Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti- isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I krećeš u život s pogrešnim nekim.
S drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja.

Miroslav Antić

Kao Pesma
Još se danas, rođena, moglo plavo voleti
pored niskih taraba gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja.

Zalud će ti zenice zelenilom roditi,
drugi neki prolaznik grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti, posle ćeš se podati,
u večeri drukčije, kraj taraba istih.

Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik,
a belom dušom opružen niz obzorja ravna,
jedini ću ostati pijan od harmonika,
bez bola u očima, prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije tepati i voleti.
Naše stare osmehe niko neće shvatiti.
Možda ćes me tražiti. Možda će te boleti.
Al se više nikada neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama. Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka uz okna se pletu.
Shvati da će umreti ove noći blistave,
zadnja svetla nežnosti u velikom svetu.

Kiša
Kiša...
Kiša...
Krupna kiša...
Sva su mokra leđa krova.
Treba uzeti na nišan gorak šapat jasenova.

Kad na usnu i u šaku kane tuga u razdanja,
mudrost je u sivom mraku naći zlatne prste granja.

Kiša...
Kiša bičevima krovove pretukla riđe.
Samo jedna sreća ima.
Noćas treba da naiđe.

Jedra
Bogat sam. Imam oči i ruke,
i pune džepove dobrih reči.
Proći ću noćas kroz sve luke
brodove stare da izlečim.

Zubate kotve da odvalim.
Rumenom pesmom da plane mrak.
Da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak.

Postoje nekakva bela vremena
kad prva mladost u oko kane.
To je ta lepa praznina mene
u koju ceo svet može da stane.

Sa jednom smeđom, toplom vešću
usne će obalom da mi odu.
Limune zrele s neba natrešću
u tamnu gorku vodu.

Za mnom će vetar, kad me sretne,
mrmljati neki osmeh nov.
Krišom ću svima da podmetnem
pomalo svoga srca pod krov.

Zorom će okolo cveće rađati

Poruka
Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.

Nedelja
Nedelja. Nedelja. Zvona crkvena.
Plakala pesmu ćerka mamina.
S glave joj marama tekla crvena.
Kvasila obale belog ramena.

Ulica. Ulica. Lišće opalo.
Grčila vrba gole prutove.
Nebo je velikim, sivim stopalom
zgazilo krovove, ljude i puteve.

Šta se to sanjalo? Šta se to volelo?
Granje obolelo nebo dotiče.
Šta je razbolelo, šta je progorelo
taj mutni dan što poljem otiče?

Nedelja. Nedelja. Jesen crvena.
Sa praznih polja noć je nicala.
A zvona prokleta, zvona crkvena
još se kikotala i naricala.

Рецепт Мике Антића за лепши почетак нове године



Узети 12 месеци, добро их очистити од горчине, себичлука, цепидлачења и страха.

Сваки месец пажљиво исецкати на 30 или 31 дан, тако да је залиха довољна за целу годину.

Сваки дан посебно испунити надевом од: једне трећине рада, трећине душевне ведрине и трећине хумора,

-уз додатак три кашике оптимизма, једне кашике стрпљења, зрнцета ироније и прстохвата такта.

Ту масу прелити обилно љубављу.

Готово јело украсити букетићем ситних пажњи и сервирати га свакога дана, са обавезном ведрином, уз шољу доброг, освежавајућег чаја.

Напомена: Рецепт не чувајте само за себе, већ га поделите и са другима




.

Oprosti što ne umem ništa bolje da ti kažem sad kad se voli.
Oprosti što te gazim poljupcima i psovkama milovanja budim iz sna.

Kad počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane
i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko.
Drugi bi planuo, svadjao se, dokazivao, pretio, psovao.
Ja – ništa.
Prodjem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh.

... I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se,
bas kao sto i ove reci cutanja, tuđe i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake,
i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Onda sam rekao život. I rekao sam sloboda. Ponavljao sam te reči.
I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost,
odlučih da ih progutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi.
Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud.

Van mene dosta boja živi. Van mene katkad sve i posivi, ili se smrači i naoblači. Dobro je zato što postoje i ove moje lepše boje. I neki osmeh sunčan i plah. I vetar nečujan kao dah.

U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.

Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?

Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to što činim.
Odjednom, nisam znao šta sam:
čim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konačno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema - ovamo?

Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

Parafraza I

Predeli, predeli, predeli
vredeli, vredeli, vredeli.

Predeli, predeli, predeli
bledeli, bledeli, bledeli.

Predeli, predeli, predeli
u mestu sedeli, sedeli…

Predeli, predeli, predeli
u sedenju osedeli.


Parafraza II

Voleti, voleti, voleti,
od ljubavi se razboleti.

Voleti, voleti, voleti
to će me uvek boleti…

Voleti, voleti, voleti…
A kako tome odoleti?

Odboleti. Preboleti.
Šta dalje? Pa ponovo voleti.

Jer video sam te svu. Do stida. I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te vecnu i isprljanu i mlecnu. Zaboravicu ti
usne na trbuhu kao beduin dve preklane kamile u pustinji bez vode.