dao do znanja da ga je provalio da je ukrao.

"Da to nije uradio, verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim, a najveće zadovoljstvo je kada čovek nešto sam stvori".

Odlomak iz "Bosonoge pesme"
Podeliću sa tobom sve bolesti i sva zdravlja. Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori il' uzglavlja. Svejedno.. lepo je nemati plan.

Najdraži grad i najdraža žena

Mika Antić se ženio tri puta, a u kafani je to često objašnjavao rečenicom da "kada uđeš u nečiji život, otvoriš nekoga, to znači kao da počneš jedan svet ispočetka".

"Nikada neću napisati knjigu 'Druga ljubav', jer su se ljubavi koje se dogode čoveku u stvari prve ljubavi, a ako je zaista ljubav u pitanju, tu nikakvom brojanju nema mesta".

U grad Novi Sad bio je zaljubljen poput nekog srednjoškolca u najlepšu devojku u razredu.

"Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom i nikada nećemo uspeti ni sebi ni drugima da objasnimo šta nas je to tako vezalo".

Večiti buntovnik i protivnik konvencija

U svojoj biografiji Antić piše da ga je društvo u kome je živeo gledalo mnogo ozbiljno i mnogi su govorili da on nema pravo da se lično ponaša drukčije nego što ga zamišljaju.

Pitao se Mika da li on ima pravo da se izuje i hoda bos, da se ne obrije, da ne nosi odelo i pantalone peglane na crtu, već farmerke?

"I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci od koje kupujem sir i kajmak: Siđite s tog bicikla, ne priliči vam. Ja pisca drugačije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod..", piše Mika i nastavlja "sva sreća što sam jedini ovakav na svetu, a ostali su slobodni".

U ljubavi ne treba da postoji racio

Zbog ovog mišljenje, pesnik se ženio tri puta. Umeo je da kaže od "braka do konjaka, samo pola koraka". Brakove je raskidao čim bi upali u prvu krizu. Voleo je da se preda uvek novom snu i zanosu.

Prvo se oženio Ljubicom, pa Svetlanom koja mu je rodila četvoro dece. Treći put, srce mu je uzela Smilja koja mu je rodila dva sina. Nasledici su mu podarili šestoro unučadi.

Kafane

Vreme je voleo da provodi u pijanlucima u mnogim kultnim beogradskim kafanama. Jedna od njih je i "Poslednja šansa" koju je upravo on krstio. Boemština, uz koju idu alkohol i cigarete, donela mu je bolest i oslabljeno srce.

Poslednji govor

Mika je umro 24. juna '86. godine i te iste noći, pismo koje je napisao stiglo je u ruke Dude iz komšiluka. Pobrinuo se Mika da mu niko na grobu ne održi govor, već je napisao:

"Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju 'Besmrtnu pesmu'. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor".

mondo.rs

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

Gost

Cekanju dodje kraj...

Sta mogu ja da kazem o toplom oku izvora, tako sablasno precistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nesto devicansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nesto jos dublje i davnije.
Poskidali smo odecu i skocili u vodu.
Vreme, za koje postoji izvesna nada da protice, umirilo se i zgrusalo u pogasenim plicacima.
Ronili smo i trazili.
Sada nas je bilo cetvoro: dve mreze i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...

U prethodnim zivotima, sto su mi se dogadjali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duse.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i oseaco, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.
Na drugom kraju izvora devojcica se grcila obavijena koprenom moje treperave neznosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrezu i nacinio telom kavez od zagrljaja.
Mreze su se zamrsile i pomesale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moji dusu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, sto cinimo, mnogo vece od ljubavi. Da plivamo kroz vecnost...

...Vredi li se upustati u tumacenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Miljarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.
U izmaglici dalekog, bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba.
Ako se ti ne pojavis, neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti...

Miroslav Antić

**Učlanjen** : 23.09.2016

Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi -
I ako sebe celoga damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Miroslav Antić

**Učlanjen** : 23.09.2016

Crvena jesen

Kad dodje crvena jesen i čokot krvlju rodi,
devojke neka raspletu kurjuka debeli švigar.

Gologlav ću se kroz polja klatarati po vodi
pijan od vetra, a iskren k'o materina briga.

Poliću košulju vinom preko celih nedara.
Pevaću nešto iz grla i otegnuto niz kuće.

Još sam toliko momak, još imam toliko para
da kupim usne sveta mokre, crvene i vruće.

Žene, čuvajte oči! Ja sve odreda ločem.
Sakrijte negde ramena. Gladan sam belih tajni.

Budem li malo divalj, oprosti meseče - oče,
do umora sam željan krovova zavičajnih.

Neće mi biti teško ako sve nije plavo.
Nisam ja ovom kraju daleki putnik stran.

Ionako sam uvek bio i Bog i Đavo
zbog neke pahulje retke što zadocni na dlan.

Kad dodje crvena jesen, berite vinograde.
Devojke, rvaću se. Otimaću vam grudi.

Doćiću da veselje točim u serenade
uz kikot, vrisku i lavež teških harmonika ludih.

Miroslav Antić

**Učlanjen** : 04.01.2012

O čemu pričamo dok lutamo
u predvečerje gradom?
U stvari: mi samo ćutimo... ćutimo
i gledamo se kradom.
U stvari mi se u sebi pitamo
nešto što nikom nije jasno.
Sanjarimo i skitamo... skitamo
i katkad šmrknemo glasno.
A kad se nebo skoro vec smrači
i od svetiljki grad požuti
odjednom znamo sve šta znači
to što se ovako ćuti.
U stvari mi to u sebi slutimo
reči narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da ćutimo
i lutamo kroz predvečerje.

( iz knjige od mame za O.. )

**Elita** **Poruka** : 3297 **Učlanjen** : 01.12.2011

Reka

Reka bi mogla da bude okean, ako se zgrči, toliko ima u sebi ogromne, večite vode. Al ako ikada zapne i umori se dok trči umreće bez daljine, umreće bez slobode. Umreće u njoj vetar. Umreće šume i žita. Umreće bokori sunca što se uz obalu pletu. Zato ne sme da stane i zato večito hita, sa usnama od vode, najžednija na svetu!

Gost

"Ovo su tvoje pesme. Ne pitaj kako sam saznao šta misliš. Možda sam ponekad bio: ti. Možda si i ti pomalo bio ja. Možda smo zajedno bili ceo svet."

**Član** **Poruka** : 287 **Učlanjen** : 03.10.2012

Vojvodina
I

Veruju vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu - mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i roždestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao ravnico, zlosutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.

II

Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je branili i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaća, crnju od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

III

Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rđaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najveće drveće. A grobovi najveće planine.
Na usni tamjan i nafora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od bećaraca i truli od opela.
Jao ravnico! Jao krtico! Jao bezglava tico!
Jao sve moje nesito i ponosito i napito!
Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo.
I jao Vojvodino - gladna godino, i Vojvodino - dugo!

Širok Dunav. Široke pustare. Široko garavo oko.
Od svetog Čarnojevića, do svetog skeledžije na Tisi,
oče nas u opancima, u katancima i lancima,
oče naš iže jesi i iže nisi.

IV

I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku; čas raspusnu, čas pitomu
i birtijašku što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku sa tuđim barjacima pred četama
K. u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku kad je oktobra donela proleće selima.
Volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog!
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.

V

Lete nad Fruškom gorom, nad tornjevima, nad đermovima
nakolmovani paorski anđeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata, sva mnogo srneća i kereća.
Jao ravnico! Jao česnico! Jao vodo i travo!
Jao sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo!
Jao žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveća!
I jao šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća!
Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala!
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala!
Ej, Vojvodino, od plača, od đubreta i od kolača,
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče!
I svi mi na sramotu liče! I svi mi na boga liče!

VI

Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje! Diži čaše! Razbij astale šakom!
Zapevaj preko njiva neka zabride kosti!
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od đinđuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako - žut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, madžarski, totski, vlaški,
makedonski i lički preko dalekih njiva!
I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

**Učlanjen** : 04.01.2012

Mi smo se suvise sretali

Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim

Mada smo razlicitim putevima koracali

Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim

I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo

I u leta kovrdzava sa preplanulim licima

Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo

Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli

I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo

A putevi se duzili i raskrsca su zudela

Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi

Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu

I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom

Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja

Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise

Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja

I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza

I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja

Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza

I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.

**Učlanjen** : 04.01.2012

.............

Ko nije plovio, ko nije brodio,

ko se od strašnih talasa skrivao,

taj kao da se upola rodio

i kao da je upola ziveo.

Idi i vidi šta su mornari...

Pojedi sa njima zalogaj hleba,

progutaj gutalj vode i neba,

posrći poneku psovku slanu,

istuširaj se u okeanu.

Postaćeš luđi od svake bure,

postaćeš mlađi od svakog proleća,

doživećeš za deset godina

što neko ne može za tri stoleća.

............

Gost

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer nisi ga ni tražio.

Miroslav Antić

Gost

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja-

**Učlanjen** : 22.01.2017

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

....My heart beats only for you....

**Učlanjen** : 22.01.2017

Jedra

Bogat sam. Imam oči i ruke,
i pune džepove dobrih reči.
Proći ću noćas kroz sve luke
brodove stare da izlečim.

Zubate kotve da odvalim.
Rumenom pesmom da plane mrak.
Da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak.

Postoje nekakva bela vremena
kad prva mladost u oko kane.
To je ta lepa praznina mene
u koju ceo svet može da stane.

Sa jednom smeđom, toplom vešću
usne će obalom da mi odu.
Limune zrele s neba natrešću
u tamnu gorku vodu.

Za mnom će vetar, kad me sretne,
mrmljati neki osmeh nov.
Krišom ću svima da podmetnem
pomalo svoga srca pod krov.

Zorom će okolo cveće rađati
gde god sam iz krošnji visine pio.

....My heart beats only for you....

**Učlanjen** : 22.01.2017

Besmrtna Pesma

I
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!

....My heart beats only for you....

**Učlanjen** : 06.12.2012

''U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.

Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.

Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo... ''

U jesen uvek nestanem iz Novog Sada ~ Miroslav Antić

**Učlanjen** : 06.12.2012

......'' Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.''

Miroslav Antić ~Mit o ptici

**Učlanjen** : 06.12.2012

''Bio sam neki dan u Banoštoru, u kafani kod "Nane", mnogo sam bio tužan, svaki put neka tuga na mene se navali, kao slon, poklopi me, prignječi; a i ja sam pre svega čovek, pa tek onda sve ostalo; zarđam od tuge, škripim, kloparam od tuge... Sretne me jedna devojka. Veli: ja sam Perina kći. Pera umire.

Pera Lapov je moj prijatelj, najveći alas na Dunavu, od Slankamena pa gore do Iloka, gromada od čoveka, Begečanin jedan sa mnogo dece i mnogo duše, drugarčina i nevoljnik, umetnik riblje čorbe i genije šarana u mundiru, jedna violina od alasa, eto šta je, jedan posto one druge obale na koju sam gledao i plakao.

Nađem čamac. Sednem sa nekim ljudima. A tu sam, u istom tom Begeču, negde kod Jame i kod Sretine čarde snimio svoj prvi kratki film "Druga obala" gde je taj isti Pera Lapov, u narodu nazvan Lapoš, igrao glavnu ulogu, zajedno sa Čedom Mihajlovićem. Sedim u čamcu, praznik je, ljudi se vesele, a meni magla u očima, suze, gledam na onu drugu obalu, Perinu obalu, a on leži tamo, preko u Begeču, skvrčen, sasušen od raka.

— Što plačeš sinko? — upita me jedna žena i ja joj priznam.

— Nemoj da ideš kod Pere — kaže mi jedan čovek — to više nije Pera, to je parče od Pere. Nećeš ga ni prepoznati.

Pera je bio bog Dunava. Posejdon Dunava. Sad ga nema na reci. Čamci se ljuljaju, vrbe mi nekako tužnije i pogurenije, ni voda mi ne miriše na proleće, ceo svet mi crn, kod Srete na čardi ne čujem pesmu, plačem tako zbog praznih čamaca. Zbog kanala kojim možda nikad više zajedno nećemo uploviti u Jamu, zbog mene i njega, zbog ljudske sudbine, zbog toga što ne mogu da razumem strahotu; danas si živ, jak kao četiri bizona, čamac na leđima vučeš, a kroz dva meseca jede te nekakva boljka i ti, jednostavno nestaješ.

Plakao sam isto zbog Mileta Radujkova kad ga je ubila ista boljka i nije mi bilo jasno kako odjednom čovek može tako da nestane. Kao maslačak. Duneš u njega. I nema ga.

Sad mi boluje i Pera Lapov. Najveći alas koga je ikada imao Dunav od Iloka do Slankamena i natrag. I ja siđem na begečku obalu, plačem i pođem, pa se vratim.

Neću da vidim Peru takvog. U mom životu nema takvog Pere. Hoću da svi ostanu onakvi kakve sam ih video poslednji put, nasmejani, divni, detinjasti.

Sad mi se čini da sam srećan. Pustiću film "Druga obala". Sačuvaću čoveka. Dokle god postoji Begeč i Dunav, ostaće uspomena na njega, alasa čiji je deda bio alas, čiji je otac bio alas, čiji su sinovi alasi, Peru rođenog u čamcu, Peru koji je odrastao u čamcu, Peru koji je, teško meni i njemu, sada u krevetu.

Otišao sam u Banoštor. Pobegao. A tuga se još gore navalila na mene, kao dva slona, a druga obala, Perina obala, mahala mi je vrbama i, đavo ga zna zašto, odjednom je počela kiša, pa smo plakali zajedno i Banoštor i ja, i nebo i Dunav.''

Perina druga obala ~ Miroslav Antić

**Učlanjen** : 06.12.2012

...''Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože. Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima... Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru... Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti, rođen u svili i dojili me belom kafom. Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga, što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova obraslih u travu pokislog seoskog groblja...''

More hleba i nevolje ~ Miroslav Antić

» Mika Törönen
» Miroslav Kraljević
» Miroslav Krleža
» Miroslav Ilic
» Miroslav Škoro