Miroslav Mika Antić

Kao Pesma
Još se danas, rođena, moglo plavo voleti
pored niskih taraba gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja.

Zalud će ti zenice zelenilom roditi,
drugi neki prolaznik grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti, posle ćeš se podati,
u večeri drukčije, kraj taraba istih.

Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik,
a belom dušom opružen niz obzorja ravna,
jedini ću ostati pijan od harmonika,
bez bola u očima, prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije tepati i voleti.
Naše stare osmehe niko neće shvatiti.
Možda ćes me tražiti. Možda će te boleti.
Al se više nikada neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama. Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka uz okna se pletu.
Shvati da će umreti ove noći blistave,
zadnja svetla nežnosti u velikom svetu.

Poruka
Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.

Objašnjenje
Sad shvatam:
Nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žele da izgore.

Imamo ruke dobre ko pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo u nebu što mora da izraste
u saksijama oka ponekom u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog,
sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno, i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja,
i jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.

Proročanstvo
Ne osećati hladnoću, ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otići mirno.

Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći pod maglom neprozirnom.

I onda: živeti prostran.

Biti do kraja sveta sve sto se doseći može.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja, biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda što se u večnost pali.

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji, sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju.

Mene je neko odmalena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog.
Mnogima se to događa. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si slobodan, a u stvari si mnoštvo.

Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.



Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim na mene gleda ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja obukao farmerke, ali ne može. Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klubu poslanika: Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja vas da pustim unutra i ovako, ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju.

Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci od koje kupujem sir i kajmak: Siđite s tog bicikla, ne priliči vam. Ja pisca drugačije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod…

Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom. Sva sreća što sam jedini na ovom svetu i što su svi ostali slobodni.

A retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice. „Ne zidaj vrata veća od kuće“, kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju. Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: „Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću“.

Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost.

Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme.

Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari. I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja. Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.

To mora biti suluda i neobična hrabrost – usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Ja, koji ne znam šta je čulo starosti i samoće, jer okružen sam stalno ogledalima dečjih
očiju, posmatram ovaj život kao nešto šareno, kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park, kao vrtešku igre i vrtešku neznanja koja je kruna mudrosti.

Petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto sto mi je dalo znak da pođem sam za sobom. Prohodao sam na rukama…

Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.




Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog

U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Znate, biti ljudski višestruk, ne znači biti raščovečen.

A najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.

Zato živi, al’ sasvim! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.

Velike reke imaju ušće koje ih pretvara u okean. Veliki vetar ima prozračne puteve ka ravnici. Ja imam samo san, običan malecki san, u kome sam za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici.

Bogat sam. Imam oči i ruke, i pune džepove dobrih reči.

U zoru od svega toga čitavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim.

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Ja sam svoja putovanja protutnjao pod čelom i tu su stali prostori o kojima i ne sanjaš.
Dve, tri, pet časa vina u restoranu kraj reke, tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvezđa.

Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi još otkrio, jer ga nisi ni tražio. Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.




Ljubav je najgolubija samo u onim kricima koji se poklone prvima

Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom i nikada nećemo uspeti ni sebi ni drugima da objasnimo šta nas je to tako vezalo…

Ja nikada neću napisati knjigu Druga ljubav jer su sve ljubavi koje se dogode čoveku u stvari prve ljubavi. Ako je zaista ljubav u pitanju, tu nikakvom brojanju nema mesta. Kad ljubav brojiš do jedan – tada je ima najviše. Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.

Ja sam priznao jednoj ženi da je život nešto prosto u meni – a nije baš tako prosto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.




Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza

Odjednom svet, dok hodaš, sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen.
Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje.

Ja sam mislio da ću ići pravo dok se ne pretvorim u lenjir, a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja, srozanog o vriska do šaputanja.

A o meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću. Džinovske zvezde samuju na ivicama svemira. Sitne i zbunjene sabijaju se u galaksije.

Ako ti jave: umro sam, ti znaš – ja to ne umem.

Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti.

A ti, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.


Kultiviši se

Belo

Nebo. Nebo. Sreće dosta.
U proleću po drveću
od meseca kikot osta.
Ej umreću!

Ej umreću ispod granja
kraj zaspale vodenice
za devojke, milovanja, pletenice.

Ej, umreću od daljina,
od mladosti i od snage,
za krčage pune vina, za krčage...
Pa da se pije, da se smeje,
da se peva preko njiva,
sav od sunca po ustima ispolivan.

Da me čekaš ispred kuća,
da razvezeš ruke zrele,
oči bi se od svanuća razbolele.
Razbolele i opile
da se smejem do bolesti.

Ej, da mi je niz aprile tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab do ropca, jak do krika,
kad zabele zdravi zubi harmonika.

Ej, da mi je u proleću u milion vrelih boja.
Ej, umreću bos po cveću, samog sebe razboleću.
Ej! devojko dušo moja.

Crteži

Ponekad tako sebe damo
za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da nas vrate.

Živimo posle u tom drugom
sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte.

Snovi

Velike reke imaju ušće koje ih pretvara u okean.
Veliki vetar prozračne puteve prema ravnici.
Ja imam samo san, običan malecki san
u kom sam za pedalj bliži ponekoj zvezdi i ptici.

U zoru, od svega toga čitavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim.
I dan je nalik na jedne zenice graoraste
oivičene zelenim.

I uopšte, zvezdo i ptico, uopšte celi svete,
divno je kad se u nama neko čekanje javi.
Pa se od toga na usni nešto rumeno isplete.
I nešto graorasto i zeleno u glavi.

Saputnici

Znam, neće se sve na jedan osmeh svesti,
znam, neće svima jednako biti sunca,
na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru
tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo
po istoj cesti teglimo živote i dane
i uporedo, rame uz rame idemo,

I lagaćemo kako se razumemo
sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

Romansa

Nemoj da odeš više u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikad sa zvezda nije teži pad
nego na beton kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo.

Peroni katkad plaču krišom. Sat i
koferi. Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu. Neću da se vratim,
za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi, sad smo drukčiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti,
nije sve belo što liči na belo.

Pesma Za Nas Dvoje

Znam, mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja, u krčmu svratio gorak,
a ona ne znajući - prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj - podjednakoj,
A za korak se mimoišli.

Da, mora da je tako.

Psovke Nežnosti

I

Najveća slova ljubavi:
Jedan novembar kad nikog nisam voleo,
ni sanjao.

Najveća slova nemira:
Jedan novembar kad sam se nad samim sobom
smeškao vrlo mirno.

Moj budući gospodin spomenik
tih noći me je proganjao,
proganjao duž praznih bulevara,
pod maglom neprozirnom.

Taj ludak je nekim bronzanim čulom shvatio
to što se od mene taji jos od kamenog doba.

Dokazao mi je takve stvari
od kojih bi se i bog proročanstva zadivio.

Kopao mi je javno raku i sekao mi vene,
a sav je izgledao detinjast, sav je izgledao dobar.

Vadio mi je prstom oči,
a mlakim glasom neprestano me umirivao.

Najveća slova života:
Kad sam u širokom luku život obišao.

Najveća slova nežnosti:
Kad sam rikao kao krdo bizona
i sa asfalta pasao travu.

A onaj premudri od bronze
kao avet je za mnom išao,
išao, i na nos mi izišao,
učeći me da letim korenjem zakovan u zemlju,
i milovao me po kosi, i razbijao mi glavu.


II

Nije mi žao što sam ispao naivan
kao dimnjak – sanjalica,
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo, i to bez razloga plavo,
kao jorgovan, u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
U redu, razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:
U redu, sve grobare na baštovanski kurs,
mozda ćemo naučiti na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zaista više ničega nije žao,
i neću urlati, ni sliniti u rukav
ako sutra neko ko bude pozvan da nišani,
na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na Vas, nadmeni budući.

Da se nismo ovakvi prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani, puderom posuti zaglušujući svet.

Najveća slova sramote:
Kad sam bez stida presvlačio,
svojeručno, do gola, tolike mamurne usedelačke noći.

Najveca slova ozbiljnosti:
Kad sam se strašno šegačio
dok sam terao ceo svet oko sebe
da sa mnom hoda na rukama, naglavce.

Najveća slova vojevanja:
Kad sam u svojoj brzopletoj samoći
mimoišao metkom jedino čelo koje imam,
pobrkavši sve pravce.