"Pitaš se šta je cilj?
Tvoja spremnost da kreneš."

Miroslav Antić

Odboleti. Preboleti.
Sta dalje?
Pa opet voleti.
Mika Antic

I sad znam da je mudrije uciniti korak van sebe,nego proci milione kilometara u svojim grudima.
Inace bio sam pomalo vanbracno zaljubljen u vetrenjace i stanicne restoracije,i posteno sam,
cini mi se,platio kiriju sto sam ziveo medj ljudima..

"...Zar te ne uplasi pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspis?

... S kim se izlezava tvoj san
sad, dok si budan?

Gde je sve ono sto si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono sto si sad, a ne znas da to jesi?

Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga trazis?

Zar te ne uplasi to sto osim porazne ljubomore i nemas drugog dokaza da si nekada bio dete?..."

Volim te. Eto. A, nebo je u proleće plavo, kao nešto čega se nikad setiti neću.

Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave.
Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.
Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja
prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća.Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti.
Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost.
Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.

Miroslav Mika Antić – Vranje, Borina nedelja, 1977.

Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.
Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju.
Mi smo više od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera.
Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, nego uspomena na nas.

Sad sunce, eno, kao vreteno
ispreda gradom nešto šareno
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno.
U nama svima šarenog ima.

Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam,
nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u
onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti
oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se
smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

Mocno...

Možda bi bilo uputnije da samo opisno govoriš
o vodi da je mokra,

ili o snu da je nestvaran.

Da bi to utvrdio, a zatim i propovedao,
morao bi i sam da budeš san i voda.

Kako se na jeziku tečnosti kaže
to da je voda vodi, posve sigurno, nešto suvo?

I na jeziku nestvarnog – da je san snu java?

Ne može se o tome razgovarati ovde.
Ne može se o tome razgovarati ni uz put.

Ako si od svetlosti načinjen, sigurno znaš
da li je obasjavanje uopšte nekakvo davanje.

Možda je svetlost jaukanje tame za ljubavlju?

Evo najmanje pesme!
Manja je od zrna maka.
U njoj je jedan osmeh
i pismo od jednog dečaka.

Ako znaš ko ga šalje
- što da ti pričam dalje.
Ako ne znaš ko ga šalje
- šta te se tiče dalje

Najmanja pesma. ...ozo...

Poklonio mi se vetar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.
Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine.

»Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu”

“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali covek.

“Ljubav
je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju
a ne umetnoscu”


Sve ovo moze samo Mika!

...Čaroban je taj svet od izmišljene jave...

...I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš....

.Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade. To vam je najprostiji način da pronađete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda.

.Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme.

.Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka.

Čudna je ta zemaljska ljubav,
rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju...

ako vam mnogo puta kazem da vas volim,
jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,
je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

moze li da se rodi pet miliona necega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega
u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.

zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
nego da dokucite sta je zivot?

dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo
dozivljaj vase vrste sveta

Ako neko postane svestan da je kroćen, kad-tad mora podivljati.

Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe, rođeni moj.

Britvom ću morati sa sebe da te skidam
kao školjku priraslu za ljušturu krečnu.

Jer video sam te svu od stida.
I mnogo dublje od stida,
Jer video sam te mlečnu.
I ispranu.
I večnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu
kao beduin dve preklane kamile u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan
u bele peskovite bregove tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe nožem da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj u grkljan da zabodem,

Sto vekova ću ovako užasno da te volim

sav od paperja i sav od zla.