Miroslav Mika Antić

PRVA LJUBAV

.

Ovo su tvoje pesme…
Ne pitaj me kako sam saznao šta misliš.
Možda sam ponekad bio TI…
Možda sam pomalo bio JA…
Možda smo zajedno bili ceo SVET.

.

1.

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il’ nisi više
ono obično dete,
ono bezazleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il’ s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

.

2.

.

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoriš ćutanjem.

Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.

Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav – to nije užina
koju drugari dele.

Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima

i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.

Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.

Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.

Ona je malo onako.
Pa još malo onako.

Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.

.

3.

.

Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,

pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,

i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,

onda je sasvim svejedno
dali žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.

U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo… Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin, obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom, babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.

Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći.

Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.

Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

***

Savršen recept Mike Antića za zaljubljivanje

Vladimir Maričić

Veliki Miroslav Mika Antić ostavio nam je autentično poetsko blago i mudrosti kao amanet za generacije koje dolaze. Vodio je uzbudljiv život i inspirativan kao i njegova poezija.

Stihovi koje je sam sebi posvetio verovatno najbolje govore i o njegovom delu i o njegovom životu. A ako se u išta razumeo, to je bila ljubav i zaljubljivanje. Jednom se tako bio zaljubio u Miru Stupicu i to napisao na parčetu papira. Priznao joj je tad da ne može da radi ako nije zaljubljen. Nažalost ili na sreću, ostali su samo prijatelji.

Slatku priču bi možda i prekrio zaborav da je Mira Stupica nije otkrila u knjizi "Šaka soli". Ko zna koliko je sličnih ljubavnih anegdota Mika još imao tokom života, a za koje nikad nećemo saznati.

Ono iz iskustva što je uspeo da zapiše, najbolji je savet i dan-danas za sve zaljubljene i za one koji imaju dilemu da li je osoba za kojom im srce lupa pravi izbor.

"Ako se ikada zaljubiš, zaljubi se u nekoga ko želi da zna tvoju omiljenu boju i kakvu kafu piješ.

Zaljubi se u nekog ko voli način na koji se smeješ i ko će apsolutno sve učiniti da te nasmeje.
Zaljubi se u nekog ko stavlja glavu na tvoje grudi samo da čuje otkucaje srca.

Zaljubi se u nekog ko te ljubi u javnosti i sa ponosom te 'pokazuje' drugima.

Zaljubi se u nekog zbog koga ćeš se pitati zašto si se u početku uopšte bojao zaljubljivanja.

Zaljubi se u nekog ko nikada ne bi želeo da te povredi.

Zaljubi se u nekog ko je zaljubljen u tvoje mane i misli da si savršen baš takav kakav jesi.

Zaljubi se u nekog ko misli da si ti baš ta osoba pored koje bi voleo da se probudi svaki dan."

Kako je Mika Antić ubio gada u sebi
Mika Antić je govorio o nežnosti, o ljubavi, a ne o ratovima, stradanjima, politici. Danas je politika postala predmet razgovora za svakim stolom, bilo da ste u kafani, bilo da ste u skupštini. Ne možemo da se udaljimo od politike, a ona je polje prolaznog, trivijalnog, života od danas do sutra, kaže u razgovoru za Sputnjik pisac Nemanja Rotar.
Miroslav Mika Antić, veliki i svestrani stvaralac, prevashodno pesnik, ali i novinar, reditelj, slikar, boem — čovek koji je svojom besmrtnom poezijom vaspitao generacije mladih (i mladih duhom) na ovim prostorima — umro je pre 30 godina.

Njegova kultna knjiga za mlade „Plavi čuperak“, prvi put objavljena 1965. godine, neprevaziđena je po broju izdanja. Samo za pesnikova života objavljena je čak 50 puta, a ukupan broj izdanja u protekle tri decenije je oko 70. U Rusiji je ova zbirka poezije prevedena u tiražu od 1.200.000 primeraka.

Koliko je ovaj pesnik ostavio traga u našoj kulturi, kakav je bio njegov životni put, čemu se radovao, a zbog čega je tugovao, razgovarali smo s piscem Nemanjom Rotarom, autorom romansirane biografije Miroslava Mike Antića „Sutradan posle detinjstva“ koju je pre dve godine objavio beogradski „Arhipelag“.

Vi ste biografiju Miroslava Antića pisali iz najveće moguće blizine, kao njegov nećak i kao neko ko je odrastao uz velikog pesnika. Kakav je čovek bio Vaš ujak, kako ga pamtite?

— Mika je bio neobična ličnost u svakom smislu — i kao stvaralac i kao čovek. Stalno je govorio da se od svega mora praviti magija. Dakle, od svakodnevnih trenutaka, od rutinskih poslića koje svakoga dana činimo, kada idemo na posao ili kada se vraćamo kući. Želeo je nekonvencionalni život, tako je i živeo. U tome je smisao njegove boemije. Mnogi boemiju vezuju samo za njen sporedni deo, a to je konzumiranje alkohola. Suština boemije je, međutim, razobručeni život koji ne želi da se svede, koji ne želi da bude zadat, to je život koji se živi iz srca, iz duše.

Mika je govorio: „Ja život trošim kao novčanicu u celosti, ne želim da je razmenim u sitniš“. On je zaista u krupnim novčanicama plaćao, i bukvalno je gutao život, nije ga grickao kao miš.

Mika je, između ostalog, prepoznao i Vaš književni talenat veoma rano. Koliko je uticao na Vas da se posvetite književnosti?

— Ja sam Miku najviše upoznao preko teksta. Nisam imao neke sudbonosne razgovore s njim jer sam bio relativno mali kada je on umro. On je, međutim, zbilja prvi objavio moje radove. To su moji domaći zadaci, ono što sam pisao u školi. Učiteljica mi je sugerisala da imam dosta gramatičkih grešaka, iako imam ideje. Uvek mi je davala neku četvorku. Mika je, naravno, sve to drugačije posmatrao, govorio je da je to odlično i objavio je sve to u „Nevenu“, a ja sam bio vrlo ponosan. Kasnije je usledilo ozbiljno čitanje Mikine poezije, ne samo njegovih popularnih dela, poput „Plavog čuperka“, „Garavog sokaka“, „Koncerta za hiljadu i jedan bubanj“ nego i njegovih testamentarnih pesničkih knjiga, kakve su, recimo, „Savršenstvo vatre“, „Mit o ptici“. Ovim ozbiljnim korpusom kritika se nikada nije bavila. Stoga sam ja i objavio jednu knjigu baš tih pesama za odrasle, tako sam ih nazvao, u kojoj sam napravio antologiju Mikinih stihova koji nisu dovoljno poznati široj javnosti.
Čini se da je Miroslav Antić ceo život proživeo kao veliko dete. Koliko je taj život uticao na njegovu poeziju, i uopšte, na sve ono što je stvarao?

— Mika je stalno govorio da je posle detinjstva kao „sutradan, posle praznika“. Svi znamo kakvi su dani posle praznika, osećamo se nekako prazni, nešto nam nedostaje, probudili smo se, čarolija je prošla. Naravno da je taj njegov boemski život uticao i na njegovo stvaranje. Otuda toliko vedrine i pesničke snage u Mikinoj poeziji. On, međutim, nije bio samo književnik, nego i sineasta, napravio je dva celovečernja filma i brojne kratkometražne. Ostavio je za sobom i ozbiljan slikarski korpus. Pisao je i za novine. U serijalu „Obično petkom“ (objavljivan svakog petka u „Dnevniku“) su odlični tekstovi, žanrovski teško odredivi. U svojim filmovima bio je vrlo kritičan prema tadašnjem režimu. Oba filma su mu bila u bunkeru, i „Doručak sa đavolom“ i „Sveti pesak“. Dakle, bio je kontroverzna ličnost u svakom smislu. Bio je inspiracija… Radovan Popović je pisao o njemu, Draško Ređep je pisao njegovu biografiju…
Ali Mika Antić nije voleo da se o njemu piše.

— Govorio je: „Najviše se o meni brinu oni koji me ostave na miru…“. Nije dao da mu iko drži govor na sahrani. Obično to traje, izređaju se političari, članovi društva književnika… Razni tu drže govore, čak i oni koji su vam bili neprijatelji za života dođu tu da vam licemerno kažu dve-tri reči kada vas više nema i kada mogu da odahnu, jer se nadaju da će sada oni doći do izražaja. Mika ih je prešao ponovo. Evo, i dan-danas su živi neki njegovi ispisnici, pesnici koji stvaraju… Svi bi voleli da imaju što više čitalaca, da im bude priznato to što rade. Mika je to doživeo. Niko ni pre ni posle Mike nije pisao poeziju namenjenu ljudima koji iz adolescencije prelaze u prvu zrelost. Zbog toga je „Plavi čuperak“ postao apsolutno kultna knjiga. Mika je o tim najlepšim trenucima života pevao, govoreći: „Nemojte zaboraviti da ste bili deca…“

A kakav je bio prema svojoj porodici, prema svojoj deci?

— Bio je neuhvatljiv, imao je epizode. U svojoj knjizi sam naveo jednu od njih. Želeo je da se oženi već s 18-19 godina devojkom koja nije bila punoletna. To mu je bio prvi brak. Mikin otac je morao da traži dozvolu za nju, a Mika je pretio da će, ako mu ne dozvole, da pobegne u Sloveniju. Tu se umešala moja baka koja ga je obožavala, i on se zaista oženio. Brak je trajao desetak godina, ali je deda posle godinu dana rekao Miki da više neće da izdržava njega i njegovu ženu, da se spakuje i da ode da živi kako zna i ume. Imao je mnogo problema, otišao je u Novi Sad, pesnik Mihal Babinka mu je ponudio svoj stan. Mika, međutim, kasnije nije imao razumevanja za svog sina Igora i rekao mu je isto tako da se spakuje i ide. Bio je prilično hirovit, eksplozivan, impulsivan, često se i kajao za neke odluke, ali nije bio otac koji je umeo da sedne i dugo da sluša, nego je reagovao burno ako mu se nešto ne dopada. Njegovi stihovi su, ipak, drugi domen ličnosti.

Pisci Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković
FOTO: IZDAVAČKA KUĆA "LAGUNA"
Ovo je vreme buke i besa, nemanjićkim dobom vladala mudrost
Kako bi čovek poput Mike Antića gledao na ovo današnje vreme, kako bi izgledala njegova poezija da je poživeo još, da je doživeo raspad Jugoslavije, ratove, uzavrele strasti sa svih strana?

— Mika se družio s ljudima iz cele stare Jugoslavije, prijatelji su mu bili i Zuho Džumhir, i Arsen Dedić, i Izet Sarajlić… Teško da bi podneo raspad sistema vrednosti i te stare Jugoslavije. On nije bio nacionalista, bio je jugoslovenski pesnik. Imao je probleme, otvorene sukobe, čak i tuče s pesnicima koji su bili baš nacionalno orijentisani. Knjige mu je najviše objavljivala „Svjetlost“ iz Sarajeva, pa čak i zagrebački „Vjesnik“ i novosadski „Dnevnik“. Nije imao uporište u Beogradu, a jedan od razloga je određena naoštrenost beogradske književne čaršije u to vreme prema svima koji nisu bili duboko involvirani u nacionalnu komponentu, koji je nisu nosili u svojim delima. Mika nije osećao potrebu za tim. On je govorio o nežnosti, ljubavi, ne o ratovima, stradanjima, politici. Danas je politika postala predmet razgovora za svakim stolom, nezavisno od toga da li ste u kafani ili u skupštini. Ne možete da izađete izvan toga, a to je polje prolaznog, trivijalnog, od danas do sutra. Ne pričamo o trajnim stvarima, a to je tužno.

Valentina Bulatovic

…al nikada ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
(„Čarobna pesma“ )

Da je život svojevsna čarolija naučio nas je svojim pesmama i životom Miroslav Mika Antić.

Nijednom rečju nije nam dozvolio da se životu ne divimo, a svakom nas je rečju u odaje radosne i prozračne životnosti odvodio.

I za bol ista odaja: pesma, pesma životna, koja bar osmeh mali iz nas izvlači i ne da srcu, ne da glavi da se boji i predaje. Svaki je pad startna pozicija za novu trku, novi smisao, novu životnu priču.

Ovde smo, na zemlji, da tragove svoje večnosti ostavljamo: kroz dodire ruku, usana…dodire kišnih kapi, vetrova i snega… pogleda u oči, tvoje, moje, naše… pogleda u plavetno nebo čije se plavetnilo svakoga trena menja, pogleda u zvezde, ptice lepršave… slušanja otkucaja srca, muzikalnih nota, šumova mora i titranja lišća… Život je lep kad umeš po zemlji da koračaš!

…Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
…I nauči se da umeš da odživiš svoj život
umesto da on tebe živi…

Putokazi
Treba se osvrtati oko sebe da ti zalud ne promiče sva lepota sveta. Stoga, ko je poput Antića rođen u Vojvodini, zalud priča o dosadnoj jednoličnosti ravnice, jer ne vidi dobro. Evo šta se vidi i šta se sve voli u ravnoj Vojvodini:

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
…
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša
…
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav –
volim je, jer smo svi široki i obični kao ova ravnica
…
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
…
ej, pa ja je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu
…
i partizansku, kad je oktobra donela proleća selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
…

Vojvodina

Ili, kako je na drugom mestu rekao, u Vojvodini :“….Jata lete u mestu, i mogu se ubrati…mlečni put je do kolena…zvezde rastu u žbunju…posle desetak koraka već hodaš po nebesima…”.

Ma gde da živiš imaš šta da voliš, ali je i ljubav umeće… Valja nam svima učiti od Antića.

Ako bi slušali njegove reči, njegova biografija u klasičnom obliku je kratka i njemu nepotrebna i nekorisna. Uz godinu i mesto rođenja pobrojao je šta je sve umeo da radi i da je dobio nekoliko nagrada.

Ali i tako suvoparna biografija bila bi mnogo duža jer je za života stvorio opus čije je i pobrojavanje dugo…nagrada je više no što ih spomenu… Takva biografija može poslužiti samo kao smernica za traženje i proučavanje njegovog dela. Njemu se nije sviđala takva biografija…nije bila u skladu sa njegovim životom…i to nas obavezuje da uz kraći klasični biografski prikaz pokušamo da budemo i drugačiji…

Rodio se u selu Mokrinu 14.marta 1932.godine. U Mokrinu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Pančevu, a jednu godinu u Kikindi. U Beogradu upisuje studije slavistike, odlazi u vojsku, po povratku odlučuje da se ženi i napušta studije. Bavio se različitim poslovima uključujući i fizičke poslove, pisao pesme, pomalo prozu i scenarija, režirao, glumio, slikao i priređivao samostalne izložbe po mnogim gradovima Jugoslavije, bio voditelj, novinar…

Posle mature radi kao tehničar u Narodnom pozorištu u Begradu, a od 1951.godine počinje da radi kao novinar u “Pančevcu” da bi od 1954.god. započeo svoju dugogodišnju saradnju sa novosadskim listom “Dnevnik, bio je neko vreme urednik revije za džez i zabavu “Ritam”, obnovio je i bio glavni urednik časopisa za decu “Neven”… Voleo je novinarstvo jer mu je omogućavalo da putuje i u isto vreme piše kolumne posvećene kulturi. Njegovi su se tekstovi sa velikim interesovanjem čitali: rubrike “Obično petkom” i “Žurnal Miroslava Antića”…

Od svoje prve, bezazlene šale da se u školi predstavi pesmom Desanke Maksimović kao da je njegova i koja ga stavlja u poziciju onog koji se kao pesnik u njegovom selu slavi i kome se proriče svetla pesnička budućnost (učitelj mu je oprostio tu šalu i na kraju godine tajno poklonio knjigu iz koje je prepisao stihove) do svoje prve, druge… pesme od kojih je zahtevao da budu dostojne njegovog lažnog predstavljanja, nije pošlo mnogo vremena.

Prva pesma nosi ime “Majka” i objavljena je 1948.godine u časopisu “Mladost”. Nakon dve godine (sa osamnaest godina) obljaviće zbirku pesama “Ispisano za proleće”, a potom slede knjige : “Nasmejani svet”, “Plavo nebo”, Roždestvo tvoje”, “Šašava knjiga”, “Koncert za 1001 bubanj”, “Izdajstvo lirike”, “Mit o ptici”… za decu “Plavi čuperak”(1965), “Garavi sokak”, “Prva ljubav”, “Živeli prekosutra”, “Horoskop”… roman “Stepenice straha”…dramski tekstovi “Parastos u belom”, “Ženidba na oglas”, “Otužni marš”… radi i na filmskim projektima “Sveti pesak”, “Doručak sa đavolom”(za ovaj film dobio je Zlatnu arenu na Pulskom festivalu za scenario), “Široko je lišće”…radi i dokumentarne filmove “Trojica iz starog Sombora”, “Spomenik”, “Hajde da rastemo”…

Njegova dela prevođena su na više jezika, a on je prevodio pesme Ferenca Fehera i drugih.

Dobitnik je mnogobrojnih nagrada: dve Nevenove nagrade (1969 i 1973.godine), nagradu “Mlado pokolenje” (1974), nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, nagradu Sterijinog pozorišta za dramu “Otužni marš” (1962), nagradu za filmsko ostvarenje, Orden zasluge za narod…

Ženio se tri puta i imao šestoro dece.
Umro je u Novom Sadu 24.06.1986.godine.

Uz njegovu ljubav prema kafani, druženju, ženama, sportu, muzici… možemo i moramo se zapitati kako je sve to stigao da ostvari i da li je njegovo vreme drugačije od našeg. Svestan toga govorio je kako je proživeo bar osam života, ali meni se taj broj čini malim.

Umesto da tražim objašnjenje koje zasigurno neću pronaći, dodaću da je umeo ne samo da napravi krov ili pozorišnu lutku već i vreme. Da nismo svedoci, ne bismo poverovali. Ako se sve njegovo ne zabeleži, buduće generacije neće nam poverovati na reč da je postojala takva genijalnost.

Ja ću uzeti za ozbiljno njegovu želju da bi bilo lepo kada bi svako izmislio njegovu biografiju, jer bi tada bio „najživlji među živima“. Dozvoliću sebi da pišem o njemu njegovim pesmama jer je njima sebe već učinio „najživljim čovekom među živima“, ali i mrtvima. Njegovi stihovi “nose” u sebi reči za živote svih budućih generacija i čine ga besmrtnim. A u njegovim pesmama neprekidno je prisutna nit da se životom dotakne večnost:

…Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.

… Besmrtna pesma

Njegove pesme, priče… neposredne izjave u njegovom intenzivnom načinu življenja koji je sav satkan od ljubavi ( “Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao” ) i lepe reči ( a njegove reči su – kaka sam kaže – od osmeha koji pripada jedinom jeziku na svetu koji je razumeo ) su njegova prihvatljiva ali i “korisna” biografija. Jedan je od retkih koji je živeo svoju pesmu (poeziju). I svoju autobiografiju sročio je u nekolko stihova.

Dovoljan je prvi stih: “Pronašao sam se u običnom…”

Njegovo stvaranje je njegova autentična biografija od dečijih dana do poznijeg doba, a on je neprekidno stvarao ili njegovim stihom rečeno: stvarnost je činio stvarnijom dodajući joj nestvarno. Drugačije nije umeo, ali ni želeo. Nije dozvolio svakodnevnici da ga proguta…nekad bi se samo uz čašu alkohola od nje branio, važno je bilo odbraniti se i pokrenuti…U njemu toliko životnosti, toliko tanane osećajnosti, toliko dara da se i od za naše predstave malog i bezazelnog napravi veliko i podsticajno. Ljubivoje Ršumović je kroz svoju pesmu “Miroslav Antej vojvođanski” pitko izkazao darovitu moć koju je Antić posedovao:

Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara.
…
Sve što on dušom dotakne,
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara.

Šta mislite, da li bi se Antiću svidela biografija koja bi započela Ršumovićevim stihovima: U XX veku živeo je jedan čovek, po imenu Miroslav Antić, koji sve što srcem dotakne ili što dušu njegovu takne pretvori u pesmu….

Mislim da je se ne bi odrekao i da bi sa velikom pažnjom čekao da čuje produžetak, ali da bi dodao da uz njega uvek na kraju ide “zakavkavska” bajkovita priča tj. “bio jenom a možda i nije bio”. Tako bi se čitalac po Antićevoj želji na samom kraju ( mislim da za promenu može i na početku) sam odlučio da poveruje u kazano ili ne poveruje.

Dragocenost njegovih pesama namenjenih deci, ali i svima nama jer smo svi bili a delom i ostali deca ili smo bar sentimentalno nastrojeni prema sopstvenom detinjstvu, prava su mudrost za dečiju glavu i pravi podstrek za dečju maštu ali i nas starijih. Ne mašta Antić umesto dece već deci predočava i na svetlost dana iznosi koliko su u dečjoj maštovitosti važni i pametni kao i da svoje detinjstvo dobro treba zapamtiti jer će nas učiti životu kroz ceo život.

Čaroban je taj svet
Od izmišljene jave…

Rasejana pesma

Deca su najbolji učitelji života i zato ih ne treba sputavati već podsticati kad načas utihnu da se pokrenu… Kretati se, nezaustavljati, ići napred – najvažnije je u Antićevom životu.

“Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge stvari naučio od mlađih.” ( Antić ).

Antićeve pesme su podsticajne, dobronamerne, oslobađajuće za nepotrebno prećutkivanje ili ismejavanje dečijih ljubavi…
Kako su lepe dečije ljubavi, koliko dragosti i vreline u sebi nose:

…kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo-malo pa… pocrveniš…
Plavi čuperak



I nadalje, kad prva ljubav zgasne, ponovo traži svoju prvu ljubav…Svaka je žena, svaki čovek neponovljiv i svaka nova ljubav uvek je “prva”. Čak i detetu je jasno:

…Nema na svetu dve iste srede
…
Sve nove ljubavi drugačije vrede…

Odluka

Antićeva dečija ljubavna poezija obeležila je svakog čoveka u našoj sredini. Na pomen njegovog imana svakome “Plavi čuperak” sine u glavi. Sasvim je jasno, stavili smo knjigu u džep i kad god ga praznimo na nju zaboravimo, a kad novo odelo oblačimo slučajno je premestimo.

Da li biste da vas neko zapita:

– Jesi l moje
Najmoje!

Da li biste bili radi da u želji odgovite:

-Jesam tvoje
Najtvoje! …. (Romansa)



Al, nije ljubav jedina dečija mudrost. Duga je lista, ali saslušaj samo jedan delić koji je pomogao odraslom:

…
Jednom kad sam se u nebo dizao,
na pola puta sve sam shvatio.
Što ne bih brzinu drukčije stizao?
Zašto se ne bih unatrag vratio?

U sebi sam se zasmejuljio:
Da,
najzad sam se opasuljio,
Nema tu vradžbina, o, beli svete:
Treba ponovo biti dete.
…
Sad imam odgovor kako se stiže
samome sebi malo bliže
…Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
…Dublje od svetlosti.
Dublje od svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.

Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna…

(Druga strana vetra-II deo – O tome kako sam uzjahao i samo vreme)

Kolika je i kakva bila njemu svojstvena i neophodna sloboda vidimo iz samo jedne šale u kojoj je govorio da se hapsi jer hoće da ide bos onda kada se nose čarape… nijedna granica tj.ograničenje koje te sputava nije za njega prihvatljivo.

Samo je ljubavi dozvoljeno, ako joj je tako nešto uopšte moguće, da se ograniči: leti do beskraja i tamo zgasne… nova se zvezda mora tražiti – stvarati, za novi brskraj, svevišnju lepotu, strast stapanja i rašćenja sve dok prostor, o zar je moguće, ne postane tesan pa se moraš iz stopljenog a zaustavljenog rasta izvući i novi rajski prostor tražiti. Ljubav sama sebi postavlja granice, kad pritiska a ne buja od nje se spokojno odlazi.

Da vas podsetim na obavezu koju svi imamo: da pronađemo plavu zvezdu! Svake noći zvezde nas strpljivo čekaju:

Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava.
…
Ja ti neću reći šta je
ova čudna zvezda, sjajna.
Kad je nađeš – sam ćeš znati.
Sad je tajna…
( Plava zvezda)

Dok sam razmišljala o “Mitu o pticama”naučila sam: Kad nam se nebo približi pogledu, kad se zgusnuti plavetno – beli oblaci učine kao da su nam na dohvat ruke “ne proteži ruku da uhvatiš granicu”, već polako, uz pomoć “vojkovođe sna” pusti da jata ptica preleću i tek kad su daleko čućeš klepetanje njihovih krila a potom ih uskladišti u svoja sećanja …

Možda iz jata do mene (vas) dopre i nemirni let ptice koju je Antić stvorio! Na nebu, negde, ma gde, ta ptica leti i nosi mudrost od njenog tvorca.
…
Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova,
Da malo počuti sa svojim delom.
…
Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja
…
Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.”
…
Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
da vas bacim u nebo.
…
I bacio sam je uvis:
Letite u čistoti, ptico moja!
… ( Mit o ptici )

Da čarolija našeg druženja sa Miroslavom Mikom Antićem, za koju vam je potrebna samo “jedna jutarnja kašičica snova” kao dnevna doza, bude potpunija, još jednu iskru, jednu prskalicu upaliću ovog trenutka za sebe i za vas:
…
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti,
Sanjaj,
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče…
( Nepovratna pesma )

… uz Antićevo pevanje mozda i mi naučimo da poštujemo i punimo svoje vreme, možda i nama dan potraje milione godina…

Ako vam sada kažem kako se čuju tamburice Janike Balaša koje bolno sviraju cigansku pesmu “Pira manđe korkoro” (“Lutam sam po svetu”), znaćemo da je Antićev pesmonosni život završen, da novih pesama više neće biti i da nas je napustio čovek koji je “sav od svetlosti stvoren”. Znao je da će njegov boravak na njemu tako dragom, plavom nebu, biti samo njegova osmatračnica :
…jer ja se ne završavam.
Nadalje, svetlost njegovih pesama u našim je glavama. Da ih promišljamo, volimo… prisvajamo, sledimo, živimo. Čuli ste, pre no što zasviraše tamburice:
…
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
…
( Besmrtna pesma )

Izgleda da kiša pada, da, kiša “šiba i mlati”. Vreme je za reči:

…nikad se nismo sreli nas dvoje
mada se tražimo podjednako…
… Da, mora da je tako
( Pesma za nas dvoje )

Slavica Štulić

Da li si ikad razmišljao
O čemu pričaju svici
Svojoj deci pred spavanje?

Dok se čadj predvečerja
Rumeno mrvi i taloži
U naborima šuma,
Da li si prisluškivao
Njihovo došaptavanje
U avgustovskoj travi?

To je onaj trenutak
Avetinjski i sablasni,
Kad sve utihne okolo,
Ptice, vetar i jezero
A iz modrog tajanstva
Sanjive vasione
Plutaju kao utvare
Seni ugaslih svetova
I pretaču se u mreškanje
I odsjaj zlatnog grumenja
Na dno prvoga dremeža
Prečistih brušenih voda.

Mali svitac je ozaren
I prestravljen lepotom
Tajanstvenoga neba.
Nesnošljivom lepotom.

I zato kaže šapatom
Svome velikom svicu:
Kako mogu da dospem
Do one najveće zvezde
Što tinja nad glavom jasena?

Šta može da mu kaže
Njegov veliki svitac
U svojoj fosfornoj nemoći?
I on je negovao
Nekada u detinjstvu
Svoje malecke uši
Za tajne glasove neba
I naslanjao obraz
Na vrelo disanje tame
U svojim molitvama.
Šta može da mu kaže?

Može li da mu prizna:
Svitac je najsporiji način
Da se postane svetlost?

Baš kao što je staza
Stvarno najsporiji način
Da se bude daljina
I da se postane prostor.

Baš kao što je ptica
Stvarno najsporiji način
Da se postane vetar.

Baš kao što je bilje
Stvarno najsporiji način
Da se dospe do sunca.

I kao što su pahulje
Stvarno najsporiji način
Da se razbije zemlja.

Dok iz pitome paprati
I ljutih kupinjaka
Panjevi natrulo dahću
Katran, vlagu i otrove,

Ima li snage da prizna
Da u ovoj čamotinji
Vekovi uzasno kasne?

Ne. On je pre svega otac
I usahlo se smeška
Dok laže: ovde, gde živimo,
To je takodje jedna
Obla i lepa zvezda
Za nekog malenog svica
Koji stanuje tamo
Gde ti uporno gledaš,
I pita se večeras
Kako da dospe do tebe.
Zamenite se želja.

Da li sme da mu objasni:
To je taj prostrti ležaj
Izmedju Ničeg i Ničeg
Gde možeš da vidiš stvari
Kao da sa svih strana
U istom trenu prolaziš
I meko ih dodiruješ?
Kao da si mnogostruk.

Vidiš svet dlanovima
I vidiš tabanima.
I vidiš čelom i temenom.
Vidiš do dna nevidljivog.

Zamisli malog svica,
Tog koji ne postoji
Tamo na onoj zvezdi,
Ali ti ga već poznaješ
I s njim si razgovarao.
Zamenite se želja.

I to bi bio kraj utehe:
Ako se zamenite,
Bezbroj će svetlosnih godina
Postati jedno jedino
Tvoje najveće Danas
I prevalićeš divna
I ogromna prostranstva
Kakva, evo, razumem
Možda još samo ja
I neki davni svici
Iz minulih vremena.

Sanjaj i uveri se.
Laž koja toliko laže
Da se zanese, zaboravi,
Pa prevari i sebe,
Postaje vrhovna istina.

Uopšte nije važno
Šta se od tebe traži.
Važno je šta ti nalaziš
Na izvišenim strminama
Sebe, kojeg upoznaješ.
Zameniti se želja.

Kako je lako to hteti
Na vrhovima snova,
A kako teško ostvariti
U podnožjima jave.

Svako dete u sebi,
Pa i to dete svica,
Nosi umeće večnosti,
Koja se posle raspršuje
I ljušti kao boja
Sa leptirovih krila
Niz naprsline vremena,
U prevelikoj jurnjavi
Da se što pre odraste.

Pročitaj ovo ponovo.
Nemoj da preskačeš redove.

Lome se krhki obodi
Zlatastih oreola
I lepe tršave misli
Postaju sve ćelavije.

Mali svitac to zna.
Zna da je njegov let
Već unapred paralisan
I da će završiti
U grčevima korenja.
Ipak, uporno gleda
Svako veče u zvezdu
Što bdi nad krošnjama jasena
I neprekidno ponavlja
Svoje naivno pitanje.

I umiva se njime dok ga polako izdiše.
To je od ptica naučio.
One se peru krilima,
Dok seku kriške neba.
I učio je od cveća.
Ono se pere mirisom
Koji iz sebe isijava.

Radoznalost je način
Da se do gola očistiš
I budeš kadar da jednom
Zauvek sve prekoračiš.
Sve. Čak i svoju senku.

Mali svitac bi mogao
Da kaže velikom svicu:
Hvala vam što me tešite.

Ali red je da shvatite:
Ako mi mnogo puta
Šapnete da me volite,
Je li to više ljubavi,
Ili ta ista, jedina?

I ako svake večeri
Imate novi dokaz
Da je čudesno važno
Otkriće da smo živi,
Je li to više života,
Ili je jedan jedini?

Imam i ja svoj vrh.
On je u meni. Unutra.
Iz noći u noć se pentram
Po bespućima bezumlja
I ovo, čime se bavim,
Nije već gotova mudrost
Kao u vas svitaca
Iz minulih vremena.

Morao bi da kaže:
Ja samo osluškujem kretanje
Kao svoj pošteni deo
Radoznalosti svih rođenih,
Ukletih da se pitaju.

Još se ne bavim nekim
Ozbiljnim verovanjem,
Već razmišljam o tome.

I ne bavim se shvatanjem,
Već razumevanjem shvatanja.

Ja ne posmatram stanja,
Nego zbivanja stvari.

Zato se nikad ne mogu
Pomiriti sa mirenjem.

Zatim maleni svitac
Lagano sklapa oči
I pravi se da spava.

To je, naravno, avgust
I sve je blago u vazduhu.
Vidici se pretvaraju
U mlaki vosak i pesmu.
Pesma je provetren život.

Sa neba padaju opiljci
Dalekih zvezdanih misli.
Sa zemlje uzleću misli
Malih radoznalih svitaca.
I nikada se ne sreću.

Večno se mimoilaze
U ogromnoj praznini
Hladnih bespuća svemira.

U stvari, mali svitac
I nije pravi svitac,
Već više neko pitanje
Sa krilima od zemlje
I iskrzanim usnama
Od lepljive brbljivosti.

On neprimetno skida
Sa mekih, zelenih pleća
Kao prozračnu košulju
Svu svoju nesigurnost.

I kaže: moram odleteti!
Moram dospeti tamo!

I smeška se dok plače,
Sličan treperavoj lampi
U kojoj umesto ulja,
Gore detinje suze
Mirisave od nade.

Plače i veliki svitac.
Izgleda kao da spava,
Ali u sebi bezglasno
I pepeljasto jeca.

Jer i veliki svitac,
Ako umeš da zamisliš,
Nije zapravo svitac,
Nego naš večiti odgovor
Sa krilima i usnama
Od blage mesečine
Izmišljen, ali potreban.

Bez njega svi bi mali,
Ljubopitljivi svici,
Ostali zauvek priglupi
Ne saznavši za igru
Koja se zove „žmurke“,
Kad se biva nevidljiv,
Potpuno lišen ivica.

Dok u daljinu odbrojavam
Svoju svetlucavu misao
I pretvaram je u požare,
Nepomućene, vrtoglave,
Na dnu pra-okeana
Nepresušenoga neba
U koji se ulivaju
Sva trajanja i prostori,

I ja izmišljam zvezdu
Iz mog mesta u vremenu
I ona mene iz njenog.

I uplašim se kad shvatim
Da sam dvodtruko uplašen.
Jer ja sam ovde, danas
I negde tamo, u večnosti.

Ipak je ćovek najbrži
I najčudesniji način
Da se postane svetlost.
Ja moram u to da verujem.

Bilo bi odveć lepo
Da se na kraju bar jedne
Od tih zvezdanih večeri
Nešto stvarno i dogodi.

Nešto što bi izmenilo
Život i snove svitaca,
Uz čiju smo se mudrost
Slučajno zadesili,
I sami u sebi žudeći
Daleke jake svetlosti
I menjajući uzalud
Svoje žestoke želje
Za nekakav u večnost
Rastegnuti trenutak.

Ali ništa se ne zbiva.
Još uvek vekovi kasne.

Kraći samo za korak
Od svoje neodlučnosti,
Mi smo se mimoišli
Kao i mali svitac
Sa svakim svojim snom.
Eto, zašto se ne zbiva.

Čujem zagrljaj drveća
I otvaranje školjki,
Slonovski hod planina,
Šarenilo tišine,
Mekoću ptičijeg leta
I belo pletivo potoka
Po kamenju i pesku
Rasutom oko jezera.

Ali šta mi to vredi
Kad nikad nisam dospeo
Ni u jedno to Unutra.

Zameniti se želja,
Ma i najvrelijim glasom,
To znači: baviti se
Ključanjem hladne svetlosti.
Naš oslonac je beskraj.

U trinaestoj godini,
U dogovoru s vetrom,
Vreme je da se malo
Odlepimo od sebe
Plamteći duhom i rukama.

Šta se to možda moglo,
A nismo domislili?
Ovo je moje pitanje
Vršnjaku iz budućnosti.

Uzdam se u njegova stoleća,
Valjda će biti brža.

Postoje modra leta
Kad se u oku naziru
Sve bliži tragovi lasta.

Mirišu guste grive
Krilatih tuja i borova
Kao zvuk starih orgulja.

Pod smolom pčelinjeg pljuska
Treba provesti dan
Ležeći tako na ledjima
Uz samu obalu jezera,
Razmišljajući o tome
Da li su prave stvari
Na mestu gde su nas učili,

Ili su već u nama,
A nismo ih ni svesni.


Postoji belo mesto
Visoko u prošlosti vremena
Gde zapisani jezik
Večitoga obnavljanja
Još uvek možeš pročitati
Kao govor života, a ne tek pogrešan prevod.

Šapućem to vršnjaku
Iz veka što tek pristiže.

Pronadji svoju zvezdu
I počni sasvim sam.
Počni bez ičije pomoći
Dok tvoj bosonogi korak
Himnično zemljom odzvanja:
Tišinu po tišinu.

Upamti, ti si smena.
Idi, dovrši to nebo.

"Uhodeći komete"

Uzeti 12 meseci, dobro ih očistiti od gorčine, sebičluka, cepidlačenja i straha. Svaki mesec pažljivo iseckati na 30 ili 31 dan, tako da je zaliha dovoljna za godinu dana.

SAVRŠENSTVO VATRE

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome što ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?



Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.